Književne novine

=== ~ a Tr | | ESEJ | |_______--E Mizza i vizasti [415] i Razlika između mislioca i doktrinara je u

suštini razlika između originala i kopiie j jednom stalo do tražemja i nalažebja „iste drugi se bave razmatranjem da li ova ili ona informacija, otkriće ili čin odgovaraju doktrini i autoritetu. Mislilac izrađuje svoje poglede sa potpunom unutrašnjom slobodom i nije ničim drugim vezan sem interesovanjem da spozna kako stvari stvarno stoje i ne brine se, prema tome, da li otkrivena istina odgovara nečemu već nađenom, a još manje nečemu u što se uživelo i što se smatra istinom. Istina narušava utvrđene predstave i očiglednosti. Naša današnja kriza je između ostalog takođe bankrotstvo očiglednosti. Što se decenijama smatralo jasnim, pokazuje se kao nejasno i mračno. Što se izdavalo za konačno i rešeno, ispada čisti provizorijum. Zbrka u nazorima ne izvire iz toga što je kritičko mišljenje počelo da misli, nego što je izišlo na javnost prilično kasno i što je njegov praktičan uticaji još uvek mimnimalan. Kritičko mišljenje ne želi da zameni nedelotvorne fraze modernijim ili usredsredi pažnju na posledice. Niegov cili je pronići u suštinsko i otkriti osnove, iz kojih potiče naše raspravljanje i mišljenje. želi da dokaže da i u tom osnovnom nije sve u redu.

U osnovna pitanja politike i javnog života spada vlast. Njeno delovanje i pojave su poznati, ali je nejasno osnovno pitanje: kakve su unutarnje granice vlasti i šta sve može vlast? Da li je vlast svemoćna ji može sve, ili su njene mogućnosti ograničene? Kakve nejasnosti vladaju u toj oblasti može razjasniti istorijska polemika dvojice poznatih italijanskih političkih mislilaca: spor Gramšija sa Makijavelijem. Marksistu Gramšija Makijaveli privlači pre svega zato što obojica razmišljaju o društvenom problemu u toku mnogih vremena i mnogih društava. Gramšija takođe zanima šta je vlast, na čemu se zasniva i čemu može poslužiti, Revolucionarni doprinos Makijavelija je bio njegovo otkriće zavisnosti između »ljudske prirodnosti« i vlasti. Jer se »prirodnost« čoveka ne menja, a ljudi su pre skloni zlu nego dobru, pre okrutnosti nego blagosti, pre kukavičluku nego hrabrosti, pre ravnodušnosti nego plemenitom angažovanju. Makijaveli definiše politiku kao umetnost (sposobnost) kako prikladno iskoristiti tu stvarnost za dobit i održanje vlasti. Vlast nije sama sebi cili, već dobija smisao u zavisnosti od uređenja ili održanjem države koja bi usrećila građane. Vlast ne prelazi granice politike, tj. države, borbe grupa, partija i zato nema metafizičku prirodu i ne

“može uticati na izvor iz koga nastaje, tj. ne uti: če na »ljudsku prirodu«. Na osnovu vlasti, i pomoću vlasti, mogu sec stvarati i rušiti carstva, menjati vlade i oblici države, ali se ne može promeniti »priroda čoveka«. U jednoznačnoj polemici s tom koncepcijom Antonio Gramši izjavljuje: »...ne postoji apstraktna »ljudska suština« jednom određena i nepromenljiva (shvatanje čiji su koreni u religioznom 1 transcendentnom mišljenju): ljudska suština je ukupnost istorijski određenih društvenih odnosa...« Prema Makijaveliju vlast može menjati odnose i institucije, ali »ljudska priroda« Ostaje u svim tim promenama ista. Gramši nasuprot tome tvrdi da se menjaju ne samo okolmosti i institucije, društveni i ekonomski odnosi, već se menja sama ljudska priroda. Na prvi pogled može izgledati da je jedno stanovište revolucionamo, a drugo konzervativno; jedno optimističko, a drugo pesimističko, i da spor Gramšija i Makijavelija predstavlja sukob savršenijeg spoznanja sa jednostranim ı ograničenim. Takvo mišljenje nastaje tamo gde mišljenje ne misli, već samo nemisaono manipuliše tekućim predstavama, lozinkama i predrasudama. Čim se mišljenje počne ozbiljno baviti tom mišlju i prodre u njegovu suštinu, odjednom će se pokazati, da su stvari „daleko složenije. (Mišljenje ne izaziva tu složenost, vec je samo otkriva; međutim, vulgarnom pogledu se ipak čini da razum sve nepotrebno komplikuje«, i zato radije ostaje na jednostavnom mišljenju.) Ako postoji, »ljudska priroda«, koja se definiše kao »skup istorijski određenih društvenih odnosa«, otud proističe, da je promena tog skupa jednaka promeni »ljudske prirode«. »Ljudska prirođa« će se promeniti, ako se promeni skup društvenih odnosa. Zato što se skup društvenih odnosa u istoriji već nekoliko puta suštinski promenio, morala bi takođe prema tome nekoliko puta biti promenjena ı »ljudska priroda«. Ali, može. li zatim još OOU, jati istorija kao kontinuitet? I, što je jO 5,4 nije: ako se toliko puta promenila i TOT Pro meniti »ljudska priroda«, mogu li se ljudi u e a nom skupu odnosa uopšte sporazumeti Sa judima drugog skupa odnosa, ı može li me 3 Ti ma postojati nešto suštinski zaje 3 a ko, što ih karakteriše kao ljude? Ako se OE: ska priroda« poistovećuje sa skupom dru Ye nih odnosa, gde svrstati sposobnost tnenjani društvenih i političkih odnosa? Da li ta, SBOBO most spada u »čovekovu prirodu« ili je ne O nesuštinsko? Nije li ispravnije gledište da Tx gućnost preobražaja odnosa pripada čoveku tako suštinski da čovek svojom »suštinom« 1 i »prirodom« prevazilazi SKUP O io u kojima ivi i že se na njih svesti? iratO BhO 8 skup odnosa, koji stvara prema navedenoj teoriji »prirodu« čoveka, menja a menia se na osnovu i pomoću vlasti — za V'si »ljudska bit«• od vlasti, od njene VOlie i samovolje, od njene razumnosti i ludosti. Makijaveliievo otkriće, na jednoi strani, IZ V Odilo ie vlast iz »ljudske prirodnosti« (pre loše nego dobro), ali se, na drugoj strani, smisao ı

ENJIŽEVNE NOVINE

mogućnost vlasti te »prirodnostie ogramiči1a; vlast nije svemoćna, jer je ograničena »ljudskom prirodom«. Zato polemika protiv neprihvatljivih pretpostavki Makijavelijeve kon cepcije može dovesti do neprihvatljivih posledica: ukoliko je promena društvenih odnosa ista sa promenom »ljudske prirode«, vlast postaje svemoćna, jer može izmeniti sve, pa i samu »pnrirodu« čoveka. Vlast nije ničim ogramičena, a njene mogućnosti su bezgranične. Od prirode vlasti zavisi u kom pravcu će ljudska »priroda« biti modifikovana: da li u dobrom ili lošem. e

Metafizika tih posledica proističe iz metafizičke polazne tačke. Metafizička je pretpostavka koja poistovećuje skup društvenih odnosa sa »ljudskom biti«, a ostavlja bez kritičkog ispitivanja samu činjenicu ljudske »biti« ili »prirode«. Metafizika uvek preskače nešto suštinsko, zaboravlja da misli nešto važno, zanemaruje ono što se ne sme zanemariti; metafizika kapitulira pred maporom da misli jedinstveno, prolazno i trajno, relativno i apsolutno, privremeno i vanvremenski. Zato u oblast metafizike takođe spada i kretanje iz jedne krajnosti (iz iednog vida metafizike) u drugu krajnost (u drugi vid metafizike), a, prema tome, i polemika zamenjuje. pogled o nepromenljivosti ljudske »prirode« time što će rastvoriti ljudsku »prirodu« u skupu društvenih odnosa. Iz kritike površnog mišljenja, koje bez daljeg daje za pravo Gramšiju u odnosu na Maikijavelija, nikako ne proističe da Makijaveli ima pravo u odnosu na Gramšija. A posebno otud ne proističe da je istina »negde u sredini«. Kritičko mišljenje meće da sudi i presuđuje, već traži u pogledima stvarnih mislilaca probleme i na njih ukazuje. Konfrontacija Gramšija sa Makijavelijem ne degradira nijednog od njih, nego pokazuje da je potrebno ponovo razmisliti o odnosu vlasti i čoveka; umesto mekritičkog preuzimanja pretpostavki o egzistenciji »čovekove« biti ili »prirode« postaviti novo pitanje: ko je čovek? : OSM

Od rešenja odnosa čoveka i vlasti zavise dva osnovna praktična problema revolucionarne vlasti: promena čoveka i opravdanost masilja. Revoluciia želi da izmemi čoveka. Šta to uopšte znači? . i |

Revolucija se ozbiljno mora baviti trima primedbama koje sumnjaju u njenu nameru da izmeni čoveka i stvori novog čoveka. Prvu primedbu stavlja skeptik koji kaže: istorija je mroblie dobrih namera i uzvišenih ideala. Realizacija menja sve u direkimu suprotnost. Šta ostaje od najlepših ideja ako se ostvare? Drugu primedbu izgovara knmitičar: istorija je mesto na kome se ispoljava istina i gde sve dvoznačno, nepromišljeno i nedomišljeno pokazuje svoie pravo lice. Realizacija ne prouzrokuje deformaciju ideala i ideja, već samo otkriva njihove suprotnosti, slabosti, mane. Ideja je istovetna s tim kako se ostvaruje, Treću primedbu stavlja apsolutni skeptik: istorija niie mi ironija, ni očitovanie istine, već samo mišljenje: liudi su takvi kakvi su bili, i biće takvi kakvi su uvek

|||

bili, a istorija je samo spoljašnje promenljiva kulisa i ništa suštimsko se u mjoj posebno ne događa: sve što se događa, već je ovde bilo.

Ako se revolucija ne zamisli nad suštinom ovih primedbi dospeva u opasnost da se WO ideja »o novom čoveku« ili raspline kao luda utopija ili ostvari kao prava istorijska ironija, menjajući sve u direktnu suprotnost; i tako od plemenite namere da promeni čoveka ostane samo faktička deformacija čoveka. Revolucija mora biti svesna sudbonosne zamene, koja poistovećuje oslobođenje čoveka s mjegovom mamnipulantnošću, i koja drži da je čovek utoliko savršenije vaspitan i prevaspitanm, ukoliko je potpunije savladam.

Vlast nije svemoćna i njene mogućnosti ma ikoliko velike — ograničene su: vlast je sposobna da stvori odnose, u kojima se čovek može slobodno kretati (a prema tome i razvijati i kretati se ka čovečnosti), ali ne može vršiti to kretanje za njega. Drugim rečima: pomoću vlasti se može ustoličiti sloboda, al: samostalnost će stvoriti svaki čovek sam i bez zastupništva. i

Vlast je latenino masilje, i ostaje to samo dotle dok je u stanju da nametne svoju

volju i sprovede svoje namere. Vlast je moguć-

nost prinude ljudi da nešto izvrše (ili ne izvrše). Vlast postoji samo dotle dok može prinuditi nekoga i iznuditi nešto. U pozadini vlasti je uvek sila i nasilje, iako se ne mora pojavljivati i realizovati kroz masimost i okrutnost. Okrutnosti i nasilja se uvek oslanjaju na vlast, ali vlast kao takva nije ·istovetna sa njima.

Razmišljanje o vlasti dospeva u dve tradicionalne krajnosti — u realizam i moralizam. Moralizam odbacuje svako masilje i osuđuje se tim apstraktnim pristupom ili na neaktivnost i puko posmatranje (što naravno znači i na pasivno posmatranje koje samo motri kako se čini zlo), ili na moralno licemerje, koje čuva pnincipe, ali dopušta i toleriše praktične izuzetke. Nasuprot tome realizam se poziva na činjenice i stvarnost, i uobražen je na svoju konkretnost kada kaže: napredak u istoriji je dosad stalno bio povezan s varvarstvom i tlačenjem. Konkretnost tog stanovišta je ipak samo prividna, jer se na ljudsku stvarnost gleda kao na mehanički shvaćenu prirodnu zakonitost, u kojoj prošlost određuje sadašnjost i budućnost, a iz toga što se dogodilo, obavezno proističe neminovnost onoga Što će se dogoditi. Čovek se ipak razlikuje od kamena koji pada, i biće čoveka je drugačije od bića fizičkih tela. Prošlost nikada Jednoznačno ne određuje čoveka i zato iz činjenice da se dosad realizovao napredak povezam s varvarstvom nikako ne proističe da tako mora biti i u budućnosti. Druga strana te posebnosti čoveka je njegova sposobnost odstupanja, koja mu omogućuje da postoji lično a ne samo bezlično, i iz nje proističe: važno je, doduše, šta rade ostali, ali je majsuštinskije to šta treba da radim ja. Ako se ostali predaiu nasilju i okrutnosti, iz toga me proističe da i ja moram biti nasilnik. Ako se u istoriji događa

Karel KOSIK

emo z—===

U ovom broju donosimo drugi, mavršni deć eseja istaknutog češkog. filozofa „Karela Kosikm »Naša današnja kriza= objavljenog pre kratkog vremena u „praškom književnom listu »Litersmni liste, Kosik je autor knjige »Dijalektika konkret· nog« koja je nedavno izišla kod nas u izdanju »Prosvete«,

nasilje, ta činjenica me ne lišava lične odgovornosti da kao političar, građamim i revolucionar ne postavim pitanje: kada i u kakvim okolnostima je nasilje (mikako masilnost) opravdano, tj. u kakvim uslovima i 5 kakvim ogradama smem upotrebiti revolucionamo nasilje? ·

Kriza sociianlizmza

Vlada koja je dala da se postavi SE a zatim naredila da se sruši, nije imala pojma o stvamom smislu svog postupka, pa joi nije palo na pamet da se u njenoj akciji ispoljava metafizika modemog doba: provizorijum i mihilizam. Šta može bučnije da predoči prepuštanje mništavnosti i brzu prolaznost od spomenika, čija je namena da »zauvek traje, a koji ipak ne preživi ni mesec dana? Vlada, koja je dala da se balzamuje leš državnika, obukla mumiju u generalsku umiformu, zatim je presvukla u civilno odelo, a na kraju je pretvorila u pepeo, niije imala pojma o svojoj odluci, a posebno joj je izmaklo da se u njenim po stupcima ispoliava metafizika modernog doba, koja je izgubila poštovanje i prema živima i prema mitvima, jer je sve pretvorila u predmet manipulisanja i oslobodila tako mnmeograničem prostor licemerju i neukusu. Vlada, koja je dala da se pogube komunistički funkcioneri i dozvolila da se njihov pepeo, u večemjim časovima trećeg decembra hiljadu devet stotina pedeset druge, »raspe ma putu nedaleko od Praiga« (kako kaže izveštaj istražne komisije), nije imala tačnu predstavu o svom radu, a posebno nije pretpostavljala da se u njenom aktu otkriva metafizika ljudske egzistencije: borba kulture sa animalnošću i bestijalnošću njje u čoveku nikada završena i svaka individua mora uvek izmova i sama da teži čovečmosti. \

Sve to se radilo u ime socijalizma.

Zato moramo pretpostavljati da je kriza socijalizma duiblja nego što se čimi ideolozima, Zbog tih okolnosti se potpuno opravdamo javlja zahtev da se objasni šta je upravo sooijalizam, i stavi granična crta između tobožmjeg i stvarnog socijalizma. Otkmiva se karakteristika da je suština socijalizma podruštvljenje proizvodmih sredstava, a sve ostalo se smatra subjektivnim ili slučajnim dodatkom najsuštinskijem i objektivno konstatovanom. Otkriva se karakteristika da je socijalizam maučmno upravljanje društvom, čija se budućnost povezuje sa takozvanom maučno-tehničkom revolucijom. Ko bi osporavao te konstatacije, utoliko pre što ih iznose takvi maučnici i intelektualci?

A ipak moramo u njihovu istinitost sumnjabi. Kada se radi o takozvanoj naučno-tehničkoi revoluciji, začuđuje da fraza preovlađuje nad mišljenjem upravo tamo gde bi kritičko razmatranje profesija trebalo da bude: u nauci o društvu. Čak je meuverljivo sa kakvom energijom i sa kakvim se žarom intelektualci (posle svih iskustava) ponovo rado podređuju ideološkim parolama, jako bi njihova profesionalna dužnost bila ispitati niihovu unutirašnju vvredmost i mjihov smisao. Termin »naučno-tehnička revolucijace je misftifikacija koja zaklanja stvarne probleme moderne nauke, modeme tehnike i modeme (socijalističke) revolucije i dovodi socijalizam u zavisnost od miegove avetinjske budućnosti, u.kojoj će pretežni deo stanovništva biti zaposlen naučnim radom, a uopšte im ne pada na pamet da taj kvantitativni porast ne može voditi dijalektičkom skoku i novom kvalitetu, jer je i sam već jedino izraz promene koja se dogodila sa modernom naukom. Moderna nauka je struČčnost, i samo zato može biti delotvorna i uspešna, a modemi naučnici su specijalisti koji mogu svoj poziv da vrše virtuozno i efektno, a da nemaju jasnu predstavu o smislu nauke io pitanjima ma kojima počiva moderna nauka. Modema nauka nije mudrost, već eg zaktno znanje i upravljanje. Zato što se izmenio karakter nauke, nauka se može upražnjavati kao naučni rad«, kao »istraživanje« i kao »masovna delatnost«, pri čemu treba savladati određen temeli znanja i nekoliko elementarnih operacija sas vim privremeno kao u bilo kom drugom pozivu. Moderan naučnik je stručnjak i kao specijalista podleže svim posledicama razvijene podele rada. Zato bi predstava o društvu sastavljenom uglavnom od naučnika-specijalista, od naučnika-ispitivača i istraživača daleko pre imala da bude povod za kritičko razmišljanje o smislu savremene nauke, negoli izgovor za ideološko maskiranje društvenih su-· protnosti.

Nauka, u svom najrazvijenijem viđu, kao fizika, postoji kao jedinstvo znanja i predmetno sti, tj. kao jedinstvo teoretskog istraživanja i tehnike. Tehnika spada tako suštinski u modemu nauku, da se s njom stapa i u tom ujedinjenju se stvara novi odlučujući elemenat čitave modeme stvarnosti — tehnonauka. Modema tehnika nije (čista) primena nauke, niti njen uslov ili posledica. Srašćivanje i stapanje moderne nauke s tehnikom u jednostavnu movu stvarnost tehnonauke samo je istorijsko završavanje dva procesa koji proističu iz društvene osnove.

Društvena osnova modeme nauke i tehnike je određen raspored stvarnosti, u kojoj se svet praktično i teoretski menja u objekt. Tako raspoređena stvarnost može postati predmet egzaktnog istraživanja i ovlađivanja: Nauka i tehnika su takav pristup stvarnosti kojem subjekt obezbeđuje da je predstavljena stvarnost pregledna i suštinski disponantna, Osnova moderne nauke i tehnike je tehnički razum koji menja stvarnost (život) u siguram, pregledan i manipulišući objekat.

U tim zavisnostima je moguće prosuditi kako nekritičku veru u svemoć tehnike i tehničkog napretka, tako i romantičan prezir prema tehnici i strah od toga da će tehnika porobiti čoveka. U oba stava zasenjuje sesuština tehnike, Suština tehnike nisu mašine i automati, već tehnički razum koji raspoređuje

Nastavak na 12, strani ;