Književne novine
.
ИВАН ДИМИЋ
Маргарита
Дирас: Иза привида равнодушности
На маргинама француског Новог романа
ка
СВЕ ЈЕ НОВО. Све је већ казано.
Ова два исказа или представљају полазне чтачке теоријских система што се граде у домену уметничког стваралаштва, или су њихови крајњи домети. Но више него плод дискурзивне мисли, ови ставови — а оба сум тачна и нетачна — већма изражавају једно осећање света, дакле животно опредељење датог теоретичара. И доиста, кроз векове понављана борба између старих и модерних у се одвијала на позадини сукоба између та два сензибилитета.
Ове маргиналне белешке о неким савременим француским романсјерима хтеле би Аа буду ван подручја ове двоструке догматичности, а да опет не западну у млакост ,златно-срединског" става који, ма колико се 38одевао у рухо учености и одмерености, најчешће је у флагрантној опреци са живим снагама стваралаштва, вазда 'неконформистичкот и против-правилног.
Још једна примедба у истом редоследу миоли. Чест је случај да је скромни љубитељ књижевности захваћен неком врстом комплекса ниже вредности: теоретски недовољно поткован, он се колеба и устеже, сматрајући да нема права да сам одлучује о.вредности појединих дела, да сам доноси суд. Међутим, тај исти читалац превиђа да му њетово непосредно, ненаметнуто, живо интересовање и његова неоптерећеност теоријским проблемима управо даје огромну предност. Искуство показује да он долази до све продубљенијег суда, уколико успева, држећи се подаље од површности импресионизма, а и робовања сили књижевних правима, да се ухвати укоштац са делом целокупном својом личношћу, стално враћајући мисао на искре емоционалног што врцају између њега и дела, стално покушавајући да маслути праву целит испитујући све појединости које сачињавају романескно ткиво.
ж «
Ко год је мало пажљивије проучавао пред ставнике такозваног новог романа, лако је установио, прелазећи од једног на другог, у којој се мери њихова дела дијаметрално разликују. Док се, са Натали Сарот, читалац ковитла у вртлозима подсвеснот чим се растури кулиса конвенционалне реалности; док се, са Роб-Гријеом, отима од мутног, барокнот кретања објеката, бежећи мерење пш опис — а што више мери и набраја, све више одаје своју слабост и осетљивост -, са Маргаритом Дирас као да улази у'доживљај неког мира, али несигурног. Ако бих се послужио једним поређењем у стилу Наивних, онда бих став ова три писца, пред светом бола и страсти оличенот у некој врсти циклона, овако представио; :
Саротова продире кроз циклон м долази до самог средишта где влада потпуна тишима: иза свих бурних тропизама, доиста се аодирује неко заједничко тло где је омогућена комуникација. Што се тиче Роб-Гријеа, он помно мери све фазе циклона одбијајући
сваку драматизацију, свако антропоморфно представљање догађаја. Додуше, рука која мери ипак дрхти, одајући своју максимално зауздану субјективност. А Маргарита Дирасу Њу привлаче скоро искључиво затишја, и то нарочито она пред буру. Циклон је, дакле, антиципиран, па ипак, између њега п писца, између њега и пишчевих личности као да стоји екран неке дечје безазлености. Кажем дечје, јер дете и зна, и уједно неће да зна. Уздржаност Маргарите Дирас друге је врсте од оне коју показује Роб-Грије. Њене личности знају за постојање трагедије; оне чак о томе и говоре, али с таквом једноставношћу, да се то граничи с апсурдом; Насупрот томе, а следствено оној дечјој формулацији — ако се играмо, играћемо се озбиљно, емоционално пражњење може да се изврши, али поводом малих ствари, скоро безразложно. Мотивација је строго потиснута, односно замагљена, као у сновима. Ни у њеном свету ништа се наоко значајно не дешава, или су, бар, значења сасвим померена. „уметност зова", рекао је један критичар, уметност сутестије, „уметност која успева да нам задржи дах помоћу пауза и празнина" (Гаетан Пикон).
Многи читалац, који чита у оригиналу, или располаже одличним преводом (могао бих, на жалост, претрштима вадити примере најбесмисленијих реченица из превода неких дела ове списатељке — нехат додуше изванредне комике, али од не мање изванредне зите те по писца), често бива разочаран том упорном статиком у романима Маргарите Аирас. Увек је то, углавном, неки дијалог, лагана нит која се једва одвија, понекад ниједан од саговорника не слуша оног другог — дакле два упорна монолога —, понекад упада треће лице — а то је врхунац живости! —, ту и тамо дискретан, лапидаран опис... и то је све.
Читав један роман „Сквер" само је разговор између једног трговачког путника и двадесетједногодишње служавке у неком пар ку, на клупи. Следећи одломак показаће природну 'уздржаност, одмереност и понос два до крајности унесрећена бића која имају насушну потребу да комуницирају, а не желе да се спусте до жалопојки или оговарања... (Путник већ извесно време товори)... „А морам рећи да ме и најмања ситница утеши, Велико ми је уживање да се ујутру пробудим. Кад се бријем, ја певам, и ло често.
-- (О господине, не верујем да за неког који говори кад што ви говорите, да певање ишта доказује,
_ Али, молим вас, ја волим да живим; што се тога тиче, не изгледа ми да би се ико могао преварити, нико, хоћу да кажем.
= Не знам како ту стоје ствари, господине, због тога вас тако слабо разумем.
-- Госпођице, макаква била ваша несрећа, ја то кажем да бих упростио ствари, извините што тако ипсистирам на томе, ви бисте морали, ако дозвољавате да приметим, да покажете мало више добре воље.
— Алм, ја не могу више да чекам а опет чекам. и та: старица, не могу да је перем, а опет је перем. Ја то радим'мако то не могу да радим, како онда2
— Под добром вољом подразумевам да бисте можла могли да је персте као што се пере нека ствар, нека шерпа на пример.
— Не. И то сам пробала, али не може. То се смеши к има задах, то је живо.
— Ех, шта човек да ради2
— Понекад више уопште не знам шта да радим. Вило ми је шеснаест година кад је то почело. 0 томе тада нисам ни мислила, а сада када ми је двадесетиједна а ништа се није догодило, ништа, сад опет као додатак постоји и та стара која никако да умре, а нико ме још није запросио. Понекад се питам да не сањам, да не измишљам ја сама толике тешкоће,
— Можда бисте могли променити породицу, изабрати неку где не би било толико старих људи, ТАС би било неких олакшица, мислим релативних олакшица, наравно.
— Не, увек би они друкчије гледали на мене. А онда, мењати место, у овом послу, не води уопште ничем, пошто, оно што би било потребно то је да то. уопште не постоји..." (Стр. 118—120 оригинала).
Отуђеност људи је велика, а опет нема ту никакве патетике. Несрећа је обична, а и радост је обична. „За људе миће, и срећа је мића" рекао би наш истарски песник Драто Жерве. |
Међутим није увек случај да читалац до-
живљава, са личностима овог писца, ту врсту оловног притиска, то време које као да не тече, као да се одвија у месту. Има живих описа, са минимумом података, без икаквих анализа — а опет ће се, кроз мале, једноставне , одвијати велике теме патње, А , ишчекивања, неразумевања. На почетку романа „Модегајо Саттађџе", ма часу клавира, дечак се инати јер његово искуство не зна за створења која је несрећа скочањила, јер ту злу вољу и ту г старе наставнице тумачи — а како би друкчије и могао — као чисту зау вољу, као уображеност, можда чак и као завист...
, == Госпоћо Дебаред, какво тврдоглаво дете имате, рече она.
Ана Дебаред још једном уздахну.
— Коме говорите,
Непомично, спуштена погледа, једино се дете сетило сјаја вечери које се спуштало, Оно уздрхта.
(... али наставница хоће да јој дечак одговори шта значи тодетајо саптађПе.)
— Рекла сам ти то прошлог пута, рекла сам ти претпрошлог пута, рекла сам ти већ сто пута, јеси ди сигуран да не знаш»
Дете оцени да није потребно да одговори. Госпођа изнова осмотри предмет који се налазио пред њом. Њеп бес се увећа.
— Ето, опет почиње, тихо рече Ана Дебаред.
_—- То што се дешава, настави госпођа, то што се уствари дешава, то је да ти нећеш да одговориш.
И Ана Дебаред осмотри то дете од главе до пете, али друкчије него што је то учинила госпођа, |
— Сместа да си одговорио, заурла госпођа.
(... и док наставница ломи оловку скандирајући по клавиру изливе свог беса, дотле дечак прати кроз отворен прозор лађу што плови по мору, и слуша друге дечаке који се играју на улици.)
— То значи, рече она детету (...), по стоти пут, значи умерено и распевано.
_- Умерено и распевано, рече детс које се налазило негде сасвим другде, где»
| Госпођа се окрете.
— Ах, слушајте!
_- Страшно, потврди Ана Дебарел смешећи се, тврдоглав је Као мазга, страшно.
— Испочетка, рече госпођа.
Дете не понови.
_— Испочетка, рекла сам.
Детв се ипак не помери, Чу се опет шум мора У тишини његове упорности. ~
У последњем блеску, црвенило неба се појача.
— Нећу да учим клавир, рече дете."
АРАГАН САВИЋ: ПРТЕЖ
Можда је ипак средишна тема, у овим делима Маргарите Дирас, ишчекивање. У претходној сцени, дете је чекало крај тог мучења, мајка је, кроз сопствену благост, ишчекивала крај једнот двоструког ината, а измучена наставница крај једног отпора.
Ево одломка из једног романа где је струна ишчекивања истегнута до крајњих могућности. _У четврт до четири, Андесмас, ботати старац, једна од главних личности у роману „Поподне господина Андесмаса", нови закупац лепе кућице на брежуљку изнад, приморског села, има састанак са својим архитектом, Мишел Арком. Од четири по подне, па све до вечери, трајаће његово чекање.
Ни овде привид одсуства збивања није надомештен густом мрежом психолошких анализа. Све је остављено вољи, боље рећи, осетљивости читаоца. Подстакнут, привучен том поезијом једноставности, он неодољиво урања у оно шо привид празнине крије, у унутрашњи живот бића која се ту појављују: један пас, сасвим на почетку, стари Андесмас, затим Аркова најстарија девојчица, мадо настрана, и, најзад, Аркова жена.
„Г. Амдесмас станује у том селу већ годину дана, откад је достигао ове године довољно поодмакле да би могао себе оправдати што је престао са сваким радом м што ће, у доколици, чекати на смрт, Први пут вили сада кућу коју је купио за Валерију.
Када се јоргован расцвета љубави моја Када се |ђоргован распвета заувек
У долини некб је то отпевао. Можда се поподневни одмор завршава2 Можда, тачно, можда се завршава. Песма је долазила из села свакако. Из ког би другог краја могла доћи Између тог села и куће коју је Г. Андесмас тек купио за своје дете, Валерију, доиста никаква се друга трађевица није уздизала.
Никаква друга, никаква друга до твоја. А ова се 0дсада одваја, тиме што теби припада, од судбине сваке друге, од макоје грађевине која је могда, исто тако, наместо твоје, да унесе ту случајну белину креча у боровој шуми." (Стр., 15—16 оритин.)
Нижу се тако мисли, или енови мисли, беспосленог старца који, љуљајући се у плетеној столици, чека на пропланку испред своје куће. Те се мисли понављају п често круже око најситнијих спољних промена; довољно је шуштање борових иглица, ромор гласова из подножја брежуљка или шкрипа наслоњаче, да их скрене. Најчешће се оне намах растворе у дужи или краћи старачки дремеж. Понекад су то наглас изговорена запажања — старац се бори с осећањем растуће усамљености...
У почетку, могло би се помислити да писац нема довољан замах нити грађу за израду читавог дела и да ће се ограничити да, из Аутог старачког монолога, изгради неку вр сту студије психологије ишчекивања. Но врло брзо се увиђа да је то само један од бројних елемената романа. Мирну површину крајње једноставне нарације, чија се танана уздржаност одржава до краја, с времена на време а затим све чешће, узмуте неке дубинске струје. Све јасније се опртава афективни живот малобројних личности, све боље се сагледају њихове појединачне драме, њихове појединачне судбине, Кроз врло оскудан Андесмасов разговор са девојчицом, која је
дошла да јави да ће њен отац ускоро стићи, .
а затим, у другом и последњем делу, кроз много живљи разговор са Арковом женом, опртавају се све одј ђенији ликови: старац, кога је вољена жена напустила, и који је сву своју љубав пренео на шеснаестогодишњу кћерку Валерију; Аркова кћерка, Валеријина вршњскиња, која на свој начин изражава дубоку патњу због очеве небрите; најзад сама Аркова жена. Она, у одсуству приснијег саговорника, цеди пред дремљивим старцем овој јад, јер је и она напуштено створење, јер је меџусобна љубав њеног
мужа и Валерије нешто што се могло наслутити и што ће ускоро бити свршена ствар.
Но, у подножју брега, замрли су жагор и звуци гтрамофона. Сеоска суботња игранка давно се растурила, сунце залази, а Валерије и Мишел Арка нема. Горе, на пропланку, 0тац и млада жена сада заједно чекају. Чудан је то разговор. Час је брз, испрекидан, са ведрином која покаткад иде до смеха мада је то обично смех метално реског звука — а час је спор туробан, опор, испрекидан, чак неповезан, Јер говор тих пристојних и осетљивих људи није говор који алже оране, открива душе и ослобађа терета страсти; то је,говор где се саговорници скривају, који треба да одржи одстојање између непознатих, а да ипак, на неки начин, па било то сасвим посредним путем, искаже – осећања која кључају испод површине; образину не треба здерати, а онај други нпак треба да схвати. Тако, гтоњена разорном љубомором, Аркова жена ће стално старцу говорити 0 засењујућој лепоти Валерије Андесмас. У том поподневном ћеретању, на изглед мирном, сатоворници један другог муче. Старац се опире и, из тог искиданог говора Аркове жене који све више постаје исповест, он жељно само задржава и тражи оно што слика његову Валерију као добру и милу девојчипу везану за оца. Док је старац свиреп У својој равнодушности, дотле Аркова жена њега мучи својим болом. '
„= Вама једино могу говорити о њој, разумете Ант“
М она му говори: „=—- Мало по мало, из дана у дгт
почела сам да мислим о Валерији Андесмас која је
убрзо имала да дође у године када ће вас налустити. Разумете ли" (стр 111)
|
Не, Андесмас не може да разуме, или 60= љуе ређ неће, опире се свим силама Аа разуме јер би то био крај његовој последњој радости у животу.
Драматика тог заједничког чекања — ТАФ се осећање протицања времена на махове гуч би у функцији силине та — нагло са појачава од тренутка када буду 'одјекну. негде из шуме, два весела смеха, То по тој атмосфери раздражљиве уздржаности и“ пак довести узбуђење Аркове жене до вр-“ хунца: 5
„—-- То је смех Валерије и Мишел Арка, виче она. Заједно су се смејалн. Слушајтеј" Она схвата да се догодило оно од чега је она стрепела, да су, међу оно двома, изговорене судбоносне речи. Са детињастом тврдоглавошћу, Андесмас ће м даље бежати од истине;
„=. Нисам познао тај смех, рече Г. Андесмас. По мени, то би био смех деце која иду до рибњака.
о – Стижу! нагао изговори жена, То је смех различит од оног њиховог што га ми познајемо, то је њихов нови смех. Када су заједно, они се тако смеју, знам ја то добро! Слушајте! Како споро долазе! Жале што пристижу.
Ох! како су спори!" (с. 125)
_ Нема те скромности која не крије бар и мало самољубља, нема те доброте која није помало зла, нити тог поштења које не рачуна на неку корист — такав је човек, и то није ништа ново —, али ретко су кад те људ“ ске особине обликоване са толико устанчалог "разумевања. Читалац остаје замишљен, с осећањем неког неодређеног обогаћења, и не жури да донесе суд. Иза тог познатог им Аоживљеног, наслућује се још нешто. Човеку се враћа снага дечје нзпосредности: он зна, и'не зна — а није разлвојенп.