Književne novine

JEDAN OD UGAONIH KAMENOVA Marxove istorijsko-materijalističke Kritike građanskog društva bila je ideja da su ne samo hrišćanstvo, nego u osnovi i prosvetiteljstvo zamišljali oslobođenje čoveka isključivo kao duhovni proces. Zato se i moglo desiti da ljudska sloboda i jednakost bude postignuta samo izmutra, na apstraktan način, kao sloboda i jednakost lic4, a ne sloboda i jednakost konkreltnih ljudi. Ovo apstraktno oslobođenje pokazuie se u svim društvenim odnosima, u politici, :ao i u privredi, u javnoj, kao i u privatnoj sferi. »ĆČovjek kao član građanskog društva važi, kao pravi čovjek, kao homme za razliku od citoyena, jer je on čovjek u svojoj ne Pp osrednoi čulnoj individualnoj cpzistenciji, dok ic politički čovjek samo apstrahiran, umjetan čovjek, čovjek kao alegorijska, moral na ličnost. Stvaran čovjek je priznat tek u obliko egoističnog individuuma, istimski čovjek tek u obliku apstraktnog ctoyena«. Ova osnovna misao se u Marxa provlači od njegovih ranih radova sve do »Kapitala«. Građanin, »personne morale«, hrišćansko-prosvetiteljski »istinski čovek«, živi kao slobodan i jednak kako u »eteričnim regio:iima« političkog života, tako i, kao apstraktno lice, kao »ekonomska karakterna maska«, u ekonomskim i pravnim odnosima robnc razmene. Nasuprot ovom carstvu (imaginarne) slobode stoji carstvo nužnosli, sfera materijalne proizvodnje, zemaljska egzistencija konkre:nih ljudi. Stoga se osnovna Marxova preokupacija sastoji u pomicanju domicila ljudske slobode i u ovu od boga 1 ljudi napuštenu oblast praktične nužde. Marx ne kaže da je hrišćansko-buržoaski pojam slobode gola iluzija i obmana. Marx samo kaže da je to delimična, ograničena sloboda i da potpuna sloboda može biti postignuta samo kada konkretam, stvaran čovek povrati svoju istinitost iz otuđene sfere političkog i pravnog života, kada sazna i organizuje svoje sopstvene snage kao društvene snage. Prvi uslov za postizanje ljudske emancipacije predstavlja napor da se orgahnizuje sloboda u sleri spoljašnje, materijalne nužde, da se pre svega obori nepravedni poredak čiji autoritet, »komanda kapitala nad radom«, počiva na činu iskorišćavanja bproizvođača i osnuje novi poredak koji, doduše, ne može u jednom potezi ukinuti sferu materijalne nužde, ali je može potčiniti svojoj šsVesnoj, planskoj kontroli, jednom novoni autoritetu koj nije i ne može biti proizvoc anftagonističkih klasnih interesa, već odgovara trajnim interesima udruženih proizvođača. Marx je, naravno, svestan da prava sloboda počinje s one strane materijalne Dproizvodnje i da novi poredak može obezbedili samo prvi uslov njenog nastanka skraćivanjem radnog dana, tj. prošnivanjem slobodnopz vremena koje reducira na minimum pogubno sakaćenje stvaralačkih ljudskih snaga što ga iziskuje podela rada.

Ovde iskrsava sudbonosno pitanje: ako DObednički proletarijat sruši stari poredak koji ie počivao na autoritetu klasne vladavine, na kakav autorit»t treba da sc osloni da bi sferu materijalne proizvodnje potčinio svojoj SsVCsnoj, planskoj kontroli i, kakva je prava Driroda le kontrole? | ~ Postavljajući takvo pitanje mi se nalazimo u središtu konfrontacije između revolucionarnog marksizma i revolucionamog anarhizma i njihovog spora oko pojma i uloge autoniteta.

U svojoj polemici sa Kautskim Lenjin je

reklo bi se na čisto autoritaran način definisao”

diktaturu proletarijata: »Revolucionarna diktatura proletarijata jeste vlast koja je izvojevana i koja se „održava nasiljem proletarijata nad buržoazijom, vlast koja nije vezana nikakvim zakonima.« Ovu logiku revolucionarne autoritativnosti Yazvio je, i to bez ikakvog uvijanja i doterivanja, i Trocki u svojoj čuvcmoj polemici, takođe protivu Kautskog, o vrirodi revolucionamog terora, navodeći ubedljive primere nc samo iz oktobarske, već iz velikih građanskih revolucija i američkog secesionističkog rala, kada su se napredne snage društva branile revolucionarnim fcrorom pTrOtiv snaga kontrarevolucije. »Da bi sc individua učinila svetom«, kaže Trocki, »mora da sc odstrani društveni režim koji jc individuu ra: . zapeo na krst. A taj zadatak može da sc IZVTŠI samo uz pomoć gvožđa i krvi«. Tu bi mogla 'započeti polemika: da li baš »samo uz poanmoc gvožđa i krvi«? Međutim, nema nikakve sumnje: samo najgori pedanti mogu napadati kao | nemoralno pravo robova na pobunu protiv njihovih ugnjetača, kao i njihovo pravo da sc svim pa i autoritativnim sredstvima oduprii restauraciji i kon(rarevoluciji. .

' Problem se, međutim, komplikuje onog ćasa kada jedna frakcija revolucionarne klase zauzme političku vlasi, suzbije sve pokusajc kontrarevolucije za obnovom starog poretka, a prvobitno poverenje naroda koje je nastalo na osnovu uspeha rcvolucionamce akcije kao osloboditeljskog čina nastoji svim silama da pretvori u ncograničcni autoritct sada više me izvin> iz interesa i potreba naroda i nc podleže izbornoi verifikaciji, već se oslanja na »moć istorije« kao višu mutatizičku instancu i vokaciju. Narod sc, dodu· še, može s vremcna na vreme pozvati da post factum aklamira ono što je već učinjeno i odlučeno, ali ovaj čin ima isključivo ukrasni, paradni karakter. Ovde se susrećemo sa jednim od najčudnovatijih političkih permutacija našeg doba: s jedne stranc, pretvaranja revoluciOnarne demokratije u plebiscitarni autokrat

KNJIŽEVNE NOVINE

mamdat čiji

ski režim, a s drugc strance, Preobražaj TevoOlucionarne avangarde u konzervativnu elitu. Pojam konzervzitivne elite kao autcritarne vlasti izražen je u modernom vremenu prvi put drastično kod teoretičara Irancuske .kontrarevolucije (Bonalda, de Maistrea, pa i, engleskog konzervativca Berka) (Burkea) koji su za staru amistokratiju, nasuprot »masse du peuple«, zahtevali privilegovan autoritaran položaj. »Masa narcda« služi ovde kao puki objekt autoriteta od koje se jedino zahteva »SOumission et croyance« (potčinjavanje I VeTOvanje) i koja postoji samo kao pasivni komplement “elite. Osnovni princip postojanja ovakvih elita zasnovan je na nekritičkom i bez-

Ljubomir TADIĆ

volucionarne aristokratije, Bilo bi pogrešno tvrditi, kao što se Io čini najcešce u vulgarnoj intempretaciji anarhizma, da je om proliv svakog poretka i organizacije, Njegova osnovna. primedba revolucionarnom socijalizmu sa stoji se, međutim, u tome Što racionalmu organizaciju društva ne sprovodi »odozdo do gorc« već »odozgo nadole«. »Slobodni udruženi rad, društvena svojina, jednakost i pravda« anarhije stoga Bootbubfavlja »slobodne asocijacije Dpovezane odozdo do gore, organizacije razuzdanc sirotinje, čitavog oslobodenog čovečanstva (Bakunjin). Anarhistička revolucija se „dugo priprema u »instinktivnoj sVestI DC Todnih masa«. Međutim, ovde se susrećemo 5a prvim teškoćama anarhističkc doktrinc, Ako se revolucija dugo priprema, maiu instinktivnoj svesti naroda, postavlja se pitanje: ko priprema tu revoluciju ili oma, možda, sama od sebe sazreva u nagonskoj sferi narodnog, duha? Na to pitanje anarhisti odgovaraju kyaijnje protivrečno njihovim polaznim stavovim:, sa uvijanjima i kolebanjima. Rađanju anzu'hističke revolucije pomažu sami anarhisti »Šireći u masama ideju koja odgovara njihovom instinktu«. Oni, doduše, ne organizuju armiju revolucije, jer Je ta armija sam narod, Već nu ku vrstu revolucionarnog generalštaba (»unc sorte d'ćtat-major rćvolutionnaire«) koji bi DiO posrednik između revolucionarne idcjc i mna-

NA KAKAV AUTORITET TREBA DA SE OSLONI PROLETARIJAT DA BI SFERU MATERIJALNE PROIZVODNJE POTCINIO SVOJOJ SVESNOJ, PLANSKOJ KONTROLI .

voljnom pokoravanju, heteronomiji bez autcnomijc. Izgledalo bi kao da su stari anarhisti, Bakunjin, Krapotkin, i njihovi sledbenici Jjmali Sravo kada su kritikovali »autoritarni socilalizam«. Jer cilj anarhističkog socijalizma masuprot »amtoritarnom« sastojao se ne Salmo u ukidanju privatne svojine ı njenih derivata nego i u totalnom uništenju svake moći, rcligiozne kao i političke pa čak, u izvesnom sinislu, i duhovne (naučne); Ovaj radikalno antiautoritarni socijalizam izjednačava aristokratsku i buržoasku vlast sa vlašću koju gradi revolucionarni autoritarizam jakobinaca, blankista i marksista, Jer, prema autentičnom and» hizmiuu, svaka, pa ı revolucionarna država vodi logičkom mužnošću nc samo rekonstilu-. ciji privalnc SVOJInC nego i smrti same revolucije, budući da pomoću dekreta i regelemenata svake, vrste stavlja revoluciju pod svoje tuicrstvo, stvarajući preltpostavke za poroblja: vanje i cksploataciju naroda od novc kvazirc-

· rodnog instinkta. Uvidajući valjda svu opas-

nost ove postavke za svoju osnovnu idcju, Makunjin brže bolje dodaje da je u tu svrhu za celu Evropu dovoljno oko stotinu hrabrih i Do šlenih revolucionara. Ali to nije jedima prolivrečnost anarhističkog programa i anarhislićke organizacije. U istom tekstu se isliče ncopoziv zahtev da se članovi organizacije polćčinjavaju diktatorskim ovlašćenjima i autorilvlu njima nepoznatog Komiteta.

Ovo izrazito (ali prividno) antiorganizacijsko i anticentralističko apelovanje anarhizm: na jnstinktivnu, rezidualnu sferu marodne i radničke svesti, došlo jc do plastičnop izražaja u docnijim leorijama anarho-sincdukalističkor lidera Žorža Sorela (George Sorcla) koji ”ahteva. »razuzdani lederalizovani svel pioleiciskih institucija i udruženja« i apeluje na proletersko nasilje. Novi »morale de producicurs« je, po Sorelu, jedini u staniu da spase društvo od Odyžgaske dekadencije, Ali kakav jc to mioral proizvođača i iz čega sc om Sastoji? 0 .5Je

„Man čiji autoritet počiva na umnoj (ioš uvel

,

moral koji se iraciomalnim putem slvava tvornici, iz procesa radne disviplinc i ljubavi za rad(!), iz Bergsonovog »elan vital«, iZ, Muasivne biološko-animalnc slere, iz iradicionalističkog porodičnog vaspitanja, iz »intuicijeć, jednom rečju iz celog kompleksa i konglomceTata vulgarno-materijalističke psihologije koja meposredno vodi u besciljni »action „directe« sindikalističkop mita o »generalnom ŠSštrajku«, u delovanje radi delovanja. Nije nikakvo čudo što je ova intuicionistička usmerenost na kla sni instinkt umesto na klasnu svest proletarijata slavila Kult manuelnog rada, te jc stoga vako »teorctisanje« smatrala neplodnim i syo,stvenim buržoaskim intelektualcima, kao šio 1c, do današnjeg dana, čini svaka vulgarno• -matcrijalistička i kvazisocijalistička idleologija koja brani privilegovamni položaj konzervaiivne elite denumcirajući kritičku, marksistić-

ku inteligenciju kao »duhovnu clilu« i degradi-

rajući značaj marksističke teorijć društva na nivo mekritićčke, masovno-kulturnce propagande i agitacione parole, Jer nije slučajno da je upravo od Sorela ponovo potekla misao o modernim konzervativnim velitama društveno »Zaslužnih« licš& koja se, posredstvom Paretovog učenja o reziduima i derivacijama, dircktno ulila u pokret »crnih košulja« nekadašnjeg sOcijaliste Benita Mussolinia kojemu sc Soci (kao i Lenjinu) iskreno divio.

Tek sada se možemo vratiti pitanju kojc je ranije postavljeno: ako sc bez autorilota ne može organizovati sloboda u slcri materijalne nužde i ako je taj autoritet svesna, planska kontrola proizvođača nad procesima Dproizvodnje, kakva je onda piiroda takve komtrole? Engels je na 1o pitanjc odgovorio scnsimonistički: umesto političkih funkcija —o admibistralivnc funkcije u oblasti političkc ckomumije. Anarhisti su odgovopili prudonistički: Tederalistička asocijacija odozdo do gore, bež učešća državno-pravne reglementacije i sa, OS“ loncem na predburžoasku municipalno-običainu regulativu. Treba dodati da jc Sorclov anaho-·sindikalizam muobilisao celu sferu konkupiscencije iz carstva mužnosti materijalnc proizvodnje u svrhu »concupiscencio dominancli« nove proleterske oclite. Apelovaniem na Troezidualnc nagone, kult rada i fizičkog nasilja, 1 pregrejavanje neznanja, predrasuda i ressentimenta morali su neposredno da odvedu iracionalnom revoltu umesto svesnc revolucionarne promeme postojećeg.

U tom svetlu treba sagledati dva wostojeća modela u organizaciji materijalne pr „zvo:nje koji su se uobličili u toku i posle o!:obarske revolucije: model državnog i mcdel samcupravnog socijalizma. Engelsovo predviđanje da će iščeznuti državno-birokratsko rukovođenje ako se zameni politekonomskim administriranjem nije se ostvarilo. Međutim, i da sec ostvarilo ono bi predstavljalo rešenje u okvirima i na tlu političke ekonomije građanskog društva koja umesto birokrata organizuje upravu ičhriokratsko-menadžerskog tipa koja je tako svojstvena . savremenom »industrijskom “društvu« i koja neposredno vodi funkcionalističkoj vladavini apstraktnog sistema sa apstraktnim licima i podeljenim »ulogama« nad konkreinim ljudima. Ovde ne iščezava nego sc samo pomoću moderne iebnike pojačava vlast slcpog automafizma u radnom procesu koja sč reperkutuje u svim oblastima društvenog i političkog Života. Model radnićkog samcupravljanja hteo bi da izbegne ovu panbirokratski alternativu. Njegovo najjače oruđe je kritika cenftralizma i državnog planiranja uz istOVEcCmetro oživljavanje »slobodne inicijative« i komnkurencije robnih producenata ranokapitalisličkog tipa, ali bez buržoaskih posrednika, Mieđutim, usled. svoje federalističke orijentacije ı u proizvodmji i u političkom životu cno mije u stanju da postigne nivo pozilivne integracije koju je Marx zamišljao kao udruženje proizvođača. Pošto se cela organizacija proizvodnje zasniva na dispcrsiji atcmiziranih samotupravnih kolektiva orijentisanih isključivo na privatni yakl i privatnu nuždu, na cstvarivanjc lične srećc kao materijalnog blagostanja ali putem međusobne konkurencije, celckupna Javna slera ostaje van njihovog istinskog domašaja, kao privalni posed »njihove« auloritarnce vlasti koju oni ne kontrolišu, već maprotiv ona mjih stavlja pod svoje pokroviteljstvo, ili, što izlazi na isto, poziva ih s vremena mu vremc da im »objasni« već donete odluke. Otu-

da se i dešava da ni jedan od poznatih modela -

socijalizma ne oslvaruje bitan zadatak socijalističke revolucije: oslobođenje radničke klase, već obmuto: zadržava se u najboljem slučaju u okvirima hrišćansko-prosvetiteljsko-buržoaskog pojma slobodnog rada' čime, na primitivno-komunistički način, »posao radnika ne ukida nego ga proširujc na sve ljudu« (Marx).

Svesna, planska kontrola o kojoj je Marx govorio kao o novom autoritetu socijalističkog porcika pre svega pretpostavlja jedinstveni subjekt-objekt auloritativnopg odnosa. Medutim da bi se to postiglo nužna je promzna u sač moi organizaciji društvenop rada. Prvi uslov za lakvu orgamizaciju jeste odbacivanje bprinudnog, . birokratsko-centralistićkog jeCimstva koji vodi sivom autoritarnom, monolitizmu, plansku konirolu proizvodnjom stavlja u ruke tehnobirokrata i njihove postvareme crganjzacije. Drugi uslov sastoji se u odbacivanju prividno dobrovoljne, a u stvari nasilne deziniegracije proizvođača koja konfundira demokratizaciju društva sa decentralizacijom i Koja umesto da smanjuje silno uvećava »pluraliZale autoritarnih instanci u društveno-političkoj, s{eri. I jedna i druga shema drušivenc organizacije suprotna je životnim inferesimua proizvođača, budući da obe podjednako vode dominaciji otuđenog autoriteta. Svesna plaska konirola pretpostavlja dobrovoljno udruŽene proizvođače maferijalnih i kultumih dobara odozdo do gore na principima slobodnili izbora i bez ikakvog starateliskog uplitanja »više vlasti«, pošto se kao subjekt i objekt potčinjavanja Javljaju sami proizvođači, a SDUsao potčinjavamnja izvire iz njihovop svesnco interesa, Približan cmpirijski mcdcl za takvi organizaciju slobode u slcri »spoliašnje nužnustie predstavlja kongres radničkih saveta kao vrhovni, izborni i u svako doba smenliivi orklasnoj) svesti, a ne na” atavističkoni iracionalncm klasnom instinktu. i

U svetlu ovih razmatranja treba odlučno naplasiti kako je za shvatanje socijalističkoj nutcritefn pclpuno lažna dilema centralizant ili domokratija, Namrotiv, pravi problem jeste i ostaje birckratski ıli domckratski centrali-

Nastavak na 10. strami

5

fi