Književne novine
d— GI — —
u
o — — _ __ — –- –— -–I ”“—- – — - –-_ —–-- C__—
—
DNIA
O DELU ČEDOMIRA MINDEROVIĆA pisao sam i govorio u nekoliko mahova. Sada, kada je ispred menc njegova poslednja zbirka, sa poslednjom pesmom i sa poslednjim stihovima ispisanim na brodu »Korana«, dok je plovio Arabijskim morem krajem prošle godine i nosio pesnika put Indije iz koje će se kao pepeo u svoju zemlju vratiti, sada zaista nemam razloga da bilo šta govorim o kulturnoj, moralnoj ili. kritičarskoj efikasnosti moga ranijeg ocenjivanja Minderovićeve poezije. Uostalom, vrlo je verovatno da su se ti moji napisi, u tokovima našeg svudprisutnog »kratkog pamćenja« netrasom zamoli, što, opet, sada zaista nije važno.
Pred zbirkom »Ogrlica za Nailu« hteo bih da kažem Šta me je privlačilo Minderovićevom delu koje je često oglašavano za književno fragmentarno, dakle, nedorečeno; ako 'je takvo bilo, bilo je fragmentarno isključivo u korelatu sa pesnikovom sraslošću za sinkope stvarnosti, za unutrašnji kontrapunkt svakog onoga koji živi angažovani život, kome obogotvorena građanska svesvejednost nije postala uslov za uklapanje u mitove standarda, profila, bezobzirnosti. Privlačila me je Minderovićeva angažovanost, njegovo ničim sputano verovanje u eppur si muove komunizma, a to znači i njegova otvorenost pred pitanjem šta se sve promenilo i šta nije od vremena njegovog Šukrija koji je pred »Balkanom« prodavao »Orion« Žilete, otvorenost pred tim šta se sve nije promenilo u Radničkoj ulici i u svim tim uskim ulicama ovog grada. Grada sa deset, sto, hiljadu načina života u kome i udžerice i vlažne potleušice žive svoje različite živote, u kome iza sjajnih izloga od brušenog stakla još uvek postoji ono što proizvodi, u drugoj liniji, naše današnje Šukrije, Šukrije i služavke Marije Šefer i neprobojne zidove od bacila i muva, strave i pijanstva. Ako je, zbog toga, zbog te svoje otvorenosti pesnik Čedomir Minderović nekada padao i u socijalnu agitku i u društvenu reportažu, ako je izneveravao otmenost naše danas već dobro uhodane poetske dezainteresovanosti, ako je, zbog toga, kažem, žurio da se dorekne i da se ispiše, — to još uvek nijc značilo
-hoeeugeune=K-epuur zar au see arci: ovan SGEIu„uACH ar ari aeimue o ara: gran uu ura nar run eui == unuuueuunamarau uan r ger aarueer= taa er. —+ "5 eee rererea re ara ae e Or |
KAO PESNIK Mak Dizdar je prvenstveno okrenut čovekovoj sudbini i on tu čovekovu sudbinu želi da prati kroz različite faze ljudske istorije. Zbog toga on uzima bosansku prošlost, nienu bogumilsku tradiciju, i na toj bogumilskoj tradiciji gradi svoj pesnički svet. Nisu samo inspiracije iz toga sveta, nego je u svakoj pesmi evidentan i napor da se pesnički izraz ovog pesnika što je mogućno više približi jeziku koji nalazimo u starim bosanskim rukopisima, natpisima na nadgrobnim spomenicima i u starim knjigama. Taj jezik koji na stećcima ima neku neodoljivu pesničku draž i nesumnjivu privlačnost, privukao je Maka Dizdara i on je poverovao da je taj jezik sam po sebi u dovoljnoj meri poetičan i da njegovim stihovima može da da poetsku snagu i vrednost, iako oni tu poetsku snagu ne bi uvek u dovoljnoj meri posedovali. Dogodilo se ono što je moralo da' se dogodi. Dizdar je postigao jednu zavidnu zanatsku veštinu i spretnost u baratanju starim rečima, ali te stare reči same sobom nisu bile dovoljne da jednom konvencionalnom doživljaju sveta daju neku izuzetnu poetsku draž i vrednost. Dizdar je bio žrtva svoje sopstvene zablude, izuzetak od pravila da »najlepše pevaju zablude« kako je to svojevremeno proklamovao Branko Miljković.
Suočavamo se, dakle, sa jednim vidom artificijelosti i jednom novom vrstom jezićkog snobizma. Književni jezik se može obogaćivati arhaizmima, ali taj književni jezik mora da izgleda drukčije nego što to izgleda jezik Maka Dizdara. Da li će se jedan glas pisati jednim ortografskim znakom ili će se za njega upotrebiti dva ortografska znaka za pesničku vrednost i jedne pesme, akamoli jedne knjige, reforme su, koje su najblaže rečeno, irelevantne. A najčešća obogaćenja Dizdarovog jezika kreću se upravo u takvim sitnim inovacijama koje ne mogu da se nazovu nekim pravim i „suštinskim obogaćenjem poetskog jezika i jezika DOezije. Uostalom, obogaćenje pesničkog jezika
K---c-__-<_I__Ub..m-r__—_A_—_•_•- IćC o ______—_ _ __ |_ C="-
SA FILOSOFSKIM koncepcijama je mogućno polemisati, Sa literarnim takođe. Polemisati sa emocijama gotovo je nerazumno. „Pesnik voli ili mrzi intenzivnije no drugi ljudi, potamneo je od razočaranja ili je zapenušen od iluzija iz razloga čije postojanje je, često, samo njemu poznato. Reći mu: nema potrebe za toliki emocionalni angažman... ili, na pogrešno si mesto usmerio svoja osećanja — Značilo bi nevaspitano prodirati u njegov savršeno privatan domen. Imajući to u vidu, najpametnije Je posle čitanja Banjevićeve knjige, pobuđene i probudene prošlošću i njenim produženjima u sadašnjosti, posle sudara sa bujicom osećanja koja su, izgleda, za pesnika dovoljno motivisana ı razložna, povući mirno crtu, napraviti bilans literarnih kvaliteta i proveriti sumu elemenata koji bi njegovo delo trebalo da čine umetničkim. Pitanje: otkud i zašto takva osećanja? jer u ovoj jc knjizi uglavnom samo o osecanjima reč — uzmiče pred značajem pitanja: jesu li ta osećanja umctnički argumentovana?
Mladi crnogorski pesnik Branko Banjević koncipirao je svoju knjigu »Napuklo sunce« kao tužbalicu, kao žal za prošlošću kojoj pošta nije odata dovoljnom merom, kao opelo izncverenim snovima i kao surovi obračun sa iluzijama. Emocionalni osnov njegovog dela je, kako je rečeno, oslobađanje od pritiska prošlosti i njene projekcije u sadašnjosti. Na najključalijem mestu tog crnog poretka stvari u današnjem svetu, koji je izneverio prošlost, na najizloženijem mestu tih pustošnih pejzaža, nalazi se, dabome — sam pesnik. On jc taj koji »stegnut nebom i kamenom« crkava, on Je taj kome »otrovnica zmija glavu obavija«, njega je »sunce veliko ubilo« pošto ga je, prethodno, »gavranovo poklopilo krilo«, njegov »lelek gradi kuću u visokom nebu« iako su mu »riječi danas silovane«. Tako je što se njega lično tiče. A što se vaseljenske situacije tiče, stvar je slime zna kud udara/uveo je u praksu da jede cna: »I sunce samo sija potkopano«, »Put višc praditeljev, »IL to je nebo danas povodnilo«, »Ponačšaju sc zvijezde kao prut«, »Iz sunca duvaju 1jeskobe«, »Preko plavog neba zviždi laže, »Tu Irava nc raste lu sunce nc grije«, i svc tako. Ukratko, pesnilu je sve jasno jer »evo me u ćorsokaku svijetla, odakle sve se vidi«! Ovo
KNJIŽEVNE NOVINE
da je njegovo delo ostalo van dometa istinskog usavršavanja pesničkog izraza, izraza i subjektivnog viđenja sveta i napretka pesničke ekspresije kojom se ostvaruje amalgam umetničkog kvaliteta i društvene angažovanosti. Te strasti koja se ispunjava u diktatima svesti i savesti, neumoljivim diktatima — otkucajima srca da se govori, da se dorekne, da se iskaže ono što je goli život i njegov tok u svoj svojoj složenosti socijalne fenomenologije i suštastvenosti. Rekao bih da su to obeležja Minderovićeve pesničke reči i da su ona, postupno, u gradacijama, bila i leksički usavršavana i da svako iole razborito zagledanje u Minderovićev opus od vremena »Uske ulice« do »Ogrlice za Nailu« može da fiksira tokove stalnog napretka pesnikovog izraza od uprošćenog socijalnog crteža i georggrosovskog polemičnog stava i nedovoljno razuđene leksike do bogatih i bujnih tokova poetske retorike korespodenine osećajnosti naših vremena.
se i ne svodi na to da se u pesničke zbirke unosi kvantitativno mnogo novih reči, nego u tome da se i starim rečima pronađu kvalitativno novi spregovi i značenja. Ako toga nema onda je pesnik već unapred pristao na jednu vrstu ne-
uspeha i dobijaju se rezultati kakve nam pruža.
Dizdareva retrospektiva. Jer, desetogodišnji bilans Dizdarevih traženja u ovoj oblasti, koji se sada našao pred nama, pokazuje još jednom da su Dizdareva usmerenja bila takve vrste da se do nekih pravih pesničkih rezultata tim putem i nije moglo doći. On nije pronašao nova značenja za slare reči, on nije pronašao novu pesničku simboliku, on nije učinio ništa da starinski transkribovane reči dobiju i, neko drugo značenje no što ih imaju one reči koje su već OVeštale upotrebom u raznim stihovima, a pisane su na moderan način.
kao
su, razume se, istrgnuti citati iz njegovih pe: sama, ali na osnovu njih se već može naslutiti o kakvoj emocionalno] temperaturi je reč. Još kada se doda da su simboli zla, razdešenosti, izneverenih nada, koji se smenjuju u OVvim pesmama, u iu svrhu često upotrebljavanc TcCči sa značenjem, za ovu priliku, izmenjenim i podređenim postupku koji svoj intenzitet pokušava da postigne silom paradoksa — to bi bile koordinate koje unekoliko odteđuju ovu poeziju. Ako je, dakle, u jednoj verbalnoj konstrukciji upotrebljena reč sunce — to je snag:;\ sa svim mogućnim atributima, koja sija »njima« i, prema tome, »protivnički« je nastrojena, reč put ili drum treba čitati kao bespuće, reč ptica, u zavisnosti od situacije (je li doletela ili odletela), a senka i zid najširim značenjim: kvalifikuju opštu klimu duha i morala u kojo ogzistira, po pesniku, obezglavljeni ı obespućeni čovek.
Sasvim je lišeno svrhe, a i nije stvar rccenzenta da izjavljuje kako takvo deklarativno i na emocionalnim nebulozama počivajuće izricanje u potpunosti nc prihvata — bez obzira
Pesnička istina bratstva ı antikonformizma
Čedomir Minderović: „OGRLICA ZA NAILU“,
„Prosveta“, Beograd 1966.
Možda i zbog toga što je u nas malo ili nimalo razumevanja za to da jedan pesnik u gradacijama može da se otiskuje i oslobađa od ranog shematizma. do razuđenih sprudova nove osećajnosti i stvaralačkog vizionarstva, možda upravo zbog postojećeg skorojevićevskog apriorizma — poetsko delo Čedomira Minderovića kada je već jednom, u sumornoj kartoteci antimisli, postalo razvrstano kao socijalna agitka — ostalo je i nadalje lišeno šansi da bude još nešto drugo, nešto više od onoga pod kojim je rednim brojem zavedeno u kartoteku (anti) književnog politikantstva. U takvim prilikama gotovo da nikome nije palo na pamet, da jednom preciznijom analizom dokaže da je u novijoj poetskoj vokaciji Čedomira Minderovića mogućno naći elemente izraza Valeri Larboa, Robera Desnosa, Aragona i Žila Sipervijela, naročito. Uostalom, i sasvim nezavisno od toga što jedna takva analiza nipošto ne bi morala da bude dokaz da od Minderovića treba praviti
Nedoumice
zablude
Mak Dizdar: „KAMENI SPAVAČ“Ć,
„Veselin Masleša“, Sarajevo 1966.
ji Aaa 7ANAJOGC AJdA4JJO VI AJKJAM4A
Jer šta upravo govori ovo pesništvo kada se čovek navikne na njegov manirizirani jezik i na manje-više spretno baratanje određenini brojem termina. To je poezija o čovekovoj sudbini po nekim svojim osobinama slična onoj literaturi koja govori o malom čoveku i tim svojim govorom ga, u stvari, umanjuje, 'o ić priča o sudbini bogumila koji nema ni jednu drugu brigu zbog toga što mora da brine o svakidašnjem hlebu, priča o ratniku koji nije hteo da ide u rat, ali su ga u rat naterali a on u tom ratu poginuo, nit zna zašto ni zbog čega. To su priče o tome kako vreme prolazi i samo ljudski rod traje, dok čovek ubrzo sa lica zemljinog iščezava itd., itd. Sve to tražilo je neka posebna istorijska objašnjenja i Dizdar se starao da ih
da. Ta objašnjenja učinila su njegovu poeziju,
Poezija
tužbalica
Branko Banjević: „NAPUKLO SUNCE“, „Grafički zavod“, Titograd 1966.
na motive i stanovišta. Bitno je, u ovom slu čaju, da pesništvo Branka Banjevića nije umctnička transpozicija jednog izgrađenog (pa makar i od čiste konstrukcije satkanog) stava, već beskrajni niz varijanata na istu intonaciju. Moglo bi se reći: to je intonacija tužbalice koja se ne menja! Protiv tužbalica, jasno je, niko razuman nema ništa; one su, bar što se tradicije tiče, česlo i do kosmičkih tragičnih dimenzija dosezale. Ali, veoma je teško u dis: harmoničnom horu današnjih narikača uočiti i izdvojiti onu retku kojoj to polazi za rukom. Time se hoće reći da među Banjevićevim pesmama ima i takvih u kojima je afektivan lični ton (koji nam uvek liči na podređivanje dostojanstva i poštevania umetnosti sopstvemoj hipersenzibilnoj ličnosti) zamenjen uspešnim pesničkim sintezama — ali ih ima isuviše malo tako da njihova snaga misaonog i emocionalnog uopštavania biva prigušena variranjem iste emocionalne skale. Mi možemo pokušati da ra. zumemo pesnika, možemo sa njim i da saosećamo, možemo čak i da razmišliamo o Vrumenu uverenja i vremenu deformacija, koja
gear aaa aaa aazarr are aa a
ono što često olako označavamo rečju »veliki pesnik«, ne odgovarajući, pri tome, Još češće, na pitanja o tome šta je to veliko u jednoj poeziji.
. Nije posebno potrebno da se naglašava da je sve od naših prvih odricanja od socrealističke formule i kanonike do danas, — a nipošto slučajno — spominjanje fenomena naše SOCijalne literature između dva rata — postajalo gotovo sigurno, znak stupidnosti, skoro lošeg ponašanja, antikulturnosti, »skojevske« egzaltacije, insuficijencije kritičnosti, ukusa pa i movala... Već unapred određen, obeležen, dđiskvalifikovan kao pripadnik pokreta socijalne literature, Čedomir Minderović u poslednjih deset godina svoga života apsolutno nije mogao ništa da uradi u smislu oformljenja jednog od-
govornijeg mišljenja o svojoj literaturi i o sebi
kao stvaraocu koji osvaja nove prostore za svoj poetski izraz, te prostore koji se potvrđuju i zbirkom »Ogrlica za Nailu«.
Čini mi se da ovo reći, sada i danas, danas:
i pred ovom zbirkom, jeste ono što dugujemo Čedomiru Minderoviću van svih komemorativnih obzira, i da mu to dugujemo kao otvoreno kazivanje razloga jednog čaršijskog a ne kriftičkog, razumnog, određenog i uistinu moralno komunističkog skretanja njegovog dela na sasvim sporedne i slepe koloseke pesničkih egzi-
stencija.
„U mrtvajama današnje nemušte neefikasnosti naše književne reči, u gradskokafanaškom
vrednovanju, u spasilačkoj frazi koja se oseća
kao odveć prisutna i šuplja kada se, na primer,
govori za »Literaturnuju gazetu« i, na drugoj
strani, u Žžovijalnoj toleranciji kojom se prožima odnos prema onome što se ovde označava kao »evropsko«, — zaista je bilo nemogućno
očekivati da se delo Čedomira Minderovića o-
ceni približno tačno ili da se uopšte oceni. »Ogrlica za Nailu«, ta poslednja Minderovi-
ćeva knjiga daje povoda, a sama jeste povod, za”
Nastavak na 4. strani i Branko Peić pun uuu repuE=ri ae suzuureicınupfimIauimeyrniuuuiemuamimurr ranim rani Orremi= zeza arni mraza
mada ne uvek, jasnijom, ali pesničkoj snazi stihova puput ovih,
Libaliga linelima
Lido lioličilinjeg livilida Lidraliža Tisi limi
Liod lioličiliju
Lidraliga
ta istorijska objašnjenja sasvim jasno nisu mogla ništa da pomognu da bi oni bili ono što ne mogu da budu.
Niko nije protivu jezičkih cksperimenata i niko nema ništa protivu toga da se u traženjima pesnik nađe na stranputicama, jer svaki eksperimenat, samim tim što je pokušaj da sec nešto novo pronađe, krije u sebi opasnost da se ne pronađe ništa. Ali, treba biti načisto 5 jednim. Da je čitava Dizdareva pesnička oriJentacija od početka do kraja pogrešna, da sc
putem kojim Dizdar ide do prave poezije ne mo-'
že doći i da ono što Dizdar svojim eksperimentom pokušava da učini nć' predstavlja ni suš-
tinsko obogaćenje pesničkog jezika niti pak,
bilo kakvo obogaćenje književnog: i govornop jezika. Sve ovo i rečeno je ovako oštro zbog toga što je Dizdar na jedan određen način zaljubljen u naš jezik, što kao svi zaljubljenici po neki put nije u stanju da prema onome šta voli ima kritički odnos i štoon onda kada nema u
prvom planu pionirske i otkrivalačke ambicije
ume da vlada onim običnim, svakidašnjim jezikom svoga užep zavičaja koji je bio i ostao
jedan od nailepših govora koji se u OVOj Zem-.
lji govore. U ime te sposobnosti i u imc tog govora kojim govori običan bosanski čovek i koji je lepši od govora kome Dizdar uzalud po-
kušava da vrati izgubljeni sjaj i izgubljenu po-. etsku vrednost i napisali smo ono što smo na-.
pisali i kazali ovo što smo rekli.
Predrag Protić
on suprotstavlja, ali moramo da naglasimo: literatura nije samo čin duhovne i cmocionalnc kompenzacije, ona to nije niti to može biti. Knjiga ovog mladog pesnika, pretežnim svojim delom, upravo je to. y
Jedan od najvećih pesničkih problema — a to je opšta pojava i naibitniji povod za ovaj raz-
govor — je kako reči prisiliti da intenziviraju
osećanja. To je veoma teško jer su „snažne“ reči isuviše iskorišćavane, jer su postale deo
artificijelnog pesničkog jezika! Pesnik koji želi. da objavi činjenicu da su njegova osećanja iz-
nad običnih ima da reši izuzetno težak jezički problem u kome niko ne može da mu da savet. Jer, formula za novo postizanje visokex skale
x
trajnih osećania ne postoji. Postoje samo veliki,
primeri pesnika kojima je to uspelo. Branko
Banjević ie na tom najvažniiem ispitu pao. On'
još, izgleda, nije svestan činjenice da čitaočevo
uzbuđenje ne mora da bude ekvivalentno pes-. nikovom, niti mora da raste s njim. Zato i po-,
sliže obrnut efekat: intenzitet niegovih emocija
iz pesme u pesmu raste, bujice se prelivaju u,
slapove, a slapovi u vodopade, a intenzitct čita-
očevih opada. Pesnik se zagrcne, čitalac kaže: lepo, pa šta?, pesnik zapenuši od osećanja. či-. talac indiferentno sleže ramenima. Razlog tome
ie odsustvo nesnikove samodiscipline i sposob-
nosti da predmet svoga uzbuđenja smiri, staloži.
i komponuje tako da deluje na čitaoca budeći u njemu dramafiku i dinamiku ndekvatne pesnikovom unufrašniem maponu. Pesnikov unu-
trašnji nemir izaziva čitaočev samo bposreds-.
tvom teksta koji nc računa na visoku spoljašnju temperafuru.
Sve to, oko ovog pesnika, još je za jedan”
stepen čudnije i zafo što je on, uprkos svemu, veoma talentovan! Banjević je pesnik kome jc nemopućno prebacili da ie »prespavao« sve Što sc poslednjih pedeset godina n poeziji dogodilo. U pilaniu je bilo, rekao bih, jedno njegovo privatno ogorčenje koje će on, kad-tad. zbog efikasnosti sopstvenog rada, morati da prerastv. U pitanju je do kraja izneveren (reč ic o prvom ciklusu; drugi je nešto interesan!niji kao Nastavak na 4, strani
..
Bogdan A. Popović
„i i ___
e,
m a