Književne novine
PET VEOMA LEPO opremljenih tomova. Jesenjinovih »Sabranih dela« najzad je ugledalo svet. Mada su se pojavila sa znatnim zakašnjenjem, »Sabrana dela« su obradovala sve ljubitelje poezije, kojima se tako prvi put pružila mogućnost da upoznaju celokupan književni opus Sergeja „Jesenjina. i
Prvi pomeni o Jesenjinu do nas su došli tek 1921. godine, po svoj prilici, posredstvom Nemačke. Za četrdeset pet godina, koliko ie od tada prošlo, o njegovom stvaralaštvu iskazani su brojni sudovi. U početku su to bila preterano pohvalna ili izrazito nipodaštavajuća mišljenja, nastala usled slabog poznavanja Jesenjinove poezije. Međutim, i kasnije, pošto se iskristalisao relativno tačan i objektivan sud o Jesenjinu i njegovom stvaralaštvu, bilo ie nastojanja da se ono prikaže jednostrano, da se svede na neke upadljive, ali nei sveobuhvatne karakteristike.
Prevodi Jesenjinovih pesama masovnije počinju da se Javliaju u našim listovima i časopjsima tek početkom druge polovine dvadesetih godina. Njegovi stihovi naišli su na dobar prijem kod naših čitalaca i 1931, godine izlaze dve zbirke niegovih izabranih pesama u pre-
vodu M. Pešića i K. Taranovskog. Dve godine.
kasnije Pešić je izdao zbirku novih prevoda ·iz Jeseniinove poczije. Ove zbirke kao da su utolile prvu žeđ čitalaca i sve do pedesetih
godina Jesenjin se znatno manje prevodi. TYi-.
desetogodišnjica pesnikove smrti i nov odnos prema njegovom stvaralaštvu u Sovjetskom Savezu ponovo su povećali interesovanje za njegovu poeziiu. M. Pešić više puta izdaje svoje prevode, S. Marković 1956. obiavljuje zbirku »Pugačov i druge pesme«, B. Bulatović 1960. štampa knjigu »Stihovi i proza«, ı M. Živančević 1962. objavljuie »Urvinu«. Zbirka Jesenjinovih stihova pojavila se 1963, godine i u prevodu V. Gerića, a gođinu. dana kasnije Z. Golob izdaje zbirku »Ispovijest huligana«.
U »Sabranim delima« Sergeia Jesenjina ima i starih i novih prevoda. Stari su prevodi M. Pešića i S. Markovića, đok su svi ostali novi, specijalno pripremljeni za ovo izdanje, Mnoge pesme dosad nisu objavliivane na srpskohrvatskom jeziku. To su uglavnom Jesenjinove rane Đesme (u I tomu), koie nemaiu veću umetničku vrednost. U niima ima i slabih, banalnih, naivnih i sladunjavih stihova. Trebalo
JEDNA MISAONA IGRARIJA Brane Crnčevića glasi: »Pojeo sam svoje mišljenje, od ioga sam debeo«.
Da li je pisac knjige »Govori kao što ćutiše (sačinjene od ranije objavljenih Crnčevićevih izreka u »Ježu« i »Književnim novinama«) pojeo ili nije pojeo svoje mišljenje? Od odgovora na fo pitanje u velikoj. meri zavisi vrednost ove .našc prve movovremenske zbirke ujedaljki. Da li je to priklanjanje i zaklauHaHe OA na nJsGL zepAHO pAH ODAH DAH DAH njanje od vetrova, ili je požrtvovano ·suprotstavljanje. Da li su i koliko Crnčevićeve uskočice iskrene, hrabre, revolucionarne varnice. Koliko su uskočke i hajdučke.
»Nove puteve ne vredi tražiti, oni se moraju praviti — Sadite uspohe po novinama, .tamo najbrže rastu — Bila dva drua, jedan je pao za a drugi na otadžbinu — Trebalo bi
vaditi” yvditav" zub iz trule' glave — Proletevi
svih zemalja uozbiljite se!« — Ne bi se moslo reći da nam tvorac ovakvih kresova „nešto zakida. Da on, radi neke zgode, jede svoje mjšljenje. Jer on ga očigledno iskazuje bez obzira na bilo kakve nezgode. Po tome, dakle, Crnčevićevom poslu treba priznati punu meru vrednosti. Ali hrabrost, razume se, ne može biti jedino merilo. Uslov jc da ovakav pisac svojti komponentu velikog požrtvovanja poveže i sa znatnim darom za Jednu neobičnu, retku, čitaocima dragu igru. i )
Po pravilu, ni naidarovitijem satičaru va”nice duha ne izleću iz rukava. U njihovo stvaranje se obično ulaže veliki trud, sve dok ne
rerni ananas aeiubia e aryan aun aramaruenuii arena ar umeren una senuiag aaa e zuaina air ana aaa cune
VESNA PARUN JE jedan od retkih naših savremenih pesnika koji vrlo intenzivno, Jucidno i neobično zanimljivo gradi roman. svoje poezije i na taj način ostvaruje izuzetnu kompozicionu, misaonu, idejnu, emotivnu i umcčtničku strukturu svoje poezije. Ona ić po,mnogo čemu osobena pojava u čitavoj našoj jugoslovenskoj posleratnoj poeziji: uvek. je. bila izdvojena iz oestetičkih strujanja (a bila „jc predmet njihovih nesporazuma) i na svoj na čin živela i stvarala život u svojoj poeziji. Bila. je individualist. u dobrom. smislu .te reči, uvek ie originalno mislila i svojim mislima
lirskoj strukturi svoje obimne pesničke vizije .
davala specifična rešenja. Pre svega ona je pcsnik jake imaginacije i svojim imaginativniro
moćima uvek je uspevala da pronikne u suštin-
ske tokove vremena i da se prema stvarnosti određi kao mjena lirska i misaona sinteza. Najnovija pesnička zbirka »Gong« je u tom Smislu postala najdublja sinteza njenih {raganja za smislom života i trajanja, jer u njoj su sazrela njena pesnička iskustva, zgusnule še čarolije mašte, ustalili simboli i sada sve to deluje u sklopu njene opšte vizije sveta; sada njena poezija postaje iskustvo života 1 njegova filozolija. - „Oce, . | Oi pezija Večne Parun dobija jedan novi kvalitet. Kao nikad do sada postala je Živi simbol vremena uhvaćenog u protivurečnosti-
ma, u paradoksima, u bezizlazima, uhvatila. je
Vreme kao samozagonetku i preuzela na sebe odgovorno da ga Čisti od balasta koji mu postaje princip. Osetila je pesnikinja da sc čove
Otuđuje od lepota kojima je život 'krtrcat i 2# staje za njih slep, i zato misli da je Beopiod e no oslobađanje čoveka od zla, da Je neophodno prečišćavanje njegovoga bitka. „Nedavno Je Vesna Parun izrazila uverenje da je čovek ro den za patnju, ali će ga zato ta patnja nate-
rati da sazri za sreću, da se oslobodi komplek-
sa da je samoća zauvek ukrala lice čoveku 3 razorila njegov smisao za trajanje. Međutim, Vesna Parun strastveno, angažovano insistira
da se čoveku vrati pouzdanje u sebe i u život,
čovek treba da bude vedar jer je niegov opti-
mizam neophodan svetu. Makar koliko je to
U suštini romantičarska iluzija, to je i životno
KNJIŽZBVNE NOVINE ~
____OMYKA
je uložiti dosta truda i veštine pa da se oni Verno prenesu. Ali to se i isplatilo. Upoznati smo jednog novog Jesenjina i upotpunili svoje predstave o onom starom.
Prevodilački kolektiv »Sabranih dela« nastoiao je da u svom radu ostane što verniji sadržini i formi Jesenjinove poezije, da je ne ostromaši, ali ni ne obogati. Naglašena težnja prevodioca da bude što verniji originaht- ponekad može da ima i neželjene posledice. Ovde to nije slučaj. Sem u nekoliko primera, kada
le sprečila prevodioce da nađu slobodnija, ali i poetičnija rešenja, ova težnja nam je donela tačnijeg i bogatijeg Jesenjina od onog kojeg smo dosad poznavali. Do maksimuma su sačuvane i verno prenete najvažnije osobine njegove poezije: melodijsko i metričko bogatstvo, blastičnost, jednostavnost i naglašena emocionalnost. Boje — ta upadljiva karakteristika Jesenjiinove pesničke slike, o kojoj u ranijim prevodima nije vođeno dovoljno računa, —d dobile su svoje pravo mesto, omogućavajući čitaocima da izvedu zanimljive zakliučke ·o pesnikovim raspoloženjima u pojedinim periodima stvaralaštva.
Usled razlika u akcenatskim sistemima .ruskog i srpskohrvatskog jezika, prevodioci se misu trudili da po svaku cenu sačuvaju muške vime, već su ih. često zamenjivali ženskim, izbegavajući tako banalne ii neprirodne završetke. Naravno, izuzetak su predstavljale. pesme.
- dobiju pumo blistanje. Sve dok se satiričnom
koplju ne istera, da tako Kažem, šiljak. Teško je znati koliko Crnčević crnči na svakoj od ovih svojih izreka, koliko puta prodene Konac kroz iglu, možda malo „možda mnogo. Ali bilino je da njegov gotov proizvod ne otkriva tragove truda, tu skoro nigde mije ostao suvišan končić. Sve je uplavnom svedeno samo na neophodan broj reči. Zato ove varnice deluju kao da su stvorene bez napora, kao da su upravo izletele iz rukava. Skoro svaka izreka dobro opali, pukne kao zatvarač iz pune boce šampanica.
v
»GONG«,
ubeđenje Vesne Parun, jer ona kaže »da inlegralna ljudska ličnost egzistira samo u koniliktu s nekim idealom, koji treba da bude ostvariv zato da bi bila ostvariva individua.« Time je Vesna Parun superiorno odredila kavrakter svoje poezije i odredila njenu funkciju iu životu.
Međutim, nova poezija Vesne Parun iako Je veoma snažna kao vizija sveta u njegovim nmajširim dimenzijama, iako je veoma duboka u svojim mislima i prodorna u snohvaticama, ona je jednim dobrim svojim delom opora i na momente tvrda u svome izrazu. Istina, ona moderno oblikuje doživljaje i teži da što elc. mentarnije izrazi mučnimu i sudare koji od iskona žive u ćoveku i da ih na taj način dublje rasvetli no, ona u tome polovično uspeva, samo u misaonim zahvatima, jer njeni zvučni simboli u jezičkoj strukturi gube ponešto od svojih čari, njena mašta, snoviđenja, emocije, iako su ispunjeni unutrašnjim grčevima gube u svojoj harmoničnoj celovitosti, makar u jednom đobrom broju pesamia ima snažnih stvaralačkih impulsa u kojima su duboko prožeti filozofija i poezija. To su pre svega njene duže pesme, Njoj je da se iskaže potrebna epska širina. Ona nosi u sebi kompleksnu sliku sveta i takvom hoće da je iskaže, a to traži prostor, traži situacije psihe, traži vrtloge emoci-
Vesna Parun:
esenjinova sabrana dela
»Narodna knjiga« — »Kultura«,
Beograd 1966; |
preveli: Miodrag Pešić, Slobodan Marković, Miodrag Sibinović, Milorad Živančević, Nikola Bertolino, Danilo Kiš, Radivoje Konstantinović i Branko Jovanović
kojima muški završeci daju osnovni tom, kao »Balada o dvadesetšestorici« i »Poema o tridesetšestorici«. Puno poštovanje originala omogućilo je prevodiocima da ostvare ujednačene prevode i maksimalno sačuvaiu duh Jesenjinove poezije. Naravno, među njihovim ostvaresjima ima i dosta razlika, ali su one pre svega rezultat vremena 1 individualnosti prevodilaca. Pešićevi i Markovićevi prevodi rađeni su znatno raniie, pa je i normalno što se izdvajaju od ostalih. M. Sibinović se najsigurnije držao originala i uspeo je-da sačuva sve karakteristike Jesenjinove poezije. »Balada o dvadesetšestorici« nesumnjivo spada među njegove najbolje prevode. U poetičnim i tečnim prevodima M. Živančevića i N,. Bertolina teško je otkriti tragove prevođenja. Treba istaći njihove prevode »Slova o velikom pohodu« i »Persijskih motiva«. D. Kiš je prevodio nešto slobodnije, oduzimajući i dodaiući pojedine slike, ali vodeći
'računa o duhu Jesenjinove poezije. B. Jovano-
vić je veoma uspelo preveo »Labudicu«, a Radivoje Konstantinović — »Spi kovilje i ravnica mila ...«.
"Uz napomenu »Redakcija je imala i sledeći prevod ove pesme«, u beleškama je objavljeno dvanaest pesama koje su wu drugom prevodu štampane i među ostalim pesmama.
edakcija ne obiašnjava kako ie do toga došlo, ali pada u oči da su prevodi objavljeni u
Da li je satiričar pojeo svoje mišljenje
Brana Crnčević:
»GOVORI KAO ŠTO ĆUTIŠ«, | »Prosvela«, Beograd 1966. a M,
>xrM ja
Crnčevića doživljavani kao bistrog: momka koji je svoju reč odnegovao tako da ie postala oštro sečivo. On njim razmahuje svim povodima, nije mnogo ceremonijalan. Na taj način se ruga onoj suprotnoj, jatamnjenoj strani života. Života uopšte. I našeg života. Ne da nam da spavamo. Ne dopušta ni da dremamo pred sasvim bliskim ili dalekim svetom nepravde (Istorija; velike mijroljubive sile svakoga dana biju po jednog malog agresora«). i J
Poreklo. ovih igara Crnčevićevog duha najzre bi trebalo tražiti u vekovnoj dđuhovitosti na-
Zeđ. za svetlošću
»Naprijed«, Zagreb 1966.
Ja i košmare misli, Uz to Vesna· Parun je asocijativna i doživljaji se u njenoj pesničkoj vokaciji granaju i svaki ogranak nosi u sebi poseban svet, nosi strujanja svesti koja stremi Ka tajnama, a one su duge i beskonačne. Sve to polako uvlači pesnikinju u složenu meditaciju, u analogije, upoređenja, u dublja ispitivanja smisla i besmisla života. · U tome ja vidim razlog da Vesna Parun gravitira široj lirskoi formi, a to je i razlog za veliko bogatstvo motiva u ovoj poeziji. To je razlog da je Vesna Parun toliko plodan pesnik, jedan od najplodnijih danas. Imam utisak kad čitam njene brojne i obimne knjige da je to njen razgovor sa svetom, njena polemika sa problemima, poricanje i priznavanje. U tome treba videti i glavna vrela njenih inspiracija jer u životu uvek ostaje po nešto nedovršeno, ne. rešeno. Za Vesnu Parun nikad nisu dovršeni čovek, ljubav i smrt. A to su, moramo priznali, osnovni vidovi trajanja, Ljubav je u svakom slučaju centralna tema čitave poezije Vesnc Parun, pa i ove knjige. Za nju je ljubav jedini i najveći smisao Života, bez nje bi čovek bio prazan, bio bi bez akcija, inertan bi bio, raspa-
dao bi se — života ne bj bilo. Ali i ona nikad ·
nije: savršena, nikad dovršena i varljiva je, puna je zamki, ona je najveći izvor dilema u
životu, ona je suština najvećih potresa u čOve-
/
_ vrlo ubodliiv i
beleškama poetičniji, melodičniji i verniji originalu. To je „posebno upadljivo, na primer, u pesmama »Od Tanjuše lepše cure ne beše... i »Inonija«, 2:
Značaj izdanja Jesenjinovih »Sabranih dela« je višestruk. Prvo, njima s prvi put obuhvaćena sva Jesenjinova pesni iza i prozna dela, što omogućuje da se o pesniku stekne potpuniji i tačniji sud; drugo, prevodilački kolektiv je dao nove i veoma kvalitetne prevode; treće, novi prevodi ispravili su mnoge greške koje su se potkrale u raniiim prevodima. To je, sa svoie strane doprinelo da se revidiraju neki pogrešni sudovi o Jesenilmnu, zasnovani na netačnim prevodima niegovih stihova. Tako, na primer, u jednom od raniiih prevoda »Rusjje koja odlazi« nalazimo stih »U Soviete premalo vjere imam«, dok u novom prevodu M. Živančevića čitamo nešto sasvim drugo: »Sovjetska vlada nama je po ćudi«. Ne treba naelašavati da originalu odgovara drugi prevod. Međutim, iz neobiašniivih razloga greška koia se potkrala u Pešićevom prevodu »Povratka u zavičaj« niie ispravljena, mada ie ieđan od članova redakcionog odbora »Sabranih dela« visao o nioj još pre godinu dana. (M. Sibinović, »Iskrivliena istina o Sergeju Jesenjinu«, »Gledišta«, 1965/2).
Studiozno pisan predgovor Miodraga Sibinovića podeljen je na četiri poglavlia: 1. Pesnikov životni put. 2. Jesenjin i narodno stvaralaštvo, 3. Jesenjinova pesnička slika i 4. Jesenjin i niegovo delo na srpskohrvatskom jeziku. Posebnu pažniu zaslužuju drugo i treće poglavlie u koima autor, na osnovu prefinjene analize, dolazi do veoma vrednih zamažanla o osnovnim komponentama Jesenjinove poezije. Za naše čitaoce interesantno ie i Četvrto poglavlie u kome M. Sibinović daje si·stematičan pregled prevođenia Jeseniinovih stihova i ocena koie su o niemu davane na našem terenu, tačno uočavajući plime i oseke u našim interesovanjima za Jesenjina. ..
Sve knjige propraćene su odgovarajućim beleškama, a na kraiu pete dat le i kratak pregled. Jesenimovih zbirki, štampanih za njc-
gova života, bibliografiia Jeseniinovih dela 'u jugoslovenskim listovima i časonisima do 1964, i skroman, ali lep izbor fotografija vezanih za pesnikovu ličnost. Zoran Božović
ših čobana i poljaka (naših čuvara polja, ne Poljaka). Stari seljački obliri su, razume se, prilagođeni novom životu gradskih ulica, stare veči su zazvučale velikovaroški i svetski (»Ko visoko puzi nisko se penje« — 3»Batina je zabranjena samo sa jednog kraja« — »Dokle će lud da zavitlava, a pametan da popušta«). To je sada duhovitost koia opseda današnjeg našeg čoveka, otkrivajući mu hitno i drugi mogući ugao gledanja.
Preterano bi bilo tvrditi da ic svaki Ćrnčevićev kres stigao do zvezda. Ima tu misli koje ostaju na srednjim spratovima, Crnčevićev klas nije bez pleve. Ali stvar je u tome da je Crnčevićev klas pun, pleve je malo kao kad je rodna godina, više je dragocenog zrnevlja. Posmatrana kao celina, Crnčevićeva zbirka stoji visoko. | U,
Zamahujući svojim noževima, Crnčević: je vrlo. uočljiv. Da niic, ne bi bio 0 što jeste. Zbog toga ga neko možda neće voleti. Ali većina će ga voleti baš zbog toga. Volećemo da pratimo kako svojeglavno svedoči o nama. Pri tom se nećemo uvek sa njim složiti. Biće stvari u kojima se možda duboko ne slažemo. Ali niie i ne treba da bude reč O tome nego o nečem drugom. O tome da je Crnčević u našoj satiričnoi kniiževnosti pravi novčić, ne lažan. Priiatno je slušati kako taj pravi novčić odzvania. Kako služi istini, kako Je sagledava. On niie bog da je vidi najsavršeniije. Ali, ako je darovit, često će ie videti prilično! savršeno. Crnčević je, mislim, vrlo
darovit, Ljubiša Manojlović
ku, ona je čovekov paradoks, najbliža granica iza koje nema ničeg, više, samo praznina, sumnje i gubljenje u maglini. Tako Ja doživljavam „vu poeziju o ljubavi — i kao apoteozu wajanja i kao njegovo poricanje. Ali to nije sve.Ljubav je u ovoj poeziji i traženje slobode za čoveka da izrazi svoju ličnost u svim njenim vidovima, jer čovek je osnovna snaga i mera vrednosti života i sve ono što kreira to je on sam, vlastita mogućnost i nemogućnost,
to treba da bude princip i smisao trajanja. Po tome shvatanju poezija Vesne Parun u knjizi »Gong« je kosmopolitska, tu ona ra
zgrađuje sve granice koje razdvajaju ıjude, a'
posebnoj izobličava utilitarizam politike. Time
se ova poezija nameće kao neprekidno tražc-.
nje i večito nezadovoljstvo pronađenim. Zato svaka knjiga Vesne Parun sa svim njenim gre-
škama, a one ponekad nisu male, znači radi-.
kalno kretanje u novo, traženje drugih i drugačijih prostora za svoje misli i doživljaje, ali, jedno je bitno: ova poezija za svoje emocionalne prolome, za intimnc kavge, raspre i
kontemplacije uvek polazi od čoveka i oa smr-_
ti koja neprekidno bdije nad njim. Vesna Parun kažc vreme je skrojeno po. meri smrti, »a svijet u stvari opasno bezimen i nečist.,« Ovim Vesna Parun pokreće neka čisto etička bitanja: odgovornost čoveka u savremenom svetu, jer svet je sukobljen u sebi, prožet jc osećanjem ostvarene odsutnosti, a to je njegov poraz, njegova kataklizma,
Vesna Parun oseti problem, doživi ga, kompleksno, ali ponekad gubi osećanje za ljUgovu umetničku realizaciju — ·pdoživljaj priguši mnoštvom slika i metafora, ili ga pas u težnji za lapidarnošću izraza toliko razgoli, toliko usitni da postaje neprimetan, nefunkcionalan, suvišan Takav je slučaj sa ciklusom »Plesačica«. A toga ima u svakoj njenoj knjizi, što dokazuje da Vesna Parun nije »čist« pesnik koji donosi izbrušene knjige, ali u svakoj nienoi knjizi ima mnogo poezije, mnogo strasti i snova, mnogo života. A to je za jednu · poeziju mislim, najbitnije — to je dokaz da. živi, istražuje i deluje.
| ·Milivoje Marković:
| |