Književne novine

POZORISTE

— MUZIKA

IZ DUBROVAČKE

OVE SU BELEŠKE NASTALE, dobrim delom, neposredno posle predstava odnosno koncerata, još svežih utisaka pisane, i svaka u drugoj prilici, Ono što je opštije, došlo je posle, kao suma utisaka i stoga i suma pitanja koja su se sama nametnula, (Nisam autor beleške u prošlom broju lista, koju je napao „Telegram“, o čemu je reč u ovom broju, u rubrici „15 dana“),.

Da bi se dobila, zaokružena slika jedne sezone Dubrovačkih igara, bilo bi možda dovoljno da pozorišni kritičar vidi nove — ove godine dve predstave, to jest premijere, i da, eventualno pošledđa još one ostale tri jli četiri iz starog repertoara, da bi ustanovio na šta ome liče posle godinu, dve, ili više izvođenja, a 8a prekidima od po jedanaest, meseci, i eventualnim izmenama u podeli uloga, Profesionalni muzički kritičar, međutfim, imao bi kud i kamo više posla, bio na koncertima svake večeri, pa i dva putau toku Vvečeri. Čak i najveće naše redakcije više ne smatraju potrebnim da prate detaljno, na onaj način kako to čine sa pozorišnim predstavama i koncertima u svom gradu ı toku sezone, ono što se po obimu bogatije i bujnije, a ponekad i po kvalitetu bolje, dešava na Dubrovačkim letnjim igrama, Zašto? Inercija? Nipodaštavanje onoga što se zbiva izvan sopstvenog republičkog centra? Nedostatak sredstava (ovaj argument nije osobito ozbiljan)? Ili je — pošto u svoje vreme ovog problema nije bilo — delimično uzrok u tamim Letnjim igrama? Ono što sam imao pri-

like da vidim i čujem, četiri dramske predstave .

(dve premijere, dve stare) i četiri koncerta, pruža mogućnost za neke zaključke.

· Prvi put mi se dogodilo, od kako postoje kao telo.i od kako ih slušam, da su me Zagrebački solisti u izvesnoj meri razočarali, Reč je krupna i neprijatna, i svakako može izgledati prejaka, ali je ipak nije moguće zameniti drugom. Slušao sam samo jeđan od njihova tri koncerta, Tekao bih najzanimljiviji, a po oceni nekih kritičafa verovatno majuspelij. Na programu su bili Vivaldi, Bah, Kupren, Mocart, Vebern i Šostakovič, Sve ono što čini Zagrebačke soliste ansamblom izuzefnog nivoa bilo je tu: od izbora proprama sa stilskom helterogenošću koja to nije, jer je efekat skladan, i sa smislom za autentičnu i zaista suptilnu interpretaciju muzike različitih epoha i stilova, pa do poslovične homogenosti zvuka, usviranosti, besprekorne muzikalnosti i tehiike., Pa ipak, meni je nešto nedostajalo. Možđa jedan element poslednjeg rafinmana u izrazu, što,bi moglo biti posledica ređeg kontakta ansambla. sa njegovim tvorcem, bez čijeg peČala ovaj ansambl nikad ne bi bio ono šio je, Antohiom Janigrom. U svakom slučaju, utisak ostaje, a potvrđuje ga i io što je upravo u kratkoj pijesi, odsviranoji na bis i slušanoji i pre mnogo godina, zazvučao taj poslednji. supremni dah savršenstva i apsolutne prefinjenosti, pa čak i odsjaX jednog dubokog enfuzijazma.

Negativnom utisku — negativnom, dakako, samo kad je reč o finesama — doprinela je u velikoj meri interpretacija Mocarta u kojoj je prčka pijanistkinja Vasa Deveci, kao solista, pokazala svoju solidnu fehniku i punu kontrolu maferije, ali me i pravo tumačenje ove muzike: Mocart je zvučao kao legura u kojoj je srebru dođato nešto olova. |

*

Istinsko zadovoljstvo pričinila je ponoćna setenada Vladimira Ružđaka. Izuzetan i kod nas refko ili nikad izvođen program (španska i francuska remesansa) poslastica je za svakog ljubitelja. Vladimir Ružđak, od onoga što je bio već godinama — vrstan koncertni i operski pevač izrasta u ličnost našeg muzičkog života šireg formata i uticaja, uprkos lome što je pod angažma– nom van zemlje. Nije reč samo o tome što je on

LETNJE

BELEŽNICE.

sazreo kao pevač do te mere da mu je plemeniti glas, kojim vlada besprekorno, postao zaista samo instrument za poštizanje krajnjeg umetn:čkog cilja, a ne nešto čemu treba istaći kvalitet; njegova muzička i, besumnje, opšta kultura su danas takve da su ravne kulturi najistaknufijih stvaralaca (upravo stvaralaca!) u oblasti muzičke reprodukcije. Tome treba dodati inićcijativu, svakako ogromnu radnu energiju, ođuševljenje i osećanje misije,

Ako Što treba zameriti ovoj večeri u sugesfiv-

Britnovog „Ratnog Rekvijema“. Pokazalo se, međutim, da je za dirigenta Zdravkovića bio najveći problem da se delo uopšte izvede i na sebe liči u uslovima u kojima je izvođeno na otvorenom prostoru Držićeve poljane, uz dopiranje gradske buke, uz vetar koji je odnosio zvuke čak i hora, a pogotovu solista, i sa nevidljivim dečjim horom, smeštenim iza otvorenih prozora Kmeževog dvora. Ako tome dodamo činjenicu da velikom mešovitom horu Doma JNA u Beograđu nije mnogo pomoglo to što je on armijski, a re-

POGLED NA LOVRIJENAC

nom ambijentu atriuma palate Sponza, onda je to malo odstupanje od potpune strogosti u izboru programa (disonantno su mi zazvučale dve stvari — Le Roi a fait battre tambour i Au clair đe la lune) i neđovoljna homogemost, malog ad hoc ansambla koji je bio Ružđakova pratnja (dve viole, violončelo i čembalo), iako a čine dobri pojedinci. *

Mome uhu amatera i ljubitelja muzike mnogo štošta od Bendžamina Britna — možđa će se neko i užasnuti na ovakvu tvrdnju — zvuči neubedljivo, u pogledu izraza kao nekakav hibrid dva shvatanja, i u velikoj meri kao eklektika. To mi ne smeta da osetim oportunost stavljanja na repertoar, posle uspeha „Otmice Lukrecije“ jedne od prošlih godina, a i s obzirom na tematiku,

SME JEMWNIO

uspele adaptacije klasičnih pozorlšnih dela, nekoliko sladunjavih kičeraja po ugledu na radio i feleviziju i...? Kao časni izuzeci ostaju filmovi „Onog lepog dana“ Pranceta Štiglica od starijih, a „Inspektor" Mila Đukanovića od mlađih. Za tim je došla ona poznata faza izVitoperenog Rhomercijalizma ı limu-– nada kada su se iza producentske Upornosti krile i određene birokrat sko-političke koncepcije o akutnoj pofrebi masovne razonode, da bi na kraju — u ovom našem ambiciozhom filmskom trenutku —d' bilo isPoljeno krajnje prezrenje prema svima onima koji još imaju strpljenia i želje da stvaraju komedije ili zabavne filmove.

_ Mladi reditelji i kritika su Dot" Puno zaboravili da bez oslobađanja celokupne MKinmematografije od naTaloženih zabluda i prošlosti — NČČe ni njihova auforska stremljenja "biti dovedena do željenog cilja. Šta

ači delimična. sloboda izraza: "Pmu praviti ekskluzivne festivalske filmove, plakate lažnog samozadoVolistvav kada još uvek nemamo hrabrosti da pravimo i „salirična dela? Gde je lu avangarda? PreČutno sankc'on'šemo jedno nasleino stanje i više čak i nc DostaVlamo teoretska pitanja O TU i dejstvu društvene komedije | satire u našim socijalističkim uslovima. Ako smo pre 20 ili 10 godina verovali da bi smeh i satirična aPYešivnost mogli da Štete idealimi Za koje se borimo —O danas su tak-

"iNJIŽEVNEB NOVINE

karakte- ,

va strahovanja bespredmetna. Dolazi vreme kađa su drugačiji filmo= vi ne samo mogućni nego i neop-

hodni, jer vekovno je pravilo da Krainie

se snaga duha i vitalnost, jedne J ]

sredine mere upravo po toma OL je

ko su njeni ljudi u stanju da se

smeju na svoj sopstveni račun. vreme Naš smeh još uvek je nekako da

prigušen i redovno liči na upiranje

prsta u fuđi prozor, Prave društve- naša

ne komedije nema na pretek ni u .

teatru ni na estradi. Reč je a filmska

ili više o kolažima, skicama, felj- ya

tonima i anegdotama o GEO komedija

sitnim službenicima ili direktorima, n M,

ali ne i o pojavama! Za film to nije progovori

nikakvo opravdanje, pa se mora jezikom

učiniti sve da bioskopske dvi rane |

ispuni istinski ljudski i ničim ne- satire

sputavani smeh. .

i U tome je aktuelnost i vrednost o

Babićevog egzibicionizma. kam istinskim

pa čak i neceloviti filmovi, uve ı

su nam draži od M koji ROK U aktuelnim

ređaju, ne podstiču na polemiku

170 Mlanje. A i kako bi kada se problemima

teži formalnom aaa ara e SIVN našeg

formizmu ı iđejno-estetskoi iner

nosti. Zar su to uopšte filmovi, a društva

takvi su najčešći. Otuda i valja

podržati svakog stvaraoca Uu čijem

delovanju nalazimo i ostvarenje

sopstvenih želja. Pogotovo što se

ne treba zavaravali u tome da će-

mo preko noći doći do dela u koji-

ma će se satira iskazali kao prava

umetnička vrednost. Otuda smeh i

može đa predstavlja izvesnu nadu.

kvijem ratni, onda će biti jasno da je ono što je ostvareno rezultat velikog napora, ali ne i koncert koji se pamti. Treba istaći od solista Radmilu Bakočević i Vladimira Ružđaka. Pamtiću Leonida Kogana, koji je, uz izvrsnu pratnju Simfonijskog orkestra iz Cincinatija, SAD, dirigent Maks. Rudolf, dao jednu besprekorno čistu i iskreno doživljenu interpretaciju Betovenovog violinskog koncerta, Posle resitala koji nisam slušao, čuo sam da Koganu zameraju virtuozitet i preciznost bez topline: nisam, osim na pločama, čuo kako om svira violinske koncerte romantičara, ali mislim da se teško može zamisliti punija, zrelija a pri tom tehnički blista– va, sa apsolutnom. čistoćom fona i lakoćom, interpretacija ovog koncerta. Orkestar iz Cincinatija še predstavio kao tipičan američki simfonijski sastav visokog ranga, ne samo u Betovenovom koncertu, nego i osobito u Dvoržakovoj Devetoj (po ranijoj nomenklaturi četvrtoj) simfoniji „Iz novog sveta“, „Triptih Nove Engleske“ savremenog američkog kompozitora Vilijema Šumana (očigledno nikakvo srodstvo sa velikim kompozitorom istog imena) predstavljao je korisnu informaciju o današnjem američkom muzičkom stvaralaštvu, o kome mi veoma malo znamo, a što, suđeći po ovom delu izabranom ipak

'da bude reprezentativno, za naše muzičke struč-

njake svakako jeste, ali za publiku nije osobita šteta. Na bis je dodat, posle burnog aplauza, još jedan Dvoržak, jedna njegova slovenska igra, pretpostavljam stoga što se zna da su Jugosloveni, kao i Česi i Slovaci, a i spomenuta igra, slo-

venskog porekla. 5 : *

Prošlog leta, ostavio sam da vidim Vojnovi-

'ćevu frilogiju na poslednjim predstavama, bpri

samom kraju Igara, Video sam prva dva dela, „Allons enfants“ u atriumu Kneževog dvora i „Suton“ u alriumu Sponze, a iduće večeri, poslednje te sezone, tropski pljusak ostavio je T{estival bez završne večeri, a nas nekoliko stotina bez „Tarace“ ( i ove godine je poslednje večeri pao pljusak, ali je milostivo nebo učinilo da on počne pola sata posle završnog koncerta, kad su svi ćudoredni posetioci već bili u krevetu. dok su pokisli samo oni koji. su ostali da negde čašicom zaliju utiske).

Ako ostavimo po strani literarnu vrednost Vojnovićevih dramskih tekstova, nema sumnie da oni mnogo dobijaju kad se izvode u svom autentičnom ambijentu, u Dubrovniku, i kad tekst govore glumci kojima je taj jezik prirodan. Prva dva dela ostala su mi u sećanju više po zadovoljstvu što sam video pravu stvar na

| pravom mestu, nego po tome što sam prisustvo-

vao teatru visoke vrednosti, Prvi deo je svakako zanimljiviji i upečatljiviji, sa manje slabosti u lekstu i više iskrenosti u izvođenju. Treći deo je, međutim, daleko iznad prva dva. Režija je (Kosta Spaić: obnova ranije Gaveline režije) umela da pogodi pravo {umačenje teksta i štimung epohe, da izvrsno iskoristi autentični ambijent

ANTONIO JANIGRO

terase u letnjikovcu porođice Gundulić u Gružu, ali nije imala snage da nagradi i nadahne, ili smelosti da štrihovanjem šažme pa i odstrani, scenu sa Vešelom otmenom dtibrovačkom mladeži, koja je do te mere banalna i nevešto igrana da se to retko gde da videti u profesionalnom teatru. Ono što je, međutim, najbolje, i što daje ton i snagu ovom ipak izuzetnom doživljaju, to je Lino Šapro u glavnoj ulozi gospara Lukše, podržan dobrim ostvarenjima Karla Bulića (gospar Niko), Milke Podrug-Kokotović (gospođa Mare), Luje Vetme (Vica, sluškinja) i osobito Miše Martinovića (Vuko, Komavljahin). Lino Šapro; dugogodišnji suđija, sada u penziji, pre godinu-dve, sa nekoliko drugova i vršnjaka, proslavio je 40 godina amaterskog, predanog i zaljubljeničkog, pozorišnog rađa. Lik gospara Lukše ı interpretaciji ovog amatera, glumca stare škole, naturščika, svojom iskrenošću i sugeslivnošću, ostao je, siguran sam ne samo meni, u sećanju kao jedno od najvrsnijih glumačkih ostvarenja na na-

šim scenama, LJ

Na žalost, video sam i obe premijere, ili tačnije, jednu i po. Molierov Don Huan je u režiji Koste Spaića već igran u Dubrovačkom pozori» štu, a sada, uz neke promene (nisam imao prilike da vidim predstavu u teatru i pravim poređenje), prenet, na tvrđavu Lovrijenac. Reditelj je pokušao da nam prikaže jednog „dublje“ shvaćenog Don Huana, ogorčenog usamljenika i borca protiv sređine i shvatanja, mislioca (to jest: mudrijaša). Uspeo je nešto drugo: da stvori, valjđa prvog u istoriji, Don Žuana koji je impotentan (u svakom pogledu). U tom pokušaju je stavio na muke, ni krivog ni Mlužnog, jednog izvrsnog umetnika, Izeta Hajdarhodžića, kome je poverio, protiv savake logike s obzirom na njegove očigledne predispozicije i sastav dosadašnjeg blistavog repertoara, naslovnu ulogu. Predstava u celini je na nivou dubokog provincijskog diletantizma. Najbolje se zabavlja prostosrdačni deo publike, ona koja zaluta na predstavu zbog Lovrijenca, i to kad je užasne nadgrobni spomenik koji se kreće i govori.

Nije mnogo bolji ni Kalderonov „Sudac Zalamejski“, ı režiji Dina Radojevića, u izvođenju tog teško objašnjivog tela koje nosi zvučan naziv „festivalskog amsambla“, i ponovo na tvrđavi Lovrijenac. Zašto je od tolikih drugih izabran baš ovaj Kalđeronov tekst nije sasvim jasno. Da se predstava gleda do kraja omogućuju dva dobra glumca, suprotna jedan drugom koliko je fo samo moguće po svemu, ali odlično protivstavljena u uloge kojima to pogoduje: Tonko Lonza i Fabijan Šovagović. U poplavi bleđih i slabih rola ističe se kao nedostižna, nedopustivo lošom igrom, Marija Kon, koja, pored svega drugog, ili ne ume da izgovori neke glasove ili infantilno afektira, tako da je nejasno ko je uopšte mogao da je pusti na scenu. Režija je pokušala da ovaj osrednji tekst i loš sastav ansambla nadoknadi koloritnim epizodama i detaljima,. i mizansenom koji obuhvata sav raspoloživ pro» stor u svim mogućim kombinacijama. Ima epizoda možda preteranih u karikaturi, ali sa smislom donetih (Ivo Kadđić i Ivica Vidović), a i krajnje loših, kao što je beznadežno i tragikomičho mastojianje Nade Subotić da dočara lik strasne, lukave, divlje i surove španske Ciganke. Mizansenska rešenja su takva da su ili neubedljiva ili mufna. Dovoljno je, na kraju, reći o ovoj predstavi to da su kostimi najjača mjena strana. Jagoda Buić je, sa poznavanjem i poštovamjem materijala, sa ukusom i smislom za epohu, od kože i od tkanica sopstvenog macrta i izrađe, dala kostime koji su izuzetno uverljivi, nehametljivi i jednostavno lepi; ona zaslužuje da joj pruže šansu naši majveći teatri.

Lj

Povođom „Sudije Zalamejskog“, i „Don Huama“, mora da se postavi pitanje upotrebe prostora za pozorišne predstave na Dubrovačkim letnjim igrama (bez obzira na održani simpozium). Nema nikakvog pod nebom opravdanja ni objašnjenja zašto su ove dve predstave igrane ma Lovrijencu (po Kalderonovom tekstu, na primer, radnja se neđvosmisleno odigrava u kući i pred kućom seljaka Pedra Krespa, i kasnije u šumi: umesto seoske kuće i šume, gledalac vidi, naravno, elsinorske zidine Lovrijenca, i toga je vrlo svestan makar zbog onih 179 stepenika uz koje se ovog puta nije vredelo popeti). Teško je zamisliti đa je iskustvo dozvolilo reditelji ma da iskreno poveruju u Lovrijenac kao najbolji od svih dubrovačkih prirodnih scemskih prostora za ove dve predstave. Računalo se, dakle, sa Lovrijencem i njegovom hamletovskom, pa i otelovskom, famom. A pakazalo se, naravno, da takav jevtin adut, pa ni jači, ne može da pomogne repertoaru koji je (mislim na premijerni) u najmanju ruku za diskusiju, niti shva» lanju da se jedan ozbiljan festival može da izese na ramenima jednog nižerazrednog dramskog ansambla, u kome nekoliko vrsnih umetni-

. ka imaju samo nesreću da uđu u našu pozorišnu

istoriju kao protagonisti promašenih' predstava.

Festivali đramske umetnosti, kao i svi drugi, treba da predstavljaju smofru uspelih predstava dobrih ansambala, megućnost za publiku da na jednom mestu viđi u kraćem vremenu velika (teatarska) dostignuća. Nikome nije stalo da gleda skrpljene i polu-provincijske ansamble jedne zemlje, stvorene ad hoc od leta do leta. To, uostalom, pokazuje i neuporedivo zanimljiviji i po umetničkom nivou viši muzički deo Letnjih igara, u kome se nađe i ponešto manje uspelo, ali i mnogo štošta upravo izvrsno, i ma kome iza svake večeri stoji jedan ansambl, umetnik ili grupa umetnika čije dosadašnje delovanje i dostignuća obećavaju jedan stepen vre nosti bar prihvatljiv, po pravilu značajan, a svake sezone u više slučajeva i izuzetno visok, Takođe, a to nipošto nije manje važno, jedan zbir, „jzbor, umelničkih individualnosti i shvafanja provetenih i potvrđenih a raznovnisnih, le otuda još više zanimljivih.

Dubrovačke letnje igre, i kao doživljaj za pojedinca, i Kao kulturna institucija, i kao sredstvo naciomalne propagande majsuplilniječ Tipa, nešto su što nema poređenja kod nas, Uloliko prema njima treba biti blagonakloniji kađ im treba pružiti materijalnu podršku, a stroži Pad je reč o onome što, iz jednih ili drugih razloga, programski i umetnički, ne odgovara željenom ., i neophodnom nivou. Tako treba shvatiti i ove kritičke opaske,

Božidar Božović

7