Književne novine

DD a = ili neka=

dašm;ji i naši dani | Nastavak sa 1. strane

- Pisci su bili samo pisci, pa zato nisu mogli

ulaziti u sociološke analize ove pojave. Oni

su duboko osetili i traumatično doživeli sirovu i svemoćnu snagu ciftinskog mentaliteta

"u kome su videli glavnog neprijatelja srpske.

inteligencije i celokupnog društvenog napretka. Taj mentalitet se ispoljavao kroz apatiju, · sebičnost, vulgarni materijalizam u svakodnevmom životu, prezir prema kulturi, ogorčenu 'i surovu borbu za položaje i novac, DO sku izolovanost i samozajdovoljstvo, bespnrimcipijelnost i netrpeljivost. Skerlić ga je ovako definisao: »Virus uistočnjačkog nerađa, nekulturne divljime, malovaroškog sitničarstva ·i ćiftinstva ćepenka.«

Tako se u prvoj deceniji veka formira jedna originalna linika protesta koja nije ni tendenciozna ni deklarativna. Nju stvaraju pesnici koji polažu temelje našoj modernoj poeziji — Vladislav Petković-Dis u prvom redu. To nije poezija koja se socijalno angažuje kao što će to biti slučaj između dva rata. Dis, u pesmi »Naši dani«, izražava odvratnost prema celokupnom poretku stvari sa gledišta ne učesnika u zbivanjima, već superiornog posmatrača ogorčenog nemoralnošdu društva. Ovaj tvorac movog ipesničkog jezika, metaforičnih slika kakve do njega nisu postojale, slika koje su dočaravale oblast nesvesnog, bio je u isto vreme i žestoki sudija svog oronulog doba. On koji je u najpoznatijim pesmama pevao eteričnim glasom o temama izrazito spinitualnim, žučno i zagronuto je prokleo svoje doba i svoje savremenike u »Našim danima«:

Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podig'o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci. Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledđale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas naši suvereni. Progledale sve jazbine i kanali.

Dis podrobne nabraja izopačenosti vremena. On stvari imenuje otvoreno i gotovo brutalno. Njegove metafore su jasne i upečatljive (»progledale sve jazbine ui kanali«, ili »zakovana petvekovna zvona bune«). Cela pesma je jedna strasna optužba u kojoj se nižu stihovi koji zvuče kao aforizmi. Celokupno svoje životno i pesničko iskustvo Dis sažima u deset gnevnih strofa koje svojim uzvišenim kritičkim stavom, dostojanstvenim tonom, dubinom i plemenitošću osude čine čast srpskoj književnosti. U toj pesmi umetnost i istina su stojpljemi; ogorčenje kojim odiše nije ni lične ni političke prirode, pa zato ima najšire humano značenje. »Naši dani« su veliki primer poezije koja koriguje zvaničnu sliku jedne epohe, redovno optimističku i lažnu. Ta poezija iznosi naličje jedne stvarnosti koja se inače slika kao tnijumfalna. Viđena očima pesnika u dubinama, u suštini, a ne u svojim prividima, stvarnost se pokazuje, budući oslobođena površnog ideološkog tumačenja, drukčija, to jest

'mračnija.

E | nu „Ova, poezija najšireg protesta koja brani "ugrožene ljudske vrednosti jezikom istinske umetnosti, razbuktala se početkom ovog veka. Najbolji dokaz njene izuzetne vrednosti jeste to što je mi i danas čitamo sa uzbuđemjem. Dis, pesnik očajnog protesta protiv moralnog haosa, osetio je struje u dubinama, sve ono što se ne menja ili bar što se veoma sporo menja: desktruktivnu snagu naše tradicije, pritisak primitivizma, upornost gluposti, sebičnosti, parališuće zlobe, kult pandurske osionosti. Sve su 1o takođe različiti izrazi ćiftinskog mentaliteta koji je pre pola veka, u sudaru sa modernijim evropskim životnim i kulturmim standardima, pokazao svoju zaostalost u pumoj meri. On tada nije bio poražen i zato su srpski pisci ustali protiv njega. Tada su ćifte imale masovnu podršku u svojoj mržŽnji prema kulturni, jer su se zalagale za očuvanje naših patrijarhalnih svetinja. Svoju divlju međusobnu borbu prikrivali su parolama o starmskoj čestitosti, čuvajući veru u zdrav razum (praktični čaršijski duh trgovine svim i svačim, u stvari) od nasrtaja intelektualaca »dekadenata«. Kasnije, ćiftinski duh se preobražavao i udruživao sa drugim snagama. "Danas se prepliće i poistovećuje s birokratskim mentalitetom, mentalitetom činmovničke poslušnosti, bezbojnosti, isključive zainteresovanosti za mala matenijama dobra. Modemi ćifta me trpi nikakav rizik, svaka originalna misao koja nije dobila zvaničnu potvrdu čini mi se sumnjivom; i on inteligenciju ne voli zato Što oma odbija da prihvati gotova Tešenja, parcijalne istine pojedinaca. kao univerzalne istine istorije. Misao je za njega po SVOjoj prirodi subverzivna; zato se a O iče mapoYa mišljenja smatrajući da će. bolje proći ako bude samo poslušan. Uveravaju ga da je subjekat, tvorac i svoje i društvene sudbine, ali on ne shvata ozbiljno ovakva laskanja, ćuti kad govore moćnici, oseća svoju snagu Jer je masovan i zna da se bez mjega nc može, budući da onaj koji maređuje voli da ima mnoštvo onih koji će mu se bez pogovora pokoravati. Savremeni ćifta nameće intelektualcima svoju sirovu snagu: i on Oseca neodoljivu potrebu da vlada. Hijerarhija moći je tako načinjena da njeni gomji slojevi prenose izvestan deo vlasti na one niže, masovnije, na ćifte, Vukadine naših dana. Ovi, po-

· častvovani poklonom, okomljuju se odmah na

:

kulturom koji nemaju čvrst Vukadini ne priznaju red moral, već nameću svoje kriterijume pomoću kojih žele da načine. od životne scene džunglu ili cinkus. Svojim ostupcima, svojom bukom stvaraju nepodnošljivu atmosferu u kojoj se čovek oseća kao ugrožena životinja. Neprekidno organizuju hajke da bi uživah u jaucima slabijih i nemoćnih. Za njih život ima smisla samo onda ako čovek kidiše na čoveka. Nema te ideje koju oni nisu i koju neće uprljati. Za njih je bližnji neko koga treba poniziti ili proglasiti za sveca. Nakostrešeni su ili ponizni; stalno su napujdani, ili pujdaju druge. To je, dakle, onaj disovski šljam oko koga se, širi truli zadah propadanja, one disovske jazbine, kanali i

4

ljude sa pameću i hijerarhijski status. koji zahteva razum i

LLOv MKNJIA

| NJEPREVIRDINJEE KNJIGE

Miloš Tasić

Propusnica za ludnicu i druge humoreske

Izdanje autora, Beograd 1968.

HUMORESKE Miloša Tasića nastale su iz potrebe da se fiksiraju savremene naravi i situacije, da se kroz dijalog razjasne neka pitanja koja prate čoveka naše sredine i našeg vremena. Na izgled neobavezne, uz potrebnu distancu kakva se, kada je reč o humoru, sama po sebi nameće, ove kratke priče i humoristički feljtoni odzvanjaju aktuelnim zvukom i govore lako dostupnim jezikom svakidašnjih zbivanja Tasić sa prividnom lakoćom odabira trenutak u kome će »reporterski« snimati svoje junake, uočavajući bitne detalje i značajne promene, što rečito potvrđuje njegov sluh za kretanja i zbivanja u našem društvu, Čitav ovaj mozaik sastavljen je od delova karakterističnih za pojedine pojave, te na taj način, možda, duguje u izvesnoj meti i Žurnalističkom mediju; svaka humoreska može stajati i samostalno, ali knjiga u celini govori nam više. To je, uostalom, osobina dobrog Žžurnalističkog humora: vezan s jedne strane za novinske stupce, on se u svojim boljim trenucima nc odriče Književnih ambicija, a odnos ovih komponenata zavisi najčešće od samog autora. Knjige humora, pa i ova Tasićeva, nastaju istovremeno i smišljeno i slučajno, to im je i vrlina i mana; zajednička im je osobina da savremenicima govore više no budućim čitaocima, ali njihov duel sa vremenom ipak nije pre vremena završen. Prihvatajući šansu trenutka humoristi se ne odriču šanse trajanja.

Tasić je zanat humorista učio kod odabranih majstora, na brižljivo izabranim „uzorima. Tu je pre svega Averčenko, zatim humoreske Iljfa i Petrova. Ovaj popularni tandem (IIjf i Petrov) dostigao je humorističkim feljtonima (u našoj terminologiji odgovarala bi reč kozerija) izuzetno majstorstvo i svojim stilom uticao na čitav niz novijih pisaca, Tako i u Tasićevim humoreskama srećemo pcjedine elemente koji ukazuju na plodonosan uticaj autora »Zlatnog teleta«, u prvom redu humor u rečima i obrtima, karikirane situacije, britak dijalog, originalne spregove reči i dar za iznalaženje sukoba i kontrasta u svakodnevnom. Autor ove. knjige je koristeći se takvim sredstvima ostvario zanimljivu panoramu našeg vremena, lociranu većim delom na beogradski asfalt, Tasić, međutim, pokazuje na pojedinim mestima poznavanje našeg statijeg humora, gradeći na toj baštini (bogatijoj nego što se obično misli) svoj humoristički izraz i jezik. Sve ovo, razumljivo, ne umanjuje njegovu samostalnost, već samo potvrđuje da je poslu prilazio znalački i temeljno,

čuvajući se brzopletih improvizacija. Ivan ŠOP

Zvonko Maković

U Zilama će ljepota teći

»Naprijed« i Narodno sveučilište, Zagreb 1968.

CENTAR za humanističko obrazovanje Narodnog sveučilišta grada Zagreba, na nedavno održanom međurepnubličkom takmičenju mladih pesnika, dodelio je prvu nagradu Zvonku Makoviću za knjigu stihova »U žilama će ljepota teći«, Zahvaljujući, dakle, ovakvoj jednoj korisnoj i plemenitoj inicijativi, dobili smo knjigu jednog mladog, talentovanog pesnika koja zaslužuje punu pažnju,

Zvonko Maković je, na prvom mestu, preokupiran haosom prolaznosti, one potpune, duboke, tragične prolaz nosti koju ljudski um ne može da prebrodi nikakvom filozofijom, niti da ulisne u njene pustošne tokove dovoljno ubedljivo i postojano znamenje, koje bi, jednom za svagda, odolelo njenim razornim moćima, njenim zaglašnim tišinama. Kao rezultat ovakvog jednog osećanja, sasvim su razumljivi stihovi kao što je ovaj: »Gadno je more. Odavno su kosti zaboravljenog: mormara / izglačane sitnim strujama.« Sasvim su razumljivi, znači, svi oni tamni prizvuci kojima je ova poezija bremenita. Konačuo, razumljivo je ı ono prerano osećanje zamorenosti, koje se javlja kod pesnika kao posledica njegovog neprekidnog suočavanja sa mnogostrukim vidovima neizlečive bProlaznosti: »Gdje otpočinuti nakon umora moždanih vijuga?«

Ali tamo gde je Zvonku Makoviću pošlo za rukom da se otrgne ovakvim raspoloženjima, ili bar donekle da obesnaži njihovu moć, njegovi stihovi su dobili širu i

sutereni koji su se ma visoko, podigli. Težeći da se uspnu sa dna (ne socijalnog, već moralnog i imtelektualmog), željni su moći i utlcaja. Pošto su nekulturni kultura im se Dpričinjava kao glavna opasnost za društvemi napredak. Čim se dokopaju nekog položajja, traže ideoloke naprijatelje. Ako neko drukčije misli od njih (koji zapravo i ne misle već samo pasivno primaju tuđe stavove), počinju da škrguću zubima. Svaki načelni razgovor brzo pretvaraju u lični obračum.

Ovaj meobično snažni ćiftinski memitalitet, formiran na najgorim iskustvima naše prošlosti, na feobaveštemosti ili poluobaveštenmosti o svemu što pripada oblasti duha, na moralu snage koja je u pravu zato što je smaga, iZazivao je ogorčenje i kod Skerlića, i kod Uskokovića, i kod Disa, i kod mnogih drugih koji su došli posle njih. Danas, on je mišta mamje neprijatan nego onda kada se počeo vidljivije ocrtavati u mašem' javnom i kulturnom Životu. Štaviše, decenijama se čvršćujući ı izgrađujući, postao je sada još teži i gluplji. Birokratski način mišljenja ı delanja omogucio mu je novi procvat.

Disovi »Naši dani« prevazilaze svojim smislom i značajem okvire određene istorijske situacije. Zahvaljujući tome što je u OVOJ pe smi fiksirana sama suština ćiftinskog mentaliteta u njegovim različitim vidovima, mentaliteta koji je uspeo da nadživi mnoge društvene sisteme, ova pesma ima trajnu Vrednost. Jer, ne treba to nikako zaboraviti, i danas se ćiftinsko-birokratski mentalitet, iako pod drugim okolnostima i sa drukčijim Jozinkama, tvrdoglavo opire svakom pokušaju da se prošire duhovni i društveni vidici. Suočeni sa nJjime, sećamo se Skerlićevih reči: »Ceo_ naš Život zbio se u međusobnu mržnju, u lična progonjenja, u mračnu zlobu, u vođenje tuđe brige... Šve se ozlobilo jedno na drugoga kao nikada do sada, i u guranju, gaženju, krhamju, izgubio se svaki obzir, svako osećanje ljudskog. bratstva,«

Šavremena birokratija mnogo šta nasleđuje od disovskih jazbina i pandurovićevskog »kužnog blata« Nju tako dobro karakterišu

OJ TO

2 MC4

svetliju dimenziju, prihvatljiviju i humaniju poruku. A takvih stihova, u zbirci pesama »U žilama će ljepota teći, na sreću, nije malo. Zvonko Maković je pesnik sklon meditaciji u kojoj preovlađuju lirski tonovi, utkani u jedan pomalo usporeni, narativni ritam, Svojom prvom knjigom on se predstavio kao pesnik koji je u velikoj meri ovladao pesničkom veštinom. A njegova velika vrlina je stilska i kvalitativna ujednačenost.

Vladimir VV, PREDIĆ

Đorđe Đurđević

Ckalja - veselnik naših strana

»Sloboda«, Beograd 1968.

ĐORĐE ĐURĐEVIĆ prihvatio se zadatka da oživi ličnost jednog od naših najpopularnijih pozorišnih, filmskih i televizijskih glumaca. Kažemo jednog od najpopularnijih i time dolazimo u situaciju da nam se odmah uputi zamerka mnogih Čkaljinih obožavalaca koji će nam, Verovatno, sa dosta razloga, reći da Čkalja nije jedan od najpopularnijih jugoslovenskih pozorišnih, filmskih i televizijskih glumaca, nego, bez sumnje i bez ikakve diskusije, sasvim izvesno i sigurno, najpopularniji,

Đurđević je hteo da prikaže Čkalju kao glumca i da osveti njegovu privatnu ličnost. Naravno, samo do onc mere gde osvetljavanje privatne lićnosti jednog pozorišnog umetnika ne dolazi u sukob sa dobrim ukusom i me zalazi u suviše lične i intimne sfere. Polazeći od toga da će Čkalju, umetnika nesumnjivog dara, bogatog izražajnog registra, glumca čiji su darovi veći no što se to uočava kađa se posmatra jedna njegova uloga izolovano od drugih, još više učiniti popularnim i još više približiti gledaocu ako ga otkrije i kao čoveka, Đurđević je gradio Čkaljin portret ma osnovu Čkaljinih kazivanja, razgovora s njim i njegovom okolinom, onoga što je sam zapazio i video i onoga na šta su mu dobri poznavaoci i Čkaljine privatne biografije i Čkaljinog javnog rada mogli da skrenu pažnju.

Postoji stara i istinita, i zbog te svoje istinitosti surova, priča o tome da glumac svojom poslednjom oproštajnom predstavom prestaje da živi sa svojim delom, da njegovo delo posle „njegovog silaska sa pozornice ostaje samo u sećanjima izvesnog broja gledalaca i to ne svih. i da je za glumca silazak sa pozornice praktično isto što i odlazak od umetnosti. Ovakve knjige kao što je Đurđevićeva tu surovu istinu mogu da učine manje istinitom i samim tim manje surovom. Jednoga dana nećemo doći u situaciju da se pitamo kako je izgledao Čkalja kao što se danas pitamo, n tako retko, kako je doista izgledala Žanka Stokić. TI u toj činjenici da je sve ono što je moglo da se zabeleži o Čkalji do današnjeg dana ostalo zabeleženo treba videti i najveću vrednost ove Đurđevićeve knjige. Bez obzira na to što je glumačko delo Miodraga Petrovića Čkalje daleko od toga da bude završeno i što je ono što se naziva punom komičarskom, a lo će reći umetničkom, zrelošću Miodraga Petrovića Čkalje nešto što je tek pred njim i što pripada budućnosti. Bilo bi dobro kada bismo i o ostalim našim pozorišnim glumcima, manje popularnim i za publiku atraktivnim od Miodraga Pe· trovića Čkalje, dobili ovakve monografije koje bi najznačajnije podatke iz njihovog ličnog života i glumačkog rada sačuvale za budućnost.

Predrag PROTIĆ

zuzgungunaimu„A_AAAr Gun azIII_LALA_IALAI—A_A„AA_–„•.•-R&=I(orrı uu ranu auuu II a In nu pun an era uu ene um nai auuu una a

stare Skerlićeve reči: »Zloba, zluradđost, bestijalna nmaslada pakosti, žeđ za uživanjem, gotovost da se za to sve učini i sve proda, Životinjska potreba da se sve sroza i sve u blatu izjednači,«

Od prvog dana kada su Vukadini prestali da budu smešni i usamljeni, smpski pisci su izrazili svoje gpnušanje prema njima. Stojeći po strani, kao što je Dis stajao, posmatrali su nabujalu vukadinovsku reku koja je nosila mulj konformizma. Imali su svoja merila vrednosti i svoje ideale, svoje ljubavi i mržnje. Neprekidnom vukadinovskom „nadiranju suprotstavljali su kroz decenije istinu i svetlost kulture i uma.

Pavle Zorić

Brana CRNČEVIĆ

IPIC UTP]

Mihail Vasiljevič Guc

Serbohorvatskaja

narodna pisnja

na UKkraimi

Institut za umetnost, folklor i

etnografiju imena M. Riljskog

Akademije nauka USSR,

Kijev, 1966. VEĆ DOSTA DUGO našoj nauci je poznato kako je naša narodna poezija osvajala prostor u svcfu, kako je prodi. rala u evropsku i svetsku književnost. Istraženi su putevi kojima je ušla u nemačku, francusku, englesku, poljsku i češku književnost. Nedavno je prof. Miodrag Ibrovac, u magistralnoj studiji »Klod Forijel i evropska sudbina grčke i srpske narodne poczije« (na francuskom, Pariz 1966), u širokom aosvriu rekapitulirao interesovanje za srpskohrvatsku narodnu poeziju kod Francuza i Nemaca, a onda i kod Slovena. Ipak, nije još dovoljno istražen njen put u rusku književnost, a potpuno nam je bilo nepo. znato da je ona imala svoju sudbinu i kod Ukrajinaca, da je ona prevođena i na ukrajinski jezik. Najistakmnuiji pesnici i pisci tog naroda ~— Taras Ševčenko, Mihajl Starićki, Ivan Franko, Lesja Ukrainka, Maksim Riljski interesovali su se za našu narodnu pocziju, prevodili je ili se njom inspirisali. Sad skoro, Mihail Vasiljevič Guc, u knjizi »Serbohorvatskaja narodna pisnja na Ukraini« upoznao nas je sa svim ukrajinskim štampanim prevodima i prepčvima naše narodnc poezije, kao i s rukopi. snom građom koja se čuva u literarnim arhivima Kijeva, Svakako da je ovo prvi značajniji doprinos slovšaskoj nauci o uzajamninm vezama ukrajinskog i naših naroda u prošlosti. Veze su bile tanke; sada su jače, znamo o njima nešto više.

Prvo interesovanje za našu narodnu poeziju pada u tridesete godine prošlog stoleća, posle lajpciškug izdanja Vukovih pesama. Ukrajinska reč se tada, u caristič. koj Rusiji, teško probijala u javni živol. Mlad; Ukrajinci iz Galicije i potkarpatskih krajeva odlazili su na studije u Beč, gde su se upoznavali s Vukom i narodnim pe. smama, ili u Peštu, gde su bili Jan Kolar i Teodor Pa. vlović, koji će jednom od njih, Ivanu Golovackom, pisati da je njemu drag i mio svaki Sloven koji »stara sei trudi narodnost slavjanskuju uzdići«. Među mladim Ukrajincima prvo mesto zauzimaju Mihail šaškjevič i Jakov Golovacki (brat spomenutog Ivana); oni izdaju zbornik rusinskih (ukrajinskih) narodnih pesama »Rusalka Dnijestrovaja« (Budim 1837). U »Rusalki« su objavljeni i prvi prevodi naših narodnih pesama, od kojih šest pripadaju M. Šaškjeviču, a dva Jakovu Golovackom. Drugi zbornik »Vjenok« (Beč 1846) izdao je Ivan Golovacki; u njemu se nalaze 23 srpskohrvatskc, uglavnom lirske pesme, a među njima i »Hasanaginica«, u prevodu njegova brata Jakova. U predgovoru kaže da je želeo da tim pesmama pokaž» čisto vrelo narodne poezije naših pobratima, koje može da posluži kao primer za ugledanje. Zanimljivo je da prevodioci i sada i kasnije iskorišćuju dikciju ukrajinske narodne poezije da bi se što više približili svojim čilaocima (npr. umesto junaci kažu kozaci i sl.).

Ime velikog ukrajinskog pesnika Tarasa Ševčenka vezamo je za našu narodnu poeziju pesmicom bez naslova, »podražanije serbskomu« (1860. Po mišljenju prof. V, Nedića, u njenoj osnovi leži pesma »Djevojka i konj momački«. iz I knjige Vukove; međutim, 'pisac knjige predlaže i neke druge varijante kao izvor inspiracije pesnikove. Veće interesovanje za naše narodne pesme nastalo je 70-tih godina za vreme ratova s Turcima, kad su napredni kulturni radnici (M. Dragomanov, M. Lisenko, M. Starićki i dr.) osnivali u Ukrajini komitete za skupljanje pomoći podjarmljenim' balkanskim narodima, Tada 'je nastala i knjiga Mihaila Starićkog »Serbski narodni dumii pisni« (Kijev 1876), s lozinkom: »Čist prihod u korist braće Slovena«. Autor je jmao nemalo teškoća s cenzurom, jer je upravo tada izišla zabrana ukrajinskog jezika u književnosti. U knjizi se, uz prevode iz Bajrona, Hajnca i Mickjeviča, nalaze 53 junačke narodne pesme, pretežuo iz Vukovih knjiga; tu su pesme iz kosovskog ciklusa, ciklnsa o Kraljeviću Marku, izvestan broj pesama o hajducima i ushocima i dr. Prevodi Starićkog pokazuju razumevanje za umetničke specifičnosti srpskohrvatske narodne pesme, kao i ukrajinske, ukoliko je posezao za njenom leksikom i obrtima. U celini, prevodi: se odlikuju tačnošću i umutničkom doteranošću. sto to vredi za drugu njegovu zbirku »Iz stare sveske. Pisni i dumi« (Kijev 1881), u kojoj se nalazi 48 lirskih pesama i balada, uglavnom 5 motivima nesrećne ljubavi i rastanka dragih, socijalne nejednakosti i sirotinje. — Poznati prevodilac sa slovenskih jezika, Ivan Franko, bavio se i teoretski narodnom bog zijom, pisao članke o njoj, a i sam je prevodio i povre meno štampao naše narodne pesme. — Među sovjetskim prevodiocima prvo mesto zauzima Maksim Riljski (umro 1964), koji je odmah posle II svetskog rata boravio u našoj zemlji te izdao knjigu »Serbski epični pisni« (Kijev 1947), gde se malazi dvadesetak pesama kosovskog ciklusa io Marku Kraljeviću. U izboru se oslanja na knjigu M. Starićkog.

Više od 130 godina, od M. Šaškjevića i J, Golovackog do M. Riljskog i L. Pervomajskog, postoji živ interes ukrajinskih pisaca i pesnika (u ovom prikazu misu, dakako, spomenuti svi) za srpskohrvatsku narodnu pesmu, što potvrđuju i nmeobjavljeni rukopisni prevodi u kijevskim arhivima. Knjigom Mihaila V. Guca dobili smo iscrtpan prikaz puta kojim je naša narodna „pesma došla braći Ukrajincima. Prenosila se u specifičnim uslovima ukrajinskog narodnog i kulturnog života i razvoja,

Dr Krešimir GEORGIJEVIĆ

Otkrivena je tajna neba: postoje dva pakla i nijedan raj.

Čovek je uveren da vodi novi život, kasnije hoće bolji život, na kraju je srećan ako zadrži kakav takav život.

I kad bi mogao dva puta da živi, čovek ne bi želeo nijednom

da umre.

slobodni su samo oni ljudi koji biraju svoje ropstvo.

Tenkovi su bez ideja, ideje su bez tenkova.

KNJIŽEVNE NOVINE