Književne novine
ОЉА ИВАЊИЦКИ; ВАСКО ПОПА
ПАТИ
ПАРАДОКСИ МЕСИЈАНСТВА
УНУТРАШЊА поетска и мисаона значења своје песме Васко Попа изражава посредно, пажљивим усклађивањем стваралачких и Ра ционалних импулса. Служећи се компликованим системом уобличавања и повезивања песничких симбола, који су најчешће фолклорног порекла, преузети из ризнице народ них умотворина, древних религија и старих предања, он је изградио јединствену песничку фразу, самосталан и непоновљив поетски идиом изузетне густине и чистоте, који, упркос беспрекорној јелноставности, тражи пре даног, пажљивог и мудрог читаоца. Привидна нејасност и на махове мутна загонетност метафора и слика у Попиној поезији упућују на то да песник свет не приказује у спољашњој, логичкој пројекцији, већ као поетску интерпретацију легенде, бајке, и сна, где је све могућно.
Карактеристичан пример вишезначности маштовиге песничке имагинације и зреле кон темплативне мисаоности, тако изразите у са дашњој фази стваралачког развитка Васка Попе, може да се наће у песми „Прича о јелној причи", чија анализа пружа доста пода, така о песничком процесу и олакшава приступ значењу саме песме. Припадајући чврсто компонованом циклусу „Зев нал зевовима", који својом наративном интонацијом показије да, кроз облик легенде и бајке, песник у књизи „Споредно небо" саопштава стару истину да је „у бајкама пргва историја човечанства“ (Иво Андрић), песма „Прича о једној причи“ почиње стандардном фразом којом казивачи започињу приповедање бајки: „Била једном једна прича". Ма ко лико, на први поглед, изгледала лишена другог оправлања, изузев да својом раскошном фолклорном бојом послужи као песнички адиђар, та једноставна фраза наговештава да ће у песми песник саопштити неко искуство, по много чему сродно и блиско поџци коју садрже бајке. Песма почива на парадоксима, који наглашавају антитезе какве су мо гућне у пределима с оне стране јаве, у ма. тштаријама, сновима и мистичним визијама.
прича |
ВАСКО ПОПА
о ЈЕДНОЈ пр
Била једном једна прича.
Завршавала се
Пре свога почетка.
И почињала
После свог завршетка
Јунаци су њени у ву улазили
После своје смрти
И из ње излазили
Пре свога. рођења
Јунаци су њени говорили
О некој земљи о неком небу
Говорили су свашта
Једино нису говорили
Оно што ни сами нису знали
Да су само јунаци из приче 4
из једне приче која се завршава
Пре свога почетка
И која почиње
После свог завршетка
/
АЕ85 РОЕТЈСА
И доиста, већ прва строфа, која је још увек само увод и песничка експозиција, заснована је на парадоксу. Изразито фолклорног типа, као и загонетке које своју упечатљивост дугују управо снази парадокса од ко га су качињене („Отац у колијевци, а син У сватовима", „Док се отац роди, син по кући, ходи"), песнички парадокс („Завршавала се ЈПре свога почетка/ И почињала После свог завршетка") може да се протумачи истим поступком као и загонетка, по чијем је узору постављен. Тако се, у низу могућних интерпретација и тумачења исте пе сме, између осталог може доћи и до закључка да је прича, као предмет о коме песма говори, у ствари симбол једне лепе приче. Она је, у идеалном облику, као комплетна ВвИзија будућности, била много савршенија, лепша и складнија пре него што је почела да се остварује („Завршавала се/ Пре сво та почетка"), када је изгубила нешто ОД свога сјаја. То су јој, касније, штедро на докнадићле темељне идеализаторске реконструкције, остварене након њеног оживотворења („И почињала После свог завршетка"). Шта се налази иза приче као симбола лепе приче, зависи од угла из кога се полази при анализи песме. Једно од тумачења је и то да је у питању песников однос пре ма појави месијанства као светрајућој истеријској и општечовечанској ситуацији, која
објашњава многе ратове, револуције и побуне што су од искона потресале и мењале људску заједницу и људски род. Употребљавајући, у средишњем делу песме, три пута у три строфе реч јунаци, чија димензија имплицитно обухвата и асоцијације на борбу и ратовање, песник је сам пружио кључ за одгонетку,. Док једни апостоли тек после смрти стичу славу и улазе у легенду („Јунацису њени у њу улазили /После своје смрти , Други нестају пре него што су, као јунаци, успели да се искажу и потврде („И из ње излазили /Пре свога рођења"). Историјско значење и хуманистички карактер те ситуације Попа још непосредније наглашава описном терцином (Јунаци су њени говорили /0 некој земљи о неком небу Говорили су свашта"), где се иза именица слуте атрибути: обећана земља и пространо, слобод но небо, Тиме се, индиректно, указује на занос и екстазу апостола, који су, говорећи свашта, заборављали осведочено искуство вечите промене, коме су и сами подложни („Једино нису говорили /Оно што ни сами нису знали/ Да су само ју наци из приче"). Трајност процеса, у коме су се за тренутак нашли, песник, на крају, исказује понављањем уводне строфе, у којој је извршена битна измена. Глаголи више нису, као у почетку, у перфективном, већ у имперфективном, трајном виду, што указује на поновљивост ситуације, која је, у песми „Прича о једној причи", саопштена шкртом и згуснутом језгровитошћу загонетке. Као невеселу бајку, она уобличава песникову трагичну визију живота и људске историје.
Искуство, које песник преноси, сасвим је, дакле, логично. Дијалектички дух кретања и преображавања везан је за основну хуманиотичку претпоставку поетског чина. Сва чега се песник дохвати добија људску судбину и човеков лик. Космолошка и метафизичка визија, на којој почива новија поезија Васка Попе, не значи негацију човека и његове егзистенције, већ представља израз његове зле коби и сопственог отуђења.
' Предраг Палавестра
ОДСУДНА ПОРУКА
ПОСЛЕ блиске лектире Попинот „Споредног неба" тешко ми је да прочитам једну издвојену песму из те тако чврсто организоване целине, а да ми одмах не навру у слух одјеци Аругих песама, других гласова који саучествују у истој великој драми коју „Споредно небо" хоће да нам искаже. То овакако не значи да је основни импакт самосталне песме ослабљен; чак напротив. Али, „Прича о једној причи" за мене није само та.савршено кружна, вртоглава визија ·једне' историје без правог почетка и без извесног краја, преокрепуте као Алисин свет иза огледала (само мање безазлено!); историје чији су јунаци (можда милосрдно) осуђени да се не препознају, да не схвате своју обмануту суш Г Не могу, наиме, а да се не присећам да је ово једна од седам космогонијских варијација, у блиском суседству „Заборавног броја", „Охоле грешке" или „Зева над зевовима"; једна од седам могућности за тумачење почетка драме, један од седам могућих (или паралелних) повода за конфликт што га је песник опевао. „Прича о једној причи" (да ли примећујете како сам наслов песме покреће први навој спирале што се неумитно одвија кроз деветнаест стиховаг) свакако је репрезентативна за поетски поступак Васка Попе; можда бисмо чак могли да кажемо да је она штколски пример тог поступка (у том смислу што је можда, у пуној верности својој поетици, једноставнија и на површинском плану „читкија" од већине осталих песама у књизи). Затворене структуре, синтактички лапидарна, без украса, као мегалит, песма поседује ону врсту богате једноставности која је атрибут највише песничке зрелости. Оваквим језик ле пишу се неке одсудне, јасне поруке; оваквим језиком откривамо понекад својој деци обрисе света. Обг ситуације превасходно су људске; као и ова поезија.
Иван В. Лалић
+“ УУ МА СС
—
(ЦГ
ПАЛА
ЗАР ПЕСМА НИЈЕ ОСЕЋАЊЕ, А НЕ РАЗУМ2
АКО ЈЕ ПОТРЕБНО да нешто одређено кажем о једној одређеној песми, онда, мислим, да морам да кажем шта мислим о поезији, а посебно о настанку песме,
Да би се написала песма потребна је идеја. Идеја се обично налази у, од вајкада познатим, философским аксиомима израженим афоризмима, пословицама и остафим видовима сажетог људског казивања.
За разлику од овог уобичајеног поступка, Васко Попа идеју за своју песму пронадази најчешће у вербалној асоцијацији. Песника заинтригира неки неуобичајени речевички обрт, нека апсурдна игра речи и од тога се, претпостављам у једном даху, сачини песма, Песма се затим објави, зависно од признања и ауторитета песника, критичари пронађу у њој читаву лепезу мисли и идеја, које аутор временом прихвати као своје, чврсто верујући на крају да је све те тдеје, или бар добар део њих, баш и намеравао да искаже, . |
„Прича о једној причи", а и неке раније Попине песме, навеле су ме на идеју о вербалној асоцијацији.
Интрига се састоји у апсурдности дефинисања времена („Завршавала се пре свога почетка ...") а она је, сама по себи, довољво ефектна да би одговарала духу „модерног сензибилитета", Њени јунаци су идеалисти који у овом свету грубог реализма говоре о неком небу и осталим непотребним реквизитима. Ваљда су тако временски и недефинисани као и прича о њима.
Лепоту Попине песме тешко је објаснити. За мене је ова песма лепа, без обзира што је нисам довољно разумео, А зар песму уопште треба разуметиг
Зар песма није осећање, а не разум2
Инж. Александар Илић 5 сарадник Института „Михаило Пупин
ОТВАРАЊЕ ПЕСМЕ
ЗА СВАКОГ ЧИТАОЦА важи закон по коме треба речи песме да заслужи, ако жели да те речи постану његове. Икаче може да стоји колико год му је воља над песмом, сама му се песма никад неће отворити. Затворено_ коло чине речи у песми. Види се да играју У колу, али се не види око чега то оне играју. То речи у песми састављају слику извора из кога су потекле и коме теже. Речи су, казадо би се, окренуте леђима човеку нагнутом над песму. И човек им може видети липе само ако пристане да се сам, без пратње својих задњих мисли којима се поноси, ухвати у то коло речи, да не пита КУДА ће га одвести и да се не осврће указад. Једино ће му се тако песма отворити: отвориће му се изнутра. Других улаза, спољних улаза у песму нема.
Васко Попа