Književne novine

SRPSKO ZIDNO SLIKARSTVO XIII VEKA

KAD DOĐE takozvana letnja sezona, i sa njom bojazan da našim ljubiteljima umetnosti (i stranim) nećemo imati šta da pokažemo, onda se ob:čno pribegava izložbama koje, u znak izvinjenja, nazivamo turističkim. 1 obično se dogodi da takve izložbe dobiju razmere kakve, i po značaju i po vrednosti, nemaju ni one koje su, sa mnogo pažnje i obzira, određene za takozvanu glavnu sezonu. Jedva ćemo moći da navedemo poučniji primer od izložbe »Srpsko zidno slikarstvo XIII veka« u beogradskoj Galeriji fresaka. Neko će primetiti da tu zapravo i nije reč o umetničkim delima već o kopijama, i mi ćemo se složiti s njim. Ali se nećemo složiti u pogledu na načelno pitanje kakav je, u pojedinim umetničkim disciplinama, odnos kopija prema izvornom delu. U skulpturi tako šta skoro i da ne postoji. Sa slikarstvom je slučaj nešto složeniji, ali ne uvek, i nc bez obzira, na svrhe i namenu. Budući da freske spadaju u materijal koji je strogo lokaliziran, tehnika kopiranja zidnog živoplisa dostigla je upravo zadivljujuće razmere, I ne samo tehnika. Postoji čitav niz dela iz ove oblasti kojima ni najstrožiji kritičar ne može odreći vrednost dostojnu poštovanja. Nama je takav razvoj događaja došao u dobar čas, jer ako potražimo ono što nam može osigurati zavidno mesto u istoriji likovne kulture, izbor e nesumnjivo pasti na naše freske od kraja XII do početka XV veka, od Đurđevih Stubova do Manasije, i od Žiče do, recimo, Kalenića, Galerija fresaka je izabrala XIII vek, razdoblje u kome je naše fresko-slikarstvo doživelo svoj najviši uspon, u kome je dalo nezaboravna i još uvek nedovoljno ocenjena remek-dela, I kao što to obično biva, tako izuzetne i tako značajne izložbe uvek otvaraju čitav niz problema, i novih i onih koji su već zaboravljeni. Jedan od takvih je i problem autorstva, i kad prošetamo kraj veličanstvenih kompozicija iz Mileševe, Sopoćana, Studenice ili Morače, naše divljenje je pomešano sa zebnjom da li su tu u pitanju za'sta naši umetnici. Ranije smo u tom poglcdu bili veoma širokogrudi i veoma skloni da maiveći broj ovih veličanstvenih slikarija Pnipišemo strancima, uglavnom ljudima iz Grčke ili Male Azije. Za sebe smo zadržavali pravo da se smatramo narodom sa veoma razvijenim ukusom koji, eto, nije imao velike umetnike ali je-osećao potrebu za velikom umetnošću, Mecena je, nema sumnje, veoma važan činilac u razvitku svake kulture, pa i likovne, Srećom, naše proučavanje srednjovekovne umetnosti pobo je od činjenice da tamo, gde ima potrce za umetnošću ima i umetnika, i poštedelo nas sumnji u sopstvene sposobnosti. Bez bojazni da se u tome pretera, naš XIII vek je na taj način postao zaista naš, bar onim svojim ako me najvećim a ono najboliim delom. Možemo se dvoumiti oko veličanstvenog »Raspeća« iz Studenice ili oko scena iz života SsVetog Ilije u Morači, ali su nam zato, kao nesumnjiva kulturna zaostavština, obezbeđeni onaj nouporedivi anđeo iz Mileševe ili ona! najslikarskija slika u svelskom slikarstvu toga Vr mena »Uspenje Bogorodice« na zidovima Sopoćana. To je saznanje koje zaslužuje da ga pothranjujemo s vremena na vreme, pa su nam zato ovakve izložbe dobro dožle u svim izložbenim sezonama.

STARI MAJSTORI IZ ZBIRKE DREZDENA

Ovoj se izložbi ne mogu, dati ni JORGE a pohvale već samo objašnjenja. Pokude nije zaslužila, pohvale je prevazišla, a objašnjenje sleduje zbog toga što nam je ovaj čuvemi nemački muzejski grad poslao uglavnom nizozemske majstore: Holanđane i Flamancc, To može biti posledica jednog zaista vclikog bogatstva materijala, ali mi upućujemo na pisca teksta u katalogu koji je s pravom zaključio da za matenijalist:čko proučavanje likovnc kulture, ili, tačnije rečeno, za jednu sociologiju umetnosti, nema pogodnijeg materijala od nizozeskog slikarstva XVII veka, S jedne strame slobodna Holandija, čije građansko društvo stvara jedno moćno kolonijalno carstvo, 5 druge strane Flandrija pod španskom vlašću, kao Uspavana lepotica u šumi. Holanđani gledaju na život realno i trezveno; njihov je ukus okrenut prema praktičnom i svakidanjem. Oni ukrašavaju svoie domove slikama mna kojima dominiraju roba i materija: mrtve prirode,

jedinačni ili skupni portreti članova zanatijskih ili trgovinskih korporacija, pristaništa sa ratnom ili trgovačkom flotom, scene iz lučkih krčmi, idile građanskih porodica. Flamanci su skloni sanjarenjima i simbolici; oni slikaju mitološke scene ili scene iz viteških spevova, a kada se okrenu životu kao takvom, onmda je on zamagljen aluzijama ili safirom. Holanđani su bili oličenja praktičara, Flamanci bezrazložne aristokrate. To se na njihovom sli'karstvu ogleda mnogo jasnije nego na bilo kojoj druyoj vrsti duhovne delatnosti; pa ipak, sve bi to bilo suva i nezanimljiva faktografija da te slike nisu stvarali oni volšebnici kičice koje „poznajemo pod imenom Rembrant ili Rubens, Van Dajk ili Franc Hals, 'Tenijers ili Van Alst, Jordaens ili Gerard Dou. Van svake sumnje, umetnost može biti ubedljiva kao dokumenat samo ako je taj dokumenat ubedliiva umeinost. To su nnm majstori iz zbirki Drezdena izričito potvrdili.

Miodrag Kolarić 6

|| modernog tehničko.

. »Sunčani

Urnetnos=t | frižicerza

ny 0, | Premijera filma »Sunčani krik« Boštajna Hladnika

NOVI FILM Boštjana Hladnika može zaista, u prvi mah, da nas ostavi u priličnoj nedoumici: da li ova burleksna i neobavezna komedija u stilu Juckastih kolažnih filmova Ričarda Lestera (»Help!«, »Šarm i kako ga SPOJ nosi jedan dublji smisao osim lake pop-artističke panodije čiji su kadrovi do vrha ispunjeni predmetima široke potrošnje (frižiderima, mašinama za pranje rublja, televizorima i plastičnim proizvodima) koji su već postali atributi progresa? ,

Mada sve u prvV mah govori u prilog tome da je u pitaju izrazito nepretenciozan film, ani krik« ipak pripada onoj vrsti filmova

u kojima osnovna nit skoro neobavezne fabule služi samo kao vezivno tkivo za jedan niz »ide-

| ja« do kojih se dolazi prevazilaženjem ili pre-

nebregavanjem golih činjenica jednog trivijalnog ČADJSIa; Posmatran u takvom svetlu, Hladnikov lilm nije ni komedija ni parodija krimi-

|| nalnog filma, već, pre svega, neuspeo pokušaj

ironizirajućeg odnosa prema nekim mitovima

|) našeg vremena i modernim obeležjima tehnič-

kog progresa. Hladnikovom filmu predmeti egzistiraju

|| nezavisno od ličnosti i sami postaju učesnici

u radnji, a ne svode se isključivo na njene rekvizite: šarenoliki dekor tih predmeta iz sva-

|| kodnevnog života dobija svoju dramaturšku

funkciju, ı u svojoj vizuelnoj atraktivnosti, postale skoro nosilac i dominirajući pokretač

Ovaj memoarski zapis Mirko Banjević predao je redakciji »Književnih novina« kratko vreme pre svoje tragične smrti. Objavljujući ga u ovom broju redakcija se na ovaj način oprašta od svog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja.

USPOMENA T SJEĆANJA na Jovana Popovića traju od mojih studentskih dana u Beogradu, Najraniji dokument o našoj saradnji je jedna dopisna karta kojom mi sc javlja u Horgoš, gdje sam pobjegao kod ujaka da ne budem uhapšen kao student učesnik u demomstracijama 1931, godine, U karti mi, piše da mu se pjesma dopala i da će je objaviti u narednom broju »Stožera«. Karta mi se negdje zagubila. Međutim, »Stožer« je zabranjen, te tako ni pjesma nije izišla. Ali sam sačuvao, kao drugi dokumenat, predgovor Jovana Popovića mojoj zbirci »Na osvitu« koja je zabranjena 1933. u Nikšiću. Predgovor sa zabranom sam izvukao tadašnjeg načelnika, tobože da, se žalim Višoj vlasti 1 tako ga sačuvao. Zabranjena zbinka pronašla se tek 1961. Nju je sačuvao tadašnji policijski pisac, a moj prijatelj, Radoje Marković i poslao mi 1961. godine, o čemu je pisala »Borba«. Jedan dio te poeme, »Obračun«, objavio sam u ilegalno izdatoj zbirci »Ognjena jutra«, u Paraćinu 1940, gdje sam bio profesor. Taj članak Jovana Popovića je prvi predgovor Što ga je nekom književniku Jovan napisao, a znači, donekle, i manifest socijalne literature, koju je on sa mladom generacijom naprednih pisaca strastveno zastupao. E

POVODOM OVE ZBIRKE

Muklo zatišjee koje je sledilo za privremenim slomom aktivnih mlađih društvenih snaga, prisilno mirovanje posle rata nabujalih energija masa, zaustavljenih branama i mirna, bahata sigurnost vladajuće klasc, doveli su kod nas sobom da je godinama skoro jedino polje, na kome je moglo što da se kaže masama, od koga su mase očekivale ma iskru, ma i nagoveštaj prigušenih zahteva, bila literatura, To očekivanje zateklo je nerazvijenu i nespremnu socijalnu literaturu, još u povojima, koja je još mucala, tek počinjala da staje na sopstvene noge, još zbunjena između suprotnih ideologija, još kolebajući se između dve klase, sa još nediferenciranim, mneodređenim ciljem pred očima. U tom periodu neodređenih očekivanja bio je izraz još nediferencir, još sliven iz raznih elemenata: tu su se slivali malograđansko nezadovoljstvo, izazvano krizom, i klasno-svesna prekretnička volja. I stvari su se diferencirale, klasni odnosi zaoštrili su sč, a pojave na literarnom polju uzimale su SVĆ više određen 'i oštro omeđen oblik. S jedne stranč je ostala malograđanska leva literatura sa saučešće! prema »bednima« i željama da svanu bolji dani, a s druge strane šsć razvijala svesnija aktivna socijalna literatura. Saznanja su postala jasnija, navirali su mladi talenti, odbacili priljage prošlosti građanske esletike, i stvarali, svesni toga, da je umetnost i literatura samo onda opravdana i životna ako nosi tendencije svoga doba, tendencije

SCENA IZ HLADNIKOVOG FILMA

O iednoj zabranjeno; zbirci

materije doveo je Hladnika u položaj rediteljailuzioniste koji uživa u svojoj svemoći i svoje protagoniste bukvalno zatrpava predmetima koji im sa svih strana padaju na glave i na taj način — ako pokušamo da protumačimo ovu metafoftu — prevazilaze pragmatičnu upotrebnu funkciju i postaju fetiši koji ugrožae vaju čoveka koji im ropski služi!

Škoro opčinjen vizuelnom atraktivnošću i fovističkom raskoši boja tih kadrova pretrpanih proizvodima tehničkog progresa — u kojima tonalitet boja i zvukova električnih itara dostiže svoje naj|intenzivnije (i najbučnije!) kapacitete — Hladnik te svoje kadrove povezuje u nedeljivu nisku boja i zvukova u kojima je čulno-likovni elemenat dominantan, i u stvari, jedini postojeći, Hladnik je želeo da ti poređani eksponati, kvantitativno nagomilani, deluju ma naša čula svojim »estetskim« osobenostima, spretno aranžiranim rasboredom i stepenom simetričnosti, i da tako obrazuju jednu posebnu »predmetnu stvarnost«, lišenu svakog ljudskog značenja,

Toj tiraniji »predmetne stvarnosti« jedino se suprotstavljaju — po Hladniku — frenetične GORpIOAIJĆ mladosti koja traži čiste, brisane prostore slobode bez ograničenja, spontana

„dramske radnje. Takav POPIATNSMŠKH tretman

bekstva u prinodu i slobodna erotska iskustva. Zato od ove tačke »Sunčanog krika« počinje, rekao bih, prirodni završetak njegovog pret-

»SUNĆANL KRIK«

one klase koja u tome momentu ima istorisku misiju. Građanska klasa je odigrala svoju nekad Yevolucionarnu ulogu, u organskoj krizi ekonomskog poretka i grčevitoj odbrani pred propašću njena umetnost odražava dekadencu, nemoć, staračku izlapelost i prazninu estetskih fraza.

Njena tobožnja netendencioznost u stvari služi postojećem poretku, a obara se na vrednosti i ciljeve mlade klase. Izražavati život ove mlade klase, odražavati odnose u koje je sputana u ovom poretku,. naći snažne i ubedljive reči za njenu veru, jasno pokazati neminovnu zakonsku nužnost smrti s jedne strane, a pobede i rađanja novoga društva s druge strane — a to SVE umetničkim sredstvima, čulno, ubedljivo i s ubeđenjem: to je cilj i zadatak socijalne literature, kome teži i na kome radi, zauzimajući svoju poziciju na poprištu klasne borbe.

Već emancipovana od malograđanski pesimističke literature, koja samo konstatuje da nešto nije kako treba, da je, a da ne vidi izlaza, mlada naša socijalna literatura, veoma važna, iako stu .danas Već ekonomsko-politićka pitanja gore stupila u prvi plan: interesovanja, ne oslaje samo na konstatovanju bede i srama izvesnih odnosa, nego ih raskrinkava, ukazuje na uzroke, pokazuje izlaz i dramatično razrešenje suprotnosti, i učestvuje u radu kojim se to priprema,

Autor ove poeme, mlad čovek, još pomalo naivan, ali zato potpuno svež i neposredan, još intelektualno neprečišćen, ali snažan talenat, kroz koji sputane snage Njegove klase nalaze žestok, skoro eruptivan izraz; u prkos nekih početničkih neveština jedan je od najboljih predstavnika te mlade svesne generacije pesnika koja nađire sa mnogo obećanja. —

Jovan Popović (S. Danić) —

Popović je predgovor bio potpisao ma mašini punim imemom i prezimenom, zatini prekrižio debelo perom, zbog cenzure, i stavio pscudonim S. Danić, rukom. Stojan Cerović, urednik »Slobodme misli«, koji. mi je izdao 1930. »Pobune uma«, htio je rado da mi objavi i ovu zbirku, pa je na nju stavio omot i napisao svOjeručno: »Priložene pjesme za cenzuru«, a iznad toga štambilj »Nikšićka akcionamna štampanija«,.. Zabramu zbirke, tadašnji, načelnik M. Lašić, napisao je perom sa zelenim mastilom. Ova zabrana je na istom tabaku na kome i predgovor, samo na suprotnoj strami. U tabaku se nalazila zbirka, te je zabrana bila na kraju nje. Tako je tabak, sa ova dva dokumenta suprotna po idejama i po atmosferi vremena, očuvan u cjelini. Preortani polipis »fovan Popović«, Vidi se, dešifrovan je hemijskim putem. A načelnik me je tada i pitao: »Ko je ovaj Jovan Popović?«, našto sam, kao s čuđenjem rekao: »Zar ne znate, ko je Jovan Popović, kad tog književnika poznaie sva naša kultura javnostle. Na moj uporni zahtiev načelnik mi je ipak dao barem predgovor, ako me i zbirku.

Popović u predgovoru pominjući poemu, misli na »Obračun«, Jer je ona bila glavna u zbir-

· čivo dntervencijama na

hodnog filma »Peščani zamak, koji bi, narav. no, isključio njegov besmisleni tragični finale, Međutim, »Sunčani krik« ipak ponavlja naivnu lekciju »Peščanog zamka« — sa istim nedostat-. kom imaginativne i idejne strukture u scena Tiiu i sa istom ogolelom, dekorativnom simbo> likom.

Mada su mnogi skloni da u »Sunčanom kri• ku« prepoznaju briljantno ekspliciranu tezu kako se film može napraviti od bilo čega, Hladnikov film je reprezentativni primer uzaludnog pokušaja da se jedna stara ideja obogati isklju. ' planu forme. Vremenski interval od četiri godine između »Peščanog zamka« i »Sunčanog krika« doneo je samo, freneziju bit-muzike, mini mođu jarkih boja i neke move tipove frižidera —,i to je Hladnik iskoristio — ali nije izmenio divljivo-rusoovsku ideju o potrebi za bekstvom u čista prirodna prostranstva pred »blagodetima« tehnokratske civilizacije. Novi su, naravno osim toga, čitavi buljuci devojaka u šarenim ansamblima mini: mode, ali je prisutan stari stav O »prirodnoj deci života« neopterećenoj seksualnim tabuima (koji ne postoje) i o prednosti života u prirodi koje su imali naši diluvijalni preci.

Činjenica da i pored uspele ritmičke i montažne strukture ovoga filma ipak ostajemo pred njim ravnodušni, ne odnosi se toliko na trivijalnu fabulu, naivnost zapleta i izrazito lošu dijalošku fakturu »Sunčanog krika«, koliko na uzaludni pokušaj režije da se nivo čulnih atrakcija u kadru prevaziđe de korativnom i prizemnom simbolikom. »Sunča» ni knik« je, prema tome, film bez argumentaćije; međutim, njegov najveći paradoks je baš ta trivijalna želja za »postavljaniem proble. ma«, koji će, naravno, po želji režije ostati na nivou magoveštaja — tek da sc nasluti da ja film imao i ozbilinijih pretenziia. .

Sve zajedno, Boštjan Hladnik je i »ozbiljni deo« filma sveo na jedan veoma uprošćen traktat koji polazi od jedne oveštale i lažne premise, tako da je »Sunčani krik« ostao ono što u suštini i jeste: šareni reklamni strip banalne inscenacije, praćen tutniavom eclektričar: skih ansambala, priča o 500 šarmantnih devojaka koje progome jednog tineidžera, i sve u svemu — krajnji i logični ishod jedne neefikasne kinematografske strukture.

Bogdan Kalafatović

ci. Takođe u svome pismu iz toga vremena, Popović moju knjigu zove zbirkom. A to je drugi dokumenat naše saradnje, koji se očuvao, i koji se odnosi na zabranjenu zbinku:

— Dragi Mirko, Beograd, 17 8 1933

primio sam tvoju kartu kao i poslatu Slobodnu misao. Drago mi je što opsažam kod tebe intelektualni razvitak. Prikaz ima dosta nedostataka i naivnosti, ali pokazuje osnovno shvalanje stvari, a to je važno. Kako ide čitanje ? Drago mi je što me opet zoveš, ali neću moći doći, ma kako bih voleo. Onaj tvoj predlog da putujum kao reporter Politike neostvarljiv je, jer Politika ne bi nikad ništa štampala od mene, niti ja sam kod nje sarađivati, Radovaću se kad mi budeš poslao tvoju zbirku i kada budem video napredak u shva• tanju i izrazu, Mi nameravamo da septembra pokrenemo časopis. Bio bi nastavak Stožera i Nove literature, samo ne ograničen na literarno-kulturna pitanja, i uređivan sa strožijim merilom pri odabiranju materijala nego Stožer. Pošlji neku stvar za, koju misliš da je najbolja, a ovaj moj poziv smatraj kao principijelni poziv na saradnju. Ako i ne budemo mogli u početku objaviti neki tvoj prilog, očekujemo od tebe da ćeš takav dati. . . Srdačan pozdrav dovan ~

Pismo, je pisano na mašini, a potpisao rukom (bojenom olovkom), U pismu se pominje »Slobodna misao« u kojoj ie bio moj prikaz na jednu Nolitovu knjigu. Dalje se pominje poziv Popoviću da dođe preko ljeta kod mene... Došao je tek pet godina nakon toga, 1938, i napisao svoju poznatu priču »Dečji leš ispod (Qstroga«, o čemu sam detaljno pisao u »Stvaranmju« pod naslovom »Likovi iz priče Jovana Popovića »Dečji leš ispod Ostroga«”, jer je bio značajan njegov boravak nedjelju dana kod mene, kao i njegova pripoviietka koja izvanredno daje odraz ondašnjih prilika i atmosfere u Crnoj Gori. Popović u ovom pismu pominie i pokretanje časopisa koji bi bio »nastavak Stožera i Nove literature«, ali časopis nije izišao jer je imao sve moguće prepreke. |

Godine 1933. zaicdnmo istupamo ma Kknjiževnom večeru na Kolavčevom univerzitetu, o .čemu je »Politika« donijela' svoj karakterističan oglas, Zatim istupamo zajedno na književnom večeru i u Fizičkoj sali 1934, gdje sam ja čitao svoju tada poznatu pjesmu »Kakanjska kata· strofa« iz poeme »Kakanj«. Veče je orgamizovalo Udruženie studenata jugoslovenske knji ževnosti, čiji je predsjediik bio Boro Kovačević, a ja sekretar, Pošto je veče bilo burno, na njemu se klicale parole, rasturani leci, a kako su i predstavnici policije prisustvovali, to smo siutradan Kovačević, ja i drugi, pohapšeni i drŽani u zatvoru oko medielju dana. Književnike, koji nijesu bili studenti, nije niko hapsio, pa tako ni Jovana Popovića. .

Mirko Banjević KNJIŽEVNE NOVINE