Književne novine
Polet u kvrgama zaostalosti
Nastavak sa 3, strane
ski dogmatizam, ispoljen — već tada — u birokratsko-sektantskim »provjeravamjima mladih entuzijasta« koja »nijesu prestajala godinama u sve zagonetnijem Dukaua. Onaj romantizam i ovaj dogmaitizami poi su, logično i neumitno, linijom jednog koji bi sc mogao nazvati voluntarigoanom. Prikazana romantika negira dukađinsku pnimitivnost, ali se ujedno inficira njome. Pre svega, ta objektivna primitivnost prinuđujce revolucionarnu romznntiku da sc ušanči u pimmaziji i na pazaru, a ne u fabrikama (kojih u
ađinu gotovo i nema). 1 dok autentićan industrijski proleter postaje komunist zalo što Je u najamnom radnom odnosu, jedan od mladih »revolucionava romanličara« (naime »Živko Martida, istieran iz gimnazije«) neće da stupi u radni odnos baš zato što je — komumist! Ovi revolucionari odbijaju da ı dalie budu obezličeni u etničkoj, verskoj ili bilo kojoj sličmoj arhaičnoj zajednici; ali, obuzeti romantikom koja je zapravo sublimisana primitivnost, oni pristaju ili traže da se obezliče u savremenoj političkoj organizaciji. Od njih odudaya jedan originalan i upečatliiv lik: Komnen Oberković. On sam zahteva da ga organizacija iskliuči, ne stoga što je bilo šta učinio na njen uštrb, nego stoga što drži da ice nedovoljno jak da se žrtvuje za nju! U okviru Jovićovićeve hronike, Komnenov »slučaje pomalja se kao nacrt i embrion iedne moderne moralne drame.
U istom okviru, sliku dukađinske društvenmo-kulturne zaostalosti produbljuje vizija čovekove otuđenosti, recimo —_ Xkafkijanska scena u kojoj stradalnik Nikola Crnogorac ne zna ko ga muči, pa čak ni da je mučen, a mučen jeste.
Takva vizija i scena prerasta horizont hronike, specifikujući je u ovom slučaju kao romansiranu (doneklc i dramatizovanu) hroniku. Specifikovan na ovaj način, sklop Jovićevićeve hronike pokazuje određenu »homologiju« sa sklopom onoga sveta koji naš »letopisac« eVOcira. Naime, kao što je taj svet situiran na pola puta između društvenog zastoja i društvenog prevrata, tako je i Jovićevićevo delo fiksirano negcde na sredokraći između hronike i romana. No, sklop dela ispoljava »homologiju« ne samo sa strukturom opisanoga svetla, već i sa strukturom piščevog duha, — koji ostavlia utisak da balansira između opservacije i meditacije. Balansirajući između ovih polova, autorov duh se, ne retko, rascvetava u imaginaciji, pa i u fantastici, koja se odvažuje da spari sakralno sa seksualnim, odnosno »svece iz Patrijaršije« sa »jedinstvenom masom golih ženskih tijela«, — i koja mestimice wokrilaću„hroničarski realizam. Otuda, dok mnogi romansijeri nisu ništa drugo do prelerano prc\enciozni hroničari, ovaj hroničar izgleda naprotiv — odveć uzdržljiv i skroman romansijer. Slijepe sile bile bi, stoga, kao neki kompromis između njegove romansijerske snage 1 njegove hroničarske zamisli.
U svojstvu hroničara, pisac nas obaveštava o nekadašnjoj stvamoj svemoći Dukađina nad Dukađincima: »A Dukačinom ne upravlja Čoviek, već Dukađin čovjekom vlada«. Tstovremeno, u svojstvu romansijera, on nagoveštava mo'gućnu vlast dukađinskog čoveka nad dukađinskom zemljom i vodom, I nađ sopstvenom sudbinom, u prvom redu.
Radojica Tautović
MNOGO VON OVI AN IAN O IA ANI AIO NIA NA AA MA NJ MAI A.
OMA
NIEPREVIBDJENJE KNJIKOIE
Deuftscenes Theater der Gegenwrnart =
Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1967.
Delatnost poznate izdavačke kuće Surkamp u Frankfurtu na Majni predstavljena je u prošloj godini s prcko pet miliona svezaka. Od preko 250 naslova gotovo 200 su prva izdanja. U tom nizu ima i prevoda s 12 jezika: englcskog, linskog, Irancuskog, holandskog, poljskog, vuskog, češkog i srpskog. S našeg jezika su preveđeni i izdati alorizmi Branc Crnčevića pod naslovom »Državni ispil«, i Komentari uz »Itaku« Miloša Crnjanskog. Izdavačka kuća Surkamp jc u 1967. godini, porcd mnogih drugih odličnih dela, svojim čitaocima ponudila i dvc sveske pod naslovom »Nemački icatar sadašnjicc«. Te dve sveskc su jednokratno vanredno izdanje u seriji »Knjige devetnaestoricc“, Onc sadržc dovetnacst pozorišnih dcla od devetnaest autora iz svih zemalja u kojima sc piše memačkim jezikom. Jedno od ·majstarijih dcla je prva, dosad neobjavljena drama Petera Vajsa »Qsiguranje«, koja je pisana sredinom ovog sloleća, a ona majnovija dela dolaze neposredno s PDpisaćih stolova &vojih aulora. Medu tim mladim najmladui je Martin Sper, rođen posle drupop svetskog rata 1046. godinco sa svojim delom »Landshutske pričća.
U prvoj svesci sc nalaze dela desct dramatičara, koji su nemačkom teatru dosad davali važnost i lik, Tog su: Tridrih Direnmat, Peter Vajs, Peter MHaks, Maks Friš, Volfgang Hildeshajmci, Ginter Gras, Hajner Milcr, Hajnar Kiphart, Hans Gintcr Mihelsen i Martin Valzer.
U drugoj svesci su devet autora, koji bi, po rečima pisca pogovora MHelmuta Karaseka »mopgli biti Byrehtovi unuci«. To su: Folker Braun, Bazon Brok, Volfgang Dajksel, Peter Handkc, Hartmu Lange, Bgon Menc, Gerlind Majnshagen, Martin Šper i Johan Cim. i
S autorima iz prve sveske imali smo i dosad prilikc da se sretnemo, a delimično i da upoznamo mjihov rad. Međutim, ovi mladi iz druge sveske su upravo otlkrićc ne samo za mas, Dego i za one u čijoj sredihi rade. Na pitanja: kako pišu ti koji nacističku vlast i Yat — tu {iumu, koja je vladala onim starijima — poznaju samo iz istorijskih knjiga?, koju svest vremena artikulišu i kojim sredstvima teatra to Čine? — Helmut Karasck u pogovoru odgovara: »Stvarnost je za mlade aulore postala mnogostrana, zamršcna stvar, zbog koje se valja odreći literarizirajućih patentnih meccpata i skovanih proseka«. A kao Karakteristično Karasek na kraju još ističe i to da sc ii mladi najlakše odriču literarnih tradicija. Vredi videti kuda vodi lo odricanje od literarnih. tradicija i čimc rezultira. Možđa ćemo imati prilike da vidimo i na nekoj našoj sceni jcdnog od ovih najmlađih autora dramske literature na nemačkom jeziku.
Aleksandar Đ, POPOVIĆ
4
(O DNJIDA
Vladimir Majakovski
Bolje tamje a bolje
»Nolit«, Beograd 1967. Preveo Radovan Zogović
BILO O ČEMU DA PEVA: o revoluciji, o ljubavi, o radniku koji je dobio stan sa kupatilom, o herojima ili o malograđanima i nepovcima, poezija Majakovskog je uvek duboko cmocionalno intonirana. Majakovski je znatno pro sirio pojam lirskog i dokazao da u lirici, uz harmoničmo — kamernc tonove, mogu potpuno ravnopravno da SsiOic i disharmonični šumovi ulica i Jlabrika i živa govorna reč ulicc.,
O mestu i ulozi pesnika u društvu Majakovski govori u pesmama: »Jubilarmo«, »Sergeju Jesemjinu«, »Razgovor sa finansijskim irspektorom o poeziji«, »Na sav glasa, »Poslanica proleterskim pesnicima“, i drugim pesmama i bpoemama. Pesnik treba da bude »nježnost i Kknuta parola i bajonet«. U ime takve poezije Majakovski oštrom satirom reaguje na slepo finansijsko rasuđivanje o pesničkom tradu: »Torbu, kako sec kažc, soli, ili dvije, imaš da progutaš, popušiš do sto »Dvina«, da bi dobio dragocjenu, pravu riječ iz arterskih čovjekovih dubina«. Pesnik uvek nekom i nečeni duguje, i bagdadskom nebu, i svetlosti Brodvcja, i višnjama Japana — svemu o čemu nije stigao da napiše: o onom što je bilo, o onom Što jeste i Onom Što će biti. Pesnik zato predlaže inspektoru da na trista godina razdeli njegovu platu i traži »mjesta u redu siromašnijih radnika i seljaka«. T na kraju ga ipak očekuje »najstrašnija od svih amorlizacija — amortizacija srca i duše.
Poctska reč Majakovskog je usmerena proliv svega Što sc »lepi lađi na bok« i usporava društveni hod, bilo da je reč o ostacima prošlosti (so gamadi« — malograđanima koji se kite perjem revolucije), o lakejima (»Ulizica«, »Opšte uputstvo 'za ulizice, počelnike« — koji. oprobanim metodima »svijaju udobnc kabincte i spavaonice«) ili o birokratskim deformacijama novog (»Konlercncijašie), o butržujima ncpovcima 'ili o individualnim ljudskim slabostima.
Obično Kada 'Sc: govori o poeziji Majakovskog naglašava se da je 'pcsnik stvorio nove poetske forme. To je samo · delimično, tačno. Majakovski svoje Ttragalaštvo ne usmerava u pravcu jznalaženja novih, neobičnih pesničkih formi. On nc izbegava vezani, rimovani stih. Međutim, pridajući vcliki značaj rimi, Majakovski se nc ograničava ma lradjcionalni način rimovanja po komqa sc rimuju samo mastavci poslednjih reči u stihu, Već traži i malJazi prethodna sazvučja ivči stavljajući uvek. zvučni akcent na onc reči u stihu koje nosc osnovnu, višc sadržajnu ncgo melodijsku, liniju pesme.
Rimujući reči zasićene novim poečtskim značenjima Dpesnik uvek uspeva da zadrži pažnju čitaoca na sadržaju, da ga vcže za osnovnu ideju pesme. Na taj mačin rima dobija novu značajniju ulogu. Onu postaje ritmički impuls cmocionajnog i misaonog konteksta. I to je baš ono novo čime je Majakovski obogatio rusku poeziju XX veka, IT danas stihovi Majakovskop za ecleganinc estete sa prcd rasudama mogu zvučati antipoctski, publicistički, parolaški jer su i jezik i sadržaj ovc poezije izvan tradicionalnih poetskih kanona.
Prevodilac knjige »Bolje tanje a boljee — Radovan Zogović bolje nego ijedan prevodilac poezije- Majakovskog znao je sa izvanrednim sluhom da oseti značajne sadržajne, jezičke i ritmičke movinc ove poezije i da nađe ade„kvatno i sveže jezičke iormule za oblikovanje njenih slo-
„ženih poetskih i ljudskih. sadržaja. U tom smislu ova knji-
ga predstavlja jedan od najvećih domota u prevođenju ruske poezije na naš jezik. Branko VUKOVIĆ
Velimir Abramović EE msep »Nolit«, Beograd 1967.
VELIMIR ABRAMOVIĆ jc pokušao da jezičkim igrarijama 'i infantilnom maštom zaokupi maš emocionalni aparat i da
se na Taj način predstavi kao autohton pesnik koji ima šta da nam Kaže, Ali, iza mjegovog odnosa prema svetu ne malazc sc neki isuviše jaki razlozi da nam saopšti sve ono što saopštava, On u svemu vidi »rupu«, »tromc događaje«, »baba-rogće, za jega su reči »glupc i bez temće«, prosto skrnavljenc samim svojim pošlojanjem,
Njegovoj pesničkoj ličnosti zasada nedostajč sposobmost da prevede u mclafore konkretnu 'stvarnost. On na-
stoji da izgradi svoj sistem simbola ali najčešće ne uspe-
va u tome. Abramovićeve pesmc imaju dosta ritma, dina-
mike i sastoje sc uglavnom od izvesnog broja pesničkih slika, Međutim, pažljivija analiza strukture pesmc uvcrava mas da su one uglavnom sačinjene od svetova Koji nemaju veće zanimljivosti; pcsnik Yelko kad uspeva da nas podstakne da razmišljamo o tim svetovima i da naslojimo da proniknemo u mjihovu suštinu.
Nešto višc pesničkog nadahnuća mose 1 sebi posme »Trike, »Hadžije«. »Prečke«. Tri vrednije. pesmč wikada nisu sačinjavale značajnu zbirku, ali mogu u izvesnim slućajevima da budu opravdanje za jednu zbirku i obećanje kada jc reč o pesniku koji je još gotovo dečak.
Siniša RISTIĆ
MOMA DIMIĆ-BORA ILJOVSKI: »CIGANSKI KREVET6-«, »Delo«,. Bcograd 1968. Predgovor Muharem Poervić, Str, 114. |
VIKTOR. IGO: »KOZETA« — »GAVROŠ«, »Mladost«, Zagreb 1968. Preveo Ljuba Vizncr, Str, 324,
GABRIJELA PARKA i MARČELO ARDIJILJI: »ČAVLIĆEVI DOŽIVLJAJI«, »Mladost«, Zagreb 1968. Prevela Dušanka Orlandi. Str. 144.
DUSAN KALIĆ: »POVRATAK U RAJ«, »Sloboda«, Beograd 1968. Sir. 204.
DERVIŠ IMAMOVIĆ: »NEĐO RADIĆ, »Naša Yiječe, Zenica 1968. Str, 86.
MIODRAG. PETROVIĆ: »MADE IN GERMANY, »Ncstor Žučni«, Nix 1967. Str, 60.
VESNA SKALJER-RACE: »TRENUCI«, Izdanje autora, Bcograđ 1968. Str, 64.
VELJKO MIIOVIĆ: »NOVELE~, Piščevo izdanje, Prijepoljc 1968. Str, 112. b
TOMISLAV ŠIPOVAC: »KOVNICA MAGNETA, Masleša«, Sarajevo 1967. Str. 44,
VLADAN MITROVIĆ: »LICE MENI NESPOKOJNO«, Kul. turno-prosvetna zajednica, Titovo ·Užico 1968, Str, 88.
IVAN BARANJEK: »LJCE LJUBAVI«, Ogranak Matice hrvatske, Vukovar 1967. Stv, 48,
LUKA ŠTEKOVIĆ: »KUĆA SKLONA PADU, Vlastita ma«
klađa, Daruvar 1968, Str, 32.
»Vesclin
Safet Burina
Pobijeljela jedra
»Veselin Masleša«, Sarajevo 1967.
AKO JE U prethodnoj knjizi pesama, »Svijetla na obalama“, Safet Burina pcvao sa BOtovo mlađalačkom svežinom ošććanja i misli, u novoj zbirci slihova »Pobijeljela jedra« on je počeo malo da malaksava, tako da sc u njegovu, inače vedru poetsku predu, uvlaće tamniji tonovi. Ali njihova moć nije razorna i pesnik, i ovoga puta, uspeva da | ič najmračnijih raspoloženja izidc okrepljen nekom davnašnjom vedrinom i većrom, koje malazi u najintimnijim trcnucima svoje prošlosti, bez obzira da li je reč o detinj slvu ili ranoj mladosti. Pored ove, om ima još jednu dragocenu osobinu koja karakteriše islinske pesnike; on nastavlja sebe, svoja emotivna i duhovna žarišta upućuje »u nova razdanja što negdje daleko ostaše«, u stvari, u »smijeh novih buđenja«. A to su me mali Kkvaliteti ove duboko ljudski intoniranc ı vitalnc povzije.
Osnovna karakteristika pesama ovc zbirke jc jedno permancntno suprolstavljanje zaglušnom tesnacu godina, koje mas stežu, lome, i prcstižu svojim mnmeumitnim tokovima, ostavljajući nas mnegdc van vremena, u praznini, ali — kako pesnik lepo konstatuje — »s okamenjenim čežnjama / vječito budnime. A tu, ujedno, i leži snaga ovih, još uvek ncomirih, živih i emotivnih stihova.
Safet Burina jc pesnik čija imaginacija izvire uglavnom. iz doživljenog. Sve situacije, momenti i podaci od kojih on gradi pesmu — empirijskog su porekla, Nesumnjivo jc da jc to, u izvesnom smislu, kvalitet, ali i mana. Jer, on gotovo mikad ne zalazi u predele irealnop i, ma taj način, lišava svoju poeziju jedne bogatije, šive dimcnzije. Vladimir V. PREDIĆ
Jasna Melvinger
Tako umirui starice
Tribina mladih, Novi Sad 1967.
JASNA MELVINGER piše poeziju koja ima sva obeležja iskrenc i nadahnute lirike. Duboko lične, ove pesme nisu ni u kom slučaju sentimentalna prenemaganja dokonog pestihovi nijednog trenutka ne mogu. da primc na sebc rizik tc jeftine, dncvnc patetike. Već prvom Knjigom »Vodeni cvet«, objavljenom wu izdawju Matice srpske, 1958. godine, Jasna Moelvinger kao ca je nagovestila, kao da jc skicirala svoj krug, kao da je nawerno samoj scbi odredila granice i temc. Nekim pesnjcima, YIIO Često,. to nože smetati; Melvingerovoj ·je, naprotiv, izgleda koristilo, To potvrđuje i treća njena Knjiga,
snika; godinama već njeni
»Tako umiru staricc«, je a stvari jedna pročišćena i sa pravim kKriterijumom pravljena zbirka pesama kojc mogu najbolje da prezentuju ono Što je najvrednije i najdragocenije u ovoj pocziji. Tasha Melvinger je od onih pesnika koji nisu skloni avanturama; prihvatajući zakonitosti pesme, Me}vingerova kao da se i sama podređuic tom svečanom činu: boja i zvuk uspomene, io su, grubo tumačcno, Os• novnoe komponenic, osnovni imuoenitelji ovc poczijc.
Svct nema nimalo milosti za nemoćne; kako se suprotslaviti vremenu koje prolazi, čime zaustaviti njegovo oti. canje; je li već dovoljno drskosti prema nežnosti prirode, »dok sunce sija kao iz prošlosti« — pitanja su i problemi kojima wi Jasna Melvinger no zna odgovor. Ili, šio bi moglo da bude i tačnije, neće i ne želi da di odgovor, Sva od slutnji, od prctpostavki, ova poezija, kada joj sc iznenada i POnovo vratimo, odjednom zabljesne nekim svojim tajnim »zlatnim sjajem«. Jasna Melvinger voli ta iznenađenja, iu neizvesnost »prisnog ćutanja“.
Nekoliko ljubavnih pesama, neobično svežih i ustroptalih ješu gornja granica vrednosti ove knjige. Ljubavno pesme koje piše Jasna Melvinger nisu estradnog tipa, To su pesme u kojima je metafora osnovne oružje, uspomena jedini cilj, Jasna Melvinger uzima uspomenu u svom njcnom uslovnom značeniu; ne da bi ftugovala, sentimentalno w»ronila suzc«, već da bi od tc minule, iščezle. uspomene stvorila, živu, nadahnutu ljubavnu pesmu, Ilustracija Wmogu da budu stihovi iz pesme »Onaj koji nc postojić:
»Ima jedan put kojim si pošao
Sav nestvaran
da bismo mogli i dalje o sebi da sanjamo
Ima jedan put izbrisan u momc pamćenju«,
Kob pamćenja u stopu prati Jasnu Melvinger, Dobrica Ćosić je, svojevremeno, u romanu >»Dcobc« zapisao i OVO: »Pamćenjc je moja kazna«. Ova, istina, svirepa koliko i plo-
' dotvorna, itekako se odnosi i ma poeziju Jasnme Melvinger,.
Rađomir RAJKOVIĆ
CRNČEVIĆ
tako skroman.
mozak.
pali u zaborav.
Umesto:
Mrzim smrt — uobražena je. Volim život zato što je Što se srca tiče, srce neka robuje. Ja sam za slobodan
Ljudima, izgleda, naiduže ostaju u sećanju oni koji su
Dimitrije NiKOLAJ EVIĆ
Strah je moj veći”
Strah je moj veći od onoga što ljudi čine Dok sa neba skidaju visine veli
Il od sunca svelliju Svetlost ı svojoj zlosti Spravljaju Ro ii, | |
Da vid mi sc stopi od užarćnostt
| prolije po nigdini,
Strah me od ljubavi što se sred trga svlačt gola I ne zna za sjaj i divotu bola,
Već živi od besnila s penom ma usnama
Pa ljubeći smehoplačno,
Na sebe poteže sopstvenim rukama
Ludujući mračno.
Strah me od mrtvih što veFovahu tu naše
; boskra}nosti A padoše od ljutog metka oholosti, Od zalogaja koga sve manje tumehHt da delim Već i sahom sebi tuđ : OCR." 038 FI preplašen od onoga što umam ili: čelim, lako je sve to Did, ;
Strah je moj veći i čuje se iz daljine hao krici Koji će slično Wilvoj CL |
! po meni pasti, ı kao sveća što še gasi, Pomračiti Mi osmeh u zmije ledeno
Da mesto njega sa lica duvaju užast
TI svet okamene!
S večeri, ivicom daljina
S večeri, ivicom daljina Ide jedna starica kao glad što se drumom uče, Sva od maglina, Obilazi vrtove FI na slučajne prolaznike, Poraznike, Pušta besne iove, 1 U zubima joj po jedno srce svako kuče Donese, pa bežeći zaskiči. A slarica se ha Yub Sveta nasloni, na nepogodu zaliči i dugo gleda Očima punim leda, Kako život svetluca u šaci, prska I osvetljava Užasnuti predeo kao zapaljeni stub, Dok se sve me utiša, I dok noć Crni. sjajem dotrajava, Poneko prođe, Neko zove upomoć! A kad tamo, jutrom, gde je luđa starica Bila: strči progorela trska IT leži mrtva ptica Po kojoj se sručuje kiša. Tako jesen iznenada bane, Kosti leta da oglođe Dok ne svane!
.
Moj veslaču
Svuda unaokolo je more, moj veslaču, a valja nam ovim goloručjem preko samih
. talasa ako smo od istine i kameha, ako sino kranuli da se sunce preko naših pleća dograbi svog sMmurYaja. ! dok has zapljuskuje dan, stravi NOĆ., od svake vodc dublja, ot Ba nema nam druge, moj veslaču, dO makar se u ribu pretvorili, onemuštali ı postali srž toka, I vetar pokrenut odnekud gde i čovek bi neistražen bio, Ha put se naš ko stablo sručuje, tu zid se premeće da zaustavi ovu ljubav kojom
zamahtujeho
)31).t
i kojom sc OoftpiaHo,
Sami 5mo, moj wveslačii,
a valja nam da pučini
sa svim Šlo sobom dohosi, pokažemo koliko smo wu Život, kako se služimo njim
ko štapom ma VH,
ko svećom u mrakt.
.. ...
.. ..
.. .. ..
KNJIŽEVNE NOVINE