Književne novine

UPRKOS VIŠEGODIŠNJEM ćutanju i zlonamernim iskrivljavanjima, oslanjajući se na svedočanstva savremenika i kasnija proučavanja, danas je mogućno vaspostaviti sudbonosne događaje u Pjatigorsku jula 1841. godine. Major u ostavci N. S. Martinov, ograničen i sujetan, svakodnevno se pojavljivao u banji u čerkeskoj nošnji sa velikim jiataganom. Mlad ali već poznat pesnik Mihail Jurjevič Ljermontov, čijem oštrom oku nije moglo da promakne a britkom jeziku da izmakne njegovo šepurenje, odmah je osuo dosetkama i zadirkivanjem nekadašnjeg druga iz Škole gardijskih zastavnika: sastavljao je pošalice i crtao karikature na njegov račun, nazvao ga Montagnard au grand poignard i izlagao ga stalnom podsmehu vesele mladeži u Pjatigorsku.

Uveče 13. jula kod Verzilinih se skupilo veliko društvo. Bilo je živahno i bučno. Knez S. V. Trubecki je svirao na klaviru, a Ljermontov je sedeo kraj domaćičine kćeri kad je u sobu ušao Martinov. Ljermontov se tiho obratio susetki na francuskom: „Gospođice Emilija, čuvajtie se, eno približava se svirepi brđanin“, Po nesreći, u tom trenutku Trubecki je prestao da svira i svi su ućutali, te su Ljermontovljeve reči razgovetno odjeknule. Prilikom razilaska, Martinov je prišao pesniku i rekao mu na francuskom: „G. Ljermontov, toliko sam vas puta molio da se okanete šala na moj račun bar pred ženama“. „Dakle, vi se stvarno ljutite na mene i izazivate me?“ — odgovorio je Ljermontov takođe na francuskom. „Da, izazivam vas“ — kazao je Martinov i izašao, U želji da odlože i vremenom zaglade spor, prijatelji su nagovorili Ljermontova da sa rođakom A. A, Stolipinom-Mongom ode u obližnji Železnovodsk. Njegova bučna veselost tih đana samo je skrivala duboku tugu koja ga je ophrvala. Dvoboj se odigrao 15. (27) jula između 18 i 19 časova. Uslovi su bili veoma teški: meznatno rastojanje, pištolji najvećeg kalibra, pravo na tri pucnja, umesto na jeđan, kao obično: nije bilo ni lekara, ni kola za slučaj nestećnog ishoda. Ljermontovljevi sekundanti bili su Stolipin-Mongo i knez Trubecki, a Martinovljevi knez A. I, Vasiličikov i M. P. Glebov. Svi sekundanti — kao i mnoštvo mladeži koja je, po svoj prilici, skrivena posmatrala dvoboj — smatrali su spor ništavnim i bili sigurni da će se dvoboj završiti pomirenjem. Ljermontov je opalio uvis, pošto je upozorio da će to učiniti i izrazio želju da se izmirs. Ljermontovljev hitac uvis i prezriv pogled ispred uperenog pištolja još su više razbesneli Martinova. On je brzo prišao barijeri, pucao iz neposredne blizine i na mestu ubio Ljermontova.

1. Andronikov ubedljivo dokazuje da je Martinov izazvao Ljermontova, a ne obrnuto; da je Ljermontov nastojao da ne dođe do dvoboja, odnosno đa se on završi miroljubivo; da je razmak između učesnika dvoboja bio kraći ođ 35 koraka (verovatno, svega 15!),a da je barijera bila na 5, a ne na 15 koraka; da je Ljermontov pucao prvi, ali je unapred saopštio kako neće da puca u Martinova, pa je i opalio u vazduh: da je, međutim, Martinov pažljivo nišanio i, ozlojeđen, pucao sa nedvosmislenom namerom da ubije Ljermontova: da su savremenici ocenili dvoboj kao nečovečno ubistvo: da su za ubistvo Ljermontova bili zainteresovani vladajući krugovi u Pettogradu i njima bliski u Pjatigorsku, zbog šega je i Martinov bio vrlo blago osuđen.

Zainteresovanost visokih petrogradskih krugova da se Liermontov ućutka bila je očevidna već savremenicima,. Knez Vasiljčikov tvrdi da se Ljermontov konačno odvojio od visoke aristokratije još stihovima povodom Puškinove pogibije, a Martinov je upravo predstavljao tu amristokratiju. Istovremeno, mnogi u Pjatigorsku želeli su da se na neki način reše Ljermontova. E. Gerštejn ističe carev otvoreno neprijateljski stav prema mladom pesniku i objašnjava ga, pored ostalog, caričinom naklonošću njemu i njegovoj umetnosti. Ukazujući da je Nikolaj I, kad je zapazio da se Ljermontov ne nalazi u svojoj jedinici, naredio da se on nipošto ne udaljuje od frontovske službe u svom puku, S. A. Andrejev-Krivič zaključuje da je fo naređenje, kao i samo upućivanje Ljermontova u Tenginski pešadijski puk, kome je predstojala u jesen 1841. vrlo opasna ekspedicija, predstavljalo svojevrsnu smrtnu presudu. Dosadašnja ispitivanja sovjetskih naučnika jasno su pokazala da je Ljermontovljeva smrt u izvesnom smislu u znatnoj

meri bila posledica političkog ubistva, a ne običnog dvoboja.

Međutim, na neke važne pojedinosti, koje i drukčije osvetljuju ovaj tragični događaj, sovjetski naučnici nisu dovoljno obratili pažnju. Reč je o Ljermontovljevu odnosu prema ovonm ubistvu i prema smrti uopšte.

Poslednje godine života Ljermontova su naročito obuzimale dve misli, koje umnogome objašnjavaju i njegov stav fih julskih dana 1841, U njegovim pismima s kraja 1840. pa sve do smrti

neprestano je prisutna želja da napusti vojnu službu i posveti se isključivo književnosti. U oktobru 1840. on piše A. A. Lopuhinu da komanduje jedinicom ranjenog Dorohova, pa ako mu pDođe za rukom da uspešno dejstvuje „valida će nešto dati..“. U februaru sledeće godine A. I. Bibikovu saopštava kako polaži na Kavkaz da zasluži ostavku. U maju J. A. Arsenjevoj izražava nadu da će mu ipak oprostiti, te će moći da se umirovi. Narednog meseca opet piše babi o nameri da ode ız vojske i moli je da se dobro raspita da li bi ga pustili ako bi podneo molbu. Za vreme poslednjeg boravka u Petrogradu L.jermontov se osobito trudio da stvori uslove za napuštanje vojne službe, I posle neočekivanog naglog od!aska iz preslonice on se ipak nada konučnom povratku i u Moskvi govori V. A. Solo-

Jovan JANIČIJEVIĆ

i NJEGOVA SKIIRT

gubu: „... Osećam da sam stvarno talentovan. Mislim da sme ozbiljno posvetim Kkmjiževnosti. Vratiću se sa Kavkaza, penzionisaću se, a onda ćemo zajedno da izdajemo časopis“, Nije nimalo slučajno što je putem prema mestu dvoboja Ljermontov govorio Glebou baš o svojoj ostavci i pri tome pomenuo ekspediciju koja ga očekuje, a iz nje — ko zna kad će se vratiti. Ljermontov je svesno podsticao svoju nađu da će mu uvažiti ostavku, ali je potiskivao potajnu sumnju

u ostvarenje svoje želje, dublje i čvršće uveren.

da mu je sudbina, koja ga ni dotle nije mazila, namenila neprijatniji put od onog kojim je hteo da pođe,

Upravo fo snažno osećanje, plod sumornog životnog iskustva, da između njegovih želja i stvarnosti leži nepremostiv jaz, izazvalo je Ljer-

M. J. LJNRMONTOV

WO A ay ee

montovljev fatalizam i navelo ga na pomisao o smrti kao rešenju, bolnom dođuše, ali i neizbežnom. FP. Bodenštet veli da je Ljermontovu „bilo malo stalo do života kakav je morao da vodi u Rusiji i zato ga je rado stavljao na kocku“. I. G. Bihovec naglašava kako joj je Ljermontov „uvek govorio da mu je život užasno dosadio“. Dondukov-Korsakov u razgovoru sa Pletnjevom o Ljermontovljevoj smrti nazvao je pesniku samoubicom. To, unekoliko, potvrđuju i Hercenove reči: „Kad je Ljermontov, po drugi put osuđen na progonstvo, odlazio iz Petrograda na Kavkaz, ošećao je silan umor i govorio svojim drugovima kako će se postarati da što pre nađe smrt. On je održao reč“. Ogarjovu, takođe, nije strana pomisao da je Ljermontov, možđa, prihvatio smrt kao izlaz iz nepodnošljivog položaja. Tome treba dodati mišljenje V. A. Manujlova, koji, govoreći o uslovima dvoboja, zaključuje: „Ljermontov kao da je sam išao u susret svojoj pogibiji i ništa nije hteo da učini kako bi uslovi dvoboja bili ubla-

ženi, kako Martinov ne bi mogao da iskoristi preimućstva koja su mu očevidno prepuštena“.

Ali Ljermontovljev odnos prema. smrti znatno je složeniji od pukog opredeljenja za samoubistvo. Svestan mržnje koja ga okružuje i opasnosti koja mu ođasvud preti, Ljermontov je rano pređosetio svoj skori kraj. P. A. Viskovatov opisuje kako je Ljermontov nekoliko dana pred poslednji odlazak iz Petrograđa sa jednim drugom posetio vračaru koja je predskazala Puškinovu smrt. Tom prilikom ona mu,fe prorekla da se. više neće vraćati u Petrograd i da neće napustiti službu, jer ga očekuje drugo umirovljenje. L,jjermontov tome nije priđavao značaj sve dok mu nije iznenada naređeno da odmah otputuje na Kavkaz. Prema saopštenju više očevidaca, on je bio utučem na oproštajnom poselu priređenom u njegovu čast 12. aprila kođ Karamzina. Na Sologubovo upoređenje mjegove poezije sa Puškinom, odgovorio je: „Ne, brate, daleko sam ja od Aleksandra Sergejeviča, pa i vremena za rad malo mi ostaje; ubiće me, Vladimire!“. J. P. Rostopčina se seća: „..Za sve vreme večere i na rastanku T,jermontov je samo govorio o smrti koja ga Uuskoro očekuje“. I prilikom odlaska iz Moskve, u razgovoru sa J. PF, Samarinom pomenuo je svoj bliski avršetak. U pismu S. N. Karamzinoi od 10. maja on piše: „Zaželite mi sreću i da buđem lako ranjen.-— to je najbolje što mi se može po» želeti“. U istom pismu vajka se: „Priznajem da sam se pošteno umorio od svih fih putovanja, koja je, izgleda, suđeno da večito fraju“. Poslednjih dana pred dvoboi, kako sveđoče P. A, Gvozdev i J. G. Bihovec, pesnik je bio mračan i goVorio o skoroj smrti.

U Ljermontovljevu odnosu prema sopstvenom kraju ima, dakle, nesumnjivih samoubilačkih pomisli, izazvanih teškim duševnim pritiskom koji je neprestano trpeo, i svesti o bezizlaznosti neizdržljivog položaja u kojem se nalazio; ali i snažnog predosećanja smrti koja ga očekuje. S obzirom da sam pesnik nije pripremao sopstvenu pogibiju, ne može se reći da ona predstavlja pravi samoubilački čin, sli, pošto je u izvešnom smislu išao naruku toku događaja nepovoljnom za sebe, neosporno je da se nasilnoj smrti nije ni protivio, što njegovoj pogibiji, pripremljenom političkom ubistvu, daje i obeležje smrti na koju

„Je sam pristao, Jedna slučajna čarka i jedan bes-

| mislen dvoboj iskorišćeni su kao pogodno sred-

stvo za uništenje čoveka koji je mnogima smeftao i prihvaćeni kao izlaz iz muŠnih prilika u kojima se on obreo.

Dok A. I. Armoljdi i Polevodin na osnovu prvih izjava sekundamafia svedoče o Ljermontovljevu prezrivom pogleđu pređ uperenom cevlju, knez Vasiljčikov se matno kasnije seća spokojnog, skoro veselog izraza Ljermontovljeva, lica. Iako se sovjetski naučnici kolebaju između ova dva. podatka i sumnjaju u verodostojnost Vasiličikovljeva poznog opisa, reklo bi se đa u tim iskazima nema nikakve protivrečnosti. U poslednjem Ljermontovljevu pogledu moralo je biti i prezira prema bednom ubici i mirenja sa sopstvenom smrću, koja ga je u dvadeset sedmoj godini oslobađala užasnog života u jednom nepodnošljivom svetu koji nije znao ni za mladost, ni za ljubav, ni za poeziju.

Radomir BARJAKTAREVIĆ

Suočavanje

| N FRKE WEMARNE bele mylje

U osoji povrh mog brda.

Kao onjile fosfomme krije Stegle zdvezak vetra tvrđa

Ni dua jasema, ma dve kosti

U šumi mog sma misu blizu:

Ja bih, taj pomor „da premostim, I da ozmočim, lak, 4, mizy,

Onaj što gori kao korak Kad, ga. potakme žudmja. bela: Zdlanak je taj zalogaj goYak

U dmwu, moći koja me sYela Da, me maprečac može smesti Da, svet me spržim iž obesti.

3 VETE MOJ krhki beli svete Ako te pesmom me bozlatim, Ni od, sumnje me strahuj klete Koja se u zraku, sa mmom klati

Od su moje pune kula Pune ljubavi i pbwne zla

I bogme čistih, kobn4h, mula, Koje mi mudi tvoj pusti dlam

Sav si pobykoaom i sab zagyružem Oko malog tvrtiš se pYste, Kao ja kad icpružem

Uzalud tražim, bedra čo?stđ... Sve blesme gori pa ižvetYi: Ljuba» lepote Yadost — sve tri,

Svet bez mesečine I

N A NAŠOJ PLANETI što seobu, sprema, U ime snova koje genmij veze

Svi orijentiri okrenuti su, prema

Vidikwu, ma, kom, me tyepere bteze

I gde mesečina mne gazi DO Tosi I gde mostovi me vezuju sYCa Tomo gde Yekom me brčkaju bosi Uzdasi i sreća kad iz dlana bYca,

Iz iskomskih slutnji brod isklizmu, snažno Pučina zagrYli linije graciožne . Galebovi deci mahnuše odvažmo

A ona, bi htela da ih, žtuddnje (Yožme Ne raspinju strahom, zatad gozbe veke, IH srca Yadi kome mema leka.

ajed

tet II

D A JE MENI đa pyYe wo zbDežde izgothe Ođ, komada, Zemlje zđelam, pt zm, decu, Da na sycu, šiyom, otborim, pYožofTe I toplinu čedmu ukradem, mesecu

Poljubac bih slio sa wwojkom, moći: Da se okamemi svet ma vubu dama

I zađivljem gledam, Wu, planinu, moći

O koju se lome obesfi ovkana

Grešnta deca i ja — s»vi ljudi iz gliba Mađa čvrsto srasl. za kamenje sYca Zemlju prestravljena, što se u, sm, giba —

Zagrevamo mađom, koja. k nebu vrca: Možđa, zbilja sleti večno tajna zraka! Možda. čovek jednom, nađe dom. bez mraka!

DA SME NIJE POJAVIO Vuk Babić sa svojom mladđićkom neobuzdanošću u filmu „Pre rata“ — kraj ove letnje filmske sezone bio bi gotovo nepodnošljivo tužan: cela jedna bioskopska nacija utonula bi u du-

||) zZaŠTO SE NE

boko razmišljanje o integritetu intelektualne sineastike, značenju čistih formi i ekspanziji „globalnih metafora.

Babićevo delo, sa svim svojim unutarnjim protivurečnostima, „pre svega je izraz spontanog „nezadovoljstva konvencionalnošću naše kinematografije. Narušena je tradicionalna ljubav prema bezličnosti filmske slike, oveštalom psihologiziranju i predrasudama kako bi se bez suza srušila jedna izvitoperena predstava o realnosti filmske iluzije i od njenih predmeta načinila drugačija sinteza kao svet koji u sebi sadrži istovremeno draž bezazlene geg-komedije i gorčinu nepoštedne satire. U ovom izazovu autor ne samo da negira predratnu stvarnost već i samu komediju: sudaraju se svetinje i podlosti, men-

taliteti i navike, šegači se sa taj-.

nama koje čovek skriva i od samog sebe, ispoljava nezadovoljstvo čak i mogućnim „asociranjem aktuelnih životnih deformacija, banalni zapleti dovode se do apsurda unutar kojeg prestaju obaveze i prema uzor:ma i namerama, pa nastaje komešanje koga ni sam Vuk Babić nije pošteđen,

Uzaludno je tražiti sličnost između Nužšićevih dela „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“ i filma „Pre rata“, kao šio je nemogućno porediti Babića sa Sojiom Jovanović, Radivojem Lolom Đuk'ćem ili samim &FPrancetom Stiglicom. Pred

nama je potpuno novi fenomen koji je teško podređiti ustaljenim klasifikacijama. U kinematografiji gde se sve unapred zna, počev od onog šta reditelj može, do foga koliko će njegovo delo živeti na ekranu malo je bilo ovakvih pojava. Sve se stavlja na kocku i ishod je apsolutno neizvestan. Zato je i pitanje da li se treba uživljavati u ulogu starog profesora i istraživati šta je ovde estetski vredno, a šta proizvoljno i formalno nedopušteno. Jer, ovom mladom čoveku očigledno nije stalo do samih epiteta. Sve što on želi je — da se smejemo! Zašto 5c i u bioskopima ne bismo osećali prijatno kao kad kod kuće gledamo na televiziji stare dobre Čarlijeve komedije. Zar je greh uveseljavati ljude?

Da su prilike oko domaće produkcije normalne — možda bi sve to bilo nepotrebno, a sam Babić drugačiji. Iz komedije „Pre rata“ jasno se nazire da njegove autorske ambicije nisu ovim zadovoljene. Svesno se opređelio za proskribova ni žanr u nadi da će fako njegov revolt doći polpunije do izražaja. Zamislimo se — jkakvi bi odjeci tek bili izazvani da je ista tehnika razgolićavanja stvari unutar potpuno zatvorenih tabloa koji ne trpe nikakva dalja objašnjavanja. Pprimenjena na tematiku koju bi sasvim lepo pokrio naslov „Posle rafa“?! U suštini, Babićeva pojava,

kada se sve ovo uzme u obzir, nije tako neprirodna i sablažnjiva i trebalo ju je i očekivati!

Komedija, a posebno safira, nisu omiljene forme našeg filma. Dogmaftizam nas je, favorizovanjem

trivijalne burleske, odvikao od pra" vog i slobodnog smeha, fako da nije ni čudo što je u vremenu od

nekih peitnaestfak godina snimljeno tek trideset zabavnih filmova. I to kakvih? Sve jedna za drugom ner

SCEMA. IZ FILMA V, BABIĆA „PRM RATA“

KNJIZEMVINE NOVINE