Književne novine
Atirmacija...
ali to njegovo grcanje nije bilo samo blač bespomoćnog čoveka ~ to grcanje je rađalo novu
stvaralačku snagu. Ovai pisac je bio odvojen.
od knjige samo onda kada je bio iza rešetaka, ali i tada samo fizički — nosio ih je u sebi.i u dubokim monolozima ispunjavao ih suptilnim stvaralačkim analizama. Čim mu se ukan= zala prilika i mogućnost Barac je svom silinom Svoga stvaralačkog temperamenta i svom snagom svoga humanisiičkoga duha vrednostima davao određene MWvalifikacije. Posebno je Yušio mitove i fetižše, sa izuzelnom strašću i prkosom pisao je o onim vrednostima koje si osporavane ša čisto nacionalističkogn gledišta. U svakom svom napisu. kao i u čitavom svom velikom književnom delu, Anton Barac je bio Jugosloven. Našu je književnost tumačio kao izraz . jedinstva, sve njene. tokove sagledavao je u jednome izvoru. To njegovo nastojanje da dokaže naše neralučivo jedinstvo došlo je do Đunoga izražaja i u ovoj knjizi kao celini, a posebno onda kada brani svoju studiju o Vidriču od „nepoznaioga recenzenta“ (Mile Budaka). '
| Giedana u svojoj celini Barčeva Ja Nmjiga izvanređan dokumenat o vrednosti, pre svega o njemu samome, a zatim o tokovima i strujanjima u zagrebačkoj književnoj sređini »a vreme okupacije. Pored toga ova jie Wknjiga do> nela nekoliko izvanrednih eseja, članaka i za=pisa koji se odlikuju lucidnošću zapažanja, sup+tilnošću i tananošću analize. Barac je uvek o> Pprezan i pouzdan u donošenju sudova. Dovoljmo. je samo napomenuti njegove analize. lika mladoga i tragičnoga Gorana Kovačića, Ivana
Kozarčanina, Vladimira Mazora, Slavka Batu-.
šića i dr. Goran Movačić je gotovo književno sazrevao kraj njega i on ga je pothranjivao svojom estetskom zielošću, svojim velikim iskustvom u radu sa mladima. U stvari ovaj i ovakav „„Biješ cd Knjige“ je višestruko vraćanje njoj.
Milivoje Marković
...Vraćanje
prava' priroda, u čemu smo * koliko (negativmo) osmišljeni i (pozitivno) besmisleni, Aleksandar Vučo „nijednu roč-pretanju (ili reč-hrabrost, rTeč-tragediju, reč-nemirenje — D. S. I) koja ostaje ono što je kad se izgovori“ — nije izgovorio. Zašto? Vučo kaže: „MKićenost — na» pirlitanost — bombastičnost zagušuju i zaglušuju stvamost...“ I kaže još: čovekova misao je „klizava“. Vučo nešto zna, ali ne zna 000 glavno. Jer, na tako zagušene i zaglušene, on će, konijormistički prihvatajući ono što tobož kritikuje, nagomilati svoja još zaglušnija zagušenja, i, zatim, umesto da stegne „klizavu“ ljudsku misao, baciće u nju i preko nje vlagu razvodnjenog pričamtipriču. Predstavio nam je čovečanstvo, kao panoptikum, a ljudske odnose kao Jutkarska reagovanja. Sam čovek nalikuje wa bubu nekakvim mehanizmom navijenu da se rodj i da rađa, da. ždere i da trpi sunce i vetar, da se izmotava'i krevelji, i da, izbačena, umre. Sve fo, svakako, uz malo smeha i mnogo Ssablasnog zanosa, Ljudi, čitamo, „neprestano obavijaju šalove oko lobanja ili vidovitost zabašuruju sviranjem u prazne čunkoveć. To je esoncijalno stanje njihovog postojanja: sami obmane, Žive za obmnsnu i rađe u ime obmane. Vreme je šupljina. život praznina, a duh jalova delatnost presipanja iz šupljeg u prazmo. I to je ono: na sporedno pitanje, kako se snaći u prostoru i vremenu — Vučo daje neka kav (egzistencijalistički) odgovor, ali na bitno pitanje, kako se smači u istoriji, u sukobima i protivrečnosti društvenih kvaliteta — odgovor ie ili uskraćen ili čak modelovan dezorijentišući, .
Tako nadrealizam, ovog ftrenufka, još jednom potvrđuje svoju potpunu nedovoljnosi. Još jednom, on je prišao životu kao Ormanu koji treba otvoriti i, posle, nabrojati, što podrobnije, sve što je u njemu: i šešir dinosa»> urusa, i brushalter kornjače, i spavaćicu vetra, i pertlu oblakodera; sve... Načelno rečeno, nadrealizam je nemoćan pred menološkim, problemskim, sudbinskim razumevanjem čovečanstva, pred čovekom kao društvenim bićem koje ima svoju istoriju, tragediju, poraz i pobedu, On je nemoćan pred dubinama u koje se mora sići, ako se želi, otkriće smisla, tj. stvaralačka identifikacija sa vitalnim vrednostima .univer=
zuma uopšte i čoveka posebno. Suočen ma i S'
najmanjom sumom protivrečnosti, ma i 8 naj= manjim oblikom konflikta, ma i s najprostijim spregom više dimenzija — on gubi glavu, ta čnije okreće glavu i predaje se podsvesti kao izlazu, snu kao rešenju i košmaru kao sU štini., On je pusta tlapnja i preciozna igra odgonetahja zamršenog klupka duševnih posledičnosti. On nas primorava da, đubeći na potiljku, izračunamo zbir asocijacija, odnosno reči, rođenih pošto smo se oslobodili svake veze i svake obaveze. Primorava nas da rađamo reči i konstruišemo slike, To je sve. Zbog toga je on samo pomoćna veština, jedna od mnogih dđisciplina treninga, i, recimo, u slučaju boksera koji se sprema za borbu — bio bi skakanje preko konopca. ; :
Stvar je, dakle, u tome da se nadrealizam kao odslikavanje površja (svih vidova i intenziteta) i kao vežba za uspešno slikanje života — nekako i može prihvatiti. Ali njegovim bučhim pretenzijama da bude jeđini imanentni metod u razgraničavanju odnosa objekt — subjekt, društvo — jedinka, da buđe, šta više, jedini pravi tumač suštine ličnosti — ireba stati na put. Rođen da bude negacija jednog društvenog stanja i jedne istorijske perspektive (buržoaske) nadrealizam se pretvorio u apologiju (atavističko-nagonske) podsvesti i u afirmaciju (sitnoburžoaske) inđividue, i to u njenom tobož najneprikosnovenijem integritetu, Zato je on, danas, uveliko konzervativan, i zato će, već sutra, biti nedvosmisleno reakcionaram. „Da ugasiš čoveka, peva Aleksandar Vučo, go» log do mozga (i svakog drugoš — D. S. I) .. fe moraš na njega kao na sveću izbliza da. duneš...“ Dovoljno je, za to gašenje, uzeti u šake nadrealistički skalpel.
Dragoljub S. Ignjatović
4
Italo Kalvino
PREMDVOJENI VIMKONT
„Nolit“, Beograd 1965; prevela Jugana Stojanović
DEŠAVA SE da nas neke knjige, svojom sađržinom, zbune i dovedu u neđoumicu neke maše postavke o svetu koji nas okružava, iako je is'ina izneta u njima očigledna i poznata. To se zbiva i prilikom čitanja ove Kalvinove proze („Predvojeni vikont“ i „Dan jednog člana izborne komisije“).
Odnos dobra i zla — tema stara i već toliko puta iskazana i izanalizirana — srž je ove proze, ali nema primat odnos te dve suprotnosti, nego odnos čoveka (i ljudi) prema zlu posebno, prema dobru Dosebno,
Vikont Međarđo od Teralbe u ratnom sukobu bude prepolovljen i nekim čudom obe njegove polovine (svaka posebno) budu spašene, Ali, nije prepolovljieno samo telo, predvojena je i duša. Dobro je otišlo Ba levom, a zlo sa desnom „s'ranom. Sticajem okelnošti u grofovski zamak dolazi desna polovina koja na sve strane pokazuje svoju okrutnost — posebno joj je zađovoljstvo da seče preko polovine, uzduž, po vlastitom primeru. A leva strana luta okolo i pokušava da popravi ono što je desna Dočinila
Tesna polovina sa svim svojim zlom izaziva revolt, a leva sa svojim dobrom dosadu. A posle dvoboja između levo i desne strane, u kojem obe budu ranjene ma način koji omogućuje njihovo spajanje i ponovni postanak sasvim običnog čoveka, i dobrog
Ladislav Mnjačko
Smrf se ZOVE Emngeilhem
„Zora“, Zagreb 1965; preveo dr Geno Senečić
POSLEDNJIH NBICOLIKO GODINA češki i slovački roman doživljava veliki uspen, To je zato što većina velikih dela kao što su: „Hromi Orfej“ J. Očenašeka, „Kartoteka živih“ Norberta Friđa, „Dugo vreme očekivanja“ VWVlađimira Minača, „Ako me ostaviš“ Zudenjeka Pluharža, „Kukavice“ Jozefa Škvoreckog, „Idi za zelemim svetlom“ Edvarđa Valente, „21 godi:te“ Karela Ptačnjika, „Smıt se zove Mngelhen“ Ladislava
· Mnjačka, teže ka sintezi, širem zahvatu stvarnosti i
poniranju u psihologiju savremenog čoveka, za razliku od dela pisaca, koja su mastala u prethodnom periodu.
U Mnjačkovom romanu „Sınrt se zove Engelhen“ posebno su interesantna dva momenta. Prvi, neraskiđiva veza između čoveka i njegovog. vremena i, drugi, veza između prošlosti i sadušnjoslii. Taj dvo struki aspekt gledanja na stvarnost sadržan je u formi dela. Roman je priča o borbama jednog parlizanškog određa pred sam kraj rata, negde na granici Slovačke
ske, Pa jako je to knjiga o ratu nije sa» » o njemu. Mnjačko na prošlost gleđa kroz sadašnjost, Kroz prizmu onih ljudi za koje užas počinje sa svršetkom rata. Junak romana Volođa ranjen je
NISI [BIDE IKCINJJIKOJE
Mihail Arnaudov
Psihologija na literantiurmnmofo tvorčesfvo
OVA KNJIGA („Psihologija književnog stvaralaštva“) se pojavila dva puta u Bugarskoj i dva puta je od strane bugarske Kkulturme javnosti bila dočckana sa velikim interesom — 1931. i 1965, kad je izašlo njeno drugo, iz temelja prerađeno izđanje. Dclo čuvenog književnog teoretičara, istoričara, kritičara i esejiste, čoveka sa izvanrednim stilom i erudicijom, akad. Mihaila Arnaudova (rođ. 187 g., još živi i radi aktivno!) obuhvata 500 stranica velikog formata, To je kapitalna knjiga po svojoj sadržini, jer u njoj se sistematski i iscrpno izlažu svi osnovni problemi stvaralačkog procesa umetnosti reči. „Psihologija književnog stvaralaštva je jeđan pokušaj da se izgradi celovita teorija i njen predmet su psihološke pretpostavke poetskog stvaranja.
Wnjiga je podeljena na i4 poglavija f obuhvata BVe važne grane psihologije umetnosti (Ličnost i zakon, Percepcija i posmatranje, Afekti 1 uživanje, Oblici iskustva, Od preživljenog ka stvaralaštvu, Imaginacija, Podsvesno, Učešće razuma, Stvaralački proces, Jezik poezije).
Počevši svoju knjigu razmatranjem zakona raz
vitka čoveka, akad. M. Arnauđov daje svoje tumačenje stvaralačke ličnosti, želeći da svrgne konzervativnu đogmu koja pretvara proces stvaranja u mistiku a stvaraoca u nešto potpuno pošebno po svom
" načinu doživljavanja. On informiše i govoii o svim
teorijama od Platona naovamo da bi izneo ozb ljnost svih onih naučnih preduslova koji ignorišu iđeali»tičko i religiozno-mitsko shvatanje o stvaraocu i proce-
'su stvaranja. Veoma zanimljiv i dubok je prođor M.
Arnaudđova u temu „genije i čovečanstvo“, u kojoj traži psihološke i socijalne uslove za pojavljivanje jednog genijalnog pisca ili jednog nacionalnog klasika.
' Tumačeći ovu pojavu on vidi u genijalnosti ne su-
protnost i rodovsko udaljavanje između genija i običnog čoveka, nego neprekidnu „gradaciju koja počinje od najobičnijih sposobnosti i završava se u vrhovima
· originalnih otkrića“. M. Arnaudov ističe značaj su-
bjektivne psihološke zakonitosti i njene veze i su-
.. protnosti sa objektivno istorijsko-soc!j»Inim zakoni-
tostima kodđ „svake značajne duhovne potencije“. Au-
'tor hoće da pronađe psihološke principe nasledne ta-
lentovanosti | u tom pravcu nailazi na zanimljiva tumačenja + uopštavanja.
Pođ poglavljem „Qbljci iskustva“ M, Arnosudđov je napravio nekoliko veoma značajnih i o.iginalnih pokušaja da još dubije uđe u prirodu pamćenja, traj-
18006
i zlog Mli ni dobrog ni zlog — nema više šta da ce kaže, vikont postaje kao i svi drugi — ne izaziva ni dosađu nl revolt, prestaje đa buđe zapažan.
Pored stravićne simbolike predvojenosšti, posebno nas slama ljudsko reagovanje na dobro i zlo 1! teško primamo saznanje da normalni ljudi ne žele i ne mogu primiti samo dobro, dobro bez zla.
„Dan jednog člana izborne komisije“, drugi roman u ovom „Nolitovom“ izđanju Kalvina, samo je Vrcmensko pomeranje već upoznate (u prvom romanu) mažšinerije odljuđenog užasa, stravičnih odnosa ljudi i mehanizma. Kao đa je za pisca zlo jedina pokretačka snaga, kao da ga okrepljuje jeđino ljudska želja za painjom, želja za osećanjem zla đa bi mu se opiralo. Radnja romana se odvija u jeđnom danu u Wotolengu (instituciji nastaloj da bi bila pribežište onima kojima je potrebna pomoć bližnjih) za vreme parlamentarnih izbora. Izbori su iu dan u koji bližnji dolaze po svoje. Ne, ne dolaze po svoj đeo patnje nego da đobijenim glasom naplate nekakvu komfornu patnju.
Tz toga dehumzniziranog miljea — đa li je dehumaniziran ili je samo oslobođen izmišljene ljudskosti? — razvija se Kalvinov pesimizam koji se nadovezuje na saznanje da čovek nlje sposoban da prihvati dobro bez zla, na saznanje slično onom do koga smo došli čitajuči prvu prozu iz ove Knjige.
ıltalo Kalvino je rođen 1923. godine na Kubi. Gim-· naziju je završio u Italiji. Učestvovao je u pokretu otpora protiv fašizma. Posle rata se javio sa ratnim pripove' kama. „Najznačajnije „delo mu je trilogija „Naši preci“, a „Predvojeni vikont“ je najjači deco trilogije Sada živi u Torinu i kreće se u krugu komunistički orijentisanih intelektualaca.
Prevod Jugane Stojanović je korektan i tečam
Aleksanđar BADNJARIUVIĆ
pred sam kraj rata i prilično dugo leži paralizovan u bolnici. Rat se završio. Umesto radosti Vol'đa preživljava teške moralne krize. Sve se vrti oko događaja koji se odigrao u selu Ploštini. Sećanja na njega počinju od prvih stranica knjige i kao laitmot!v provlače se kroz čitavu knjigu, da bi na poslednjoj stranici zabrujalo svom snagom tragedije. Mao užasan košmar Volođi naviru uspomene na Ploštinu koja je bila partizanska baza i koju su gestapovci spalili zajedno sa ljudima. I ta trageđija postnsje lična tragedija junakova. Kao pripadnik partizanskog saveta koji je odlučio o povlačenju iz sela om oBseća moralnu odgovornost za njegovu katastrofu, mada je povlačenje određa bilo opravđano zbog dalcko ja'ih neprijateljskih snaga. I Plošt'na kao žrtva fašizma za junaka knjige postaje živi ukor, izraz og"omne odgovornosti čovcka našeg vremena prcd l,uđima sadašnjim i budućim. Najtragičnija ličnost knjige je svakako Jevrejka Marta, koja je umela da za vreme rata herojski podnosi sve opasnosti i izdrži svoj krajnje ponižavajući položaj, ali koja nije mogla da podrese poslednje — tragediju Ploštine, Duhovno sloml'ena ubija se. Pred smrt ona iznosi Volođi ime nemačkog oficira Engelhena, koji je rukovodio akcijom. I njegovo ime postaje u romanu simbol rata, štrahota, smrti, koje fašizam donosi. Simboličan je i završetak romana u kome Volođa polazi da traži Engelhena. Rat se svršio ali ne i borba da se on više ne ponovi. Radnja romana je data u više planova i više liči na tehniku filma nego romana. Takav nain kompoziclje upravo najbolie odgovara, težnji pisca da šio potpunije da duhovnu dramu mladih' partizana u Čijim se odredima i sam pisac nalažio. Biserka RAJČIĆ
NV
nosti uspomena, anticipacije, indirekimog iskustva, značaja lične dokumentacije, subjektivnosti i objektivnosti kođ pesnika. A kad govori o preživ)jcnom i njegovim vezama sa stvaralaštvom on se đuže zadržava na unutrašnjem oslobnđanju, uživanju u slici, mišljenju i samoposmatranju stvaralaca i mogućnosti za improvizaciju. Imaginaciji autor posvećuje dva poglavlja, želeći da detaljno upozna čitaoca sa vezama između nje i pamćenja, sa oduhovljavanjem, sa tzv. romantičnim osečanjem, sa simbolikom, sa fantastičkim realizmom itd. -
Govoreći o podsvesnom M. Arnaudov diskutuje ša onim dogmatičarskim materijalistima koji negiraju taj izvanredan fenomen. Zato se on posebno zadržava na „sveđočanstvima“ i na „psihološkom objašnjenju“ podsvesnog. O razumu i ukusu, o inspiraciji, o tezi i moralu, o samokritičnosti M. Arnauđov govori u poglavlju o učešću razuma. Dosta je mesta odvojio i za objašnjavanje stvaralačkog procesa koji on naziva „sumom“ svega onoga o čemu je prethodno govorio. Od toga bismo spomenuli samo da on veoma široko piše o koncepciji i raspoloženju (pod kcncepc'jom on podrazumeva „dvojnu činjenicu jedne unutra”nje aktivnosti i jednog primarnog rezultata“), o muzičkom raspoloženju i ritmičko-melođičkim elementima, o koncentraciji, o metodima stvaranja, O prerađivanju, ? obnovljenom prođuktivnom stanju. Požto on smatra jezik poezije granicom koja „đeli čisto psihološko raZzmatranje književnih dela od čisto morfološkog i tehničkog“, on posvećuje nekoliko desetina stranica i tom važnom problemu o kome na jednom mestu kaže da je jezik energija.
iu svom obimnom i iscrpnom rađu akad. M. Arnaudov se služi brojnim primerima iz francuske, ruske, nemačke, emgleske, bugarske i drugih literatura, počevši sa njihovom klasikom od najstarijeg doba pa do Grugog svetskog rata, Delo je napisano izvanredno stručno i umeinički fako da bi moglo služiti i kao panorama koncepcija njegovog autora, i kao đuboki prest * kroz shvatanja svih poznatih pređratnih autora o tim pitanjima.
Gančo SAVOV
Brana CRNČEVIĆ
koristi.
Lako je biti kriv, budite vi jednom u pravu.
Danas je lakše sobarici da nađe gospodina, nego
gospodinu da nađe sobaricu. Živeo sam za ideju, sad ću malo da živim od ideje.
Pisci mogu samo da pređu sa dela na reči. Kad se dva komunista svađaju treći komunista se
IKNJJIISA
Sergei Jesenjin
BREZA
„Mlado pokolenje“, Beograd 1965; . preveo Dragutin Malović
JBSENJIN OE tokom 1915—1016. g. nameravao da izda jednu zbirku pesama Za decu. On je i priprem!o rukopis za knjigu „Praskozorje“, ali za njegova Života ta knjiga nije ugledala svet. Svoje prvo izdanje izbor Jesenjinovih pesama za decu doživeo je tek 1964. go, dine. „Breza“, dakle, i kod nas u tom smislu pred. stavlja novinu. Ova knjiga je za nas interesantna takođe, zbog toga što sadrži veći broj (skoro polo» vinu) pesama koje se prvi put prevođe na naš jezik. Ali, ona je značajna i iz još jednog drugog razloga.
Nalme, dok se u početku u prevođenju išlo u pr vom ređu ka tome da se naša publika upozna sa šio većim brojem dJesenjInovih pesama (uz knjige pre» voda M. Pešića, 1931. i 19933. g. i K. Taranovskog, 1931, ovaj proces je uglavnom okončan prevođi.a 5, warkovića, 19506 i B. Bulatovića, 1960) -- prevodioe! poslednjih izđanja („Pjesme“, Z””"reb 1063, i „Ispovi• jest huligana“, Rijchka 10%") vYnaorali su YWpoštaviti web} zadatak da Jesenjinovu poeziju našem čitaocu done. su što Rkompletnije, a svim njenim | elementivna, Malovićevi prevodi izražavaju upravo tu tendenciju. Ovo se može zaključiti na Osnovu slođeće dve njlove osobine: prvo, Malović se s uspehom čuva Opa» snosti da, prevodeći, zapevg, Už pomoć oyviglinaja na ruskom jeziku, svoju sopstvenu pesmu, što inače nije redak slučaj u prevođenju poezije uopšte, pai Jesenjinove, i, drugo, Malović ne podleže iskušenju da Jesenjinovu jednostavnost i neposrednošt zamenjuje uprošćavanjem njegovog stiha, čto je u Velikoj meri Mkarak'eristično za interpretiranje Jesenjinove poezije kođ nekih naših prevođils8ca. Malović e trudio da nam prenese aulentičnu JesenjBMVu . pesmu, bez onih njoj tuđih naslaga koje su joj uporno
kalemljene u nekim našim dosad veoma poznatim prevođima. 'Kayakteristično je da „Breza“ sadrži pesme pre-
težno trohejskog ritma, što, Kako je poznato, našem prevodiocu olakšava posao. Ali Malović {e u bprevo» đenju vodio računa i o melodijskoj tenđemciji poje» dinih pesama unutar tog opšteg ritma, i to: mu je omogući!o da da nekolike prevode najvišeg dometa („Močvare i blata“, „Bakine priče“). Međutim, ova u osnovi pravilna prevodđiočeva težnja nije dala rezul• tate kakvi bi se mogli očekivati, zbog. jedne nepotrebne i, možemo reći, pogrešne želie da održi broj slogova u stihu premn orlginalu i po cenu - ručemja molodijske linije Jesenilnove pesme, Ruski klasični ! Jesenjinov stih je silabo-tonski. Poznato je, međutim, da je za Jesenjinovu poeziju veoma karakteristična njena melođičnost. Zato, ako se u prevođenju mešto već mora žrtvovati, onda bi kođ Jesenjins to pre trebalo da budđe sillabička. a nikako ne tonska Osnova (mađa ıu mnogim slučajevima u pesmama o kojima je reč nije bilo nemoguće zadržali i jedno | drugo). Šteta je, takođe, što se prevođilac nije potruđio da ima nnmšem jeziku zadrži Jesenjinove rimovane daktilske završetke stihova, jer bi bez njih, bez upravo takve melodije, neke pesme i u originalu bile ogmljene i izgubile bi svoju osnovnu draž. Moramo 'isto reći da bi ipak Jesenjinove bogate rime trebale pre mositi na naš jezik sa malo manje žrtava, bar kad se rađi o pesmama nastalim pre 19i7. godime. kada Jje vrrivrženost ruskom Mlasičnom stihu upravo Kkarakhkte ris'ična Jesenjinova osobina,
Prevodiloc je bio u pravu kad je, rukovodeći se prirodom srpskohrvatskog jezika, muške rime pretvarao u Ženske. Alj, u pesmama kratkog stiha duže rime najčešće razbijaju osnovni ritam, tako da je tu trosložne reči sa akcentom na prvom &lopu Trebalo u principn izbegavati, Provođilac o tome ponekad nije dovoljno vodio računa,
Miodrag ŠSIBINOVIĆ
Milan V. Kršljanin
Pesma metkom presecemzan „Naučno delo“, Beograd 1965.
KNJIGA ŠTIHOVA 1 PROZA M. V. Kršljanina upotpunjuje kazivanja i svedočanstva o našoj rocvoluciji.
Pesnik i pripovedač, ovaj mladi borac čiji se. život prerano prekinuo, završio u dvađeset, i prvoj godini, ostavlja nam pregršt stihova, pripovedaka i pisama iz kojih se može naslutiti umetnički profil naše ge meracije iz pređratnog perioda. Svakako da je ne mue&ućno govoriti o nekoj izuzetnoj vrednosti ovih stihova, rukopisa, već i zato što oni ne sačinjavaju jednu celinu, što su stvarani u mladičkim danima. Proza ovoga mlađoga pesnika stvarana je na Oosnovama humanističkih principa i kao takva ima uđela U našoj početničkoj antiratnoj literaturi. Baš zato i treba naglasiti „Vihor optimizma“ u rukopis'ma M. v. Kršljanina, u rukopisima čoveka i borca, mladića i stvaraoca, koji nam najbolje ukazuje na piščevu tdejnost. Vredno je pomena i to đa su škola i mesna zajednica pesnikovog rodnog mesta Krnjeva finansirale izdavanje ove male ali značajne blakete.
Ovakvim postupkom potvrđeno je naše :uverenje da mladić M. V. Kršljanin nije zaboravljen ı da je njegovo umetničko stvaralaštvo, prekinuto u naponu borbe, snage i života, našlo svoj put do čilaoca.
Pređrag DRAGIĆ
RC UJIEJI
KNJIŽEVNE NOVINE