Književne novine

KRITI

JOŠ JEDAN RATNI ROMAN! On traži sebi mesta u našoj literaturi koja je sada već prilično zakrčena i ratnim temama i proizvodima romanesknog žanra. Da bi izvojevao pravo na to mesto, ratni roman morao bi udovoljiti potenciranom zahtevu za sadržinskom i stilskom novinom. »Mojkovačka bitka«, međutim ostavlja utisak da prkosi ovom imperativnom zahtevu. Kao književna tvorevina, Sijanićev Mojkovac liči na nekakav Ararat starine usred rastuće poplave svakojakih umetničkih novosti (i »novosti«). Doduše, na vrhu tog Ararata gnezde se izvesne savremene misli, kao što je intul!tima ideja o čovekovom »postvarenju« {reifikaciji). Tako, u očima Radiča — protagonista romana, komc se čini da su »vojničke stvari mnogo trajnije od samih vojnika«, ratnici se SVOde na sečiva (na bajonete ili »sungije«). Pa opet, svi ti Sijarićevi seljaci, serdđari i popovi — bezmalo naši savremenjici — pobuđuju čudnu pomisao da bi bili daleko manje začuđeni kad bi se vratili u nemanjićki Ras, negoli kad bi se obreli u nekom savremenom industrijskom zgradu. a

Ovakvu impresiju starine proizvode gotovo svi vidovi ili sastojci romana. Na prvom mestu, njegova ratna tema: pod uticajem svetske situacile kao. pod pritiskom zle sudbine ili više sile, Crnogorci moraju da obustave otpor pred Rajnelovom landšturm-divizijom, koju su na Mojkovcu slistili sa zemljom. Tema, dakle, nije uzeta iz poslednjeg svetskog rata, već iz onog ranijeg, prvog.

Romaneskna forma Sijarićevog dela kao da se- prilagođava toj relativnoj starini teme: diverpirajući od savremenog romana koji teži da se dramatizuje, pa čak i da se saobrazi modelu filma, »Mojkovačka bitka« iako gravitira epici. U njoj, rat je manje jedan dramatski volini čin, negoli neki bezizboran epski događaji, koji često izmiče individualnom kajanju i vrednovanjt uopšte: »Vi im recite da se ne kaiete«. savetuje Zeko svoje sapatnike-zatvorenike što čekaju da iziđu pređ austrougarske sudije.

“U takvoj književnoi formi ovaploćuie se odgovarajuća moralna ideja, koja osvetliava i osmišljava romansijerovu viziju rata. Možda bi se ova ideja dala naisažetije i najprikladnije formulisati kao klasično »čojstvo i junaštvo“. To plebeisko čojstvo traži svrhu sveta (pa i rata) u običnim ljudima: »A takvi i čine ovaj svijet. Zbog mjih je, braćo mola, i stvorcn svijet«, veli komandir Radič držeći mnadgrobno slovo neobičnom ratniku-samoubici Novaku Čeliću. O. takvom čoijstvu visi | samo iunaštvo, čak i rodoljublje. Sijarićeve junake odlikuje ne-

ooo ari acer eyosririn srona risen rererorpsruuiez par aiaoaa enu zure arene aero ra ulua au pe rana ui cy mi Prameeir a ra Oz Zera aki Kao 7

KAO PISAC Moma Dimić želi da poeziju traži u svakodnevnom životu i da o toj poeziji svakodnevnog života govori, po mogućnosti, što neobičniijim jezikom. U njegovoj prvoj knjizi »Živeo život Tola Manojlović« to. je došlo do izražaja u najvećoj mogućoi meni. Tu je jednostavno uzet jedan običan ljudski Život i ISprlčan na onaj način na koji se govori u šumadijskim selima. Tamo gde nije, bio zanimljiv Tola Manojlović bio je zanjmljiv jezik kojim je, ispričana njegova biografija. Nešto slično događa se i u drugoj Dimićevoj knjizi »Ciganski krevet«. Kao što mu se u prvoj život jednog, seljaka učinio pun egzotike j bizamosti, tako Dimić u Ciganima i njihovom svetu pronalazi lu istu epzotiku i bizarnost. Kao što je Imao ambiciju da bude više sekretar koji će beležiti kazivanja Tole Manoilovića nego da bude pravi njegov biograf, tako je Dimić i u ovoj knjizi pokušao da se u najvećoj mogućoj meri približi jednoj određenoj predstavi o Cigantma i mjihovom svetu i da O tome progovori jezikom kojim bi, po njegovom shvatanju, da. Cigani sami govore o sebi svome sekretaru sigurno nji hov Život bio opisan.

Kada je u pitanju jezik Dimić pokazuje nesumnjivu | maštovitost. Ako je on iZ obično: narodskog govora umeo. da izvuče nit poez |C u svojoj prvoj knjizi, iz ciganskog sveta on Je isto tako umeo da nam ptuži poeziju. Svet, mašte, gatke, vradžbine, praznoverice s jedne ı svet vica, humora i dosetke s druge strance spojio se u Dimićevoj viziji ciganskog. sveta u jedan koherentan pesnički svet koji takav kakav jeste može da ima neodoljivu sugestivnu moć, Ali paralelno sa tom sugestivnom mOoći,

|___GGGUUUUUARA A JU UUJIJI d“TTJF!CC___ Moga O Zr

MNOGI teoretičari poezije i, pogotovu, mnogi Pesnici u jednom su danas saglasni: o poeziji ne treba mnogo govoriti, ne treba je analizirati 1! tumačiti, ne treba ono tšo dejstvuje, ako dejstvuje, svojom integralnom celinom raščlanjaVati i raščinjavati. Ako imamo na umu nežapamćeni polet koji je kritika poezije u nasem veku koji, ponekad, i vekom kritike naZivaju, doživela, ako se podsetimo mnogih isuVIŠe specijalizovanih kritičkih postupaka koji šu retkog i nestrpljivog današnjeg konsumenla poezije mogli odvesti u statističke institute, tako se to obično kaže, umesto u poeziju takvo jedno shvatanje možemo da razumemo, mada ne i da ga prihvatimo. Sait Orahovac ga, očevidno, i prihvata. »Sevdalinke, balade i romanse Bosne i Hercegovine«, sasvim je izvesno, Imaju svoje poetsko dejstvo. I to dejstvo na]: sireg: spektra. Problem komunikativnosti, koj! Se danas tako rasprostranjeno postavlja, Za njih je sasvim bespredmetan. One će naći svoic čilaoce i poštovaoce, svoje. zaljubljenike i za nesenjake u najširem mogućnom auditorijumu, kome pripadaju folkloristi, književni istoričari ! teoretičari, cstetičari i, sto ie najznačajnije u ovom slučaju, publiku koja ih, gotovo bez izuZzetka, smatra dragocćenim | blagotvornim SVOjim nacionalnim blagom kojeg se ni po koiu conu ne bi lišila. .

Računajući samo sa tom neoborivom injenicom možemo reći da je Sait Orahovac napravio knjigu o kojoj se samo kommlimeni!ma može suditi. Jer, to je knjiga koja obuhTOB lagO0%10 blago nastalo na jednom OŠ neblju, blago koje još nastaje i razvija se Za hvatajući OVO. pet vekova (od XVI do XX). Već sam taj podatak govori o veličini zadatka koji je ovaj vredni poslenik folklora obavio. Svestan istorijskih, etničkih ba ı etičkih OsObenosti koje se javljaiu ma tcrenu nJeBOVOE istraživanja, Orahovac je u svoj posao UHOSIO

KNJIŽEVNE NOVINE

ka čovečna hrabrost bez ratobormmosti: svi su ti seljaci vojevali i gimuli hrabro kao retko ko, pa ipak »bili su, zbog ratovanja, kao kakvi teški bolesnici«. Nasuprot gospodskim poklonicima Marsa, oni nipošto ne doživljavaju vojnu kao nekakav izliv »zdravlja«. I tako, na vrhu Sijarićeva Mojkovca cveta plebejska humanost, natkriljujući i junaštvo i rodoliublje. Stoga se ovaj Mojkovac uzdiže iznad prizemnog, tradicionalnog »ratnog romana«, koji je sklon da konvencionalni patriotizam i heroIzam pretpostavi (čak i da suprotstavi} humanizmu. Ocrtana ideja zrači me samo iz autorova duha, već isto tako, i prvenstveno čak, iz obrađene materije, to jest iz mojkovačke bitke. U romanu, ova bitka označava tačku gde sc presecaju rat i ljubav. Sam presek bio bi čvor čitavog: romanesknog pletiva. Naime, učiteli Radič hteo bi da se oženi ugrabljenom devojkom Umkom, ali ga kapetan Maksim Tucanja upućuje na front umesto ı crkvu, — Što. mudri starac Vidak komentariše ovako: »Mi smo narod gotov na ženidbu, samo me stižemo da se oženimo — ne daju nam ratovi«. Razvijajući takvu fabulu, Sijarićev roman kao da varira narodnu vojničku pesmu: »Mlesto tvoje ruke dvije — mene grle fišeklije«. Ukratko, rat razdnužuje Radiča sa voljenom Umkom; za uzvrat, on ga združuje sa mnogim drugima, ubrajaiući tu.i Umkinu braću koja su nameravala da mu se osvete zbog otete sestre.

Svi oni se bratski združuju na Moikovcu, da bi svojim grudima štitili leđa srpske vojske u odstupanju. Na horizontu romana, ova zaštita se vidi ne samo kao strategiiski potez, već i kao jedan besprimeran moralni čim, koji znači spontano, kolektivno, zaista bratsko samo-

koja je ipak primarna, prisutna je u Dimićevoj poez:'ji i želja da se čitalac, na određemi mačin, šokira i jedno naivno verovanje da je egzotika sama sobom poezija i da se zbog toga sama egzotika može predstaviti kao nešto, nesumnjivo ı autentično, poetsko. Razume se, to je zabluda i Dimić Je tu svoju zabludu platio mnogim usiljenim stihovima i nekolikim ne naroĆito uspelim pesmama. Ali, bez obzira na to Dimić je češće, pogotovu onda kada se vezivao za Životni podatak, za određenu kKrilaticu ili želeo da iz ciganskog folklora stvoni poetsko delo, uspevao da odoli mnogim iskušenjima i da stvori ono što je naumio. Razume se, pri tom Dimić milje izbegavao čitav niz literarn'h stilizacija kao što mu jedno nadrealističko, ili pre dada'stičko, pesničko iskustvo nije bilo u potpunosti stramo. j

najveću mogućnu meru svog sakupljačkog iskustva i objektivnosti. Nastojao je da u svoj zbornik unese najlepše, najbolje, najređe primerc ovog jedinstvenog nacionalnog blaga i, istovremjeno, da pesme rasute po mnogim, danas g0tovo zaboravljienim publikacijama, kao i onc koje eprzistiraju samo u usmenom predanju, ponovco oikrijc, skupi, rediguje i publikuje na jed. nom muesfu. Osim Toga, iako u poslu kojim sc bavi nije ni prvi ni jedini, Orahovac ic svakako jedan među onima koii ne prihvataju posioljeće stanje u toi oblasti folkloristike. A ono. je, u mnogočemu, bilo smeša metodskih, terminoloških, književnoistorijskih, a ne tako retko, i političkih promašaia. Zaokupljen bitnim problemima svog istraživačkog rada. Orahovac ic. to Ircba naglasiti, njihov najveći deo uspešno rešio. Čitaocima je data jedna voluminozina knjiga koja sadrži preko sedam stotina tirskih narodnih pesama. Data je auditorijumu da ob: novi svoja priliččno davno stečema znanja, da proveri svoje utiske o literarmoi i estetskoj vrednosti te vrste nacionalnog folklora, da po: kuša da pronikne u poneku njegovu dubinski

Apoteoza čojstva Ćamil Sijarić:

MOJKOVAČKA BITKA, »Svjetlost«, Sarajevo 1968.

žrtvovanje, Ako Jjstoničar i moralist posmatraju činmnioce kroz čin, naš romansijer obrće njihovu optiku. Kao nepatvoren umetnik, on viri rat kroz ratnike. Uglavnom: kroz seljake. Pri

tom, pronicljiviji i pošteniji od »ratobornih« spisatelja, on u fim svojim junacima uočava duboko, organsko trenje između ratara i ratnika: vojna pretvara ove seljake u bolesnike. No, da li takvi likovi »odgovaraju« stvarnim borcima sa Mojkovca?

Neumesno pitanje. Bar u literaturi. Nepre-

„vaziđen majstor ratnog romama, Tolstoj je za

svoga heroja rekao: »Andrej Bolkonmski mije niko, jer romansijer ne može da preslikava lica iz života«. Prema tome, ko je »u stvari« Sijarićev Mojsija? Niko. Što znači: svako. Uostalom, izgleda da je Mojsija najoriginalniii ı najinteresantniji lik »Mojkovačke bitke«, koji, kao fakav, nadvišava i protagonista Radiča. TInokosan pojedinac bez igde ikoga, on bi bio pravi romaneskni junak među epskim figurama Sijarićevog dela, — među kojima su naročito reljefno izvajani Redžep Karađašić i Maksim Tucanja. Svaki od tih likova je sličan biblijskom Adamu: kao da ie izvaian od zemlje. Pa i same žene ratnika »bile su živi dio zemlje koji diše i sanja«. Čupajući ova »adamska« bića sa mjive, rat ih odmah potom ukopava u meterize, zemunice, rake... Ta bića su organski srasla sa zemliom i večnom prirodom. IT, pre no što će se ukazati kao tačka, smrt se u njihovom Životopisu javlja višekratno — kao niz razmaknutih zapeta (ako se tako može reći). Ona mije neponovljiv kraj već neka povratna ep zoda poput godišnjeg doba: »Istmu vam velim,

ZŽivoti eksperiment Moma Dimić:: i Bora Iljovski: |

CIGANSKI KREVET, »Delo«, Beograd 1968.

Izvestan deo pesničkih i proznih tekstova u OVOJ zbirci nastao je iz uverenja da poeziju mogu da pišu svi ı da je došlo vreme kada ona tako može i da se piše. Poneki poetski tekst predstavlja eksperiment u tom pravcu. Mnoge Dimićeve pesme, naročito u drugom delu knjige, rezultat su jedne posebne vrste kolektivnog pisanja. U kojoj je meri to kolektivno pisanič doista kolektivno pisanje po unutrašnjem diktatu, psihičkog automatizma o kome su SOVOrili i u koje su verovali nadrealisti, a u kojoj meri su ti automatski tekstovi poslužili samo kao građa za Dimićeva naknadna uobličavania, teško je sasvim pouzdano utvrditi, ali je nesumnjivo da Dimićev udeo nije bio u toj meri mali u kojoj bismo mi u prvi mah, mogli da mislimo. . . a

Privučem jeziku u onim njegovim oblicima

Bogatstvo folklora

Sait Orahovac:

SEVDALINKE, BALADE I ROMANSE, BOSNE I HERCEGOVINE, »Svjetlost«, Sarajevo 1968.

dimenziju koja, u auditivnom primanju (a te pesme najčešće tako nalaze put do svojih wmopgobrojnih ljubitelja) veoma lako može da promakne. Ukratko, pred nama je knjiga koja sama o sebi i sama sobom dovoljno govori. Kada bi to bio njen jedini cilj svaki dalji razgovor bio bi deplasiran, a svako usmeravanje čitaočeve pažnje ma izuzetne umetničke kvalitete poezije o kojoj je reč u majmanju ruku prelenciozno,

U Orahovčevom predgovoru, međutim, Spominje sc da je njegov rad podrazumevao stvacanje jednog »antologijskog izbora«, prilično često se spominju »estetski« kvaliteti pesama koje je autor u svoj izbor uvrstio. Ta dva niomenta mogu, iole stručnijez čitaoca, da Dpokolebaju u sudu o ovom delu i da ga dovedu do zaključka da ono ne rešava baš sve zadatke koje je sebi postavilo, ili ih, bar, ne rešava dovoljno uspešno. Antologijski izbor, ako se ne varamo, podrazumeva jedan određeni, makar i subjektivni. ključ po kome se pesme biraju i taj kijuč nije samo naučnički, niti takav može biti, nego je, pre svega, estetički. On podrazu-

— ispoveda se komita Zeko uoči streljanja. Po treći put sam mrtav«.

Izražavajući plebejsku vitalnost (koja, ovde, osuđuje i odbacuje samoubistvo, mada neće da ustukne pred mogućnom ili neminovno pogibijom), ovakav koncept smrti rađao bi junaštvo Sijarićevih junaka. U isti mah, podrazumevajući izjednačenje svih ljudi — pa i meprijatelja — u smrti, on bi iunaštvo prožimao nekim iskonskim i nadmoćnim čojstvom., Biće da je baš to čojstvo pobudilo Bećka da iz konopaca oslobodi zarobljenika koji ga ic nešto ranije napao i uvredio: posle toga, obojc su se »gledali kao ljudi koji se poznajiu«. Kao utuk nperfidnoj »modemoj« dehumanizaciji, ovo prostodušno i klasično čojstvo zadobija živu aktuelnost, razvejavajući utisak starine, izazvan površinskim slojem Sijarićevog dela. Stoga se Sijarićev Mojkovac i uzdiže kao meki Ararat humanosti u poplavi pomenute dehumanizacije. On se uzdiže u obliku istorijskog romana, u kome se istorija otvara manic prema »metafizici« megoli prema psihologiji i mitologiji. Tako, u Radičevom duhu, istorija tekućeg rata i samog mojkovačkog boja oživljava mitski viziju »nepreglednih seoba Srba«. Ovde, mvđutim, mit ukazuje više na kontinuitet vrcmena negoli na večnost izvan vremena. Sledstvemo, Sijarićev Mojkovac počiva na tlu ronmancsknog realizma, mada može činiti utisak da se gubi u oblacima starinske epske romantike. U stvari, pisac je nastoiao da jednu m'inulu ecpsku realnost evocira sredstvima današnicn romanesknog realizma, ne zazirući pri tom ni od simbolike (magnovena wojava stabla u blesku munje — kao simbol ljudske cgz'stencije). Evociranoi realnosti odgovara osoben, ponešto arhaičan jezik Sijarićevih iumaka, a donekle i samog autora: na Drimer, »voWa“« umesto »rat«; onda, upotreba imperfekta; i tome slično,

Na umetničkoi skali naše literature o DrVOom svetskom ratu, »Mojkovačka bitka« teško bi se mogla izravnati sa »Hrvatskim bogom Marsoma; ali, po svoj prilici, ona nije ispod „»SvPske trilogije«. Sijarićev ratni roman probiia sč u tu literaturu svojom zrelom vromanesknosmm formom kao i svojom ratnon temom. Drugim rečima, pisac je uspeo da istoriisku Činien cu asimiluie i transponujie vlastitim wme*?m im činom. Zato mu je i pošlo za rukom da Mojkovac dočara kao Ararat čojstva.

Radojica Tautović

—_u uuu "FT"

i vidovima u kojima on daje mogsućnosti za eksperimente i stilizacije u svakidašnjem surovom i sirovom Žživotu, Dimić ic stvorio jedan svoi osobeni pesnički izraz koj! će svakako još doživljavati izvesne transformacije, ali koji pa već sada u priličnoj meri izdvaja među pesnicima njegove gemeracile i daje mu određenu literamu fizionomiju. Dimić deluje na čitaoca pre svega tim svojm autentičnim osećaniem

lezika i nesumnjivo poeftskim noimanjem ŽivO-_

ta. Duhovno dete nadrcalizma Dimić ie od nad-

realista nasledio uveremijie da ic poezljarmmopo:

više jedan način Žživlienja nepo jedna vrsta. literature. Zato je on okrenut svetu u kome može da otkrije tu poeziju koja ie način življenja. U kojoj ie meri on u taj svet pronikao ı da li je u načinu življenia . toga sveta otkrio baš to što ie poezija može da bude, i ponekad ieste, prilično sporno. Ali kada u tome sveti Dimić to otkrije, Lada on ne donosi svoiom knjigom samo jedan način življenja, nezo | nesumnjivu poeziju Života.

Posle »Skupljača perja« Saše Petrovića Cigani su na jedan određen nmnćin postali pr'"ižno atraktivna tema za različito razgovore, U »Skupljačima veria« Saša Petrović je tražig, sudeći. po uvodnoj pesmi, i srećne Cigane. Kasnije, u filmu sc ispostavilo da tako nešto me postoji. Te iste srećnc Cipane traži i Moma Dimić da ih, kako bi se to na način koji Dimiću može da bude prisan reklo, ne nađe, Umesto srećnih Cigana om pronalazi poeziju mniihove tuge, sudbine i govora. A to ie sasvim dovoljno da iedna pesnička knjiga bude uspela.

Predrag Protić

meva čitavu jedmu estetiku, u ovom slučaju estetiku folklona, koju antologičar, ako je to, izlaže i obrazlaže, a potom je izborom algumentuje. U Orahovčevoj knjizi takva jedma estetička studija ne postoji, ne postoji, ini mam se, mi neka jasno izgrađena estetska koncepcija pa, prema tome, pesmc koje su u ovoj knjizi nemaju šta drugo do sebe same da potvrđuju. U izvesnom smislu to ie, dabome, sasv:m dovoljno. Vrednost većine ovih pesama ne dolazi, niti može da dođe, u pitanje. Ali,u tom slučaju me treba da bude ni reči o antolopiji, niti o mekakvoji estetici., Prilično grubo pesme su u OVOJ knjizi razvrstane u tri ključne vrstc unutar kojih su kvalitativne razlike više nepo ogromne. Pored pesama večne vredmosti, Člic varijante postoie i u drugim nacionalnim folklorima, stoje sasvim površne, nedovoljno organizovane i, ukratko, nedovolino dobre pesme; pored pesama koje su, gotovo, integralni deo istočnjačke poetske mudrosti, pesama izraženih jednostavnom, kroki tehnikom, baškare se blagoglagoljive, raspištoljene i raspomamljence, pseudosentiš pesme sa izvesnim našim, vrlo izraženim, nacionalnim karakteristikama: pored veoma složenih pesama kcje dejstvuju vekovnim nacionalnim iskustvom zauzimaju mesto pesmuljici čija prividna jednostavnost nije ništa drugo do površnosti. o: i

Kao vrsni sakupljač, kao poznavalac nacionalnog folklora, kao istraživač i, ako hoćemo, kao naučnik Sait Orahovac je, dakle, svoj posao obavio stručno i savesno, Ako iz njegovog zbomika književni teoretičari, istoričari i estetičari, ljudi koji se bave uticajem tradicije na savremeno poetsko stvaralaštvo, koji ulaze u suptilniju selekciju i analizu, izvuku izvesne đalekosežnije zaključke — a sva je prilika da to mogu — njemu će, nema sumnje, pripasti za lo veliki deo zasluge.

:

| Bogdan A. Popović

| 8