Književne novine
Mali ili veliki mrak
. Nastavak. sa 3. strane
mana „Moja sestra Eliđa“ u kome je sve što dolazi od ljudi gorko i sumorno, mračno i očajno. „Da li će se naći iko da razume i protumači moju patnju, da li će svet ubuđuće samo govoiti o sreći koju ja nikada nisam upoznao?“ Dita se Kovačev Anton Biriš i zaključuje! „Na kraju vidim da je jedina šanša OvOg sveta Dlač pa jali da je od smeha jali od dubokog i bez mernog bola“. Dijabolična i tragična vižija Mir+ ka Kovača, zasnovana na jaltoj tradđićiji pesimi< štičkog poimanja sveta, doseže, „mestimično („Bliđa umire među svojima“) đo samih vrhova naše posleratne pripovedačke imaBinačije. Ko vačev pokušaj da u Ppredsmrinim „spožnajama umirućeg ukloni vremenske bavijere između brošlošti i šadašnjošti i ostvari „jednu je= dinštvenu femporalnu | „đimenziju, „dirnenžiju Sirti, autentičan je stvaralački doprinos mnašoj literaturi, i kao takav Wu velikoj meri nađox knađuje izvesne slabosti i mane ud romanu „Moeia sestra Elida“,
· Poetsko, kao najđominantnija odlika Kova– čevć proze, romanesknu strukturu ti #oraanu „Moja sestra EKlida“ čini krhkom i nestabilnom: delo se, kao alegorična vizija. mam. će svojom ćelinom, ali čitaoca osvaja đetalima. Ne naTočito, vešt u komponovanju većih prožnih Ge“ lina, Kovač piše neku vrstu mozaične proze u kojoj je celovitost (nafnerno?) narušena, a de talj, situacija, opis, lik, anegdoti. sekvenća, fragmenat, izvučeni u prvi blan. Kori-teći sm istim postupkom kojim se, svojevreff'eho, u sVOjim prvim knjigama, koristio Miođras Bulatović, Mirko Kova* ponavia greške koje je Bulatović već unekoliko ispravio. Kovaču zato tek predstoji da podignuti ton svoje proze oči šti od nanosa pomodn» lektire, knjiških remini> scencija, pseudo-avangardističk'h inovacija, suvišnog insistiranja na alegorijama i aluzijama, i da svozu jnače lelsički bogatu i razuđenu rečenicu ukroti, smiri i učvrsti, kako bi lakše mošla da iznese misao na kojoj počiva njegovo đelo. Otrežnjena i svuštema na zerilju, Kovačeva proza ne bi izgubila ništa od švoje su”e'tivnn= šti, pošto bi se, na taj način, samo još više približila mođernoj koncepciji Yealističkoš romana koji, kako u knjizi „Uspon romana“ kaže Ijen Vat, nije realistički kada život vidi samo ša jedne, spoljhe strane, jeF bi u tom slučaiu bio ižzokrenuta bajka, hego je \ealistički · zato što „Pokušava da naslika svekoliku Yaznovrshost ljudskog iskustva, a ne samo oho što odBovara jednoj posebnoj književnoj berspekt'vi: fealizam romana ne počiva u vrsti života koji byikazuje nego u načinu ha koji ga oy\ikazuje“, Drugim rečima, eškapizam Mifka MWovVača, 1 onako prividan i uslovan, bostao bi besmislen i bespredmetan. Jeđan izvanređno dafovit bisac Šivog pripovedačkog. netva, istančane opšetva> «ije.i poletne mašte našao bi se pred zadatkom đa savlađa život i sve otpore u sebi i oko sebe, čđa u još pbunijoj meri dokaže i primeni 8VOj šalenat i đa smelo izraži svoju vlastitu Roncrbćiju života i ljudške suđbine. Mali ili ve'iki mrak, koji bi pokuljao sa stranica njegove knji» še, bio bi čvršći, organski vezan ža samo tkivo Kovačeve proze, koja već sada svoiu snagu he potvrđuje količinom mraka ili svetla. koju do= ž08i, nego sposobnošću da, poživajući čitaoca na ravnopravno saučestvovanie u uobličavaniu ro= mena i razrešavanju ljudskih sudbina, o-tva– ruje autentične književne vrednosti. „Onakve vrednosti kakve su ostvarene i savršnim delo> vima Fomana „Moja sestra Eliđa“, gđe je Dbostišhuta buna zgusnutost teksta i izraza, gđe se ne insistira ha spoliašnjim „mego ma unutrašnjim zmačenjima i dimenzijama reči, i gde ljudska ftfaBeđija ima gorki okuš očaja i mračnu nelžYnenhljivost ništavila,
Predrag Palavestra Jedan običan dan
Nastavak sa 3. strane
gih Mao lutke, dotičući se ali ne primećujući se, zašlepijeni praznim bitisanjem od danas do sutra. „Više nema želja ni nadahja; sad se pred covekom prece svakidašnji ciljevi Moji grade smisao Jeanom životu, me čijem“, lako „Suabine nisu iste", one vode iskustvu koje sg mnogo ae razlikuje i koJe samo u retkima ne izaziva parauzujuvu apatiju, nego uverenje da hreDa „lragati“ za necim drukćijim i boljim,
_ #aviovicevV roman Je, pre svega, roman ličnost, U delu koje Je svojom Iormainoumı suruklurom lJliseHo faDule, pisac Je BOVUOMO krož ličnost, prikazane u oduusima i aWituacijama krošč kuje su se bajbolje mugie 18poljiti njinove indiviQquaipe OSODeNnOšMUL „Nije neuobicajeno da pisac prema izvesnim svoim ličnostima gaji \Wiše sunmpatlije nego prema drugim. JO Je i ša Pavioviccm „siucaJ, Ako ništa arugo, onda MJegov emouvni oanos prema svim ucnoskma Buiue 1Sb; poslo, Je svaka og njih nosuac odredemiu Jjuus«in Vreanostı leli su romani U MUuJImao su sve liGnosu Jeanakćo MpeicalijiVo date, ı\ „kiukke* Će se, izmceau ostalop, pamutiti po hHekujjkim karakterima koje Je Faviovic uneo u haŠU savremenu lHierakuru (QuUušica Buskhov, Vuk Vojvoouć, wiRoia Uola&-AniiC, Vuk MHaDpDic). lak, nije u poupunostui uspeo da ižbegne Bve zamku BUVLLICG.JGATIUSLI | MMJABMOg MoOusu uiViŽma, OVa, Pisac koji vOIi reske. metatore ı MHOJi uživa u meludivi relkih i neopDicnin reci, pošeGuje, la8, bu not ieasu Jeanu osobinu ROJa mi Rua Jednu, bĐiožuop pišua genmgdracije koJOJ pripada nije u Toj meli izragčcua. Smelosi Ga boluoin OlVOrenosšcu ulaži U ŽIVO tkivo naše sadašhjiće i da neavosnmiisienoscu kuja imponuje macinje teme koje pre hjeBa misu pripaadle hašoj Meralul,. Stopa nije preverano reci da Je knJižeVno Opredeljenje Zivojina Pavlovića opreljenje kakvu nam „Je najpotrebnije, | Dušan Puvačić
4
BB Eda kd
Li Ed E3 E3 E3 Ed E3 E3 E3 Ed Ed E3 E3 Ed Ed E EH EH E EI ET E E?
HI [E E EH E EH E? E [1 Ed EH E E? E E E E EE EI HE E E EH EE E E E E HL E
'Gaetan Pikon
Pisae i mjegova semka
„Kultura“, Beograd 1965; prevela Daha Milošević
KNJIGA GARTANA PIRONA, šavremenog francuskog književnog teoretičara i estetičara, sadrži dva eseja ili dve rasprave čije se idejne. ili bolje reči ektetshox idejne komponente sustiču u jednu; to su „Uvođ u
, jednu estetiku književnosti“ i „Pisac i njegova senka“,
Autor pokušava da nađe u okvirima književnog dela ono što bi danas predstavljalo predmet savremene estetičke misli i na tom putu suprotitstavlja se nekim aspektima ranijih: estetičaFa i tedrija. Pikon odbačuje izvesna merila, kao i oho Što ih je Inoralo uspoštaviti, filopofskih, pš8iholOških, BOćioloških astetika, smaiFajuči da hi jedna od ovih hije uzimala u 6bžif prilikofn BVojih pristupa književhomi delu bit urmethičkog, Ured nost đela bo sebi, ono Što je svoj8'Vo BiVaranja, Već su Be sVe ie eštetike bavile valofižaćijama Ra oshOvo nekih, po Pikohu, Bšborednih odlika, Vrednovahjem materije koja je tu bila od šsekunđafnož značaja i koja je dolažia Ružnošću jedhoP bpoštupla, BU th odnosima litefatne građe i inš&piFativnog sjaja, ž4Maha 1 ižfaža Htajala 6 štrahi,
Autor ove knjige \ ćstetici Vidi nešto dugo, & bo je „napor da se jasno ižrazi nejasha svest koju MKOMWretho iskuštvo stavliš u dejstvo: u oro delovanje efektivne čktetičke sVebti koja teži đa se proveri ı da nastavi bosebho i pri Dunoj svetlosti YazjašnjavVanje koje će je preobraziti“. , .
Đa ipak, savremeni estetičar dolaži W jeđan YiČzavidan položaj ako su dela koja ima za predmet svoje svešti, kako bi, 6 reka6 Pikon, ona koja nastaju u njegovom vremenu, oko mjega. lako Woć njegove neposredne Valorjzacije ne počiva samo ha emotiv« nom doživljaju, Već i u kontroli đuha, dakle estetičke svesti, onog Što bismo nažvali iškustvom literatufe, on je ipak onemogućen da deluje u jednom apsolut+ hom prostoru, u Praznom reklo bi se, jer Vreme slabijim delima, stvaranim nekoliko ili više VekoVa a nije, daje patinu koja je u sistemu vrednosi jedna nova pozitivna dimenzija, što dela njegovih savremenika, u onom mnoštvu u kome nastaju, u svakom slučaju memaju, te su im automaiski podređena. 'Fako se Pikom koleba u izricanju suđa o tome Šta bi Konkreino po njemu bila ta „vrednost“ koju treba da otkrivamo voljno i intuitivno, niti ukazuje ma elemente koji bi bili presudni Di ocenjivanju u sie stemu move estetičke misli.
Stavljajuči jedne pored drugih RBtvaraoce tako različitih epoha, stilova i intemcija kao što šu Rasim i Šekspir, Pikaso i Rafael, Anatol Frans 1 Šarl Moras, on se zalaže za jeđno gledište koje me bi odbacivale jedne u ime drugih, suprotstavljalo određeR stil strukturu drugim značenjima i načinima. Premš tome njegova estetika 1 nema određenu, bar me eksplicitno određenu, MWoncepciju. Ot je protiv diskvalifikacije jednih pravaca od strane drugih, jer bi to značilo diskvalifikaciju same estetike, ugrožavanje 1 same njene opravdanosti postojanja. | au
Takc Pikon 'daje u ovom poslu prednost određenoj
wrsti Bpontanošti, ali spontanosti. Roja bi bila supstrat skustva, koja bi u odnosi ms svako delo koje postaje
predmet svesti đelovala u isto vreme i kao mjegov broizvođ. Na taj mnačih estetika će dati „jašnija pouzđaniju vižiju đela otkrivajući ga u Yjegovim BUštinskim relacijama i istovetnosti sa onim što je ono bilo i biti, ili to htelo da budđe“,
A ova vrednost, prema Pikohuw, | hije žapravo vrednost i Nijerarhijskomi Račerju teFmina, Već
NJIEPRIS VISTI, IONIVOJE
Bruno Berger
Ber Kasny (form und Gesćhichte)
Francke Verlag, Bern 1964.
IZDAVAČKA WUČA „PFrancke“ u Bernu, koja vadi za bernsko # minhensko, dakle za švajcarsko 1 zapadno nemačko tržište knjiga, izdala je u svom nizu „Samm“ iung Dalp“ knjigu Bruna Bergera: „Esej. Forma i e storija“. Ovo delo je jeđan od najtemeljnijih dobri nosa međunarodnoj diskusiji o eseju, 6 čljeni značaju, poreklu 1 utićaju se vođe oštre diskusije h& Zapadu. A te prepirke zaista nisu slučajne. Objašnjenje im se može maći u tome što esej sve više postaje jeđav od omiljenijih vodova umetnosti našeg vremena, Mos gu se čak maći i napiši u kojima se govori o „Doesče javanju“ evropskog 1 severnoameričkog načina pisanja romana, ·
S esejom se dugo postupalo maćehinski. Okvalifi» kovan je kao trpen rod. Priznavalo se, doduše, da Bu esej pisali kafkad i vrlo ugledni ljudi — kao Gete 1 Šiler — ali da je on kod njih bio samo nusprođultt. Neki leksikoni čak ni u poslednje Vfeme Wisu Wdobstojili spomena ovaj literarni izraž, „Lexikon der WwWeltliteratur im 20. Jahthunđeri” nema uopšte reč wWBsay. A „Deutsehes Dićhterlexikon" he sbominje baš nijednog ćsejišta.
Po Brunu Bergćti Valja đati za Bravo shvatahju Hermana Grima da porekio francuške reči „esšal“ i italijanske saBBio“ treba tražiti u latiskoj reč) „ežagium“ breuzetoj iz Brčkog jezika. „Saggio“ žmači jeđan deo fleke Veće količine IŽ koga se mogu ga vođiti zaključci o suštini ćeline. Hermah Grim je tako po jezičkom osnovu došao do zaključka da Je pogrešno „esej“ prevoditi 8 „eksperiment“. a đa mnogB6 bolje odgovara upotreba reči „ogled“ fl „prikaž“. Oštro se sukobio s ohima koji su dela Montenjova nazivali „eksperimentima“, PO njegovom mišljenju pravi ošhlvač eseja je Bekon, koji je pisao kratke izvođe. „oB• lede“ 1 „prikaže“ iz nenspiganih grandloznih štvara> laštava. khoja možda nikad neće biti zgotovljena. Her man Grim, koji je boreklo eseja istraživao u atigioz saksonskim kulturnim krugovima. zapostavio je Mon tenjov pionirski značaj, pa je posle Bekona oglasić Ralfa VaAlda Kmersona za jednoB od osnivača ešeja.
od Karla Hildebranta potiče konstatacija da jćč esej takav rod kojl omogućava ižvesnu igru, | to e nakvu kakvu nauka hikako nije voliha da otrpi. Msej he pretenduje 64% feši naučna pitanja, OM samo Osvee žava razmišljanje i majapstraktniju maučnu materiju
Vićdnost Moja se poseđuje nakon Kritičarshoč važjakWjenjai ćilj je We izjašnjavati &6 6 Vrednosti, Već ukazivati na smisao dela, prelažiti „ša WonWretnog ha apstraktno, sa dinamičnom na statično, Wojim se ižHčite, Đožđa i dublje, utvrđuje šta je jedno delo“,
SVoja uključenja u konkretnije, ehWsplikativnije kategorije svoje estetičke misli Gaečtam Pikof je dao ii svojoj knjizi „Upo'reba lektire“,
Aleksandar MISTOVIC
Ljubiša Đidić Podigawte ruke „Bagdala“, Kruševac 1965.
PBIRKA PRBAMA VMWjubiše Đidića „Pođignute Yuke" ako, Možda, i he sadrži sve Ono Što se bodratumeva pod pojmom „moderna poezija“ oma mu, DO svemu što je čini pažnje vređnom,pripađa i potvrđuje BE. Nije mi prilika ni potreba da Be OvakVa jedna bostavka obširnije obrazlaže, jer ni sam pesnik nije Želeo dđa se i stvaralačkom maporu ođređuje i Ograničava, da sebi pređodređuje jedne puteve i da se drugih lišava. Naprotiv: on ide onim koji Ba trefiuino majviše privuče. Tako je došlo do toga da u okviru jeđne savremene, moderne poetske Kkoncepelje, koja zbifku čini celovitom i kompaktnom, dobijemo brojne primere pesničkog iztažavanja, pesme Botbuho različite i po tematskoj i po izražajnoj strukturi. Samo tako je, izgleda, mogućno objasniti: — da se w jednoj (po obimu ne fako velikoj) zbirći mogu naći pesme koje su po formi zaokružena, dovršena sižejna ćelina i one koje su jedan sižejni fragment koji sobom preds'avlja dramatsku kulrninaclju pret.hodnih i potojnih momenata i koji time obezbeđuje umetnički raison d'čtre; — da se u jednoj istoj pesmi mogu naći materijalni predmeti i odnosi svakidašnjice 1 potpuno irealni pojmovi i spregovi, građeni na #eoma Bubtilnim i, često, neuhvatljivim ašocijacija– ma: — da se, sledstveno tome, bez naročitih teškoća prihvata jezik kojim je sve 16 rečeno, bilo da je upgtvrebijen kao vrednost Do sebi, sa šnačenjima koja su već oformljena i često fiksirana, bilo da znači samo noini materijal, pomoću koga se imaginativnim putevima dolaži do moVih sažVučja. efekata | imptre« sija. I upravo ovaj, drugi. slučaj upotrebe jezika, treba istaći i kao primer Đidićevog mastojanja da u stvaranju pesme obežbedi sebi što Veču Bsamostalnošt i kao jeđan od najvećih kvalileta njegovog bpisahja.
Jer, bez obzirš dđa li je lifičan, filosofičan (da tešava& problem Vremena ili problem jezika, ma priYder), đa li mu jie osnovni patos humanizam ili traBizam, om je uvek W sferama svoje muzike. To je, Yažume se, mač ša dve oštriće. Jer slobođah stih, ne samo nekonvenćionalnost u ižrfažavanju i VvVrednova&» wju mego i jedna neuždržana nežavisnost od uivrđemih pojmova i značenja koju Đidić u ovim pesmama ispoljava, mogu i Iskfeno Uužbuđenje, pošten mnabor, bravu reč da odvuku u elokvenćiju bež podloge. u manir, u apstrakciju iža koje he stoje pojedinačne vrealije koje bi joj davale šnagi »a opstanak. MWjubiša Đidić, međutim, ima pesama čija se poruka bez kolebanja može prihvatiti, bilo da jie Feč o žačuđehosti, zaprepašćenju. zgražanju ili ts]. Ostajućči u fome do>
"sledan sebi on je, s pošebnim \Wispehom brimenio.p e~
'shičko nabrajanje khac poštupak; O Rnajkharak, terističnijim pesmama te vrste ređaju Be, po rastučem Stepeniu, realnć i irealne, suptife 1.grube slike i misli, vremenski sleđ= jedna za drugom unutranje alttıvnosti 1 zbivanja, ili uzroci određenih stanja. da bi na Wraju došla poenta, najsnažhniji efekat, Dposled-
nji akord. Stanojlo BOGDANOVIĆ
&amo brčtvara \ živi život. Ksej ne Bovori stručnjšelma, oh želi jedino da stigne dO laika. „Metođ mu YWije Btroš Weč6 Yazigran, a forma hu nije Gocirajuća nebo umethička“, A kako je esej | umetnički produkt, đobro je ako je 1 njegov autor umethik.
Babravši bouke eseja 1 teorije 6 eseju, mišljenje 'fiyuna Berygera je đa je esej prozno delo u opsegu ođ, večtrh6, Wijviše bedešet štrana. Materlju koja se mob %" i Waučno tretirati, esej obrađuje drukčije nego PihUka. Bsej Wije literatura. Tematske graniće su mu bĐeWkYajhe. Ako še hoće, esej se može bpisati o kva repju jezika, o južnoframcuskim 1 južnoitalijanskim utiscima, o patnjama ili veličini Riharđa Vagners ili Wridriha Ničea. o sreći 1 mesreći u svetskoj istoriji, o Yazvoju berlinskog društva. o majboljem smislu poezije: 1 o svemu. Suština je u tome Što še esej B ovim temama bavi subjektivno | umetnički, što pokreće misli čitaočeve 1 šio u njemu izaziva meko duhovno stanje različito 68 onoga u kome se malazio pre čitahja. Zgodna 'je ona definicija po kojoj je za stuGdiju dovoljno ako samo utiče na duh 1 ma um. Esej Wije dobaY ako — pored uticaja na đuh 1 na um me utiče 1 na osećanje i ma srće. Iz eseja moršju
zajednički da struje dve snage: snaga nauke 1 snaga”
poezije: Ako medostaje jedna, esej već nije ćsej i Pređi nama leži il samo naučni rad II samo pesnički biyoizvod.
ĐBiruno Berger ma kraju ispituje ona shvatahja po kojima se esejištika uvukla u moderni] roman, ba je čak 1 potpomogla preobražaj njegov. Esej negde vrši ševeBnu funkciju u pojedinim delovima romana. B hegđe se pojavljuje kae element-forma, koji minira teo narativni toh romana. Dejstvo, utićaj | metod e» seja došli su do odlučujuće uloge Wd novije vreme i romanima MHermana Broeha, Roberta Muzila, Marsels Prusta i Džejmsa Džojša All učeni pisace knjige „Der Xissa9% mas opomihje da ni to novo hije sasvim movđ, jet se već i u Geteovom „Vilhelmu Maijsteru” Mogu naći elementi eseja, Aleksandar POPOVIĆ
CRNČEVIĆ
Brana bo jednog malog agresora.
delotvornije
Spavati se mora, san nije obavezan.
Čudan je svet. Velike miroljubive sile svakog dana biju
U tuđem oku vidiš kuću, a u svom oku ne vidiš otadžbihu. Broj propisa približava se opasno broju stanovnika. Razmnožavajte majmuhe, to su ljudi budućnosti.
.010C KNJIĆA
"Franko Bandini
EPoslediijih %5% sati Bemita Wiusolimija
·„Bipoha“, Zagreb 1965; Preveo Branko Bućalo
6 WMUSOLINIJEVOM KRAJU wu Italiji je mapišahoe dosta knjiga i objavljeno nebrojeno novinskih reDporžaža i feljtona. Bandinijeva knjiga uživa glas knjide u kojoj su pošleđnji trenuci italijanskog diktatofa · najbolje prikazani i koja predstavlja neku mešavinu novinarskog kazivanja zžnačainih događaja i is'oFHjske sludije jednog savremenika. U italijanskoj publi.. cištići postoji jedna jaka tendencija ka obračumu s& prošlošću na taj način što će še o Pprošlošti iznošiti istiniti Gdofađaji bez Ikakve ocene i bez ikakvoš ko faehtara. Bandinijeva knjiga nastala je na toj lihijl, Ona prikazuje kraj italijanskog fašizma i puštoš Moja je oštala u Mlaliji posle sloma fašižma. Ona ne OBu+ đuje fašizam frazom i rečima. ona ga osuđuje | meBira činjenicama koje o njemu iznosi. Mada čovsk pročita Bandihijevu Wnjidu njemu se neminovho bostavljaju pitanja Wako je čovek kao Mugsolini moga6 breko dve đećenije đa vođi jeđnu zemlju i đa svojih prišuštvom užneriirava sVet kađa je to bio tako be snačajan čovek i tako Womična ličnošt. A Mao što ne govori sa gEhevom o plodovima fašizma, fak&ć6 Bahdini ne Hovori sa grievom ni o Musolinijevoj lićPosti, Oh jednoštavnho oikriva tu ličnćst i tako 6HhMiivena Musolinijeva ličnosti postaje komična i Blub&i u isti mah. Tako Ispričana istorija Musolinijevajg hraja predstavlja jednu od ozbiljnijih eptužbi fačižma i jednu od ubedijivijih priča o svemu tome šta ie fašizam značio za Italiju i đokl!e ju je doveo.
Bandini je želeo da protivrečne verzije o Musoli: nljevom kraju đovedđde u sklad. Orn se interesovao e Musolinijevom kraju kod raznih ljudi, od fašista Wa krajnjoj desnici, đo koemunis'a na krajnjiei levicći; kođ Musgsolinijevih političkih pristalica, kao i kod njegovih političkih protivnika 1! vrlo je zanimljivo da pođaci đo kojih je došao interesujući se kođ onih koji Musolinija ni đanas me mogu đdđa prežale, govorč
' e Musolinijevoj ličnosii i o njegovom kraju isto tako poražavajuće i optužujuće kao i svedočanstva onih koji su bili Musolinijevi protivniei, Novinarski objek« tivižam pokazao se još jednom kao najsigurniji n.&• čin da se o svetu kažu neprijatne stvari i da se svetu saopšti istina o jednom čoveku i jednom dobu.
Pređrag PROTIĆ
Boris Bedni
Bievojthe
„Zinanje“, Zagreb 1965: prevela Mira Šoljan
AMKO JEDNA WNJIGA čitava može da buđe bWošVečeha samo jedncj ličnosti, njenom „unutafnjem | spolinom „življenju. onda „je .to ova knjiga, Od prve do poslednje Btvaniče ona, je Ispunjena Wiadšlačkj . Vagdraganim likom rosje MHislicine i sve kb Bjoj Bo stoji samo zbog nje. Događaji. ličnosti otWrivaju njenu neuglednu figuru. njen karakler i hjen. 6dhoE prema svetu Ona pleni svojom spon'anošću | iiBivnošću, hrabrošću | tvrdoglavošću | Mršti se Ščte mora u večerhju školu. hvata je san kad se priča 6 pbametnim stvarima, mašta o starijem bratu, veruje da če u komunizmu svi ljudi biti lepi, odbija da igra Ba mladićima kad puše ili zauđaraju na votko Mr
· tfikuje agronoma i morm đa ode iz kolhoza, prihvata
posao kućne pomoćnice { napušta ga icr je ponižava, odlazi na daleki sever ı predano i šavesno fradđi kab kuvarica u „Restoranu NAVALI! T. Kislicine“,
Okosniću radnje romana „predstavljaju odnos između Tosje i visokog, snažnog drvošeče \lje. WU početku Tosja se samo đivi Ilji, kao najboljem. ad niku i najlepšem mlađiću u naselju. ali ubrzo to Givčljenje prerasta u zaljublienost koju prekida tešk&ć razočaranje MKMađa je maznala da se Ilja kladio đa će je osvojiti samo je tužno uzđahhula: „Eh. ljudi, lju di! Kad li ćete postati bolji?..." Nije klonula. negć je. | pored malog rasta. gorđo uzđigla giš&Vu | GG6ČG&. kala da se „Don Žuan” stvarno zaljubi. da joj !zjavi ljubav. I u tom svom najsrećnijem trenutku ostalš je Tosja. Mala 1 prkosna. Ponosita.
Nije se Ilja slučajno zaljubio baš u nju Oh e imao i lepših devojaka, ali prvi put {e Wašać 66 što je | nesvesno tražio upravo u Tosji. Evo kako on to priznaje: „Znaš, ti uopšle nisi ac druge, Druge su devojke. a ti sl. Tosja, čovek. Čoveb, shvataš! Ti imaš divnu dušu.“ .
Tosjin lik. njem psihološki bortret bredstavlja Waj• „veću vrednost romana „Djevojke“. Ostale ličnost su marje uspele 1 među njima ima shematskih, bledih \ tenđenciozno prikazanih \judi. To ie nesumnjivć posleđica autorovog mneiskustva — ovo le mjegov bre toman — 1 Tosjine superilornosti u delu.
Boris Bedni je dobar stilista i zanimljiv pripove+ đać Njegovo pripovedanje protkano ·je blagim „Go brodušnim humorom 'Tuečno Je ! slikovito Zbog |G šeg prevoda može da se stekne ! drugi utisak Pre Vodilac ne vlada baš najbolje &rpskohrvatskim el kom | da bismo to ilustrovali navešćemo samo deKoliko prirmičra' „nieh pokoran i zatečen IPB1edt, wbrva hjena odrasla šetnja u životu“, „Tosla ie sa dosadnim izgleđoOm slušala“, „'Osla je ičvukla iz torbice bilježnicu za sve predmefe | bBačliš se na piBšanje 0 Punom trku“ 3) Zoran BOŽOVIĆ
FORA
KNIIŽEVNE NOVINE