Književne novine

REČ DRAGANA M. JEREMIĆA

NA SASTANKU UREDNIKA EVROPSKIH KNJIŽEVNIH ČASOPISA | ODRŽANOM NEDAVNO

U BEOGRADU

SVI LJUDI koji se danas bave književnošću kao urednici časopisa, krit-.čari, profesori i is'toričari književnosti, izdavači ili prevodioci stoje pred zadatkom da od književnosti stvore snagu koja ne razdvaja nego spaja ljude i narode sveta u jedinstvenu duhovnu zajedn:cu. Još je Johan Volfgang Gete u jednom razgovoru sa Ekermanom rekao: „Nacionalna književnost je sada manje aktuelna, na dnevnom redu je epoha svetske književnosti, i svak mora da se potrudi da ubrza tu epohu“. Kao genijalan umetnik i građanin sveta, on je izrazio ideju koja se u to vreme mogla postaviti kao ideal, ali ona još nije bila zrela za ostvarenje. Naime, ona je nastala iz materijalnih okolnosti koje je trebalo prevazići ili bar donekle izmoniti da bi se moglo pristupiti njenom stvarnom, istinskom ostvarenju. To su najjasnije videli Karl Marks i Fridrih EKngels, koji su u „Manifestu komunističke partije“ rekli sledeće: „Eksploatacijom svetskog tržišta buržoazija je učinila Rkosmopolitskom kako proizvodnju tako i potrošnju svih zemalja (...). Na mesto starih potreba, zadovoljavanih domaćim proizvodima, stupaju nove, koje za svoje zadovoljenje iziskuju proizvode najudaljenijih zemalja i podneblja. Na mesto lokalne i nacionalne samodovoljnosti i lučaurenosti stupa svestrani saobraćaj, svestrana uzajamna zavisnost nac:ja. I to kako u materijalnoj tako i u duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojedinih na-

cija postaju opšte dobro. Nacionalna jednostranost i ograničenost postaje sve više nemoguća,

' DANAS JE SVET POSTAO TAKO NEDELJIVA CELINA DA SVAKO OTKRIĆE U NAUCI ILI KNJIŽEVNOSTI MOŽE LAKO I BRZO POSTATI OPŠTE DOBRO

a iz mnogih nacionalnih i lokalnih književnosti stvara se svetska književnost“.

Ovo naličje ideje o svetskoj Književnosti uticalo je na njeno izrođavanje u nešto što je više prividno nego stvamo odgovaralo Geteovom shvatanju svetske književnosti. „Svetska“ književnost koju je uslovilo svetsko tržište kapitalističkih zemalja bila je, u stvari, dominacija nekoliko književnosti najvećih i najmoćnijih naroda nad ostalim književnostima. Njihova vojnička i ekonomska moć uslovljavala je njihovu superiornost na polju Književnosti isto tako kao u domenu politike, Španski pisac iz druge polovine XIX veka Mariano Hose de Lara otkrio je tu činjenicu s neskrivenom iskrenošću sledećim rečima: „Tamo gde ne iđe vojska jedne nacije, neće ići ni njena književnost (...). Kad bi se sutra, nekim čuđom, španska zastava ponovo zalepršala na kulama Anversa, na seđam rimskih brežuljaka i.od ulaza u Meksikanski zaliv do Magelanovog moreuza, mi bismo ponovo diktirali zakone, određivali pape, pisali komedije i nalazili prevodioce“. A ukoliko ekonomska i vojna moć pojedinih nacija i nije određivala kriterije vrednosti njihove književne produkcije, ona je bar uticala na 29 da se pojave u književnosti neke „velike sile“ prate s mnogo više revnosti nego književna aktivnost nekog malog naroda.

U toj situaciji interesovanje za književnost malih naroda često, do naših dana, svodilo se na to da su se iz njih u kolo svetskih pisaca primali pojedini njihovi pripadnici, koji, naravno, svojim stvaralaštvom ni izdaleka nisu mogli da prikažu mnogostruko · književno stvaralaštvo ni svekoliki život svoga naroda. Tako su u svetsku književnost, na primer, ušli Danac Hans Kristijan Andersen, Norvežanin Hen= rik Ibzen i Šveđanin August Strindberg. Ali ta „čast“ ukazana je, uglavnom, samo piscima onih malih naroda koji su imali najneposrednije i najjače ekonomske i kulturne odnose s velik'm narodima, i to, manje ili više, na bazi neravnopravnog reciprociteta. Drugi, udaljeniji i manje poznati narodi tretirani su kao egzotični i interesanini više svojim pitoresknim podnebljem i folklorom nego načinom života i doživljaja sveta. I kao što su njihove zemlje uglavnom služile kao izvor industrijskih sirovina i lakog uvećanja kapitala, tako je i njihov život smatran kao nešto što treba da bude prerađeno da bi dobilo pravu, veliku vrednost. Zato su se velike književnosti oduvek s neo-

KNJIŽEVNE NOVINE

bičmom nežnošću ophodile prema svojim egzotičnim piscima. Oni se, naravno, međusobno razlikuju po tome što jedni, kao Rađard Kipling, nastoje da svojim delima izraze i imperijalističku ideologiju svoje zemlje, dok drugi, kao Pjer Loti, nemaju te ambicije, ali zajedničko im je gotovo podjednako odsustvo dubljeg razumevanja života i duha onih naroda i podneblja koje opisuju. Pogledamo li kako su o nama Jugoslovenima pisali Pjer Loti ili Gijom Aypoliner videćemo da su oni imali nedovoljnu ili gotovo smešnu predstavu o Životu naših ljudi, tako da ona malo ili nimalo ne odgovara našem podneblju, narodu i istoriji, koje su s toliko snage, tačnosti i dubine prikazivali naši najveći pisci Petar Petrović Njegoš, Ivo Andrić, Miroslav Krleža i toliki drugi.

Uzaludno su već u početku izgradnje građenske književne estetike Đanbatista Viko i Johan Gotfrid Herder isticali kako u najveća umetnička dela treba ubrojati ona koja mnastaju u primitivnim epohama razvoja pojedinih naroda. Uprkos tom shvatanju, nije se ozbiljno uzimalo u obzir stvaralaštvo manjih i manje moćnih naroda. Narodi velike moći u svakom momentu bili su spremni da Jansiraiu po jednu novu književnu „zvezdu“ ne bi li tako osvetlili i „mračne“ horizonte ekonomski i vojno slabijih naroda, pa makar te „zvezde“ bile tako male veličine kao što su Somerset Mom, Luis Bromfild ili Fransoaz Sagan. A da bi taj svoi položaj održale i onda Kada su se poljujali njihovi iemelji pod uticajem velikog buđenja samosvesii

manjih naroda i da bi suzbile tendencije prodiranja novih, manjih ali vitalnijih sila na svetsko kulturno tržište, velike kulturne sile nastojale su da održe svoj povlašćeni položaj pomoću saveza s drugim, manjim i manje opasnim silama, na osnovu geografskog jedinstva, što se između dva svetska rata manifestovalo stvaranjem Međiteranskog centra u Nici s ciljem da se oko Francuske okupe sve zemlje Sređozemlja, ili na osnovu ideje o jedinstvu kulture, koja je posle drugog svetskog trebalo da okuplja zemlje na obalama Atlantika i, u krajnjoj instanciji, pruži podršKu jednom #dVojno-političkom savezu.

Književnost se izražava jezikom i zato se hegemonija književnosti jednog naroda održava pre svega hegemonijom njegovog jezika. Tu hegemoniju, na primer, brani Valeri Larbo svojom teorijom o trostrukom centralnom lingvističkom domenu Evrope, kojom podržava dominaciju francuskog, nemačkog i italijanskog jezika. Nije, međutim, teško utvrditi da je dominacija jednog jezika istorijski fenomen. Setimo se samo jezika koje danas zovemo mrtvim jezicima. Izvesni istorijski faktori dovođe jedan jezik u izuzetno povoljan položaj, ali mu, isto iako, oni i oduzimaju ovaj položaj. Ti faktori su od francuskog jezika načinili jezik plejade pesnika koji su bili samo naturalizovani Francuzi kao Žan Moreas, Oskar Vladislas de Lubič Miioš, Gijom Apoliner, Tristan Cara itd. On je čak postao i pesnički. jezik i za Leopolda Sedara Sengora i Emea Sezera iako nisu usvojili nacionalnost. kojoj taj jezik pripada. Ail, i ako će privlačna moć francuskog finansijskog kapitala i tradicionalna francuska sposobnost da rado prihvata i laRKo asimiluje ono što je tuđinsko verovatno i ubuduće privlačiti Kknjiževnike i druge umetnike u Francusku kao evropsku kulturnu metropolu, svakako će rušenje francuskog kolonijalizma učinifi da slava i dominacija francuskog jezika još više opadne. Sličan proces se može zapaziti i u drugim „velikim“ jezicima. Na taj način, karta kulturnog sveta, na kojoj ie bilo upisano nekoliko ošnovnih centara, iz OSnove se menja i jedna teorija relativnosti i ovde pobeđuje naivno uverenje da se manje zemlje ogreću oko velikih. kulturnih zemlja kao Zemlja oko Sunca.

U prošlosti je bilo izvesnih napora da se prevaziđe uskost jednog „velikog“ jezika, Da prema tome i dominantan ulicaj onog naroda koji se njime izražava. Karakteristično je nastojanje Volta Vitmena da piše in lingua

trina, odnosno na engleskom jeziku uz Upotrebu francuskih i španskih reči, jer su ta tri jezika jezici čitave Severne Amerike, kontinenta na kome će, po njemu, biti ostvareno „vreme harmonije“. Ovaj pokušaj pesničkog apostola američke demokratije danas nam, međutim, izgleda naivan i preživeo, kao neka vrsta književnog esperantizma svoje vrste, koji ne može da služi kao ozbiljan primer kako da se prevaziđu barijere pojedinih jezika. Uostalom, sami književnici ne mogu da učine mnogo za međusobno zbližavanje jezika i književnosti raznih naroda, jer oni, po pravilu, mogu da pišu samo na svom maternjem jeziku. Zato, u tom pogledu, glavnu inicijativu imaju pre svega prevodioci, ali mnogo mogu da učine i kritičari, jer oni na svom jeziku mogu da pišu o književnicima i književnim delima raznih naroda. I doista takvih divnih primera ima; postoji čitava plejada kritičara koji su svojim pisanjem o književnostima više zemlja, i to s gotovo podjednakim 'poznavanjem i razumevanjem duha tih književnosti znatno doprineli sporazumevanju svog navoda s mnogim drugim narođima, kao što sU, pored Getea i Herdera, činili Georg Moris Brandes, Prantišek Ksaver Šalda, Ernst Robert Kurcijus, Viktor Šklovski, Josip Vidmar, i na taj način u neku ruku pripremili one akcije koje danas treba sprovesti da bismo, na bazi rav-

nopravnosti, mogli đa čujemo glasove svih naroda, jer za talent i genijalnost nema izabrane nacije ni izuzetno pogodne prirodne, društvene ili duhovne Klime.

Danas je svet postao tako nedđeljiva celina da svako otkriće u nauci ili književnosti može lako i brzo postati opšte dobro. Ali dok nauka nema granica i dok je njen jezig formula jedinstven za sve narode, knijževnost izražava razlike u jeziku i duhu mnogobrojnih naroda širom sveta, koje se samo dobrom voljom i predanim radom mogu savladati. Velika antikolonijalna revolucija uvela je u porodicu ravnopravnih naroda i dojučerašnje robove i oni već nesebično i sa uspehom unose u sveisku duhovnu zajednicu i svoje specifične duhovne vrednosti. Moramo imati sluha i za te nove glasove, jer pojam humanosti se sve više širi i izreka „nihil humani a me alienum puto“ dobija u naše doba ov ekstenzitet i veći intenzitet. Ljudsku zajednicu odavno već ne čine uglavnom zemlje oko Sredozemlja a svet se više ne deli niti će se ikada deliti na Helene i varvare ili Rim i provincije. 'U starim podnebljima bude se nove civilizacije koje donose nove glasove naroda i oni traže jeđnog novog Herdera đa ih zabeleži, ali u naše doba to više ne može biti jedan čovek, jer sve te glasove treba preneti ne samo na jedan jezik, nego na sve jezike sveta, te zato moramo imali hiljade Herđera da bismo odgovorili zadatku vremena. ~

Nikagva teza o pojedinim nosiocima · opšteljudskog ne može da zabašuri dužnost svih ljudi koji se bave književnošću da otkriju sve posebne i pojedinačne vrednosti koje nuđe Kknjiževnosti svih narođa sveta. Franc Mering se pi-

ino da li neki pesnici izražavaju opšteljudsko i · na io pitanje je dao sledeći odgovor: „Ako bi

se opšteljudsko negde moglo naći, moralo bi se riaći kod onih pesnika koje na osnovu jednog širokog rasprostranienog suda ukusa obično nazivaju svetskim pesnicima — dakle kod Tiomera, Rishila, Dantea, Šekspira, Servantesa i Getea. Ali baš kod tih pesnika nalazi se posebno ljudsko u najizrazitijem i najiscrpnijem obliku“. Mering je mislio na posebno u istorijskom smislu, ali ovo njegovo shvatanje je tačno ukoliko se pojam posebnog shvati ne samo u istorijskom nego i u etničkom značaju, Zato se narođi mogu zhližiti samo ako upoznaju druge narode preko njihove poetske reči i ako im postanu bliske

baš one posebnosti koje svaki narod ima i us-

vaja kao izraz specijalnih okolnosti u kojima je živeo i živi. Književnost sveta nikako ne može da znači jednu organsku celinu ili jedan strogi sistem nego jedno stecište naikarakterističnijih poiava raznih nacionalnih književnosti, u kome

mijedna ne može da bude uzeta za uzoy i me=

O PRAVOJ, STVARNOJ -

SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI –

rilo vrednosti. Uostalom, toga je, uglavnom, i Gete bio svestan, jer je, u nastavku razgovora sa Elkermanom koji smo već naveli, rekao i ovo: „Pri takvoj proceni strane književnosti ne smiemo se zadržati na nečem naročitom i to smatrati uzorom. Ne moramo misliti da je to nešto kinesko, ili srpsko, ili Kalderon, ili Nibelunzi“. Gete je, međutim, ipak mislio da je uzorno u umetnosti uopšte ono što su dali Heleni dok mi danas u principu ne možemo prihvatiti kao tačnu teoriju o bilo kojoj književnosti kao uzoru. Štaviše, smatramo da nema naroda čija književnost u manjoj ili većoj meri, svojim posebnim problemima i svojevrsnim književnim izrazom, ne bi mogla da da vrednosti koje S pravom “treba uvrstiti u svetsku književnost shvaćenu kao riznicu u koju svaki narod ima dužnost da stavlja i pravo da iz nje uzima. Opšte je poznata činjenica da se stari istočni pisci ističu svojim kosmičkim pogledima na svet, da su ruski pisci nenadmašni u psihološkim analizama, da se francuski pisci odlikuju blistavošću umetničke forme, da se engleski pisci vrlo uspešno usredsređuju na analize porodičnog i društvenog života itd. Lako bi se pronašlo da je svaki narod kadar da nešto jedinstveno i neponovljivo pruži ostalim narodima kao svoj doprinos opštoj ljudskoj sposobnosti da rečima kroti sudbinu. Ako bismo tražili, šia bi pre svega moglo u opštu riznicu da uđe iz jugoslovenske književnosti, čini mi se da je to opis jedne specifične istorijske i životne situacije: borbe između dva sveta, dva duhovna principa i dva mentaliteta, otpora da se bilo koji od ta dva principa apriorno, nekritički primi i niihovog odmeravanja na osnovu kriterija ljudskosti, moralnosti, napretka. Tu specifičnu situaciju nametnula nam je sudbina koja nas je dovela da živimo na međi između pravoslavlja i Rkatolicizma, „hrišćanstva i muhamedanstva, Istoka i Zapada, Evrope i Azije. Zato i prikazivanje neprekidne borbe koja se između njih vodila na našem tlu i zaključci koje o njoj sugerišu dela naših najvećih pisaca, imaju, mislim, i jednu neposrednu, poetsku, i jednu simboličnu, filozofsku vrednost za sve ljude svela. Danas je, dakle, situacija u kojoj se nalazi književnost u svetu bitno izmenjena u odnosu na sitaaciju koju su sredinom prošlog veka ocrtali Marks i Engels, ukazujući na društveno= ekonomske okolnosti Roje su uslovile shvatanje književnosti kao jedinstvene ljudske aktivnosti. Pojam svetske književnosti u međuvremenu dobio je drukčije značenje. Od jedne prvenstveno društveno-ekonomske posledice on je postao oznaka cilja koji treba da doprinese boljem razumevanju naroda i njihovom stvarnom i konačnom zbliženju. To zbliženje ne sme da ide preko iznalaženja zajedničkog činioca iz svih književnosti i utvrđivanja jedne apstraktne formule njiževnosti koja ne bi bila ničija, nego preko ofkrivanja i poštovanja razlika u svakoj nacionalnoj književnosti. Ima, na žalost, još pokušaja da se ne prevode dela koja potpomažu zbližavanje naroda već, one tiyorevine pomoću kojih se može dokazati neka teza kojom se kopaju opkopi i širi nerazumevanje među narodima s različitom istorijskom sudbinom. U tom slučaju društveno-politički interesi, na žalost, mešaju se u nešto što treba da nadvlada te interese. Pol Valeri je u jednom eseju o odnosu Is-

loka i Zapada dobro zapazio da se narodi dodi*'ruju najpre ljudima koji ne poštuju mir, slo-

bodu i uverenje drugih liudi, nego nastoje da stvore i iskoriste nejednakost među narodima, ali njegov je zagljučak da „stanovnike Zemljine

· kugle sve vodi stanju tako uske recipročne za-

visnosti i brzih komunikacija da se oni, kroz neko vreme, neće moći ne poznavati do te mere da bi se njihovi odnosi ograničavali na koristo-

ljubive smicalice“. Na svim ljudima koji nastoje da prevaziđu okvire nacionalnih književnosti leži zadatak da ovo vreme razumevanja, recipročne zavisnosti i potpunog poverenja među narodima što pre dođe. To je jedan uzvišen cilj koji zaslužuje da mu se posveti mnogo volje i na=pora, jer služi najvećem dobru najvećeg broja ljudi.

Srboljub MITIĆ

SEDEĆI KOSTUR ·

p:6ko padme moja to kao da je

glava, bekstvo na grudi kad zagrljaja iz mislim, prostora kao uvek. kad mislim prestanak, hiwatamja, legne, mi svega mesvojeg brađa ma grudmu to samo kost prazmi oblici to kao da je ruku, stav leže u stavu okamenjivanja kao bilja \ akt čvrstog sve vučme kosti se sletanja jeY vratile

linija gledanja je prema početku

tada oštro da me ometaju, prizemma igru kičmo, sva krv se sa glavom je ustremila ka brememito mozgw plodolika da mu utoli

kurjačku glad lagamo padmu, mi dok misli ruke đa se me raspadme | ma kolena, od mapora dok kad mislim, traži . / uvek kad mislim da ga gladnog | ruke se sunovrat me odvuče | umire u ludilo ar na butnim, kostima đok kopa |

Pe pina