Književne novine

DANA ia ua

SMRT BRANKA VUKOVIĆA

Nastavak sa 1. strane

U ŠIBENIKU JE 28. juna nesrećnim slučajem izgubio život književni prevodilac Branko Vuković. U podjednakoj meri književni radnik i zaljubljenik literature Vuković je bio i pesnik za koga je susret sa tuđim poetskim tekstom predstavljao nmneopisivu radost i koji je sa jednom izuzetnom strašću upravo želeo da se suočava sa onim pesnicima čija sc ustreptala poetska reč relativno teško predaje melcdiji i zvuku našeg jezika. Samo oni koji su ga poznavali znaju sa kakvom je upornošću tragao za adekvatnim izrazom, koliko je dugo negovao svaki prevedeni stih pre no što će da ga definitivno preda u štampu, sa kak vim je poetskim nadahnućem govorio o pesnicima koje prevodi i koje se sprema da prevodi. Jer, Vuković nije bio samo pesnički prevodilac nego i pesnik. Jedan od onih pesnika koji u tišini pišu stihove i smatraju ih do te mere delom svoje mnajintimnije ličnmosti da nc žele da sa njima tupoznaju i ostali svet. Ali, taj svoj nesumnjivi pesnički dar pokazivao le prilikom prevođenja uglavnom moderne SsovJetske poezije, u širokom vremenskom rasponu od Marine Cvjetajeve, Ane Ahmatove i Vladimira Majakovskog do Bulata Okudžave, Jevtušenka, Voznesenskog, i mnogih drugih.

Međutim, svoju nesumnjivu ljubav prema literaturi Vuković nije vezivao samo za pesničke tekstove nego je sa istim takvim interesovanjem pratio i druga zbivanja u sovjetskoj književnosti i kulturnom životu, Vuković je napisao veći broj dužih i kraćih članaka o novim dramskim delima sovjetskih autora, o različitim diskusijama o literaturi i pozorištu u Sovjetskom Savezu, masu kraćih i dužih informacija o novim knjigama i zanimljivim događajima u kulturnom životu. Pratio je, mada u manjoj meri, i zbivanja u našoj literaturi gde se, budući pesnik i imajući pravo na svoju pristrasnost, obraćao uvek svojim literarnim simpatijama i imao jedan gotovo mežan odnos prema literarnim poslenicima koji u tišini neguju našu kulftirnu tradiciju ne težeći pri tom za izuzetnim publicitetom.

Branko Vuković je poslednjih neckoliko godina bio jedan od najvrednijih i najrevnosnijih saradnika »Književnih novina«. U ovom trenutku kada ga više nema među živima izgleda gotovo neverovatno da se na stranicama ovoga lista više nećemo sretati sa njegovim nadahnutim pesničkim prevodima i znalački napisanim člancima o ruskoj književnosti, Staru istinu da je svaka smrt istovremeno i jedna velika nepravda, prerani odlazak Branka Vukovića iz života rečito 1 SurOVO DpOtvrđuje. NEPOZNATI RUKOPISI VLADANA DESNICE

J PRVOM, INAČE ODLIČNO UREĐENOM, OVOGODIŠNJEM BROJU »Zadarske revije«, koji je u celini posvećen književnom stvaranju Vladana Desnice, objavljena su i dva eseja iz rukopisne zaostavštine ovog značajnog jugoslovenskog pisca. Kao esejist Desnica se uvek koristio svojim neposrednim literarnim iskustvom i, raspravljajući poneko od eorijskih pitanja, uvek govorio o problemima sa kojima se on sam kao pripovedač ili romansijer suočavao. I ova njegova dva eseja pripadaju toj vrsti Desničinih književnih radova. U »Marginalijama o iracionalnom« | Desnica, koristeći se svojim iskustvom, gOVOri o procesu književnog stvaranja. Odmah u početku on određuje nekoliko mačina stvaranja umetničkog dela i nastoji da fiksira osnovne karakteristike pojedinih stvaralačkih procesa. Izlažući dalje tokove takvog jednog procesa i uočavajući suptilne granice između svesnih piščevih htenja i mastojanja i onoga što se tokom oblikovanja književne građe u književno delo samo sobom nameće i tokom isanja kao nužnost iskrsava, Desnica insistira na jedinstvu tih dvaju, na prvi pogled različitih, misaonih procesa i u tom jedinstvu vidi uspeh ili neuspeh jednog literarnog dela.

Da li mođerna proza poznaje granice između značajnih i beznačajnih pojedinosti? Da li je detalj rekvizit sitnorealističke proze i sastavni deo jednog postupka prevaziđenog literar nim iskustvom, ili je tek moderna proza dala detalju i pojedinosti pravi smisao i značaj? Na ta pitanja Vladan Desnica želi da odgovori u drugom eseju »Zloupotreba jednog termina: detalje. Kao i u VO slučaju, Đesnica na jedno prilično složeno Ppitanje, poučen mudrošću iskustva, daje vrlo prost odgovor. Reč nije o defalju kao takvom, nego O njegovol fankcionalnosti ili nefunkcionalmosti u određenoj proznoj celini (P. P-ć)

Ž

DA JE ČOVEK MERA SVEGA, prvi je, mislim, rekao Protagora iz Abdere.

Starogrk je to dobro rekao, i dobro su rekli svi koji se u tome sa Protagorom slažu.

— Čovek je mera svega...

— Tako je! Taaako je!

Ako, }ljeskaj:e, vredi.

I ja bih krenuo u staru Grčku da, zagubljenog u vekovima, pronađem građanina Protagoru, ruku da mu stisnem, đa mu kažem:

— Tako je! Taaako je, Protagora!

Šalter na home treba da je Istorija — zatvoren. Radi samo Mitologija. Sedi ona za šalterom i sćdi.

— Putujete u staru Grčku, a ne razumete se u let ptica! — strogo me oceni mos prav, grčki, — Jedino po letu p'ica, gospodine, vi možete zaključivati kakva je volja bogova... Ne tiče vas se volja bogova? Onda nećete putovati, gospodine!

Nisam vizu dobio, nisam otputovao. Nisam dospeo do Protagore, koji je rekao da je čovek rnera svega. A želim da dospem, toliko želim. Zato sam našao načina da se s Mitologijom upoznam privatno. Postali smo toliko prisni da mi je stara dama čak kazala;

— Dragi ste mi, gospodine. Bili ste mi simpatlični od prvog tremu:ka, poverujte:

— Poverovao bih, ali vizu za staru Grčku ni-

ste mi dali. :. — Ni sada ne dam! Nećete putovati, tek sađa*

nećete putovati!

— Sprečavate me da vidim dobrog 'Protagoru, koji je rekao da je čovek mera svega...

— Ja hoću, mili gospodine, da sprečim mešto drugo: da slučajno vas ne vidi rđavi Polipemon, koji uzima meru čoveku.

Uzalud sam hteo razgovor o Protagori, dama Mitologija ga je skretala na Polipemona. Šta mi je o Polipemonu ispričala, to je doista užas. Ne znam da li uopšte spada u humoresku.

Polipemon, taj kojim me piaši dama Mitologija, o čoveku je, dakle, vodio računa kao i Protagora, samo šta ga je Polipemon vodio na jedan smprotan način.

Putuju ljudi, jedan čovek jednim, drugi čovek drugim putem, obojica umorni od putovanja.

— Vi ste umorni od putovanja! — sretne ih Polipemon. — Kako bi bilo da se malo odmorite, da odspavate, pa posle možete dalje. Kako, nemate gde? Imate, kod mene! Zahvalni ste da legnete makar na pod? Koješta, metnuću vas u krevet.

Ne laže Polipemon. Tako mu je usluga prijateljska, brza je i tačna. Čovek se začas nađe u krevetu, zaspi, a Polipemon bdi, meri gosta.

Mereći čoveka u krevetu, Polipemon sa tugom zapazi da je čovek kraći nego krevet. Od glave do kraja kreveta ima cela šaka, od tabana do drugog kraja ceo pedalj. Ne može tako, čovek u krevetu morao bi biti duži. Polipemon je zato tu, vuče čoveka za glavu i za noge, isteže čoveka, dok čovek najzad svoiom dužinom ne pokrije ceo krevet. I sutrađan Polipemon bavi se svojim produženim čovekom. Kopa za njega raku dužu šaku i pedalj.

Drugi Polipemonov gost je duži od kreve:a. Izmeri ga lepo Polipemon, i jeste, tačno je, čovek je duži za stopala dole, za glavu gore. Ne mora Polipemon da ga produžuje, dovoljno je da ga skrati. Oko toda ima posla, ali ujutru zato Polipemon kopa čoveku raku kraću za stopala ı za glavu. š

Još jednom moram reći da je to što sam iZ usta dame Mitologije čuo o Polipemonu ništa dru-

Ljubiša MANOTLOVIĆ

HuMOoRe Ka Hotel „Polipemon“

go do jedan užas. Ali, uza sve opasnosti, ipak vredi putovati u staru Grčku, tražiti Pro*agoru, videti ga, ruku mu stisnuti. Zahvaliti mu se što

O Io

TILUSTROVAO MOMO KAPOR

jopri rekao da je čovek mera svega, pa i kreveta. Jer da on to nije rekao možda bi u svetu vladali Polipemoni koji pođešavaju ne krevet prema čoveku, nego čoveka prema krevetu!

PRIMVILJENE KNJIGE

M. J. Ljermontov: IZABRANA DELA, »Prosveta«, Beograd 1968, izbor Miodrag Sibinović, pogovor Milorad Đurić, strana 45. ”

Milan Radojević: TAJNA BELB STENE, »Prosveta«, Beograd 1968, strana 128. :

Toman Brajović: CRNA GORA U DELIMA LIKOVNIH UMETNIKA DRUGIH KRAJEVA I NARODA, »Obođ«, Cetinje 1967, strana 222.

Stanko Batur: OTOČJE SUNCA, »Mostovi«, Lukavac 1967, strana 40.

Vladimir Bažant: STAKLENI VRT, Vlastita naklada, Bjelovar 1968, strana 64.

Veljko Mijović: NOVELE, Piščevo izdanje, Prijepolje 1968, strana 112.

Mališa Vučićević: SAM PROTIV SVIH, Piščevo izđanje, Kruševac 1968, strana 384.

AUN IN |

\ 30*I

Božidar BOŽOVIĆ

EPPUR SI MUOVE

U VREME kada je i svetska i naša štampa prepuna svakojakih aktuelnih, a često i neverovatnih vesti O savremenim događajima, na njenim stupcima ipak je svuda našla mesto i jedna koja se odnosi na davna vremena. Katolička crkva — prema izjavi jednog njenog austrijskog nadbiskupa — sprema se da preispita presudu Inkvizicije kojom su 1632. godine u Rimu osuđeni Galileo Galilei i njegovo učenje kojim podržava i upotpunjuje Kopernikovu heliocentričnu teoriju. Time..čak i katolička crkva, sukobljena sa hodom vremena i razvitkom nauke, pristaje da suzi granice svoje nepogrešivosti.

Priča o tome kako je Galilej, kad je morao da recituje formulu odricanja i sedam Ppokajničkih psalama, na kraju ustao sa kolena i iz-. govorio slavne reči »Eppur si muove«, apokrifna je, naravno, i javlja se tek nekih sto trideset godina kasnije. Galilej jeste, najpre, 1616, pristao da se odrekne svog učenja, ali je to obećanje prekršio samim tim što ga je, Upotpunjeno, objavio (»Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo«). Tada više nije hteo da pristaje na kompromise, i vatreno se založio za svoje učenje. On, doduše, nije, kao Đordano Bruno, spaljen, niti je, kao on, proširio svoje učenje i na svemir i odrekao se antropocentričnog shvatanja sveta. Ipak je godine proveo praktički lišen slobode i pod stalnim i budnim nadzorom Inkvizicije. Platio je skupu cenu za istinu i uverenje da je u pravu. Crkvi i njenoj inkviziciji, međutim, niti Je uspelo da uništi Galilejevo ime i slavu, niti, pogotovu, da svet preinači i istmu izmeni, Nema sile kojoj bi to pošlo za rukom. A dogme umiru neumoljivom smrću u sukobu sa onim što svet zaista jeste. | Sudbina ovog genija samo je prividno proistekla iz činjenice da se sukobio sa mrakom koji ga je okruživao. Mraka uvek ima; ta čimjenica samo je posledica nečeg drugog. Lekar, filozof i astronom, Galilei je svoj durbin, svoj genijalni pronalazak kojim je umnogostručio čovekov vid i mogućnosti njegovog saznanja, uperio u tajne neba i uopšte u nepoznato. Suština je, dakle, u tome što je istraživao, preispitivao istine i svetinje, što je verovao u Cc vekovu moć da svojim umom prodir• sve dalje u ono što je nepoznato, ili u ono što je neko, samouvereno, jednom za svagda proglasio istinom. (A večitih istina, izgleda, nema, bar ne u nekom apsolutnom smislu. Tome nas, pored ostalog, i dijalektika uči.)

Možda bi u kalendare crvenim slovima valjalo unositi baš ovakve datume: one kad padne neka zabluda. Čak i u crkveni, katolički, u ovom sluča|u.· ; i ' Siroti, stari, Galilei, kome misu dozvolili ni da se čestito obeleži grob nekoliko decenija, od ove sadašnje rehabilitacije nema ništa. Nemaiu ni drugi, koji nisu bili Galileji, ali su zastupali istinu, oni iz našeg vremena, koje u poslednje vreme rehabilituju. Imamo, ipak, mi koji smo ioš živi, jer ako je istina da svakom smrću umire pomalo i svako od nas živih, onda je Istina i to da svako vaskrsnuće istine i njeno, makar i pozno, priznanje upotpunjuje slobodu ljudskog duha, našu slobodu.

A A VV A A TT

Milovan VITEZOVIĆ

Slobodnije o slobodi

Zalaveži vreme i psi nas progone. Idemo napred, povijeni meko, Velika zvona retko zazvone,

Ali se čuju daleko.

Šta dohosi hovo jutro kad se staro sunce fodi: U slobodi postoje noći i postoje dani, Sloboda hikako da se do kraja oslobodi. Pravda im teška koji su njome okovani.

Sa neprijateljima sam ruku pod ruku. Misao misao progahj}a. .

Čoveh senka istrajho me prati.

Mršavi odjednom deblji kraj izvukt:

Iz svakog panja . Može se bista istesati.

Svet se pretvara u galeriju

Koliko su česte te biste u svetu.

Slabe ocene ako ne znam njihovu istoriju: Žele me prefvoriti u marionetu —

Tanano da igram na liniji — koncu. O, koliko igram, a nisam u moru? Petao koji majavljuje zoru, Najčešće završi u loncu.

Tamnice i tamničari

Nepozhati čovek odnekud u meni. Srećete li i vi nepoznata lica? Naša je koža najveća tamhnica,

4 svi za hešto utamničehi.

Tamhnice se druže. Tamnice se glože. A ovako stoje tamničarske stvari: Svi smo tamhice i svi tamničari,

[z ove se tamnice u drugu mne Može.

4 Tek grudi, a tek rebra jaka: ı srce je iza rešetaka!

KNJIŽEVNE NOVINE