Književne novine

о ИКТ

У МРЧАЈЕВЦИМА

МА КОЛИКО човек попио пића пред Ротондом, ма колико дуго стајао пред црквом Санта Марија дела Салуте, ма колико дуго читао „Фигаро литерер", ма лако вешто држао коктелску чашу међу прстима, писао есеје о раном Марксу и касном бароку, ма колико далеко слао децу у колеџе п преводио Монсона, ма како тапацирао зидове своје куће платнима Морандија, па чак и да му сам Бакомети уместо чивилука направи скулитуре, да сасвим научи санскрит и набави писма са сопственим заглављем, ма колико брзо возио „алфа ромео", ма колико бежао, мењао пасоше, препливавао Ламанш, ронио од Локрума до Пескаре — Мрчајевце из себе неће моћи истерати, јер они су вечни, док су све остале ствари пролазне.

Можда је то најлепше изразио галском прецизношћу Жан Пол Сартр рекавши: „Мрчајевци — то су други!"

Јер, свако има своје Мрчајевце; и Стендал и Достојевски и Солжењицин, о Пастернаку и да не говоримо. И тешко њима ако забораве на ту чињеницу! Биће истога часа изопћени из крила матере цркве, извешће их на суд са мотивацијом да нису платили последњу рату отплате за сабрана дела „О слободи мишљења", уништиће им брак, прислушкивати телефон (нарочито Стендалу), послати их на принудни боравак далеко од Мрчајеваца, прогласити непријатељима и лудацима, именоваће им старатеља са основном школом, украшће им свакога јутра боцу млека испред врата, удавити мачку, отровати пса, изгазити леју са младим луком, забранити им да носе гордо име Мрчевљанина пили Мрчајца, алиас Мрчитеља. Све.

После телевизијске емисије о својој варошга, грађани Мрчајеваца су послали оторчена писма свим важнијим форумима, укључујући ту и судове. Они су дубоко разочарани. Одједанпут, уместо идеалног мистер Универзума оф Мрчајевци, који је требало да се појави са краватом на гуму и дискретно закаченом колекцијом наливпера и хемијских

мали Евран

оловки у џепу сакоа, са тамним наочарима. за сунце и ручним часовником марке „ар вил“, употребљавајући речи као што су „концепција развоја", „капацитети", „структура“ и „инфраструктура“, на екрану су се појавили обични српски сељаци, који лукаво жмиркају на лево око и никада не одговарају директно, пре него што размисле и почну око кере ма на мала врата, помало одрпани шерети,

рупи; потомци оног чувеног · вића, богоугодници који се најпре прекрсте па тек онда здипе свећњак са олтара, они што их тако дуто и тако неправедно сматрамо наивнијим него што су; они што не умеју да читају, сем и између новинских редова, теџе које ће се парничити до смрти око хвата земље, а узети од своје деце хлеб, па вам га дати ако сте гладни, они — вечити, који ће надживети и телевизију и космичке бродове и поново донети кромпир м роткву струтану на пијацу неког трећег пост-атом-

ског света, још увек закидајући на вати.

Ако се пре рата у Мрчајевцима мислило да има — тешко ономе ко је тврдио да га нема. Ако се после рата у Мрчајевцима тврди да га нема, јао оном ко се усуди да каже како га има. Некада је богохулник избациван из цркве — данас се богоутодник избацује из Социјалистичког савеза. У оба случаја казна се добија за непослушност, тачније речено за другачији начин мишљења још тачније — за разликовање од других. Питам се како би се Карл Маркс провео у Мрчајевцима2 Пре рата је био атеиста, за време рата је носио браду — после рата је није обријао! Вероватно због тога Маркс и није живео у Мрчајевцима, него у Бону, Паризу или Лондону. '

Што је најзанимљивије, Мрчајевци никада нем огу погрешити, а сваки Мрчајевчанин може.

Ко од нас не познаје људе који су били кажњени што су тврдили да је неки моћан човек обична будала2 Нико им се није извинио, када је то десетак година касније и научпо утврђено. Напротив, проглашени су непријатељима, јер можда баш у овом тренутку мисле исте ствари о неком другом моћном човеку. У најбољем случају, они су посмртно рехабилитовани, што је велика ствар, нарочито ако су у гроб понели и портабл телевизор да посматрају пренос рехабилитације са војном музиком, венцима и расплаканим

полицајцима. који су их некада. хапсили. Претпоставимо да једнога дана нека Академија наука научно утврди да има Богаг Хоће ли напредни Мрчајевчани, који сада тврде да га нема, наћи у себи снаге да се супротставе експертизи једне стручне установег Хоће ли рехабилитовати своје комшије који су кришом палили славоку свећу Не верујем, Мрчајевчанин као и сав остали разумни свет на овој планети, изјавиће да њихове раније изјаве не важе.

Пређимо на други аспект сукоба. између Мрчајеваца и телевизије! Незадовољни начином на који су њихови родни Мрчајевци представљени, Мрчајевчани су тражили још једну емисију у којој ће грешке бити исправљене. То ме недовољно подсећа на оне холандске ноћне чуваре, који враћају на дораду Рембранту његову „Ноћну стражу", јер се не виде сви лепо на њој, а и ако се виде, нису распоређени на местима која им према заслугама припадају. Јер сваки Мрчајевци па и холански (место 17,8 км. северозападно од Амстердама, прим. М. К.) имају своју хијерархију. Некада се она правила по 60гатству или по јунаштву, а данас по напредности идеја. На, светом олтару телевизије, не може по мрчајевским правилима понашања. бити министрант неко за кога се сматра да нема све потребне моралне квалитете. По свим критеријумима, Мрчајевчани имају право — они плаћају Телевизију и желе да за своје паре буду портретисани онако како сами себи изгледају. Требало би да телевизија исправи трешку, ретушира идиличну породичну фототрафију, сакрије дрвене ноге, смањи предугачке носеве, стави на право место разроке зенице („Твенти Сенчери Фокс Филм"), а у позадину кадра дискретно угура шиваће машине марке „Багат“ и прекриваче од свиле за кревете, купљене у Трсту.

Као што видите, у данашње време дирљива бајка о Пепељуги била би немогућа. По редоследу вредности (постојећих, наравно) Принц би најпре играо на балу са маћехом, затим са пакосним сестрама, а тек при крају, ако би им за то остало времена, и са Пепељутом. Ако би се показало да Пепељуга добија прејак аплауз, сместа би је истерали са бала, и више никада не би била пуштена на то узвишено место.

Говорећи о Мрчајевцима не треба мислити на село, коме је основни проблем (,„Полити-

"> ка", фебруара) хоће ли припасти Чачку или Краљеву. Каква узвишена дилема! Ви који живите на тротоарима, не заносите се звучним именима ваших градова! У клубовима, у редакцијама, на коктелима и пријемима, симпозијумима, у спаваћим колима, издавачким кућама, у кућним саветима зграда граћених по узору на Корбизјеа, у позоришним саветима и комисијама — свугде су Мрчајевци на које с времена на време у еуфоричном стању заборављамо, све док нас не избаце на улицу м анатемишу клетвама инквизиције. Свет потекао из филозофије Мрчајеваца. идеалан је свет. Шта нам друго остаје него да му се бескрајно дивимо и служимо до гроба. Јер он на завршетку свих прича увек побеђује. Момо Капор

ДРАТАН САВИЋ: ЦРТЕЖ

ИЗЛОЖБА МИЛАНА КЕРЦА

ГАЛЕРИЈА ДОМА ЈНА

ЗНАМО да постоје области уметничког стварања — као, уосталом, и облици стварања. —

м којима је могућност интерпретације безма-

ло неограничена. Суочени са њима, и ми сами стичемо право на широке могућности интерпретације, нарочито у случају кад нам један такав уметник наметне један део своје инспирације. Милан Керац, на пример. Оставимо за овај тренутак на страну и његов реноме графичара, и његову изванредну способност владања материјом, и његову чисто занатску сналажљивост, и његову доказану осећајност за боју или тон, и његову лакоћу у савлађивању најсложенијих формалних или колористичких конструкција, па, на крају, и његову стилску доследност. Оставимо све то на страну да бисмо се за тренутак задржали на једној другој његовој особини, особини којом ће нас привући својим делима више него ма каквом за нас рутинском а за њега повољном анализом поступка или решења. Све се то мање или више, у овом или оном облику, заснива на појединачним искуствима или уопштеним резултатима посматрања и проверавања. Његова је инспирација дубоко прожета окодином у којој он живи и ствара, равничарским пределима и: пространим видицима Војводине, бојама које доносе годишња доба, 06лицима наметнутим од природе или од начина живота, материјом која је условљена поднебљем или географским утицајима, или утнцајима из прошлости ових крајева. Утврдити све ово, није никакво откриће, нарочито не у односу на Керчево стварање, јер се то исто може утврдити, па је чак већ давно утврђено и на стварању осталих уметника из ових крајева. Међутим, особеност Керчевог поступка потиче из начина како он прилази тим елементима, и како поступа са њима. Његова је особеност, наиме, у томе што се он креће једним обрнутим мами супротним путем, што од објективног света не иде правцем уопштавања или апстраховања, већ на основу уопштених или апстрактних постулата гради један свој објективни свет. Користећи се веома богатим искуством савремене графике, удружено са његовим личним искуством и даром, он је покушао да из аморфне материје колорита или колористичке текстуре, наговести извесне одређене 06лике, биолошке или структуралне, који су везани за један реалан утисак, па чак и за извесне рационалне категорије, настојећи будно да ни једна од ових конструкција не пређе границе које ће је одвести из области поетских визија у илустрацију. Као и свака поезија, м ови његови лирски екскурси имају трансценденталне квалитете, и то је управо оно што је добро у Керчевом стварању, јер неће и не може доћи у искушење да се сведе на димензије логичних решења или закључака. Његове тек узоране њиве, или поља. под јесењом травом, са пространим небом, са прозирним облацима или измаглицом над ритовима, удаљене планине или алузије на барокну архитектуру, крошње дрвећа повијеног под налетом ветра и утрине испресецане каналима за наводњавање, све је то само далеки, сетни наговештај повратка импресије на материју, осетљивости за форму на саму форму, рудиментарних волумена на сам волумен, на једну развијену и разгранату колористичку визију која је прошла кроз дуг и сложен процес преображавања, при чему су снажне контуре мли сипкава фактура композиције или обојених површина од другоразредног, акцесорног значаја, као подлога за одређивање психолошких пропорција. Можда би једноставније било рећи да је Керац склон поетским симбодима, знаковима само њему својствене пиктуралане лексике која претпоставља органску форму апстрактној јер се држи једин~тва конструкције и садржаја. То јединство, додуше, нема још увек своје коначне равнотеже, није још ансирано до мере која ће нам дати право да закључимо да је Керац напустио слободну интерпретацију формалних и колористичких елемената у корист једног одређенијег става према објективном свету, али оно што остаје као несумњиви количник. његове уметности, бар уметности коју видимо на овој изложби, јесте фина, утанчана, љупка и допадљива поезија којој можемо да пратимо смер м која нас са лакоћом упућује на одређене асоцијације.

ЛИТОГРАФИЈЕ МИЛАНА СТАНОЈЕВА

ГАЛЕРИЈА ГРАФИЧКОГ КОЛЕКТИВА

МИЛАН СТАНОЈЕВ је такође графичар и, исто тако (мада се тиме оно што има зајед ничко са Керцем исцрпљује), такође, ВојвоБанин. Он је почетник, али, без обзира на

"то, његову уметност није тешко дефивисати,

јер он је, најједноставније речено, спојио експресионизам са новим фигуралним тенденцијама. Поред тога, на његовим литографијама има и поп-арта, и ошарта и свих оних новотарија које запљускују периферне обале светске уметности. Међутим, очигледно је да Станојев све то прима и прихвата са јел ном изузетном сензибилношћу, у којој ре волт младости и нека врста неодређеног сар. казма заузимају истакнуто место. Што се метијеа тиче, он делује заправо као зрео уметник, који је изненада и неочекивано бануо у редове наше авангарде с правом да се уброји међу оне на чеоном положају. Сигуран је у себе а још сигурнији у ономе што жели да нам поручи, а оправдање за то лежи У његовој јасноћи, једноставности, одличном познавању заната и богатој машти, Не може се порећи да нас је пријатно изненадио, што више обавезује њега него нас, јер је врста уметности коју негује врло динамична им пуна ризика.

Миодраг Коларић

сла нам је суштину живота и ств

Музеј Јована Цвијића

МУЗЕЈ ГРАДА БЕОГРАДА

ЖИВОТ нашега ен сиса живо 1 само нови меморијални музеј у оквиру Музеја града него и стварним, живим културним долађајем — аутентичним Домом 1 Управо ПИ та џ свом пуном успону, налази се једна, способна, виспрена генерација музејских радника, стручњака који су

ејско зање прошлос довели 40 и , европског, нивоа, дајући на овом плану свој допринос који би се

могао назвати специфичном београдском шко. лом. Историчар културе, ПА Ре ј ј припадника те гене : авио, о ненаметљиво, испричааралаштва Јована Цвијића.

На напредује. Човеков ум, градећи, наВАНо ка добрим темељима им сазнањима

претходних генерација, ствара нова чуда. Мто-

лико су значајнија. достигнућа оних који су остали непревазиђени, оних чије је дело дО-

из ГАЛЕРИЈА 4 = Ерик Зе и

било све одлике класике. Такво је стварала. штво Јована Цвијића. Његово учешће у науци било је многострано и врло успешно. Развио је или је утемељио неколико научи;

дисциплина: оку теологију, географију, етнологију, етнопсихологију, социолотију и историју (у приличној мери). =

Аутор концепције и поставке Музеја, посвећеног овом великану вауке умео је да наће начин да све ове и друге податке из њетовот живота и рада, оживи. Развијајући експозицију, приказује детињство п Бачке дане Јована Цвијића. 4

У даљем току експозиције, Нада Андрић нам приказује Цвијићево школовање, факултетске студије у Београду и Бечу а затим докторат па рад на Универзитету. Експозиција заснована на стандардним музејским принципима, није спроведена овде до краја. Прекидана је, али само на изглед, врло успешним уткивањем ентеријерских реконструкција. То је додуше само делимично случај и са ралном собом научника која је највећим делом пропала у прошлом светском рату. Али зато су два пријатна салона у којима је Цвијић проводио велики део свога времена у кругу породице и пријатеља, реконструисана у пе лости и са потпуном аутентичношћу. Последња просторија овога Музеја компонована је тако да даје синтезу п крајње резултате јелног живота који смо пратили разгледајући мичне ствари, документа и фотографије, У овој соби презентирани су Цвијићев научни рад, путовања џи признања његовом научном стварању. Изложени су томови издатих књи. га, затим скице, белешке и фотографије са његових дугих научних екскурзија. Овде се завршава круг у који нас је увео аутор изложбе, круг у коме су, у мери у којој је то уотште могуће, опредмећени животни пут и научна активност Јована Цвијића.

ФСитурно је да је на већем простору и Арутачијим поступком могла да се осветли и потпуније аичност овога великана, који је био не само научник већ и истакнута а јавног живота Србије п Југославије. Међутим, у његовој кући није било места а Би занос фере за такву причу. Аутор концепије је врло лепо уочио и направио једини могући избор. Зато је каталог, који су написали Нада Андрић (Личност Јована Швијића) и проф. Милорад Васовић (Научни рад Јована Цвијића), стварни, неотубиви део изложбе.

Цвијићево учешће у политичком животу било је често и запажено али и изван и изнад партијских и династичких свађа и интрига према којима је сам осећао и код својик ученика стално развијао велики отпор. Као најкомпетентнији географ, етнолог, историчар, био је врло трезвено и може се рећи, углавном објективно, ангажован 'у такозваном националном раду. Ако елиминишемо неке од разумљивих заблуда које су последица времена м специфичне атмосфере у којој је живео, оценићемо да су основне моралне премисе о овом проблему и данас актуеане,' У времену када нељудске мржње п сасвим нерационална национална неслагања захватају део наше интелигенције, када се због ситних Аичних интереса политичких дилетаната, намерно поистовећују здрава национална оријентација и шовинизам, мисли Јована Цвијића поста Е : : ј

Ју неопходне и објашњавајуће: „Пра= национално осећање не сме да буде. осеет да Е према другим народима, затим

ме да буде прецењивање своје вредно. сти и својих права а подцењивање особина м права других народа. Треба : чувати такве шовин и Њеној = истичке надувености која с презрењем или омаловажавањем гледа поглавито на с 2 - раса суседне народе и која се кадшто не устручава да речима отима. суседним народима и њихове несумњиве ан "Тавви шовини. : У сије сти речима ласкају народној сује ти и увек су од најштетнијег утицаја на -шаво формирање националног осећања о %ења код једног народа." а

3 Из недара, мале, сиромашне, неписмене

Б | Со је један истински див. НадраЕ Ру средину ин време али остао Је ен ан У њој, волео је и радио и кустос Не о добро. Музеј града Београла бољи визе да Андрић, допринели су на нај“ која. оба а начин да сећања нашег народа, зана за успо не иду далеко трајно ве а најол а Дедлот Од њетових највећих

Владимир Кондић