Književne novine

Reč na Vanrednom kongresu

Saveza književnika

"NONE UN Jugoslavije

UMJESTO da se izdavačka preduzeća smatraju servisima za potrebe pisaca i prevodilaca, pisac

. se, u stvari, našao u najamnom položaju u odno-

su na izdavača. Proizvođačem se smatra onaj ko vrši tehničke usluge stvarnom proizvođaču — piscu i prevodiocu. Pisac kao istinski pro= izvođač ostao je potpuno po strani u ovom našem sistemu u kome je, inače, samoupravljanje razrađeno čak do detalja. Tako su interesi autora podređeni interesima trgovine, administrativno-tehničke i stručne službe izdavačkih pređuzeća. U upravnom odboru, izdavačkom i radničkom savetu svi imaju svoje predstavnike, ali ih autori nemaju. Istina, u tim organima ima i pisaca, ali onih iz radnog odnosa ili po predstavničkoj liniji druge vrste, koji nastupaju sa stanovišta druge, izdavačke logike. Oni u ovom slučaju ne mogu biti predstavnici autora već jedne druge homogene' ekonomske jediniće — redđakcije, udružene ma bazi drugih interesa. Ovi pisci, koliko se zna, i predstavljaju glavnu kočnicu u ostvarivanju samoupravnih prava autora. Autor je član radne organi zacije određenog izdavačkog preduzeća sve dok se ne rasprođa tiraž njegove knjige izdate u tom preduzeću. Takvi pisci i prevodioci treba da čine posebnu ekonomsku jedinicu, najvažniju i najautoritativniju, i ena mora imati makar ista prava kao i ostale ekonomske jedinice. Oni treba da imaju organ samoupravljanja svoje jedinice i imali bi određen broj mje= sta u samoupravnim žijelima izdavačke radne organizacije. Njihov zadatak bi bio da brinu o interesima svih autora, domaćih i stranih, živih i umrlih, nastupali bi ispred svih aufora, čak i ispred onih slobodnih.

Zakonskih smetnji za realizovanje ovih naših prava nema, ne samo po novom nego ni po starom Ustavu. Nužno je samo od merodavnog zakonodavnog organa jHražiti stručno tumačenje. Inače zbog ovog neniješenog pitamja oštećeni su i autori i izdavačka preduzeća kojima bi organizovana pomoć svojih autora bila nužna i korisna.

Stimuliranje književnog stvaralaštva

Kađa je pripremana reforma pređloženo je da se autorski honorari povećaju za 200 odsto, zatim je taj procenat smanjen na 150 odsto, da bi se na kraju u završnoj fazi pripreme refor=

Blažo ŠĆEPANOVIĆ

me u svim elaboratima, analizama, izveštajima i informacijama stabilizovao procenat od 100 odsto, koliko se predlagalo đa se povećaju au=torski honorari. Međutim, odmah poslije toga, u izjavama direktora najvećih i ekonomski najsnažnijih izdavačkih pređuzeća počeo je vrlo hladnokrvno da se pojavljuje procenat od 200/b. Ovo, po svoj prilici, više nije pređlog nego odluka. Naši pisci su godinama pokušavali da na najbezbolniji način riješe problem materijalnog stimulansa književnog stvaralaštva. Ali bez uspjeha. Čak i odličan pisac, ako nije izuzetno popularan, može da živi od svog godišhjeg književnog rada mjesec-dva dana. Pjesnik dobije za knjigu pjesama na kojoj rađi dvije= tri godine onoliko koliko iznosi mjesečna plata urednika u izdavačkom preduzeću. Od toga mo= že godišnje da kupuje cigarete, žilete i da plaća gradski saobraćaj.

Izdavači će povećati autorske honorare za 320 odsto, a svoje lične dohofke povećaće možda i za 30 odsto. Razloga protiv radikalnog povećanja autorskih honorara nema, a pogotovu sada poslije reforme kada se Knjiga daleko bolje prođaje: u knjižarama „Nolit“ i „Jugoslovenska knjiga“ u Beogradu u drugoj polovini 1965. godine prođato je dvostruko više Knjiga nego u prVoj polovini godine. Opada prodaja TV i radioparata i nekih drugih vrsta robe, a na račun loga se povećava promet knjige. Nastupio je frenutak kađa izdavači treba da iskoriste šansu da prošire svoje tržište. Povećani su neki izđaci izdavačkih preduzeća, ali će zato i „njiga poskupiti. Povećaće se plate izdavačkim radnicima, možda djelimično i na račun toga što sami raspolažu sumom koja se ne plaća na ime autorskih honorara na dela slobodnih autora. Izdavači jesu nisko akumulativni, ali odavno nije propalo ni jedno preduzeće izuzev „Ko-> smosa“,

I pored pomenutih 20 odsto autorski honmorari biće de fakto manji nego prije reforme, s obzirom na opšte poskupljenje troškova života i znatno povećanje ličnih dohodaka.

Ovakvo stanje autorskih honorara itekakc destimualtivno deluje na stvaralaštvo. Mnogi pisci u fraganju za drugim izvorima prihoda ođustaju od sistematskog bavljenja književnim radom.

Neophodno je realno povećanje autorskih honorara, i to za prozu najmanje 10005, a za DĐoeziju najmanje 5000%/0. Time bi se ne samo poboljšali materijalni uslovi stvaralaštva već bi to bio i te kakav selektivni momenat prilikom ođabiranja tekstova za štampu, kako od strane izđavača tako i od strane samih autora.

Poređ toga, treba što prije uključiti autore u podjelu viškova koji se ostvaruju ne samo na njihovim djelima hego i na dielima slobodnih autora. Kađa jedan službenik ima pravo da prima viškove koje donose Šekspir, Balzak, ZŽola i drugi, valjda i domaći pisac, aufor, ima pravo da zaradi makar nešto na svome popu> ?arnom kolegi, |

8

I PORED DUGOTRAJNIH RAZGOVORA PITANJE STIMULACIJE KNJIŽEVNOG RADA I DALJE OSTAJE NA DNEVNOM REDU

Stimuliranje pisca ne treba da se vrši samo na osnovu prođaje njegovih knjiga nego i na osnovu čitanja 'njegovih djela u svim bibliotekama, od kojih ireba da dobiva izvjesnu sumu za svaki pročitani primjerak svoje knjige. To se već radi u nekim zemljama. To je neophodno iz više razloga: pisac je na taj način stimuliran da stvara svoje čitaoce, da bude u neposrednijoj vezi sa bibliotekama i čitaocima, a krajnje je vrijeme da jedđanm dio finansiranja stvaralaštva preuzmu na sebe i opštine. Pored toga, piscu mora neko da nadoknadi io što se zbog pozajmljivanja njegove knjige iz biblioteke, ona manje kupuje i na faj načim, možda, ne dolazi do njenog sledećeg izdanja.

0 bibliotekama

To je vrlo važno pitanje i za nas pisce i za

| izdavače, i tu je jedan od izlaza boljeg plasmana

knjige i, možđa, jeđini izlaz u ovoj situaciji. Društveni i materijalni status biblioteka kod nas nikad nije bio jasam, a još manje povolino rešen. Zakon o bibliotekama prevaziđen je i u teoriji i u praksi. Preporuka Savezne skupštine i preporuke skupština republika praktično nisu imale nikakvog odjeka, nisu imale nikakvog efekta, jer su, u suštini, polazile od sasvim pogrešnih teza. Sve mere koje su preduzimane na ovom planu predstavljale su čistu improvizaciju i nisu bile rezultat mišljenja pisaca, izđavača i bibliotekara, a još manje su predstavljale želje i potrebe čitalaca. Biblioteke su i dalje ostale zapuštene i napuštene kulturne institucije, nesposobne da žive, đa im se s puno nađe obraćaju izdavači, pisci i čitaoci. Beda ih je naterala da ostanu sterilne, stereotipne i činovnički orijentisane, anonimne u svojoj misiji. Kako i neće biti takve, kad dobijaju minimalna sredstva od društveno-političkih zajednica, kad je njihovo finansiranje budžetsko, bez obzira na postojanje fondova za kulturu (to je, u stvari, novo lice budžeta), kad je samoupravljanje i upravljanje u njima Dpostalo i ostalo puka formalnost, kađ su smeštene u minormim i nefunkcionalnim prostorijama, kad nemaju odgovarajućeg kadra, koji je, inače, nepravedno slabo nagrađen i ni od koga me dobija stanove; kad nailaze na nerazumevanje i kod najodgovornijih drugova i foruma u opštinama. Njihov broj stalno opada. Godine 1964. imali smo 1.440 narodnih biblioteka, manje nego 1957. Njihov broj se i dalje smanjuje. U 52 opštine u Jugoslaviji ne postoji nikakva javna biblioteka, čak ni s najmanjim brojem knjiga. Ako neko od odgovornih drugova iz te 52 opštine, čijim stanovnicima nije omogućeno da čitaju knjige, ne može da shvati negativne posledice takve kulturne praznine, onda bi bilo dobro da makar shvate da je to u suprofnosti i sa Ustavom i s programom Saveza komunista. Situacija je još opasnija: svega 630 narodnih biblioteka ima knjižni fond veći od 5.000 primeraka, A u Jugoslaviji ima 577 opština, što

Slimulaciia književnog rada

znači đa više od 200 opština ma svojoj terl-

toriji mema biblioteku koja će zadovoljiti mini= malne potrebe radnih ljudi u čitanju. U biblis oteke odlazi beznačajno mali, simboličan procenat ukupnog gođišnjeg tiraža knjiga — oko 50%. Ovaj podatak zabrinjava više od svih oOs= talih, Nema uspeha ni u bibliotekarstvu ni u izđavačkoj delatnosti, ukoliko u biblioteke u najskorijoj budućnosti ne buđe ođlazilo 4050% ukupnog tiraža, a možda i više. Sadašnja situacija je, međutim, takva da i najrazvijenije biblioteke imaju najviše jednu knjigu na dva stanovnika svoje opštine.

Ovaj deo kultume politike koji se odnosi na biblioteke mora se iz osnova menjati, Pisci, izdavači i bibliotekari moraju se studiozno angažovati na donošenju novog Zakona o bibliotekama; ne preporuke, nego zakona. U tom dokumentu, čije smo nužnosti svesni, biblioleke treba da dobiju tretman ne samo kulturnih nego u prvom redu obrazovnih institucija, jer bez njih se ne može zamisliti ni opšte ni stručno obrazovanje, niti normalan rađ redđovnog školstva, ni obrazovanje odraslih. To treba za njih da bude šansa da se uklope u sistem permaneninog „obrazovanja, sistem koji smo davno proklamovali i delimično i u praksi po= čeli đa ostvarujemo. Postojanje biblioteke treba da bude obavezno ne samo,u opštini nego i u svakom naselju ođređene veličine, isto hao što je obavezno postojanje osmovne škole. Po istom principu treba đa se obezbeđuju i sredstva za njih: ako ih nema opština, dužna je da ih stvori viša društveno-politička · „zajednica.

Nužno je izraditi određene normative, profil

kađrova, obim i strukturu knjižnog fonda, os-

novne i sporedne delatnosti. način finansiranja,

način nagrađivanja autora pročitanih knjiga, itd. Ako se nešto slično ne uradi, knjiga će ostati i dalje mutava gospođica, ostaće ono što je u svojoj prvoj fazi: ostaće samo roba i neminovno će se aristokratizovati, jer će vam biblioteke do knjiga moći đa dođu samo oni koji imaju visoke lične dohotke.

Dom | Nastavak sa 1. strana likovnih umetnosti

Uopšte, treći, savremeni deo, mogao bi podneti izvesne ozbiljnije retuše u smislu isticanja kvaliteta a ne kvantiteta, ali kako je to š najmobilniji deo Muzeja, promene mu i najizvodijivije. i

Tzlaganje

AKO JE, ZGRADA Muzeja događaj, a koncepcija postavke poduhvat koji zaslužuju visoko priznamje, prezentacija eksponata morala bi da podnese ozbiljnu korekturu. :

Originalna, prebogata vređnostima sama po sebi, zgrađa Muzeja nije lako prilagodjiva muzejskim zahtevima, već i zato što toliko odstupa od uobičajenih izgleda muzejskih zgrađa. Takva, ona otvara niz „muzeoloških problema i zahteva ozbiljne studije koje treba da mađu ađdekvafđno rešenje za povoljnu prezemtaciju dela.

Muzej predstavlja razdoblje od 1900. do damas, pa ipak, akcemat je ma savremenom, odmosno posleratnom periođu koji će se u budđuć• nosti najviše dopumjavati i širiti jer je Uuslovljen aktuelnim stvaralaštvom. Nije li logično da taj deo bude i najbliži gleđaocu? Ne remeteći princip hronološkog prezentovamja ekspona= ta, može se, mislim, izlaganju dati obmnut smer — kako postoje dva stepeništa cirkulaci+ ja neće biti poremećena. Dakle početi sa savremenicima, a istorijski deo staviti na najviši mivo zgrade. Ova bi promena bila višestruko opravdana, jer su sada impresionisti osuđeni na stalno električno osvetljenje što je za ove pobomike prirodnog svetla i slikanja u pejzažu apsurdno, a zatim, njihovi mali fommati gube Be sada u visokim prostorijama, Na gomjem spratu, međutim, osvetljenje je Kroz „oberliht“ a i ambijent je intimniji zbog maline niže tavanice. Savremene slike koje se u većini odlikuju velikim, pa i vrlo velikim formatima i podnose dinamiku i utisak otvorenog prostora, trebalo bi prebaciti tamo gde sada počinje prikaz slikarstva, Ovom promenom pomerile bi se slike treće decemije koje sada stoje rasute po belim panoima zalutale među današnju skulpturu. Uostalom, ovakva bi promema bila i lakša za mamipulisanje jer je istoyvijski deo statičan i njegovo popunjavamje zavisi od „srećnog slučaja“, dok je savremeni deo lakše pokret» Mljiv kada je u velikim prostorijama. Osim to= ga, i gledaocu bi ova izmena bolje odgovarala, Onaj koji želi da se obavesti kako se danas slika u Jugoslaviji na prvom platou dobiće željeni pregled, a ako ima više vremena popeće se drugim „wtepeništem do vrha zerade, do impresionista i spuštaće se ka damašnjim de. lima preko istorijskog dela na srednjem nivou zgrade.

Skulptura je najpodložnija kritici, Ona sva• kako ne može ostati ovako izložena, jer u osvet« ljenju „kontra-žura“ od «mje kada je tamna ostaje samo kontura na staklenoj pozađini, a svetla se utapa i nestaje čak i kada je dimen«zila Meštrovićeve Velike udovice. Zato bi veliku skulpturu, odmosno omnii koja je kkoncipirana za slobodan prostor, irebalo staviti g park oko zgrade koji ima sve uslove da DOstane naš Midlhajm, a svu ostala plastiku spustiti u prizemlje zgzđe će imati adekvatno, koso osvetljenje.

Utisak izvesnog nemira fakođe se lako može izbeći manjim brojem eksponata i oslobađanjem drvenih lamperija koje su u odnosu naš eksponate dekorativna a ne fumkcionalna pDovršina „ukras zgrade a ne nosalž slika. 'Uostalom, ne jednom je rečeno u katalogu i izjavama direktora i saradnika da je prezenfžacija privremena i da će se menjati u iraženju sve boljih i lepših mogućnosti. Sadašnje je stanje razumljivo jer je ogroman posao obavljen u neshvatlilvo kratkom roku sa željom da se praznik Beograda markira i izuzetnim događajem +otvaranjem Muzeja. Međutim, potrebno je sro> diti se sa zgrađom da bi se otkyjle njene mo* gućnosti, zato ove primedbe treba shvatiti samo kao sugestiju.

Ipak, na kraju i jeđan predlog. Materijal je dokazao opravdanost podizanja ovakvog MuzeJa, ali za pet godina od početka njegove izgrađnje, materijal se jako umnožio, a aktivnosti i perspektive Muzeja jako i opravdano proširile: privremene studijske prezentacije, značajne istorijske smotre. izložbe iz inostranstva sve to iziskuje još prostora. Nije li opravđano razmisliti o dodavanju još dva heksagona u produženju zgrade, Time se urbanistička kompozicija prostora ne bi poremetila, naprotiv. zgrada bi delovala monumentalnije i bolje se

· uklapala u pozadinu ogromnih građevina No

vog Beograda, a Muzei bi nesmetamo obavljao Svoje mnogobrojne velike zadatke,

. Najbitnije, međutim, ne treba izgubiti iz vida: sve postojeće i eventualne primedbe i sugestije, ipak su od drugorazrednog značajh u poređenju sa činjenicom · da je „Jwgoslavija ovim Muzejem dobila naidostojniji spomenik afirmacije svojih eodernih likovnih tekovina.

Katarina Ambrozić

KNJIŽEVNE NOVINE