Književne novine
| prevedeni esej ; |
Or
| Brno A OE BERGER
Pokušaj jedne definicije
POSLE RAZNIH POKUŠAJA koji su še hažirali već negde 1750. godine, oko sredine 3UIX. ve« ka u Nemačkoj se razvio bayočiti #%6d litefarhe umetničke proze, koju je hjen prvi izfaziti šastupnik Herman Grim, po engleskom i amehičkom užoru, preužetom iz francuske literature, nazvao „esej“.
Tokom sledećih decenija ta forma je bosštala sve omiljehija kod onih čitalaća koji mnogo tta> že i žele da ih istaknuti znalci instruiši o problemima po prevashodstvu duhovnim. Autori stu Be sve više priklanjali toj fofmi zato što im je ofa omogućavala da se o nekom stručnom proble= mu, bez ograničavajućih žakona naučhog istfaživanja, izjasne svojim sštilom i svojim metodima ižlaganja, a da istoVfemeto bace pogled i ns srodne discipline izvan stfiuke, a pre svega HB celokupni problem duhovnog života, Najjači povod za iskivahje ovog roda bio je razdvajanje ·nauke i umetnosti, koje se već stolečima sve jasnije uobličavalo, i, najžad, njihova apsolutna
. diverBencija, nespojivost ta dva područja sa= znanja odnosno izražavanja.
Duh je, dakle, kao takav, tako teći obuhvatno i nesvesno iražio da sebi Wstvo+ ri nov način izražavanja za „bosređovanje i wpajanhje, pomoću kojeg bi na deuBom nivou „trebalo sintetički da bude ižgrađens izgubljena slika sveta, i to s vremena nšB Vfre* me samo u majušnim delovima, ali Moji, opet ·8 Vremena na vreme, treba da se sastave u veliku obuhvatnu povezžahost.
Bez neke prinude, samo iz unutrašnje Botrebe za obuhvainim pregledom, iz neophodno= sti za sintezom Yascepkamih delimičnih aspe=kata, iz. želje za objašnjenjem i tumačenjem kompleksa koje pokazuju razne nauke, esejistika se izgrađila kao nadnaučna forma izraža.vanja. Hsejisticći ie najviše stalo do toga da bude poučno saopštenje na hajvVišem duhovnom nivou, uzimajući u obžif malesimalne zahteve zB jasnoćom, Yažumljivošću i srazmemom Kraf=
Njeno izražajno sredstvo je umetnički isko= vana proza, koja se umetničkim sredstvima go= vora ne služi kao nakitom, ukrasom ili Ččul= nim nadražajem, hego se hjima koristi đa pos stigne s=nžetost. udarnu šnagu i ubeđliivost. Krog umetničko oblikovanje u najširem smislu (upo treba metafora, citata, upoređenja, rečničke ka= dence, ponavljanja, pitanja) fnora se, pre svega, razbuditi osećahje suđeloVanja u kosmosu du „ha. moraju se stvoriti ili bPr žvučno nagovensfiti „odnosi prema (nauci nepristupačnim) oblasfi= ma duše, raspoloženja i OBećanja prema htio ničnim i natčulnim snagama.
., Fsej kao spoljna forma esšejistike šastoji se u novije vreme ponajviše iž proze malog obima, koja se u jednom dahu može primiti i polako pročitati najduže za iri do Četiri časa. Unutraš= nja forma nije ni žurfalistička, ni. feljtohistič« ka. ni aforistička. Ona ne sme „da bude popularizirajuća, ni diletaniska, -a-- isto tako
SVAKA ISTINSKI LIRSKA PESMA je roman> tičarska, a prava romahtičarska pesma ujedno je lirika nmajuzvišenijeB ređa. Sve ohe poteše 'koće na koje nailazimo prevodeći strahu liriločik na naš jezik, posebno englesku, postaju, ka da je reč 6 prevođenju romantičarske poezije, utoliko veće i brojnije ukoliko je pesma Moju prevodimo lirski savršenija.
Tvorac originalne lirske pesme, pre Nego što je tu pesmu ispeva6, prošao je krož dve faze: pripremnu (fazu osečanja i Yazmišljanja kojš su ga dovela do nadahnuća) i stvafalačku (du Žžu ili kfaću fazu tu Kojoj je, đoživeVši insbifa* ciju, ili upravo je doživljiujući, stvofio svoje lirsko delo).
Međutim, „pravi prevodilac poezije, Koji na sebe preužima oFromnu odgovofnost prenošenja velikog pesničkog dela na naš ježik, da bi u najvećoj meri savesno, i u najvećoj me= ri uspešno, preveo to đelo i pri tome ga je moguće marje izmenio, mofa, po mome mišljenju, proći krož četiri faze: .
1. pripremnu, ili naučnoistraživačku,
2. fazu uživljavanja ili glumačku,
8, fažu dvostruko BiVafalačku i
4. završnu ili kfitičku fazu.
'Prva faza, pripremna, sastoji se od Đrevodiočevog svesrdnog proučavanja „maksimalne količine podataka iz pesnikovog života, posebno onih tesno povezanih sa pesnikovim mislima i osećafijima koja su preihodila stvatanju Đomenutog lirskog dela. Da bi ovaj pošao ušpešno obavio, savestan prevodilac mora biti naučnikistraživač, Druga faza, faža Mživljavanja, bĐodsečća ma fazu u kojoj se darovit glumac, bripremajući se za veliku predstavu, uživljava u ulogu Gdre= · denog dramskog liča u tolikoj metri da se 8# njim poistovećuje. Tako se i pravi prevodilac lirike poistovećuje sa pesnikom, tvorćem Ofiginala, čija osećanja i misli poštaju njegove Vla= stite. Da bi mogao da še iđentifikuje sa pesnikom originala, pravi brevodilac mofa, u prvom Yeđu, da ošoća poseban afihitet prema tom Ppešhiku, a gsatim da svesno Mastoji da se sa hjim DO> istoveti u najvećoj mogućoj meri.
"Treća faza je dvostruko stvaralačka, jef je istovremeno i kreativna i re-kroativna: u njož pravi prevodilac poezije, poistovećen s pbesnikom Ohbig'nala, i inspitacijom dovedeh u stanje što je moguće sličnije onome stanju u Mojemu je posnik originala išpevao svoje delo, kombo ·nuje, pesmu na našem jeziku, kao da je 00 onaj pesnik originala, imajući jistovremeho ha umu i značenie bešnie orfigihala i niehu bosebnu rauziku. To je novo pešničko dćlo, dakle krentivno, ali je istovremeno što je moguće Vefmija kopija originala, kao đa je origihal pofhovo stvoren, dakle re-kreativno. Da bi ova, najzna čajnija, faza urodila uspehom, pravi prevndilac pošpije mora i sam biti aktivan pešhik.
KNJIŽEVNE NOVINYHY
niza stručnjaka, On "jućeg nego delujučeg života, proveren,
hi suvopatna ni dosadna, kao što se mora Čuvati da ne ode u drugu krajnost: da ne bpostane ni ćaškanie ni humoristička lakrdija. Mera i takt treba da određuju ton izlaganja i saopštavahja, koji treba da 5uU puni duha bre heBo duhoviti, „da štede reči a ne da budu
' Bovorijivi, da sadtže vrednosti ali da huišu Dre="
ćiožni, da su glačani ali da nisu cizelirani, sjajni.i Sšvetl!i ali zato da ne zasenjuju i Tie blešte, Msejist se ne dere i ne urla, kao Što še ni ne smeje iž sveg glasa, on ne pridikuje, a još ma, nje đocćitfa. Bes i gnev su prošhani i dolaze do izražaja samo u odđjeku ritma rečehice. Bol.i radost su ugrađehi u temelje govora i olblud osvetliavaju sklobp jezika. Velika i duboka osećahja ušahčuju se iza citata, a pofuga i podšmeh postaju fina ifohija.
Pravi esejist uspeva možda ubedljivije da đeluje čutanjem nego dramatičar svojim eksplozijama ili liyičar svojim lusklicima, Ono bitho i meizrecivo esejist, kao i novelist, izražava u Đroštoru između reči i ređaka. Kao i novelist, on he pfiča nego slika, ne daje nikakav. razvoj mego ishod, ne eksperimehtiše nego daje rezultate eksberimenata misli. Oh pita, ali nos. ne. otpušta bez izvesnih mogućnošti da dobijemo neki odgovor. . :
Osećanje mere i takta ne dozvoljava pfavom esejisti da se služi formom parn{fleta, satire, Efube komike i burleske, Humor, šala i podsmeh mogu da sevnu kao prigodna sredstva stila konbrastiranja i difevencirahja samo ko je đata protivteža dužme ozbilinosti, etičke odgovorno sti, humanističkog sereniteta i višeg plodonosnog cilja, .
Esejist kao naučnik radije skriva svoje znanje nego što ga išlaže, Možda je on jednom i bio kniiški crv. ali nama ipak Đrišteđuip PfrBšinu knjižurina. Budući da ne želi da se razmeće sjaiem svojih zn”nin. on ih, akn su neonhodna, pretpostavlja kođ čitaoca. Takt Ba hikhad neće zavesti do te mere da bi čitaocu dopustib osećanje da mu je nadmoćan, a isto tako se neće spustiti dotle da mu podilazi. Misejist i čitalac sreću se na prećutno preipostavljenom visokom nivou kulture, na kome oba partnera znaju da
još mogu da uče jeđan om drusoga — bilo fo samo slušanjem i prisluškivahjem ili jasnim formulisanjem. [
Puna saglasnost između esejista i čitaoca mani=festuje se i u tome što čitalać odobrava esejistu najvišu subjektivnost, ali, služeći se njome, ovni mifi preteruje niti je afišića, Mise:istova s&ubiektivnost je oplemenjena tolikom šsumom objektivnih i međusobno odmerenih znanja da ta saznanja u sebi nose karakter verovathošti istine. Ona šu zreli destilati ražboritosti i obrfazovanja, a ponajviše mudrosti, i skoro uvek iskustva.
Veliki i pravi esejišt nije samo stručnjak, on ne miše prvensštvenn kao stručnjak, a nikad e često čovek ne posmatra=
'BD80= . lutno pouzdan i Vrlo uhicajnom štaVu duha ili
wi =i| PREVOĐENJE LIRSKE POEZIJE
Đež toga, bresađivanje refke poetske biljke ma naše jezičko le bilo bi netspelo. To bi bilo kao kađ bismo celu stabljiku s korenom umesto u blodno tle ubacili u boću sa hemikalijarna ža, Đrepatiranje, Preparirana stabljika bila bi tađa samo mrtva slika originala, a lirska pesma je kao Živo biče, i ne može biti pesma ako joj ne dostaje život, zamah osećanja. Upotrebili smo izraz „aktivan pesnik“ đa bismo Ba time razlue čili od pasivnog peshika, čoveka-ljubitelja poe= tičnog u žiVotu, koji sam ne piše stihove, i sa= mim nazivom „aktivan“ naglasili smo činjenicu da taj pravi prevodilac boezije i sam bpiše stihove, bilo đa ih objavljuje da bi u njima drugi uživali kao i on, bilo da ih piše skromno, u tajhosti, da bi njima, kako je to lepo kazao jedan liričar-romantičar, „uveseljavao svoju ličnu samoću“, Takvom, dakle aktivnom, besniku insbiracija hije redak gost, i oha će žacelo naići, ranije ili kasnije, i pomoći mu da svoje peshičite moći stavi u službu velikog pesnika čije delo želi da preveđe na naš ježik.
Završna, ili kritička, faza u procesu pravog prevođenja poezije mora biti vremenski svesno pomerena, tako da između dvostruke stvaralač« he faze i ove faze protekne ižvestan vfemenski razmak, dovoljan da se brevodđiočevo stva Talačko pesničko uzbuđenje Stiša, kako bi še brema novoj pesničkoj tvorevinhi on mogao 6dnositi što je moguće nepristrasnije. On će hla dno, an4lizatorski, kao da fo nije njegovo delo, strogo uporediti značenje prevoda sa značenjem originala, muziku prevoda sa muzikom ori« ginala (imajući u vidu sve metričke ošobenoti teksta originala) i, konačno, razmotriti svoj prevod i ša iačke gledišta našeg književnog jezika nastojeći da ga dotera tako da se taj prevod čita kao da je ispevan upravo na našem jeziku. Imajući to u vidu, on se povinuje nemimovnom zakonu frostruke vernosti:
a) vernosti značehju originala, b) vernosti muzici originala, i 2) vernosti duhu matefnjeg jezik8.
* J * “
___Kada je teč o čhgleskim romantičarskim pe snicima, dakle liričarima. najvišeg reda, onđa i sve četri pomenute neophodne faze u procešu pravoB prevođenja njihove poezije, samim im
ivaju složenije i ižiskuju od odgovornog pre-
Miroslav S. MAĐER
O đ uzbuđenja čobjeh bi #d2bio Y\he o 6 by AT Wišta: 96169 Ra6 #0, T%67U,
jadyanskonm,
. Mhupači sunca sa. svih zemljišta. Njima še bogati tijelo i kuba vid. Velika voda hofizomtu, besciljna.
Ljepota koja mwije vatra, koja mije stid.
| Cro mote! Odakle dođe boda i lijepi
kamye%,
dubine ođakle izraste? Ne Yecite sbe ; . mortk
ti koji znate. Ne recite: meha še 9Gl0bt igraju,
meka se tijela slate.
Ja ovdje meko živim, eko se talašam, : meko Šutim, šebč.
Kod bih mogao Wo5i6 bih ime neke nepoznate lađe š iz mora pokrao sunce.
Jer štafi mo?fka? siumca ima svijetla, + 20 beznađRe.
Eforie nord
PROCESIJA ŽIVOTA
M: 901mo sve Št0 M4had, nećemo voljeti đevno W nama već bebdoano od,
. danošnjega. Mi težimo onom čemu ćemo samo odoljeti i bojimo &če da 5mo od hekogda, 0d mečega.
Mi nečenio jasno da nam, srce drhti niti da ftias stvari preobraze, da nas gamu. Odugsimamo životu sve što imamo
i proti smrti š6&mo da se nađemo svijetu wu danu.
f mislimo kako da se život primi:
4D ljubi, ih mrzi, ilš krade, ili otima. Možda itko od mas, možda svi mi bez mas, oko mas ili s nama u svima.
1 ne snaTno, preostaje li bola ili ljubatbši kad smo činovnici snova ili žbiljški vrači. f da 1 smo puni ihi prazni, cijeli ili wbabi ohđa kad sro slabiji, holiko smo jači.
Mi se mamo, 7, 56 TWtOhamo znati tko 6d fas čovjekom, jeste Y9i Mi zadnji
Đuta. fi tko će među žbtijezđe ž#oježdah stati Tko će 6d has breštatk đa Mati.
Daz VA Aaaa iy iv ya ari La a ar i az aaa i AAA AAA NAŠVAa
sveta. Alo je esejist naučnik, onda je on svet đuha doživeo U SVOJ BŠirii, a umetnik u nje« mu omogućava mi đa intuicijom nadđoknađi ono što mu i nepostednom sagledanju sveta nedđostaje. : Svetskost (die Welthaftigškeit) se he ispoljava kao noblesa (koja bi odvojila esejista). nego kao urbanitet. Ova uljudnošt je kao duhovni stav (neprijatelj svake sštručnjačke arogahčije) Ve“
· rovatno breko engleško# i francuskog eseja \išla
kao kohnstituirajući element u memačku esejisti«
. ku, kojoj je (dok joj se još pripisivala težnja
za ekstravagancijom) bila strana. Uljudnošt maje više Tome kao sredstvo društvenop sporažu= mevanja bitno je svoistvVena eseju, shodno mjeBovom karakteri visoke zabave. i ne može se 0đvojiti od osećanja za meru i takt.
Svetskhost i uliuđnost se ne smeiu brkati s kosmobolitskom ili snobovsikom površnošću isto tako kao Šio se ni suvereni pregled ne ruože izjednačiti s izbledelim diletantizmom. vali veliki. stav ima Svoju satiričnu (satyrhaft) protivipru. Forma koja hije ha visini i koja se samo pretpoštavlja može da še izopači u karika turu .
Pravi esejist je gramsenjer (Grandseigneur) đuha — ovaj bojam se, na žalost, ne može ade=khvatno prevesti i zameniti nemačkim izrazoru, Kao i štaleški granšenjer feudalnog doba, on je izvršilac pravde, ali sam ipak ne rukovodi proćesom. On iztiče odluke i osude. koie važe na njegovom duhovnom proštoru i tlu. On ne sudi na osnovu kratkovekih bropisa i zakonskih no vela, nego ĐO osnovnim zakonima. tek Wkodifikovanim „ali tim čvršće ukotvljenim: neizreče= no u zvezdama, manifestovano u sporazumu obi< čaja i takta, common šense-a, svetskog razuma, sa ciljem praveđnog poretka u carstvu duha.
Ali pravilno posmatrano, gramsenjerski statv je samo dodatni element (ali baš element, a ne ođeća ili oprema) osnovnoj supstanciji stvara= lačke intuicije. Što su jače ukofenjeni: intuicija,
Vođioća da u što je moguće WVećoj meri Oše= duje one Wvalitete koje smo već SOBA U to znači đa je: izvrstan poznavalac engleskog f6= fhahtizžma, pravi naučnik-istraživač, zatim Čo« vek, glumački obđaren, loji prema pesniku, čije delo prevodi, oseća izvanredno snažan afinitet; uz to, da je i sam aktivan peshik-liričar tananog uva, izvrstan »nalać metrike i odličan bo znavalac maternjeg jezika, i u isto vreme i sttog kritičar svoga dela, .
Ukoliko prevodilač lifske poezije ne poseduje sve te kvalitete, rezultat njegovih napota neće moći udovoljiti pomenutom zalont triju velikih vernosti,
Događalo se da heki altyivanı pesnik, zanema« rivši prvu i drugu fažu, priđe prevođenju bočžije jednoB engleskog liričara-romantičara nedovoljno upoznat s hjegovim životom i književnim Yadom ili nemajući prema njemu šnažan afinitet (Anica Savić-Rebac: prevodi Šelijeve poežije), pa ub trenutku nađahnuća napiše jedno besničko delo koje ša origihalom vezuju vrlo khrke niti. To je ohda nova pesma napisana p oVodđdom jedne enpleške lirske pesme (Ivaf Goran Kovačić: Bajfonov Bsonet Slobodi) a nic kako ono što bi se 6d savešnog prevodioca 6čekivalo, Ja bih to bre nažVala prepevom i he bih smatrala đa tim nmaživem laskam velikoj i kompleksnoj umetnosti prevođenja lirške poezije. Takvi prepevi uve odstupaju od originala i nikad ne zadovoljavaju prvi. žakof vVernošti poetskog prevoda (vernost značenju ori8šinala), a vrlo retko zadovoljavaju drugi zakon vernosti (vernošt muzici ofiginala), jer je preVodilac samo letimično osluhnuo muziku originala. 'reći zakon vernosti takvi prevodioci trebalo bi, po pravilu, da sadovoljavaju, ali.ni to se he događa česlo, jer aktivan pesnik na žalost nije uvek i odličan poznavalac svog ma ternjeg jezika.
Ima w naš i pPprevodilaća engleske roman= tičafske poežije koji sti, zaintefesovani za jednog romahtičarskog peshika, pokušali da ga prevedu ha Rnaš ježik iako Bami nisu bili aktivni peshiel, Pokažalo se da su takvi prevodđioći manje-više dosledni sledbenici prvog zakoha verhosti (zakon vefnosti originalu), već prema tome Roliko su vremena i napora bosvetili prvoj, pripremnoj faži (A. Vidaković: Šelijeva „Oda č#apadnom Vetru“), Ali drugi zakon, žakonm vetnosti muzici originala, kao. po pre« vili kod hiih je žapostavljeh ili, još češće, potpuno odbačen (A, Vidaković), pa je pesma pre-
gšenijalni pogled i pešnički imgenij == tim Š&VFšenije taj stav povišava i potenćira materiju. Ukoliko je materija savladana temeljnije i ja&nije, utoliko intenzivnije će 6na Đonovo da 60duhovi i okrilati ogled, Što snbžšn'im Yečimna buđe umela intuiclja đa se izrazi, tim uže će moći da uokvihi oh6 neizrecivo. đa bi, iskofišćehbo šteđljivo, moglo dejsštVovati kroz ćutanje. i Možda jedino nedostatak intuićije i inšpirš&ćije može jedno imače hjajno i esejistički Pišaho prožho delo da švVista među feljtone. Ni av stilištičli sjaj, hi najdublje obražovanje ne fOBu da simuliraju ono Što pravi ešejist poseduje kao miraz, Kome pojam intuicije izgleda roman= tičan ili otrćan, taj neka a zameni esejistovom Đosvečenošću, njegovim nesvesnim ičestvoVa~– njem u stvaralačkom zbivahju, njegovim OYBBnom ža ultratčalno titranje, njegovom seižmografsškom iglom ža reBistrovahjem duha vremena i rađarskom antenom ža primahje budućih đoBšađaja. U svakom pravom ese)jistu je na đelu jedan poeta maBgBus Sive đivinans, 4JTeđimo njegova Snafa pozajmljuje eseju karakter šuverenog pogleda i vlađalačkog upravljanja b visokim sferama duha, dajući mu verodđoštojnošt, ozbiljnost i dubinu. Preveo A. P.
U predgovoru svoga ešeja o eseju („Der Bssay“, Franćke Verlag, Bern, 1965.) Bruno Berger je s opravdanim bonosom rekao da je njegov rađ „prva nemačka knjiga u kojoj se razmatra jedna forma literarne umetničke breze, koju i autori i čitalačka publika podjednako vole i briklanjaju joj še“. U više boglavlja Berger rašptavlja 6 formi i materiji eseja, da bi rezultat svoga temeljnog istraživa< nja sabrao u nadasve bogatom odeljku, koji ovde donosimo u prevođu. Pored veoma usšpčeloš polcušaja đa objasni biće eseja, auto? je đao i „istoiu eseia“, koja u svojoj vrsti takođe predstavlja novum,
Teorijski pogledi na prevođenje lirske poezije uopšte, s kratkim osvrtom na prevođenje engleske romantičarske poezije.
nesena kao misao u prozi ili kao misao u nekom drugačijem, usiljenom stihu, Takve preVođe, ukoliko su i slikovani, ja bih nazvala Bit brevodom mačenja originala, Osim pomenutih slučajeva, bostoje još neki, teđi, kao na primer pokušaj dđa se u prvom vedu prenese muzika engleske lirske pesme, a bri bome se toliko odstupilo od originala i, neki put, i od duha hašeg jezik# (Danko Anđeli nović: prevodi Kitsove poezije), da to novo delo wopšte ne možemo nažvati nikakvim Dpre= vođom pomenute lirske pesme nego pre m uzičkom kompozicijom nadahnutom samo muzikom pesme u originalu.
Pravi prevod koji ispunjava sva tri zakona vemosti, koji je, da bi to postigao, prošao kroz sve četiri neophodne faze, nazvali bismo sa VYšehim pbrevođom u stihovima sa šlikovima. Gđ. G. MWovačić: Kitsova „La Belle Đamć...“ i neki pYevodi Svet. Stefanovića.y
o * *
| Seihjući #Ve Vo Ba UW, možda će se čita lać pitati nismo li Preštrogi prema odgovornom brevodiocu velike lirike i ne zahtevamo li od njega isuvišć Yanogo Priprema i truda i isuviše visoke nBučhoistraživačkć, pesničke i Wkritičke kvalifikacije, Pravi prevodilac lirike odgovoriće mu da nismo prestrogi, jer on je svestan velike moralne obaveze Moju. je na sebe breuzeo prevođeći t6 značajno delo sa sfranog jJežika ha naš, oBaveze Woju ima prema ivorcu šije delo n6 šme Mćihiti Pi\amje dubokim i ma nje lepim no što je ha izvornom jeziku, obsveze prema svome narodu komće ne sme pružiti delo manje užVišeno ho što je 600 koje je autor pružio svojim zefhljaćima; Pravi prevodilac lirike odgovoriće ovom čitaocu da nikakav trud i napor nisu preveliki ako doprinose tome da ke užvišeha liFška pesma što vernije prenese u naš narod, jer što je šavešhije | lepše jedno veliko lifško delo preveđeno hm Mhaš jezik, to će ono neposrednije i dublje delovati i na našeg čitaoć& Il oplemeniti ga.
Banka Kuić 9