Književne novine

NASTAVAK SA 1. STRANE

DANA _ ~

hova! To znači iz čitavog djela, kojem je naslov ispisan na koricama, štampano je nešto više od jedne šestine! I na to nije kupac nigdje upozoren!

Kupci knjiga moraju od sad dobro i detaljno razgledati ono što kupuju, jer im se može desiti da mjesto čitavog djela nekog autora kupe samo jednu . njegovu šestinu! (LD). -H.)

Kada je već reč o grobovima...

U PROŠLOM BROJU ovog lista Berislav Nikpalj piše o zapuštenom grobu Tina Ujevića. On se pita ko su „oni“ koji su nadležni da pesnikov grob ne bude ono što jeste: podatak o nesavesti i podatak o tome da je sa pravom izrečeno tvrđenje (Berislava Nikpalja): „Nebriga je optužena, kao ispit savjesti, naše zrelosti, naše svjesti. Taj nemar je naše danas.“ (Podvukao B. P.) „Taj nemar je naše danas“ zaista odveć primetno, odveć jasno i surovo, ne samo u slučaju Tinovog groba. Jer ovaj primer usamljen nije. Nikpalj piše da se na Tinovom mirogojskom grobu našao po neki struk cveća i desetak svećica. Ali na grobu Isidore Sekulić, ni cveća, ni svećice; grob obrastao u korov. Postoji ona naša „ne kukaj na tuđem grobu“, ali je sasvim izvesno da čudesno luidni život — moralni pri"mer Isidore Sekulić, suđeći bar po njenom grobu — za nas, danas, savršeno ništa ne predstavlja.

Na stranu, za momenat, umesne pri medbe koje Berislav Nikpalj čini kada piše da su se mogla angažovati sredstva iz Tinove ostavštine (honorari za prevodilački rađ od 1948. do smrti) ili sredstva iz svote koja je zarađena na posthumnim objavljivanjima, ili nešto iz Tondova DKH. Isto možemo da primenimo i na slučaj groba Isidore Sekulić. Ali ne na stranu potpuna indiferentnost nekolicine onih pisaca koji su se, u stvari, primili uloge izvršilaca testamentarne volje, volje i zaveštanja Isidore Sekulić. E

Da se danas, na topčiderskom groblju, grobom Isidore Sekulić, obraslim u korov, sasvim očigledno može da posvedoči da je Isidora Sekulič promašila n verovanju da se poštuje jeđan

_pijetet u smislu njenog viđenja sveta — gotovo da je mepotrebno dokazivati.

„HBaš. kao što -je. nepotrebno „dokazivati da mnoga naša ignorancija najobičniieg i jednostavnog ljudskog motiva 'poštovanja mesta Isidore Sekulić u svefu mrtvih — jeste očigledan dokaz ogreznutosti u samozaboravni prakticizam naše svakodnevice.

Bilo bi sada sasvim deplasirano, na-

ivno i neukusno spominjati onog našeg mladog pesnika koji je tu, nedavno, „govorio o diktatu savesti i pijeteta, i želje da za-

suče rukave i da istrebi korov sa groba Isidore Sekulić, ako se već toga ne mogu da sete izdavači, ispunioci testftamentarne volje, čuvari Isidđorinog fonda za pomoć mladim piscima koji je ostao na ivicama našeg života i iz koga, koliko znam, još niko nije nagrađen ili pomognut. (Bo,P;)

Imaš pravo na — moje : mišljenje U uvodnom fekstu „Vidika“ (broj 87 t. g.) pod naslovom „Mogućnosti (ne)pristajanja“ Milan Vlajčić govori, između ostalog, o tome da smo „inače poodavno istakli načela stvaralačke slobode.. i

da postoje uslovi za prosperitet književ- ·

nosti. Sa mlađom i srednjom generacijom kritičara, međutim, stvari ne stoje tako dobro: „Njihov rađ se ni iz daleka dovolino ne ceni, pišu na ograničenim novinskim prostorima i često se sukobljavaju sa „književnom“ politikom redakcije lista“.

Prikazujući najnovije brojeve književ nih časopisa, u „Mladosti“ (11. XII 1964), isti Vlajčić povođom oktobarskog broja sarajevSkog časopisa „Izraz“ izražava za nijansu drukčije stavove: „Neprijatno iznenađuje stav redakcije „Izraza“ koja je u rubrici „S đelima i autorima“, dopustila neodgovorno poigravanje 5 dvema zapaženim knjigama (Egerić i David), pri čemu je u odnosu na Davidovu knjigu dostignut visok stepen huliganske osionosti i stupidnosti. Neću da poverujem da su to urednici „Izraza“ svesno dozvolili“, i

'Nezavisno od toga šta mislimo o Egerićevoj i Davidovoj knjizi, ne čini li se Vlajčiću da bi prikazivači spomenutih dveju knjiga u „Izrazu“, takođe, dolazili u sukob sa „književnom politikom redakcije“ ako bi morali da se ravnaju po kriterijumima koje ona apriori ustoličuje. Ili, možda stav koji se razlikuje od Vlajčićevog predstavlja huliganstvo i stupidnost?

'Po svemu sudeći Vlajčiću ne polazi za rukom da usaglasi teoriju sa praksom, ili mu ne iđe u glavu da ređakcija nekog lista ume i da ne praktikuje sugeriranje svog stava mladim kritičarima, već se zadovoljava ocenjivanjem teksta nezavisno od mišljenja i ocene koje on argumentuje.

Ž.

/

Smrt Nikole Radojčića

SA. NIROLOM RADOJČIĆEM, koji je nedavno umro, odlazi jedan od poslednjih predstavnika one generaćije koja je u proučavanje naše prošlosti, pod uticajem ideja Ilariona Ruvarca, unela nesenftimentalni i kritički odnos, i koja je imala i dovoljno snage i dovoljno intelektualnog poštenja, da se upusti u borbu sa ukorenjenim nacionalističkim zabludama, Imajući izvanredno osećanje mere i poseđujući smisao da razluči istinu od zablude, Nikola Radojčić je gotovo punih šezdeset godina proučavao prošlost južnoslovenskih naroda, borio se za ištinu kao jedino merilo i kao jedini cilj u istorijskim proučavanjima i nije prezao odđ toga da po neki put, istina, sa mnogo mere i takta, svima nama kaže mnoge neprijatne stvari o tome kakvi smo bili i kako je naša prošlost izgledala.

Možda niko kao Nikola Radojčić nije tako pomno ispitivao dela svojih prethodnika. U masi studija o gotovo &vim značajnijim našim jstoričarima Radojčić je saopštio niz primedbi i napomena o našoj prošlosti, revidirao mnoga shvatanja i pružio nacrt za jednu naučnu i kritičku istoriju srpskohrvatske istoriografije, Ukoliko su zablude bile veće, ukoliko su pogrešna shvatanja imala dublji koren u našoj sredini, toliko se Radojčić na ta shvatanja višc obarao i želeo da ih ospori. On je razbio mit o srednjovekovnim saborima kao nekoj vrsti narodne skupštine, o tobožnjoj nasilnoj smrti poslednjeg hrvatskog kralja Zvonimira, o originalnosti nekih članova Dušanova zakonika, koje su mnogi njegovi prethodnici s ponosom isticali, kao podatak o nekoj izuzeinoj srpskoj pravdoljubivosti i slobodoljubivosti za srednji vek, inače, netipičnoj. Ima još dve osobine koje treba istaći kada je reč o ovom naučniku. Neumoljiv prema. tuđim zabludama, Radojčić je rado priznavao svoje, pristajao da svoje poglede revidira i da svoje pogreške ispravi. U vreme kada se obično insistira da smo i pre trideset gođina bili u pravu, kada narcisoidno. citiramo sebe od pre dvadeset, godina da bismo pokazali kako su se događaji odvijali onako kako šmo mi to pridviđali, a prećutkujemo ono što nismo predvideli, Radojčićev primer ima ne samo posebnu lepotu nego i izuzetan značaj. U isti mah sa njim odlazi jeđan. od najboljih pisaca i stilista među srpskim istoričarima i, svakako, jedan od naših najboljih stilista uopšte. (P: P-ć)

Da li se mora prodavati film „Skoplje 69%

U NAŠOJ ovogodišnjoj, dokumenfarnoj produkciji film „Skoplje 63” Veljka Bulajića zauzima izuzetno mesto. Taj “potresni· -dokumenat ·ametmičke "vrednosti -učinio je. veoma. mnogo dazise-ši.javnost: drugih . zemalja upozna sa fragedijom koja je zadesila Skoplje i „međunarodnom solidarnošću u pružanju pomoći da se život ponovo rodi u ovom gradu. Zbog toga je filmska kritika pozdravila odluku UNESKO-a da se MBulajićevom filmu dodeli nagrada „Kalinga” koju ova organizacija dodeljuje reditelju koji između dva zasedanja Generalne skupštine napravi delo u kome se najvernije i umeinički najubedljivije razvija osećanje međunarodne solidarnosti. Međutim, istovremeno smo primetili da se ovaj film sa kojim se ponosi jugoslovenska kinematografija, nalazi i na njenim. komercijalnim listama i u redovnim trgovačkim transakcijan:a. Mislimo, ipak, đa se u republičkim fondovima pa i saveznom moglo naći toliko sredstava da se pokriju troškovi prođucenia filma „Skoplje 63%. U tom slučaju otpala bi i potreba da se na svaki mogući način dođe do sredstava koja će kompenzirati ovu akciju, a film bi se mogao da prikazuje širom sveta pod daleko povoljnijim uslovima i sa mnogo više pažnje. Uostalom, to je bila i obaveza pre-

ma filmu koji nije obično delo ni

'obični dokumenat, niti ga u inostran-

stvu svet tako prihvata. Zato naše lokalne” strasti, računiće i zarada bo svaku cenu u ovakvim izuzetnim slučajevima trebalo bi suzbijati do maksimuma. Jer, od toga može samo da trpi ugled filma „Skoplje 63". (P. V.)

· U međuvremenu je broj

Do nije bio običaj da se novine jadaju i pravdaju pred čitaocima Mog štamparskih i đistribuciomih malera. Činile' su to krajnje retko i nerado. Pa i sada to ne čine rado, ali se vajkaju češće. y

_ Za poslednjih godinu dana „Ekspres“ je nekoliko puta objašnjavao publici ko je kriv što ovog ili onog dana list

nije na vreme (ili uopšte) stigao u ovo

ili ono mesto. Pre nekoliko nedelja „Večernje novosti“ su iscrpno informisale javnosti o teškoćama koje imaju oko nabavke novinske hartije i zbog kojih su prinuđene da smanje broj strana. e strana opet povećan, ali je povećana i kubura s ro= to-papirom. O tome je „Ekspres“ pre deset dana objavio, uvrh prve strane, sledeće i ) IZVINJENJE ČITAOCIMA

Izvinjavamo se mašim, čitaocima M. Beogradu i nekim delovima zemlje zbog jučerašnjeg zakašnjenja. Usled lošeg kvoaliteta hartije, štampanje lista trajalo je tri puta duže nego obično. Takođe se izvinjavamo što iz istih razloga mismo u stanju da štampamo sva uobičaJena regionalna izdanja.

Posle nestašice hartije — koja, uostalom, još traje i trajaće»•sve dok proizvođači ne iznude odobrenje da podignu cene — našu štampu snašla jč sada još jedna beda: skanđalozno loš rotopapir, koji se stalno kida za vreme štampanja, kidajući tako nerve i radmicima u štampariji, koji s tim čudom treba da iziđu na kraj, glavnim urednicima, šefovima ekspedicije i ostalima koji svakog dana i svake noći strepe koliko će im list zakasniti — ako uopšte budu uspeli da ga provrte kroz rotaciju.

Nekako se iz dana u dan dešava čudo i listovi se svakog dana ipak pojavJjuju na ulicama. Trudbenici po redakcijama i štamparijama toliko su zbog toga svakog bogovetnog dana zadovoljni i prezadovoljni da nemaju kada da se sekiraju što su im na Kkrtoj, rapavoj hartiji od fotografija ostale samo sive fleke i što je farba probila papir s obe strane, pa je ceo broj jedna tužna makulatura. Suviše su srećni što je broj uopšte izišao i suviše obuzeti pomišlju kako će kroz hekoliko sati, sa sledećim brojem, ponovo morati da preživljavaju celu torturu ispočetka, eda bi estetskim sitnicama imali kad da poklanjaju pažnju.

Nego, ovo nije reportaža o zlopatništvu novinara i grafičara. Reč je o hartiji, to jest o onima koji tu hartiju

na marginama štampe

Kosta TIMOTIJEVIĆ

NE UZIMAJ (Z/ALUD...

proizvode — a to je fabrika u Sremskoj Mitrovici, koja je danas glavni snabdevač beogradskih „novinsko-izdavačkin preduzeća. Ta fabrika nosi ime narodnog heroja Milana Stepanovića-Matroza.

Reč je zapravo o tome da li ta i takva fabrika treba da nosi ime jednog narodnog heroja, pa da mašinisti u rotaciji, pakeri u ekspediciji i nabavljači u nabavnom sektoru svakodnevno psuju „Matroza“ što ih snabđeva najgorom hartijom koju su u ovom svetu i veku videli. Kad psuju „Matroza“, oni ne misle na narodnog heroja nego na fabriku.. Ali kad psuju, oni ne izgovaraju navodnike. Matrozovo ime povlači se gde ne treba i kako ne treba — samo zato što su krstitelji fabrike (svakako iz čistog pijeteta i ne sanjajući kako ćc se to imc pominjafi) povezali svetlu Uspomenu na narodnog heroja sa sVvaRoOdrevnim profanim mukama i sekiracijama naroda grafičarskog.

Ima, naravno, i gorih Ovih je dana „Borba“ objavila pismo jednog svog čitaoca, pod naslovom: „Da ne kompromitujemo ime marodnog heroja „Miloša Mamića“. Pisac pisma smatra (sasvim umesno) da fabrici tutkala, koja po Zemunu i Novom Beogradu širi nepodnošljiv zađah i koja je građanima „dozlogrdila, nije trebalo dati ime jednog narodnog heroja, te predlaže đa joi se ime promeni: „Zašto me dati ovoj Jabrici neko drugo ime. ime meke plamine. reke ili slično? I tako ispoljiti više pažnje premo svet“ lim likovima iz maše revolucije. Mislim da mi u kakvoj situaciji mne smemo dozvoliti da mjihova imena budu ižložena podsmehu, a da me kažem * pogrdama.“ Primer je drastičan. Neko je vezao.

ime Miloša Mamića za prozaično tutkalo i neprilični smrad. Čitalac je u pravu kad se ne slaže da takve fabrike nose imena revolucionara i narodnih

slučajeva.”

heroja. Ali zar samo takve? Je li u redu da njihova imena nose fabrike slatkiša i donjeg veša? Šta je 8 litrom „Badela“ i tablom „Kraša“ ili „Nade Štark“? Ni tu se navodnici ne čuju, a ime se čuje, žvaće i pijucka.

U tome što se fabrika lijtova zove „David Pajić“ nema ničega nepriličnog am, sich. Ali zašto da ljudi pominju ime narodnog heroja kada se pešice penju na šesti sprat – zato što je lift u kvaru! Ni ime Todora Dukina nije „kompromitovano“ kad je nadenuto „stolarskom preduzeću. Ali kađ je to stolarsko predužeće počelo da se povlači po sudskim rubrikama listova u vezi 8 nekim poslovnim malverzacijam... Sličnih primera našlo bi se još *u i tamo, a mogućnosti njihovog ponavljanja u raznim varijantama bezgranične su. Zato ne bi bilo na odmet razmisliti o umesnosti davanja imena narodnih heroja privrednim organizarijama uopšte. Sa ulicama, frgovima, školama, domovima kulture — stvar je u redu. Badne brigade, naučni instituti, brodovi, kulturno-umetničlca društva — sve to može i treba da nosi imena zaslužnih liuđi. Tako je oduvek bilo i nema razloga da i nađalje ne bude.

A zašto me i privredna pređuzeća? — pitaće neko.

· Zato što je Slobođan Penezić Krcun poginuo pre svega tri nedelie, a valjaonica bakra u Sevoinu, koja ie

· požurila da se nazove njegovim ime~

nom, već je uspela da to ime uplete u parničenje sa sreskim sudijom za prekršaje oko kazni izrečenih zbog neovlašćenog prevoza članova Dpofodica radnika valjaonice autobusima preduzeća. Eto zato. Zato što nema nikakvog smisla da sudija za prekršaje kažnjava „Slobođana Penezića“ zbog obavljania javnog prevoza bez dozvole: zato što nema smisla da de- · ca grickaju „Nadu Štark“ i da građani pominju „Davida Pajića“ i „Miloša Mamića“, a mašinisti u novinskim rotacijama da „Matrozu“ skidaju sveces neba; zato što nema nikakve potrebe da se imena kojia se mogu sačuvati od zaborava na toliko drugih načina, povlače po privrednim sudovima, protestima zborovima birača i „društvcnim hronikama*“ listova.

Ako nam je do tih imena stalo, zašto dopuštamo da se njima ispiraju usta?

'Tolike se druge stvari regulišu zakonima, uredbama i propisima, pa bi baš mogla i ova.

ŽIVOT OKO NAS ____ ___-—-ozueaaauuuIREEN "4D

O

BE.

LJUBIŠA MANOJLOVIĆ

UVAŽENA DRUGARICA KRITIKA NAČELU, čula se. dosad i stalno se, na našim političkim skupovima čuju pohvale kritici. Pri-

'znaju joj se zasluge u borbi protiv bi-

rokratskih pojava, protiv rasipništva, privilegija, samovolje. U njoj se gleda najbolje sredstvo za oiklanjanje raznih slabosti. Upućuju se i pozivi na borbu protiv onih koji guše kritiku.

To je obično prvi deo govora na ovu temu. U drugom delu su bliža uputstva o tome kakva kritika treba ili, češće, kakva ne bi smela da bude. Kritika, na primer, treba da je dobronamerna, konstruktivna, čvrsto argumentovana. Isto tako da je naša, socijalistička, a ne s apstraktnih, demoralizatorskih, liberalističkih i sličnih neželjenih pozicija.

Slažem se da je dobro ako kritiku krase sve lepe osobine onako kako se one nabrajaju, i ako je ne ruže „razni minusi. To je dobro za samog kritičara. Ali nisam siguran da isključivo takva kritika donosi korist onome čiji se rad stavlja pod udar kritičke reči, Pa ni da mu donosi najveću .korist.

Čiji rad vređi, taj može da izdrži svaku kritiku. U sukobu čak s onom najzlonamernijom, rečenom sa ne znam kako rđavih pozicija, najviše će da jača, da se potvrđuje. Uostalom, zna se kako se kali čelik.

Zašto toliko pričamo drugarici Kritici kako treba da ima pitome oči, privlačna usta, začešljanu kosu, nokte lepo pod tezane? Bolje, uzmimo kao geslo da kritika koja traži savršenstvo ne mora biti i sama savršena. Verujte, ako mnogo od nje izvoljevamo, ako joj suviše zakeramo, lepotica će, sve ustručavajući se, zaziruči od foga što joj oči varniče, što ima i crmo ispod noktiju, što je raščupana, češće bežati od sveta, ostajati kod kuće.

PUT U SOCIJALIZAM

ARADNIK „Borbe“ Fahrija Jova“

nović saopštava šta je čula u razgo~

voru 8 predstavnikom jednog Ssreskog komiteta Saveza komunista:

— U selu — rekao je taj predstav-

nik — komunisti iznose mišljenja vrlo otvoreno, bez ustezanja, čak i oštro. Zemljoradnik-komunist ekonomski je nezavistan, on se ne usteže da kaže ono što misli. A ima, opet, komunista radDika s partijskim stažom od deset do

". petnaest godina, šekretara fabričkih komiteta, koji kažu: „Veži konja gde”

+ gavđa kaže.” T objašnjavaju to ovako: „Šta znam šta mi se sutra može desiti.“ Moj utisak s nekih davnijih šastanaka seoskih komunista bio je da ti drugovi, pod uticajem ko zna kojih loših uzora, u priličnoj meri prazno konferencijaše. Ogrezli u nemoguće fraze, oni su često drobili nešto što mi njima samima nije jasno. Njihova bistra pamet tek ako bi katkad heposrednije zazvučala i, preko slučajne varnice, r ašla put đo istinskog razmatranja ljudskih odnosa, do prave politike. Zato je ovo sad doista ogroman napređak.

Ali, ono što je, u poređenju sa seliacima, rečeno o gradskim radnicima koji su komunisti, pa koji još imaju po petnaestak gođina partijskog staža, i čak su sekretari fabričkih komiteta, navodi na veoma iznenađujući zakliučak. Seliak~komunista, dakle, zato što je sVOj „gosa”, može tu ovom našem socijnlizmu svakom svašta da skreše. Prema tome, đa bi gradski radnik-komunista postao isto tako slobodan čovek, murao bi i sam da se materijalno osamostali na način svoga druga selinka. Na primer, da odvali parčence fabričkog dimnjaka i dohvati gomilu šrafova, pa sve to odnese svojoj kući i, za svoji račun, počne da šrafi i odšrafljuje. Da se jednostavno prekvalifikuje u sitnog sopstvenika. 1I sve to, razume sc, radi viših ciljeva društvenog razvitka. Radđi prooevata — socijalističke demokratije. Priznajem, ovaj zaključak je jeziv. Ali, makar kakav bio, on po zakonima nauke o mišljenju sasvim čvrsto Stoji.

Zakone nauke o mišljenju ne možcmo menjati. Stvarnost, u kojoj se namnožilo vazđan nekih siledžijica, možemo. Dole siledžije! Neka se oni plaše, jer ko zna šta im se „sutra može desiti“.

Živeli rađni ljudi komunisti!

VASPITAVAJMO LJUDE

POSLEDNJEM broju „Susreta“. beogradskog omladinskog lista, moju pažnju je posebno privuklo jedno pismo Sekretarijata Predsedništva Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata grada Beograđa. Upućeno je, kako se navođi, povodom pamlfeta „Odlomci iz mog mirnodopskog ratnog dnevnika” objavljenog u prethodnom broju „Susreta“. Evo nekih odlomaka iz Sekretarijatovog pisma: ·

„Autor člamka na nmeumesan i nevaspitan način piše o maršu Oslobodilaca Beograda...“

„Valjda su autor i ređakcija hteli da budu đuhoviti ne shvatajući da su i time pokazali svoje intelektualno i moralno siromaštvo i nepristojnost. Da li samo to? U spomenutom pamfletu se

malaze i. sasvim određene insinuacije kao...”

Uz pismo objavljeno je i kaianje redakcije „Susreta” sa svečanim obećanjem: „Poučeni ovim primerom vodićemo Yačuna... pa se nađamo da nam se slični propusti neće više dešavati.”

· Razume se, potražio sam prethodni “broj 1- kome' je: izišao famozni članak. To je, međutim, jedna kozerijica o nedelinom jutru 11. oktobra 1964., kad su omladinci, po velikoj kiši, učestvovali u maršu koji je nešto zbog jake kiše a nešto valjda zbog slabe organizacije ispao manje prijatan.

Kao uvek kad se o nečem govori kroz humor, i tu je piscu došla pod pero koja neuglađenija reč, pa i misao. To je doista moglo da bude povod da stari drugovi iz beogradskog Sekretarijata Saveza udruženja boraca prigovore mlađim „drugovima iz „Susreta“, da im kažu da takve manifestacije ipak — ako su i za kritiku — zaslužuju kritiku sa više pažnje sročenu. Jer u pitanju su svakako dobri beogradski mladići i devojke, koji inače ne bi bili · članovi Gradskog komiteta Omladine i urednici omladinskog lista.

Da bismo mogli bolje da sudimo o pismu starijih i svakako dobro vasbitanih drugova, da uzmemo jednu rečenicu iz osuđenog dnevnika: „10.00 Neko go„vori. Niti ga vidimo, niti čujemo...”

Ta fečenica, kroz pismo Sekretarijata, dobila je ovakav komentar: „Nije na Banjičkom visu, Košutnjaku, Torlaku i Konjarniku nešto neko govoYio već su četiri narodna heroja četiri komandanta proslavljenih divizija koje su oslobodile Beograd evoci-

rali svoje uspomene na slavne dane borbe za oslobođenje Beograda...”

U pismu omladincima sasvim se određeno kože da „u pomenutom pamfletu se nalaze i sasvim određene insinuacije...” Da li bi i omladinci imali pravo da u ovakvoj ocehi jedne svcje doista nevine opaske, koja se tiče samo organizacije skupa, a nikako ne sadrži nikakvu uvredljivu i potcenjujuću misao o samim govornicima, vide — insinuaciju? Siguran sam da stariji drugovi ne treba tako da pišu sasvim mlađima. Inače će ti mlađi u njima gledati baba-roge. I neće dovoljno primiti srću njihoye primedbe bez obzira što će da stvar „legne” — štampati javno kajanje. / 7/ 0 a Sb | (Na | POOR AA \l},e 47 || \ ## | NO NC NOI) Was VW

—

KNJIŽEVNE NOVINNH