Književne novine

(МИСАО ПРОМЕНЕ

Данијел Драгојевић:

„„Певријеме и друго“

Студентски центар Свеучилишта у Загребу, 1968.

МОЛ ЕРИ РЕАЛИЗАМ

Драгослав Миханловић:

„ћад су цветале тикве“

„Матица српска“, ' Нови Сад 1968.

ки

КАДА ЈЕ Данијел Драгојевић, пре неколико година, у овом листу публиковао свој текст „Вероникин рубац", текст којим је формулисао своје схватање песничке ангажованости, познавалац његове поезије могао је, унеколико, да буде у чуду. Песник је, наиме, користећи се симболичким, абревираним мишљењем уместо каузалног, генеричког — како је сам на једном месту објаснио — испричао једну апокрифну причу о Христовој пасији, задржавајући се нарочито на оном месту на коме жена из масе, Вероника, пружа Христу рубац да њиме отре зној, а на рупцу, пошто је обрисао лице, поред влаге остаје и Христов портрет. „Нет ко је морао бити савјест те масе која виче и пљује га", тумачи Драгојевић значење Вероникиног геста, а значење тог портрета открива у Ве роникиној љубави која је настала у патњи, „патњи коју: Крист подноси за овај свијет и патњи којом Веровика учествује у муци Криста, Тако је портрет настао у срелишту љубави и муке". И даље: „Права ријеч, прави портрет настаје од истинске везаности за туђу муку. То је, мислим, права антажираност, која се не престаје никала догађати". Поред све ширине и еластичности, које у разумевање и тумачење оваквих прича треба уносити, она нам се, иако на свој начин изванредно примењена, учинила неалекватном Драгојевићевом опусу поетских проза. Или бар недовољном да, макар и као једна компонента поетике, стоји иза тог опуса. Када смо је, међутим, нашли на крају најновије његове књите, ствари су постале јасне: овај песник се изменио.

У чему је смисао те промене2

У томе што цела Драгојевићева збирка „Невријеме и друго", што цела једна нова етапа његовог песни: штва — а и то се, мислим, може закључити — олговара управо тако замишљеном схватању песничког ангажовања. што из њега проистиче, на њему почива, њему се посвећује. Конкретно: промена произлази из једног, у одређеном смислу, суженог схватања проблема о коме је реч, суженог чак и у односу на смисло једне од првих реченица споменутог текста, која открива златно пштире, дитерарније чак, тумачење песничког ангажмана: „Ангажираност пи спла је смисао и бит његова дјела. Говорећи о дјелу, говоримо и о антажираности писца, о врсти те антажипаности". Наведене реченипе саАрже само опште формулапије приметиће неко — конкретан смисао

АРАТОСЛАВ МИХАИЛОВИН је по стао познат прошле године захваљу.јући Октобарској награди која му је додељена за збирку приповедака „Фреде, лаку ноћ". Већ сама чињеница да је награду добио један нов, млађи аутор за своју прву књигу, представљала је изненађење које је више повећало интересовање за Тихаиловића. Какве су вредности и могућности тог писца, добитника зна чајне награде, који је нагло избио на површину, који није био фаворит» Што је можда најзанимљивије, он нимало није показивао жељу да прихвати владајући начин писања мада је тек ступао на сцену. Био је почетник, али почетник који је решио да не подражава, већ да покуша да ство ри свој стил. Прнповетке из књите „Фреде, лаку ноћ" показују на сасвим непретенциозан начин како је аутор успео да изгради спонтано и једноставно, крећући се у оквирима обичних, свакидашњих животних проблема п судбина, један оригиналан свет. Деловао је свежином дара и живим причањем лишеним мета. форичних украса, природношћу једнот приповедачког гласа који даје своју одговарајућу меру, који се не пиње да каже судбоносне ствари.

а иста непретенцисзност, спонтаност, лакоћа у причању карактерише и ову другу књигу Драгослава Михаиловића, „Кад су цветале тикве". Михаиловић нам враћа веру у литературу једноставног приповедања животних чињеница, у литературу опсервације.

Ништа у овој новели не одаје ташту жељу за помпезношћу. Људска судбина, вечита питања живота и смрти, смисао историје, све оно што мучи многе наше савремене прозаисте (неке заиста мучи а неки само симулирају метафизичку грозни пу), уопште не узбуђује Драгослава Михаиловића. Он је далеко од мита, филозофске алегорије и интелектуалистичке симболике. Он причао несрећном животу јељнот дечака са Душановца, и то је све. Али права уметност се понекад јавља тамо где се не очекује: исповест Љубе Сретеновића, Љубе Шампиона, казана шатровачким језиком педесетих РОдина, говори о животу много пролорвије, дубље и узбудљивије него оне

антажовања изражен је онима, раније цитираним: „... савјест масе ... љубав настала у патњи ... патња учествује у муци ... истинска везаност за туђу муку". Проблем је, при свему, баш у том, у први мах неуочљивом, нескладу између општих и конкретних формулација. Књигама које су претходиле најновијој овај хуманистички, или, пре бих рекао, сентименталан однос саучествовања У људској патњи, био је иманентан. Али, џ њему се није крио мовенс свих песникових трагања. Контекст је био уметнички, мисаоно и, ако хоћемо, хуманистички, неупоредиво шири и сложенији. Књизи „Невријеме и друго" недостају управо та птрина и та сложеност. То кажем имајући у виду својство одличнот песника да из једне струне извуче мноштво различитих тонова, али и са свешћу да, њему тако својствено,

многозвучје није успео да произве- |

де.

На једној струни Драгојевић је стварао мелодије са, претежно, мо ралистичком интонацијом, а та је интонација, у ствари, најинтензивније дејство његове књиге, њен основни ефекат. Како га је остварио2 Књига „Невријеме и друго", мада њенп циклуси нису тематски строго ограни» чени и затворени, открива песниково присуство у животу на три плана; песник нас интегртте са свешћу је дне, по свему судећи, савремене, трауматизоване људске јединке, суочава нас са њеним објективним положајем у свету, из историјских кпетања и преокрета, чији је она главни актер, извлачи консеквенпе какве може да извуче само хуманистички преокупиран песнички дух.

Фрагменти актуелног живота у Драгојевићевим _ песмама стварају слику једне разорене егзистенције, Чевекову личност, његову свест, њего ва морална начела, разара процес дезинтеграције:

У том друштву Тобија је (кажу) Живио у дотовору с рукама, А наше ослоњене само на себе, Лијева скрушена друта бијесна, Нису тијелу препору"љив склад. (На палуби) Све трагалаштво само је лутање у беспућу (Карта), сва открића само су привид, све богатство само је

прах праха:

Видите како ишчезавају улице, за вама

Труне ботатство, слава и њихови знаци,

(План града)

књите у којима се декларативно ра справља о апстрактном човеку. Приказујући само један одломак стварности, Михаиловић се диже, као против своје воље, бојажљиво и збуњено, до потпуности слике. Он неће да буде ни визионар, ни мислилац, ни песник, већ само приповедач. У свим овим негативним одређењима треба видети жељу Драгослава Михаиловића да буде самосталан, Његова новела је опора, горка, животна, реалистичка. Читајући је, немамо утисак да је у питању један стари метод причања. У ствари, Михаиловић се служи реалистичким методом лако, природно, нимало шаблонски; то је један обновљени, модернизовани реао који изражава градски амбиент. Љуба Шампион сања у првим послератним годинама да постане вели ки боксер. Учи занат, одлази на игранке, заводи девојке. Он је типичан „фрајер" и по речнику и по понашању. Писац је врло вешто представио један у то доба распрострањен тип маадића: обесног, опасног, ноншалантног, жељног провода и физичке љубави, који има сталну потребу да дсказује своју вредност. Али оно што овој на изглед површној исповести главног јунака даје шире значење, то је трагични смисао једног живота који нам се поступно открива. Процес сазревања Љубе Шампиона води га у све већу несрећу и усамљеност; он сам као да тога није потпуно свестан, као да својом самоуверепсшћу жели да прикрије властито пропадање. Од првих ратних и поратних дана када није много знао о свету па до живота у туђини, Љуба Шампион задржава у основи један исти тон; извесну безбрижност, пркосни став, надменост и душановачк"! арго. Али несреће које га редом стижу ипак уносе горчину у његову душу и нешто сете у његово казивање, Он, међутим, неће да призна тај притисак неумитних животних збивања и то његову исповест чини још потреснијом.

љуба Шампион жели, дакле, да туче своје противнике на ринту ида заводи девојке. Политика га уопште ние интересује. Историја га ипак увлачи у“ свој вотлог; четрдесетосме хапсе његовог брата и оца. Он тада први

» „Останите, гуштери, међу травама — обраћа се песник, очевидно, људи. ма. Само на „варавој' земљи ваша, ионако коначна и ограничена настојања имају некакав смисао (Останиге, гуштери). Песников профетски глас треба да надјача звуке тог присутног и све више бујајућег зла, треба да надјача хуку невремена у чо веку и око њега, невремена у просто, ру и времену: фрагментима из акту, елнот живота песник супротставља цео низ старозаветних сцена, или само асоцијација на њих, низ сим личних слика, идиличних . представа. Он разоткрива истину, позива, опо-

миње:

Истина, весеље траје. Од вида, онота што је тијелом разорено и грађено, Од глазбе и гласова људских. Бит ће још потреба бестидности, очитих и скритих. Бит ће призора који ће одузимати дах. Читавог радосног дана, међутим, овдје више неће бити. На дну ствари одавно већ је почетак растућег пепела. Један црв, присутан свуда, прориче будућност слатког плода, Затим иде даље, сталан и постојан, и сјена се дотиче. Да, сретног дана овдје више меће бити. (1' аПерта)

Симболичко значење наслова циклуса „Каин или његов брат" најпотпуније исказује смисао историјских кретања како га овај песник сагледава: смрти, појединачне и опште, празнина и пустош — сасвим свеједно због чега, у каквом пиљу и сасвим свеједно коју страну у коначном исходу више погаћали — једина су последица апокалиптичних историјских сукоба, Један историчар или социолог, сва је прилика, дотили би и до друкчијих закључака. За песника, хуманисту и моралисту овај је јелино могућан. Смрт траје. Она има ланчано дејство, она се продужава и егзистира у долазећим генерацијама, које с њом у свести тавође и крећу се ка новим безланима. Није, зато, ни мало чудно, што је за песника пресудан етички проблем:

Било да се градило о издаји, поријеклу, обрани Прислон уз зид сллвна је ствар. Пут у жељену слободу тако је почео. (Јесен у којој сијачи не познају нарави свота сјемена)

пут схвата, мада још не сасвим јасно, да се све не исцрпљује у удари“ песницом, љубавном загрљају и тучи с милиционерима. Осетивши животну страхоту, Љуба ипак продужује својим путем. Он пролази мимо историјских догађаја, не примећујући их. Универзум у коме он живи одвојен је од Историје: то је свет предграђа где он са својом дружином намеће вољу и обичним грађанима и представницима власти. љоуба. Шампион се афирмише као боксер. У његовом универзуму, где нема ме ста ни за какву идеологију већ само за биологију, он се пење све више, Али несрећа коју је упознао онда када су му ухапшени брат и отац сада се поново појављује, овога пута, у Аругом виду. Столе Апаш, вођа супарничке дружине, силује његову сестру после чега се она веша; умиру отац и мајка; брат чами на робији; Љуба остаје сам. Иако је избегавао да се сретне са патњом, са животом, приморан је на крају да им пође у сусрет. Одлучује да се освети за смрт своје сестре: пошто је одслужио војни рок, одлази Столету Апашу и премлаћује га: Овај, већ разорен туберкулозом, умире про. Освета је извршена, али Љуба пион је усамљен, тешко погођен смрћу оних које је волео, са осећањем угрожености због смрти онога кога није волео, али за чију је трагедију он индиректан кривац. Бежи преко границе и запошљава се у Шведској, пати за домовином и прича свој ранији живот.

Дратослав Миханловић обнавља неке старе елементе прозног причања: радњу, ликове, дијалог, психоАошко портретисање. Његово приказиаљање личности је живописно и сажето. Добро је погоћен и ритам причања. Нема непотребних успоравања и развлачења: Новела у целини дедује уверљиво, животно, објективно, јер је аутор успео да се од почетка до краја сакрије иза гледишта главног јунака. Мигде не долази до неподударања пишчевих погледа и визије главне личности. Све што видимо у новели запажамо само очима Љубе Шампиона. Ни једног тренутка немамо утисак да се крећемо на тлу Аамтетатуре, ла је ге 'ова исиозест Аотерана и коментарисана од стране

Војниче, послије ноћи У којој си нишанио зарез | између очију,

ао ријеч двоструким, следе Р сјечивом, Како ћеш на свјетлости,

У кући, осами2 у

(Повратак)

Моралистичке претензије је овај песник имао и раније: његова трећа збирка једном својом димензијом била је покушај да се човек усмери ка налажењу духовне равнотеже, ка спасоносној мудрости. Медитеранске ширине, међутим, са којима су се, на одређени начин, идентификовале његове поетске прозе, биле су сцена на којој су се теме и асоци. јације, смислови и значења, маштарске поетске слике и делови конкретног живота перманентно преплитали,

Својим трима збиркама поетских проза Драгојевић је створио у нама непоновљив доживљај мисаоне пу. ноће, емоционалног богатства и у метничке животности: покушавао је да рекремра живот налазећи у не престаном кретању, обнављању и понављању његов водећи принцип, У који људско биће мора да се уклопи са свешћу о својој привремености, али и са уверењем да у вечитом тражењу и откривању, у активном од» носу према животу, лежи и смисао његовог постојања („Корњача и дру. ги предјели", 1961); успевао је да У. метнички оживотвори најбитнију човекову дилему произашлу из сукоба двају светова који у њему егзистирају, духовног и материјалног, идеала н стварности („У твом стварном тијелу", 1964); трудио се да нађе унутрашњу хармонију као једину могућност успостављања стопмчког Ол носа према животним недаћама, тражио је путеве до смирења, али је товорио и о ономе због чега је то смирење потребно — о животу („Свјетиљка и спавач", 1965).

Несумњиво је право песника, меБу млађима једног од најбољих које данас имамо, да једну своју стваралачку етапу посвети конфронтапији добра и зла, онако како је то Дратојевић учинио, Али је п пргво његовог критичара да у тој конфронтацији, уз све што се подразумева кад је о овом врсном песнику реч, види поједностављење, сужавање дијапазона опсервација који је код овог песника био тако наглашено широк.

Богдан А. Поповић

некот ко зна и види више и дубље. У томе се огледа ауторова вештина која се не сме потценити; треба имати на уму чињеницу да најмања недоследност и неспретност у поистовећивању са погледом главног јунака може причи одузети веродостојност. Свим тим старим вредностима регАистичке прозе Драгослав Михаиловић је додао и једну модерну димензију: укус за трагично. Животна путања Љубе Шампиона простире се уз саме паклене кругове постојања, али настоји да их избегне, макар и несвесно, из жеље човекове за поври: ношћу, за тривијалним насладама. ААн несрећа и бол од којих Љуба бежи на крају ће га стићи. Новела „Кал су цветале тикве“ садржи једну можда баналну животну причу, али испод те баналности осећа се дах трагичног: немоћ да се људско биће спасе од усамљености, смрти, неуспеха. Ова трагична димензија чини Михаиловићев ргтализам тако мо херним, блиским данашњем читаоцу. Формална средства којима је новела остварена исто тако су једноставна као п свет који у њој налазимо: све је ту, и у погледу форме и у погледу садржине, тако обично и ненаметЉиво да изгледа неуметничко, безначајно, тривијално. А, у ствари, све је то тако животно и дубоко у свој својој (баналности, у толикој мери трагично да читалац осети на крају мнтензивну тугу.

Све оне који су сумњичаво вртеАи главом приликом _ додељивања Октобарске награде Драгославу Ми хаиловићу, једном дотле готово непознатом писпу, ова друга књига ће највероватније убедити да нису били у праву. Њоме је Михаиловић доказао две своје битне способности: прву, данас тако ретку, наративну, и другу способност да сугерира дубоко осећање живота у целини помоћу приказивања само једног његовог дела. Он је прозанст од расе, ха употребимо један старински израз. У књизи „Кал су цветале тикве" осећамо дах непосредног живота мако није по срели натуралистичка техника писања: Михаиловићева стилизатта животних чињеттта је так ва да је ми готово нисмо ни свесин-

Павле Зорић