Književne novine
Ne A. ! \
e 3 7 | LJUBAV Sedam stotina godina 1 JM :
SERVI . • od Danteovog rođenja 0Ja
p okreće | esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej
esej esej esej esej esej
esej esej esej esej esej esej esej esej esej .
LIK DANTEA ALIGIJERIJA ispunjava svojom veličinom period komuna, kruniše i obuhvata čitavu misao srednjeg veka i Osvetliava epohu kojoj pripada i vekove iz kojih je ona proizašla, negirajući shvatanja koja ovaj period istorije vide obavijen u maglu mračnjaštva. Dante u potpunosti pripada srednjem veku, Veoma je zanimljivo posmatrati njegovu slavu kroz vekove i ustanoviti da je njegova vrednost dobijala pumo priznanje upravo. u onim epohama koje su bile najaktivniii stvaraoci istorije, u epohama najvažniih wvevolucionarnih previranja i najvećih sukoba ideja i delatnosti. :
Sasvim je razumlivo što su u vekovima intelektualnog „siromaštva i prepuštanja {Tormalnim uživanjima ljudi UDanteovoj strogo: mo= ralnoj ličnosti pretpostavljali velike umetnike reci; razumljivo je što su u epohi Rafaela Samcija 1 savršenog manirizma pesnici u egocentričnom i maestralnom savršenstvu Framčeska Petrarke tražili uzor koji će imitirati i uzdizati., Nisu samo nova misao i renesansni svet bribližavali književnike Petrarki i, preskačući Dantea, idealizovanom svetu grčke i rimske klasike; veliki Pirentinac je ostao razumljiv i prihvatljiv jedino po onome što je kod, mjega odgovaralo blistavom činkvečentesknom ukusu. Potpuno razumevanje Damtea bilo bi ne samo anahronističko, već bi predstavljalo apel za muralnu čvrstinu i neobuzdanu strast spremnu na Žrtve. · i
Prema tome, nije ni malo čudno što je. tek sa romantizmom i poletnim preporodom, tek sa rasplamsavanjem pokreta za osloboćdenje i.na+ cjonalno ujedinjenje, Dante u svojoj otadžbini dobio puno priznanje svoje vrednosti i postao najuzvišeniji simbol svoje nacije. Uporedo sa širenjem i produbljavanjem danteoloških studija, došlo je do skidanja vela nerazumevanja i neznanja sa srednjeg veka, velike epohe već daleke istorije koju je Dante krunisao i obuhvatio svojim delom. Već od PFoskola ljudi počinju sve bolje da shvataju vrednost tog perioda opšte i italijanske istorije, bez koje nije mogučno razumeti vrednost ovog fireniinskog mislioca i pesnika; i od Frančeska. de Sanktisa do maših dana protekao je čitav jedan vek pasioniranih proučavanja koja su nam omogućila da ispravno priđemo Danteovom delu.
Možda je proslava šeststote godišnjice Danteove smrti, 19%i. gSod., bila pumucčena {csk,.n problemima nasleaemin, JOS IZ prvog SVOMSROS rata; sada, meduftim, čini mi se da nije Deč važnosti jednodušno interesovanje ža veliku. pesnika u današnjoj Jugoslaviji: cno odgovara našem ambijentu koji neguje sadržaj, a ne 15ključivo reči. Ovo priznanje me saino italijanske, nego i opšte ljudske važnosti Danteovog dela, znači potvrdu onoga što je veliki pesnik želeo da kaže, kada je tvrdio đa filozof i pesnik vam Svoje aomovine mora imati jednu mnogo vecu - ı univerzalniju domovinu: i eto, danas smo m!, 5 ljudi ovog dvadeselog veka, Danteova domovina,
'Po me znači da Damte nije voleo svoju užu otadzpinu, biremcu, u kojoj Je roden između 15. maja i iu juna 1265. god. Sta više, Firenci je posveuo svc svoje snage i političku delatnost sve dok nije bio izgnan, i u tim još mladalackim godinama bio je primer neustrašivosti i intelekvualne sirokogrudosti, Mao pobornik slobodne komune, glasao je za izgnanstvo zavađeuin suranavkaı voa ROJI su onemogućavali gra daiusku slogu, iako Vezan za sreanjovekovna shvatanja, ustao je protiv svetiovne vlasti crkve i protiv papske uržave i njenih zakulisnih nastojanja da ucvisti svoju vlast u Firenci preko stranke „crnih“. Utopijski verujući u opnovu NSVetoOg limiskog caistva, koje Je smatrao za.čajednicku octaazpinu svih ljudi, koje bi njegova vlast štitila od svakog nasilja, Dante se borio za odvajanje duhovne vlasti od političke, dok je uosmovu svojih političkih shvatanja izneo u iraktatu „O monarhiji“. \ i
Mvojom lićnošcu i svojom pojavom skoro ha samom početku književnosti pisane na ttalijanskom Jeziku, Dante Je usmerio njet dalji tOK, a u svom traktatu „O narodnom jeziku, prvi postavio problem nacionalnog poetskog jezika. On je bio svestan važnosti OVOg problema, kome se prvi posvetio u svom strastvenom istra živanju, zbog čega je ponosno tvrdio: „Cum neminem ante nos de vulgaris eloquentiae doctrina quicquam inveniamus tractasse“. (Jer nećemo naći nikoga ko je pre nas raspravijao O doktrini narodnog govora.) Poetski jezik koji je Dante propoveqao bio je izvorni i prirodan jezik, bozanski dar ljudima, oplemenjen i doveden do sistema u poetskmm delima, Jezik „ad laudabilem suavitatem temeperata" (do pohvalne blagozvučnosti iskaljen)., |
Ovo Aligijerijevo pretpostavljanje narodnog jezika savršenom, ali već statičnom latinskom Jeziku, bilo je revolucionarno. Pesnici su u 5VUjim delima već bili pokazali, kao što sam Dante piše u filozofskom traktatu „Gozba“, „veliku lepotu narodnog jezika; tečnost njegovih slogova i blagozvučnosi govora koji se na njemu mogu činiti, za. koje će onaj koji pažljivo. bude gleđao videti da poseduju veoma slatku i priJatnu lepotu“, y 3 ,
A. ko su bili ti pesnici koji su pokazali funkcionalnu muzikalnost narodnog jezika, muzikalnost koja nije bila shvacena jedino kao spoljna osobina, već kao harmonična osobenost koja odgovara poetskom skladu, shvatanju i stvaranju? Pi stvaraoci, ti „pesnici“ u etimološkom smislu reči, bili su sam Dante, Gviđo Kavalkanti i Cino da Pistoja, prijatelji koji su sa njim stvovrijj veliku ljubavnu poeziju škole „slatkog novog stila“. PETA (95, ikar
Ljubavna poezija je bila prvi rezultat Danteovog genija;,on je oko svoje tridesete godine sakupio u svom prvom delu „Mladalački život“ stihove sročene u časi Beatriče, prema. teorijama nasleđenim od Provansalaca i pesnika „sicilijanske škole“, nadahnute novim previranjima i novim duhovnim bogatstvom.. Voljena, žena nije više bila hladna gospodarica zamka| kojoj
KNJIŽEVNE NOVINE
TVEZDE
su stihove upućivali pesnici vazali, niti je poezija sada bila samo vežba stihotvorače Umetnosti. Voljena žena, iako prema aristokratskim shvatanjima, postala je anđeosko biće, božanski dar koji pomaže čoveku da se uzdigne i duhovno usavrši, Ljubav je prema poetici „slatkog novog stila“ bila urođena osobina plemenitog: srca: „Ljubav i plemenito srce su jedno“, pevao je Dante da bi potvrdio poetsku simbiozu između „plemenitosti“ i ljubavi. I to je bilo shvatanje njegovih mladih godina, kasnije, wu doba zrelosti „Božanstvene komedije“, „plemeriito srce“ i „ljubav“ neće više neizostavno koegzistirati, već. će plemenito srce ostati samo uslov. za rasplamsavanje ljubavi:. „Ljubav, koja za plemenito srce brzo prijanja“, pevaće u V pevanju Pakla, u onoj i strasnoj i ljupkoj priči Frančeske iz Himinija, gde ljubav treperi ljudskom. strašću i postaje uzdrhtao izvor greha.
Međutim, stilnovistička shvatanja ne bi bila dovoljno uslov i za poetsku vrednost. Dante je toga.svestan i u „Komediji“ uvek objašnjava
-..koja.je lo snaga:koja je omogućila njemu, kao i. 'Cinu i Gvidu, da stvore takvu poetlsku lepotu, · do koje nisu mogli stići njihovi prethodnici: ne-
posredna iskrenost inspiracije: „Ja sam taj koji, kada mi — ljubav zovori, pamtim i onako — kako mi ona nalaže, pišem”. (Čistilište, XXIV, 52—954), To Dante govori citirajući svoju kanconu. „Žene koje shvatate ljubav“ kao polaznu tačku novog stila. A u proznom tekstu kojim je u „Mladalačkom životu” tumačio nastanak te kancone, Dante veli: „Onda kažem da je moj jezik govorio kao da se sam od sebe Kreće“.
.Beatriči, idealizovanoj žemi — anđelu, umrloj u ranoj mladosti, Dante već u „Mladalačkom životu“ obećava da će joj posvetiti veliko delo i da će u njenu čast reći „ono što nikad nije bilo rečeno ni za jednu ženu“.
Međutim, kađa je napisao »Komediju«, iskustvo, kultura i puna fizička i intelektualna zrelost učinili su da ovo delo daleko prevaziđe ono što je bila samo mladalačka mamera. Tada je već poznavao sve gorčine života i izgnanstva.
Oduševljenje sa kojim je učestvovao u Dpolitičkom životu rodme Firence bilo je nagrađeno najtežim bolom. Nije imao ni dvadesetpet gođina kada se za svoj grad borio kao konjanik, a sa trideset je počeo aktivno da učestvuje.u političkom životu, preuzimajući sve važnije dužnosti, sve dok 1300. god. nije izabran među
I SD: 7 7
prjiore građa, ne učestvujući u internom stranačkom ratu i suprotstavljajući se spletkama pape Bonifacija VIII, koji Je želeo da proširi SVOJU vlast na Toskanu i Firencu. Tako je i bio poslan kao izaslanik sa zadatkom da pokuša da umiri papu; za vreme njegovog odsustva, krajem 1301. god.. stranka koju Je podržavao papa preuzela Je vlast u Firenci, a Dante, osuđen na izgnanstvo januara 1302. god., nikada više neće videti toliko voljeni grad. Nairne, posle osuđe na izgnan stvo Usledila je presuda da bude živ spaljen ukoliko bude uhvaćen na teritoriji komune. Od tada je Dante lutao, „skoro prosio“, po čitavoj italiji, kao „lađa bez jedra i krme, nošena u razne luke i uz razne obale suvim vetrom koji progoni boino siromaštvo“, A. ovo izgnanstvo on ce predskazati u „Komedđiji“: „Ostavićeš sve što najviše volišy... — Okusićeš kako je preslan — tuđi hleb i kako je teško — silaziti i peti se uz: tuđe stepenice.“ (Raj, XVII, 55—%60).
Bez mogućnosti đa „odmori“ „umornu dušu“ u domovini, napisao je svoje traktate, a u Veroni i Raveni dao se na sastavljanje SVOB remekdela, koje ga Je potpuno obuzelo sve Go smrti koja ga je zadesila između 13. i 14. septem bra 1321. god. u Raveni gde se još i danas nalazi njegov groD,
„Stihovi“, „Gozba“, „O monarhiji“ i „O narodnom jeziku“ samo su priprema za „Božanstvenu komediju“, u kojoj je sakupljena čitava filozofžija prethodnih dela i sazrela umetnička vešiiha, Na svoj poetski put kroz onozemaljski svet Dante nije bio podstaknut samo namerom da uzdigne Beatriču. već i ubeđenjem da treba da izvrši misiju za dobro ljudi. Spoznavanje stranote greha, uspinjanje koje pvočišćava dušu i konačno upoznavanje raja, sveta savršenstva ı blaženstva. moraju koristiti čovećčanstvu koje ne poznaje pravi put kojim treba ići. To Danteu govori i sama Beatriče: „...U korist sveta koji u ziu živi“. (Cistilište? XXXII. 108); a Dante potvrđuje opšte — etički smisao svoje pocme u pismu kojim propraća nekoliko pesama poslanih Kan Grande dela Skali. Njegova je želja „removere viventes in hac vita de statu mise riae et perducere ad statum felicitaiis”, Da one koji ovim životom žive izbavi iz bede i dovede do sreće).
Njegova vizija je vizija crkvenih otaca ı Tome Akvinskog, njegov svet je uređen prema ptolomejskoj koncepciji koja zemlju postavlja u centar vasione, a nebesa koncentrično oko nje. Kada je Lucifer, anđeo koji se pobunio protiv boga, bačen sa neba, pao Je na zemlju ispod Jerušsalema: pri njegovom padu otvorio se Ogroman ponor kupastog oblika, dok se zemlja u povlačenju pred njim uzđigla u sredini vodene hemisfere u jednu kupastu planinu: ponor je pakao, gde su smešteni grešnici prema stepenu težine kazne, .koja odgovara.težini greha„.a U~
„Toliko je teža, ukoliko je-dublje i od boga:dalje „mesto kažnjavanja. Planina, :osvetljeno ostrvo ut
okeanu, carsivo je očišćenja i nade, gde uspinjanje sve više približava coveka carstvu sreće, raju, u koji se uzdiže sa vrha čistilišta, Bilo bi isuviše dugo izlagati složenu, iako jasnu sirukturu „MKomedije“, koja savršeno odgovara pesnikovoj harmoničnoj koncepciji i omiljenim srednjovekovnim shemama, po kojima postoje savršeni brojevi kao što su tri, devet i deset, i ostali nesavršeni. Međutim, takvo savršenstvo broja i harmonije i etički cilj Aligijerija oživljava i oplemenjuje neizmerna snaga njegovog poetskog daha, njegovo iskreno saosećanje sa ljudskim nevoljama i čovekovom sudbinom.
Dante je svoje delo mazvao „Komedija“, je od tužnog početka prerasta ka zvučnom i veselom kraju; „Božanstvenom“ su je nazvali potomci, počev od Bokača, prvog Javnog tumača ovog dela. I ona je stvammo božanstvena u svojoj poetskoj snazi i grandioznosti cilja u čijem pravcu upućuje čoveka kada zna ispravno da se opredeli, koristeći slobodu koja mu je đata.
Citav savremeni svet, savremenik Aligijerijev, prisutan je u „Komediji“, čitava tragediia Danteovih savremenika isklesana je u krugovima Pakla, a sve nađe i sva dostignuća ljudske misli i sposobnosti uzdđižu se iznad vrleti Čistilišta, u sve jačoj svetlosti nebesa.
„0 a > DARA Ta op a
ce OOOEORIJM
ČITAVA "TRAGEDIJA DANTREOVIH SAVREMENIKA ISKLBSANA JE U KRUGOVIMA „PAKLA"
_eosmeuvenurONo rar pa rarazeauaSaeeeeie izravan SS
Paolo i Frančeska
Obratih im se tad uz upit novi: „Frančeska, plačem s tvoje muke
vajne i žalost mi se oko srca OVI.
Al' reci mi: za vrijeme čežnje bajne, kako i gdje vam ljubav zgode dade, da svoje želje upoznate tajne?“
A ona: „Veće boli ne imade, već sjećati se svojih sretnih dana u nevolji; i tvoj to vođa znade.
Al ako li ti prva klica znana ljubavi naše tako pažnju mami, ispričat ću ti oka rasplakana.
Čitasmo jednom, da s” otmemo čami, o Lancelotu kog” je ljubav splela; bez svakog straha bijasmo i sami.
Često se naša dva pogleda srela, i bljedilo nas uvijek posu živo, al' nas je samo jedna strana svela.
Kad čusmo baš, kako je cjelivo ljubavnik onaj usta željkovana, ovaj, što zavijek sa mnom se vezivo,
dršćuć mi dade cjelov sred usana. Svodnik je knjiga i njen pisac bio: već ne čitasmo dalje toga dana“.
Dok jedna priča, drugi duh je bio tolike suze, da se od tog jada~
| ko da ću umrijet obeznanih cio;
i padoh ko što mrtvo tijelo pada. (Pakao V/115—142)
Lutajući izgnanik pun gorčine, bedni prosjak bez uiocista, gradanin Koga je nezahvalmna otkadžbina nekoliko puta osudila na smrt, nalazi snage i ponosa da preuzme ulogu sudije i; pesnika čove» cansiva, U Pakao su bačeni krivci za bedu u kojoj se ljudi nalaze: pape, velikani, pokvarenjaci, varalice i svi oni Koji su zioupoirebili božanske aarove Koje poseduje svaki čovek. A onaj ko nije imao ni toliko snage da se opredeli, ao nije ımao nraprosti ni da ućini zlo, već je bio neodlučan i prema zlu i prema dobru, taj nije dostojan ni pakla, te je isključen čak. i az sveta greha,
U carstvu večite kazne, prostoru bez boje i svetlosti, kruže gresnici bez nade, jarosno uzvikuju u večnom plaču utvare potresane strastima, prolivaju suze u paklenoj oluji oni koje je nekad rastrzao ljubavni zanos i prekomemi nagoni. Iz ovog sveta bez zvezda Dante izlazi da bi ponovo ugledao zvezde i, posle zamornog penjanja na planinu očišćenja, oslobođena greha, pa čak i uspomene na njega, njegova duša se okreće ka dobru, koje ga čini „čistim i spremnim da se uspne do zvezda“ ij omogućava mu da nastavi svoj put u poslednje od tri onozemaljska carstva. Kao i Pakao i Čistilište, i Raj se završava istom reči: „zvezde“,
Ovo ponavljanje iste reči na kraju tri poglavlja iz kojih je sastavljena „Božanstvena komedija“ nije samo spoljni formalni vid savršeme arhitekture poeme. To je vapaj, moćni apel velikog pesnika i filozofa koji, nemilosrdno pogođen i namučen zlom sudbinom j ljudskom zloćom, uspeva da se uzdigne iznad ljudske bede, i baš on lutalica bez doma i utočišta među ljudima, sve to da osudi i uzdigne poeziju i ljubav. J
„Mislite na Svoje poreklo: — niste stvoreni da živite kao zveri, — već da sledite vwlinu i znanje“ opominje Dante ljude u Odisejevoni pevanju (Pakao XXVI, 118—120). Znanje, nauka je bogatstvo koje je stekao on, izgnanik koga je ljudska zverska priroda osudila na smrt; i nauka je ta koja ljudima daruje istinu i koja je „krajnje savršenstvo naše duše, u kojoj počiva naša krajnja sreća“, kao što je pesnik već bio napisao na početku „Gozbe“.
7 Bauka je vrlina, ljubav i svetlost. Ta blažena vizija je podarena njemu jedinom među ijudima i njegova filozofska i poetska misao završava se opisom spoznavanja krajnjeg cilja do koga se ljudi, kao i on, moraju uzdići, i sa kojim se završava „Komedija“: da čuju kako naže želje i našu volju podstiče |
„ljubav koja pokreće sunce 1 ostale zvezde“,
5