Književne novine

Tezej na koncerti

|D OI BIANJS{ONAJ |DODLAJU

Ogled o knjiškom nadahnuću

[ Andante. DOLAZAK

J POČBTKU je bio samo konvencionalan oblak iznad reke, krajem dana, Crtež blag, koliko j 5oje od strane sunca na licu bilja i na bilo čemu veličajnom gorja. U ovaj predeo povedoh svoju ustreptalost, pouzdajući se u to što se kraj dana naziva smirajem. Nezvana, pođe na„čitanost. Misli su se plele u vezi sa njom, ali iz toga: ništa. Nije htelo da proistekne. U knjigama su oblaci pretvoreni u jaganjce ili sc pojavljuju u vidu konjanika, dok se moj oblak okretao nevezano i bukvalno: tromost njegova ipak je bila sporost lenje bezobličnosti. "To je:u Debisijevim „Oblacima“ izraženo širnozvultnim brujem roga, koji se teško, tromo, razliva preko svih drugih tonova; čulo u potpunosti zaokupljeno: kao da će kiša. Ali.

Odjednom, namap, u trenutku, ili u kojoj drugoj reći za kratkoću, bezoblični oblak zastao je, gle, prikopčan za plavi papir neba. Kroz njega su se prodenule zlaine žice harfe, tako da je

sve — masa oblaka, njegov nemir i njegova sličnost sa vremenom — bilo prinuđeno da za-

stane, makar dok se niti, čije je krajeve dole držala rekla, posle najviših ionova, nisu istrOšile na vefru. Niz jednu od njih mogao je sići 'Pezej, nadahnut Ijkarovom smelošću, kose još vlažne od teških para i još mutnih čula,

Zahvaljujući ovom nežnom kratkotrajnom zlatu, čitava slika sa oblakom postala je poetična, jer je i ova slaza sa koje se vidi predeo sa rekcam, topolama i oblakom jedna struna harfe, ona je sama misao o predelu, pogled, stanovište sa koga om ima svoju isloriju i lepotu. Smslih u žaru;

Prirodi treba prići sa nekom idejom.

Ideja je bila u vezi sa svetlošću.

Ali Wezej ne silazi. On se ne vraća ovom slazom sa svoga podviga. Možda ga Ikarov let nije naučio samo smelosti: Bolje je ne prihvatati se tako gorljivo ovog zlata i ostati u pretežno blagom razmišljanju, jer su ove niti suviše nežne da izdrže čitavog čoveka. Tek nešto od nas može se njima peti, a još manje sići,

II Adagio. DOLAZAK U DRUGO DOBA

A KADA JE pala noć pođosmo da se prošcetamo, tamnim poljem. Pošto se noć spustila drveće je pcraslo. Razgovatale su noćne ptice ružnoB glasa. Znali smo da su sve one bube i dalje u liravi, mada su se samo zZtikavci čuli i svici donekle videli. Pošto smo bili u šetnji i besposleni, hiedosmo da vidimo šta je sa uobičajenim mesecom, ali on je, takođe, činio oko granja i crnog lišća vidiš-nevidiš, tako da sc pomečžčao sa svicima te smo morali ranije smišljenu metaforu o izlizanoj bomboni da ostavimo :trani. Svaki svitac mogao je da bude mesec, Mlom i zbog fonetike. Manusnio se meseca, mahnusmo. se svitaca.

D5OrOMekivao sam Tezeja. Mogao bi se ovde pojaviti pod okriljem noći, na dašku Arijadnine

Ljubavne čežnje i visokog noćnog vetra, Ali. Ondina mi reče, reče meni Ondina: kako

ćeš me voditi kući svojih roditelja ta ja sami

Pisma uredništvu Pisma uredništvu Pisma urednišiv

PESAT

ili prepisivač

U pretprošlom broju „Književnih novina* objavljena je pesma Boška MBogetića „Šuma“. Bio sam iznenađen da sle je objavili jer su njom plagirana mnoga mesla ız izvesnog broja pesama Aleksandra zbirkama „Sunce jedne

TRistovića koje se nalaze u sezone“ i „Ime prirode“ Ne znam kako su vam Ppromakle te sličnosti, da ih tako nazovem iako je TeČ

o nečemu što je daleko ozbiljnije od tog Što može da se obuhvati ovom rečju. Kako je očigledno da niste opazili Bogetićev „metod“ „to ću izvršiti jedno malo poređenje njegovih sa Ristovićevim stihovima.

1 „Jednom te videh hako si stajala Kraj usamljeno”

drveta...“ (Bogetić: Šuma)

„Malko si uzbuđena stajala slanim ružama“. („Ime prirode“, strana 39)

čista u

„Mene nalaze onesvešćenog kraj usamljenos drveta“ („Sunce jedne sezone“, strana 8) ž oslužkivah tvoje pevušenje kao u dragom

„Slep

snu“

(Bogetić: Šuma)

„Slep osluškivah tvoj hod tu bregovima“*. („Sunce jedne sezone“, strana 11)

„I cveće se ruši kao u dragom snu“ („Sunce jedne sezone“, strana 12)

3. „Jednom se osmehivah tvom imenu u glasu malos cveta u žutoj livadi“ E (Bogetić: Šuma)

„On mami ptice u žutoj livadi“ („Sunce jedne sezone“, strana 13) 4. „Tvoje ogledato vetar je pretvarao u pticu“. (Bogetić: ŠumaJ

„Zaboravljajte na pesku ogledalo i pero koje vetar pretvara u pticu“, („Sunce jedne sezone“, strana 16)

5. „Šuma sa žutim rogom imala je dva ljiljana za

uhom“. (Bogetić: Šuma}

„Pas sa žutim rogom zaustavlja dečaka u šumi furobnojć („Sunce jedne sezone“, stana 16)

10.

11.

od kojih su ili potpomognuti metaforama i slikama iz Ristoviće-

vih pesama, kao Što ste videli.

- istim putem: pored 'rebišnjice,

. „Ti

. „feđan lep konj smešio se u 5V

. „Ja san se punio zvonkim Iavežom polja, prhutom

samo pola riba — pola devojče. Ali pošto sam, kao i Petar Šlemil, koji se, nemajući odelo, šetao isključivo noću, poznavao čudne običaje mitoloških bića i nemačkih romantižara, ja bajno poljubih Ondinu i rekoh jo] da je volim jednim žarom. neveselim. :

I kako je bilo sveže i kasno, mi se vratismo između towola.

Pre nego što ćemo se rastati, ponovo pozvah 'Tezeja time što, uprkos svim podelama na klasično i romantično, smislih u žaru:

Ideji treba prići sa izvesnom prirodnošću. Prirodnost je bila u vezi sa tamom. Ali kako se Tezej ne pojavljuje:

Til Allegro sostenuto. POSLEDNJI DOLAZAK 1 SUMNJIČAVOST

I OVOGA PUTA samo sedim, gledam i mučim čeznutljivim mukcm. Nagle padine planina spuštaju se u polje kao strma obala u more. 'Pako i noću: svetiljke na brdu, u liniji. Tek što ne izroni ocštrokljuna lađa sa treperavim svetiljkama i necbičnim smehom tuđih ljudi.

Sada pretežno vrt, crtež polja na kome se jasno vidi žito, topola, povrće. Svaki komad ocrtan, zaliven, odnegovan. Mada licem pred svom lepotom polja pored sve prirodnosti i obilja ideja, najgre neočekivana reč: Georgike. Zatim sam izraz: crtež — pomaže da se reči iačnije i u vezi 5a mnom ređaju. Crtež: ljudi pognuto rade u perspektivi. Slični pokreti, kao da jedan radi rred ogledalima. Izmaglica u daljini gde i daleka brda.

Con te mi piace — kontemplacija.

'Po u Limbu ipak čitaju Georgike, a u samom pBdenu: Lijepa ti si, Srno. O

Ben, rajska reka, rajski sat — Trebišnjica: između ola i hladne ribe zelena voda, koju kolo zahvata, hučeći podiže i prosipa u polje kao kišu u malom: poneti je, prosuti je.

Vodom vticmena zalivaju poriodižno povrće.

Zatim, pretežno jablanovi. Samo visoko u zraku, tremolio — dršću. U svodu. Popac octire, reka spira moju ustreptalost; i zašto onda da jablan ne miri ko i re, da šumom ne ide vra=golan Boylan, i da mu na kolenu ne stoji pesnik, kao na kamenu mraV, kad već savremeha nsižitanost potiskuje starokovnu osatljivost, kad se već na svaku reč otvara čitava istorija reči. Možda baš u ovoj povezanosti ima nekog izgleda za Tezeja koji traži izlaz iz sopstvenog poduhvata. TI umesto da se jadam uzvikujući: avaj, Tapi, zauzlano slovo otperja nanovo, ja, kao. neku pohvalu Dedalovoj mudrosti, smislih u žatu:

Prirođi treba prići sa izvesnim knjigama.

Knjige su bile u vezi sa estetikom.

'Pako opet. očekujem da će se Tezej, pošto je voje delo mirno predao istoriji ili, mitu, ipak čitav” VV? skog bolja, u kome vodom vremena zalivaju reriodižno povrče.

Ivan Čolović

u Pisma uredništvu Pismi

„Ti. klečiš sa dva ljiljana pod pazuhom“ („Sunce jedne sezone“, strana 17) kupinama“

si spavsla među

(Bogetić: Suma)

„Ti gluva spavaš u kupinana“ („Sunce Jedne sezone“, strana 17)

etlosti u mladom

Jišću, u divljim jabukama“ (Bogetić: Šuma)

Jedan lep konj zarobljen

između mojih dlanova“. („Ime prirode“, strana 36)

„U miadom lišću čule su se guje“. („Sunce jedne sezone“, strana 48)

„Sve bliže k tebi, iznenađen“. . (Bogetić: Šuma)

„Sve bliže k tebi kao dečak Kkrletcić“ („Sunce jedne sezone“, strana 980)

jarebica i Jepotom“. (Bogetić: Šuma)

„Ako se polje puni zvonkim lavežom, prhutom jarebica. vođom i glasom šuma“. („Sunce jedne sezone“, strana 19)

„Sa usnom na tvome potiljku“

(Bogetić: Šuma)

„Sa usnom na tvome potliljku“ („Sunce jedne sezone“, strana 35)

leta..."

„Onaj ružičast konj je potom pio belu vodu Šuma)

(Bogetić:

„Onai ružičast koni upregnut u zrelu livadu“ („Sunce jedne sezone“, strana 25)

Bogetićeva pesma broji ukupno šesnaest stihova, jedanaest jednostavno ili prepisani

Vladimir Đurić

itf i iir, blagost i navnotežu Trebinj- · E

In cuIsLI nAjSrUpoin eusrLI nAjSiUpozn pusa nAjSiUpojn evuduSTII nAjSruporn eur nAjgrupomn bois

Zlatko TOMIČIĆ ALEKS AN D AR

DOLAZAK U SUZU

adi ljubavi stigoh u Sužu

u bol Babilona, u, krvivonju ljubavnih otkrića... M r----6 Tražim suzu i razbimvu, riječ u. svijetu ovih, bića kojih, tijela se miču, između snova i stegama što u znoju i sluzi . · nadzemaljskoj viču. \

Pobjede me vode prema podnevu i molitvi Sumcu, na tragu Žoboninu Hunu vw Roribantskom kraju

i krvavom Himu.

Dižu me valovi u Tastu k mjesecu

„ Sjaju koplja i bivolji oklopi Pjevat će pijesak i prpo” na čelu djevojke će Yasti u počast onom. koji je otkYio kraljevsku urmu

Platit će dama šo i hjleb iz Yuke će ispasti ma dan kada oči se dignu Saturnu,

PUT PREMA SARDU

p od mojim, mačem padaju vojskc Na koljena se spuštaju marodi Zrno od ljubavi Wwtarnje ori

Krov se kuća izdajnički sori

Svi putevi vode prema velikoj ptici

Vidim sjaj ma tormjievima

u barbarskoj prijestolnici

Mao što se predadoh ' zvbijezdi od mora gladmoj

VERČ JIE: U JEDNOM od ranijih članaka na temu odnosa izmeću autora i izdavača bilo istaknuto da kod izdavačkog ugovora nije u principu bilna materijalna naknada koju autor dobija, jer ugovor može bpostojati i bez takve naknade. Pored zakonskih definicija i mišljenja pravnih stručnjaka, u prilog takvom shvatanju govori i samo etimološko poreklo izraza „honorar“ (honioraYTjium; počasni đa?). la: iavaie0y odar Nya

Nasuprot ovini teoreiskim postavkama (koje, uzgred budi rečeno, mogu pojedinim izdavalžima da posluže kao osnova za jedno po autore po= maio nezgodno tumačenje), praksa nam nedvosmisleno ukazuje na ćinjen:cu da je upravo au-– torski honorar centralno pitanje svakog ugovora — do te mere da autori, na žalost ne retko, zaboravljaju da pročitaju i ostale, „sporedne“ delove ugovora. (iek mnogo kasnije, kad igskrsnu nesporazumi i teškoće, uvida autor svoju grešku — ali po pravilu dockan.)

' O Postoje tri glavna načina za obračunavanje autorskog hohgrara:; po autorskom ftabaku (kod proze) odnosno po broju stihova (kod poezije), o procentu od prodajne cene knjige, i u pausalnom iznosu.

Plaćanje po autorskom fabaku najviše se primenjuje u socijalističkim zemljama ižvrope, gde še auviorsii tabak obračunava na bazi 40.000 slovnih znakova (a nie 80.000, kao kod nas), Pri ovakvom nainu obračunavanja presudan je obim acla koje se cbjavljuje, iako se naravno pravi razika s obzirom na literarni Kvalitet jela odnosno književnu reputaciju autora. Ovom sistemu zamera se nedovoljna zainteresovanost autora za uspeh izdanja. Autoru pripada honorar bez obzira na to da li se izdanje brzo rasproda, ostane u skladištu, ili se preradi kao stara hartija; jedino ga može interesovati eventualno drugo izdanje. ·

Sistem plaćanja po procentu od maloprodajne cene knjige preovlađuje u praksi američkih i zapadnoevropskih izdavača; on je takođe usvojen u međunarodnom prometu, kako između kapitalističkih tako i između socijalističkih zemalja. Kod njega su zajednički interesi izdavača i autora u plasmanu knjige jako naglašeni. Autor obično dobija prilikom sklapanja ugovora izvesnu sumu na ime avansa; tek ukoliko obračun prodatih primeraka prede isplaćeni avans, on dobija ostatal:. (Kod izdavača u socijalističkim zemljama često se ceo obračun odnosno isplata vrši odmah po izlasku dela iz štampe, čime ovaj sistem gubi jednu od svojih bitnih karakteristika.)

Kod ovakvog načina plaćanja, danas u svetu preovlađuje stopa od 10%, s tim što se ona obič-

·'no povećava ukoliko tiraž knjige raste — naj-

češće do 15%. Povećanje procenta u slučaju većeg tiraža ima svoje očigledno ekonomsko opravdanje u činjenici da su opšti troškovi koji terete jedno izdanje srazmerno sve niži ukoliko se tiraž povećava.

Kao treći način za utvrđivanje visine autorskog honorara javlja se paušal, tj. jedna globalna suma koju ugovorne strane sporazumno utvrđuju imajući u vidu sve relevanine okolnosti. Kada se honorar ugovara paušalno, po pravilu se — kao i kod plaćanja po autorskom tabaku odnosno stihu — precizira dozvoljena visina tiraža, odnosno izdavačevo pravo se OBraničava na jedno određeno izdanje.

* * *

U našoj zemlji mogućna su i primenjuju se sva tri sistema, ali se može reći da preovlađuje

UTO .

tako ću stati

u, kli skočan za muževnu brazdu pred, onom koja će me

u očaju ob!jubiti

ua, krvi wzgraut smapati ' sknaditi svoju vitešku mazdu u kupelji sličnoj preostati

Majstorice posljednjeg KkYrosma Da li ću tvoje cjelivati usme Perzijanko zbog koje ću skapati Vojnik ti stiže iz predjela posna Moja ti se saga me će opirati Ni moj se dan me. će izmijeniti

ULAZAK U FRIGIJU

M oje vrijeme me ispunja strahom: ono mema mi početka mi kraja,

oko mu prevrće oluja u moru

korijen mu je onlkwaj svijeta.

. Nemam Yvuke nijedne za nj;

tho će grozd žrtbem, wWwatiti,

Tražim, krilo lastavice iz HalikaYrnasa, da me povijest zlobno me proguta. Ne mogu, o bogovi, biti bezubjetam

i živjeti dulje od ovoga časa; njega,nmema ma tragu KRimonovu. njega me umijem mikako spoznati. Moj žibot mestaje u morskoj daljini. Moja vuka je čorsta + kolut na kostk. Hvatam se za čuperak zlatnog mladića maka» iščupao i posljednji pramen. U ovom trajanju kada bih bio

samo trenutak posvema 190,

svijet bi stao za ugarak gnjio

a ti si već pao u moj zargljaj. MLADIĆU S BRITVOM

NE ODSIJECI MI NIŠTA

SVE SAM TI DAO

ZA TVOJ JEDINI DIO

kaz kk zk a api au LUG

autorskom honoraru

plaćanje po autorskom tabaku odnosno stihu. izgleda da ovaj način, pcred toga što je stekao bravo građanstva dugogodišnjom praksom zasmovanom na ranijim obaveznim „uputstvima, :asad — u uslovima relativno ograničenog triišta knjige — još najbolje odgovara interesima većine autora. Naime mali je broj aulora koji sa izvesnom. sigurnošću mogu... ci; kivati dobru. „prođu“ _ svojih ~ dela, 4nosno veći broj ponovijenih izdanja. Ostali nastoje da odmah dobiju što više, i da glavobolju ko uspeha ili neuspeha na tržištu prepusle u potpunosti izdava?

Neki izdavači, međutim pokazali su u poslednje vreme tendenciju da predu na sistem plaćanja po procentu od prodajne cene, podvlačeći opšti princip nagrađivanja po učinku i naglašavajući potrebu šio veće zeinteresovanosti autora Za plasman knjige. Dosad se ne bi mogio ceći da su u tome imali mnogo uspeha.

„Paušal se, naravno, koristi u slučajevima u xojima je teško primeniti neki drugi način plašanja (na primer za predgovor u nekoj. knjizi ili za izbor tekstova za antologiju). .

#' sk

Bez obzira na sam način plaćanja, kod nas je pitanje visine. autorskih honorara postalo vrlo apg:uelno., U JguosrEUuXVLJeE. Va cite, Uv.s-sudu Jo, Haime, da su qugogodišnje norme koje su vladale u Ovoj Oblasti već zastarele, i da su honorari daleko zaostali za drugim oblicima I>žnih dohodaka. Razume se, pitanje aulovskih honorara mora se posmatrati u okviru društveno-političkih odnosa u našoj zemlji, ı našeg ekonomskog sistlema kao celine. Stoga se, po svemu sudeći, moraju cdbacit: kao uepodesni. hieuodu 'bropisaunın stopa, bilo minimalnih bilo maksimalnih. U skladu sa proklamovanim principom slobodnog ugovaranja, rešenje ovog pitanja može sc tražiti jedino putem jednog opšteg dogovora izmođu autora i izdavača. Na žalost, skoro četiri godine posle donošenja Uredbe o autorskim honorarima za objavljivanje književnih, naučnih, stručnih i muzičkih dela, još se čeka na sporazum između autora i izdavača u pogledu „osnovnih načela o načinu određivanja i visini autorskih honorara“. Ukoliko se takav sporazum u dogledno vreme ne pokaže kao ostvariv, ostaje, kao jedini — iako teži — put, bostepeno izgrađivanje jedne manje ili više prihvaćene i ustaljene prakse — bilo kroz niz pojedinačnih slučajeva, bilo organizovanom akcijom jedne ili druge strane.

Ovo, naravno, nije samo ekonomsko, već, istovremeno, značžajno kulturno-političko pitanje. Stoga je razumljivo što mu se u javnosti počinje obraćati veća pažnja. Prema najnovijim obaveštenjima slovenački pisci su se već „izborili“ za autcrske honorare koji u današnjim uslovima izgledaju zadovoljavajući. Autorska agencija, sa svoje strane, preduzela je inicijativu za poboljšanje materijalne situacije autora u odnosu na izdavače, utvrđujući izvesna opšta merila kojih će se držati u svom radu.

Još je rano da se oceni da li će i u kojoj meri ove i druge inicijative izmeniti dosadašnje nezavidno stanje u kome se nalaze književnici, posebno oni, kojima je pisanje jedini ili bar glavni posao. Ali je dobro da se. o tom pitanju razvije šira diskusija i čuju razna mišljenja jer nisu u pitanju samo interesi književnika kao relativno malobrojne društvene kategorije, već u krajnjoj liniji materijalna perspektiva daljeg razvoja naše literature.

Mihailo N. Stojanović

KNJIZEVNE NOVINE