Književne novine

РЕВОЛУЦИЈА И ЉУДСКА СУДБИНА

ДУШАН РАДОВИЋ И МАТИЈА БЕБКОВИБ: „ЧЕ“, ПРЕМИЈЕРА

У ЗАГРЕБАЧКОМ „ТЕАТРУ ИТД.“

ПРОШЛОГОДИШЊА позоршшна сезона у За пребу протекла је у знаку јасне афирмације „Театра итд." који је својим бескопромисним и смелим репертоарским захватима доносио преко потребну свежину и живот сцени. У том свом активитету, који се неминовно морао разпрањавати и на друге планове, „Театар итд" је покретао нека суштаствена питања нашег битисања, тражећи им решења у правцима својих идеја и театарских могућности. Идући за тим здравим тежњама недавно је на сцени „Театра итд" изведена, као прва примијера у овој сезони, драма „Че" Душана Радовића и Матије Бећковића. Овај горко сатирични трактат, који носи поднаслов „тратедија која још траје“, представља, у ствари, колаж афористичких реченица и монтажу текстова, асоцијација и мисли, окренут ка откривању општељудског у појединачном, поетског у реалном, битног у пролазном. Писци су једну непосредну живот ну опсервацију, ослоњену на легенду једне трагичне герилске је, занемарујући њене хронолошке податке и историјске детаље, очимти у драмску поему о револуцији и њеној непролазности. Сагледани из перспективе револуције као великог циља, пред. њеном веавчином људски животи постају сасвим мали, јер циљ је по себи, и независно од људи који га остварују тако светао и велики, да за њега никакве жртве нису мале!

Среочен од тако кидљиве материје као што су речи, појмови, реченице, овај колаж речито исказује веру песника да афирмишт право на живот у слободи, слободи која је, у ствари, једини прави живот. У једној цереб ралној кристализацији аутори су извукли, као основни и суштински проблем, могућности вечног трајања револуције, као и моралну дилему оних револуционара. који је се одричу не могавшт да прате њен темпо. Идеологија револуције, присутна У студентским и другим покретима револуционарног карактера који су се битно испољили управо у прошлој 1968. години, снажно је конфронтирана са идеологијом бруталне силе. Јер, нада у успех револуције као победе над отуђеним и деформисаним светом сила агресије представља пут ка стварном хуманизму који ће бити оствариван снагом и ло гиком разума. Драма „Че" пружа делимично: емоционални и мисаони облик тог хуманитета не чекајући остварење објективних друштвено-економских 'услова у којима ће хуманитет бити заиста остварен.

Отуда је права вредност овога текста у ње говој унинверзалности идеје, јер би се у овом тренутку са истом актуелношћу могао да игра на готово свим меридијанима наше кугле, мада ништа мање значајне нису ни горко сатирачке алузије на нашу стварност, Овај мамузичко диферезцирање тонова у структури

невиних

ДАЉИНА

авога садржаја и то стога да би у правом светлу открио поливалентност

ћевих и Бећковићевих афоризама. А У тој поливалентности, у тим супротностима у самим речима крије се осећање времена као битне компоненте људске егзистенције, које се не плаши суочавања са бројним 26пектима патње савременог човека. Јер, како кажу аутори: „Лако је бити мртав и паметан!" Овом речитом, бујном, разбарушеном неконвенционалном тексту требало је дати и не конвенционалан сценски израз. Колико год да је текст био изузетан као литерарна форма, томлако је био лоше обликован као дијалошка подлога за представу. У извођењу на сцети, чак и у камерном, концертном _ стилу, каквом је прибегао редитељ Никола Петровић, „Че" је морао, овако драматуршки срочен, да остави утисак недовољне драматич-

ности. На жалост, редитељ Никола Петровић је исувише респектовао текст, тако да је у страху да ни једна реч не буде жртвована условностима сценске поставке, свој поступак свео на приземно илустровање лоше скројеног текста, који је уз то био изговаран спорим темпом, без ритма између појединих сцена, с баналним сценским реквизитима. Да парадокс буде већи тамо где се највише осећала режисерова рука управо су начињене највеће заблуде (на пример, сцена са пепелом. Чеових мошти или конкретизација звучне кулисе,..)! . Ова племенита поетска прађа оживљена је, мада подређена интенцијама редитеља, илустрацијама глумачке екипе: Ане Карић, Вање Драха, Фабијана Шоваговића, Изета Хајдархоџића и Бориса Бузанчића, Та врсна екипа је покушала, и у томе углавном и успевала, да нам открије вредност овог поетскот садржаја, који је сав у сједињавању и повезивању алегорије и стварности, у болном крику за одбрану истине и пун вере у ту истину. Публика је одушевљено поздравила представу не остављајући ни трачак сумње у разлоге ј ј гације... Овде. је аплауз звучао

: “=

ПОВО

у3 ПРЕМИЈЕРУ МОЛИЈЕРОВОГ „УОБРАЖЕНОГ БОЛЕСНИКА“

У САВРЕМЕНОМ ПОЗОРИШТУ

ДОК НАМ ЈЕ сценски авангардизам и даље више жеља но права могућност — класика се сасвим сигурно исказује као потреба и на. чин без којег је тешко одредити праве вредности овог тренутка. Јер, нико не може да избегне поређење и свођење својих илузија у оквире стварног уметничког постојања. Театар нас чак убеђује да између оног оствареног и тек наговештеног не постоје непремостиве разлике, тако да старо уопште не искључује ново. Литература не ограничава редитеље и глумце већ, штавише, подстиче њихову субјективну креативност и афирмацију. Отуда пажњу подједнако привлаче пред. става Молијеровог „Уображеног болесника" на сцени Савременог позоришта у режији Небојше Комадине и Арган у интерпретацији Миодрага Петровића — Чкаље.

Небојша Комадина није желео да У Молаијеровом тексту види само неприкосновену традицију. Њега исто тако нису занимала позната тумачења, стилови интерпретације и њихова значења. Режија не добија, по његовом мишљењу, ништа с тиме ако се унапред размеће априорним одушевљењем за бравурозност славног писца! То може да спута инвенцију и оживљавање сведе на голу репродукцију. Отуда редитељ приступа „Уображевом болеснику" са намером да се, уколико је могуће, успостави истинска комуникација са збивањем и истовремено заоштри конфликт са пишчевим импликацијама: не сме то да буде ни класична поставка, а ни површна и осавремењена пародија. Тумачећи такве жеље — Данка Павловић је креирала костиме верне у својим основним линијама оном готово заборављеном добу, са низом атрактивних детаља у кроју и веома привлачним дезенима међу којима је доминирала модерна смеђа боја у више тонова. Насупрот томе — Зоран Ристић је сцену уобличио чистим плохама и тиме преобразио у отмени и камерни ентеријер. Комадина се у оваквом амбијенту сасвим опредељује за што суздржанију комику, истицање карактера и коришћење целог збивања за назначавање личне представе о делу.

Критичност је, међутим, много више наглашена него што се могло претпоставити. Чак и у изразито забавним призорима нема маштовитијих обрта, егзибиционих кретњи и задивљујуће игре речима. Заплет прати из вестан аутоматизам, схематичност, пренаглашена стилизација која понекад досеже спонтано до карикатуре. То се више односи на ситуације него саме актере. Ова представа одудара од наших сећања и прижељкивања, асоцијативност још је заједно са метафорама веома скучена — мада је У својој концепцији чиста, целовита и искључива. На

инат или ивичне

Уређује Владимир В: Предић

петљи крај Дунава

ОЛГА МИЛЕНКОВИЋ

„ДОБРО ЈЕ што Пс Клод Лелуш и његов филм ЈЕДАН ЧОВЕК, ЈЕДНА ЖЕНА".

„Драго ми је што то баш Ви кажете". на ___„А ко би други требало то да каже» Ко би смео то да каже, ако не ми2 Да, знам, шта многи мисле о мојој генерацији, о генерацији младих. Мисле да смо крајње распуштени, да не признајемо никакве вредности, дан не умемо да волимо. Међутим, то није тачно. Ми се суштински не разликујемо од претходних зенерацхжја. Ствар је само у начину на који прилазимо једни друзима, забављамо се, осећамо и доживљавамо тренутак у коме живимо. Ту је једино разлика. У ствари, ми непрекидно трагамо за љубављју, обузети смо њоме. А како се при том,

Распукле су ми се очи

када сам те погледала. Постао си далек као љубав. Пре сам те изгубила

него што сам те имала.

Ја сам као створена да тубим. Овај голуб

у недрима .

што му крила подрхтавају

као светлост у очима — прозирап је.

Хоћу прозирна да будем. Хоћу да ме препознатп.

„ ж “

Сети се

река је цветала

када си ме тражио.

Подне се расуло по крововима када си ме угледао.

Сети се била сам шкољка у оној ували,

понашамо то је мање важно. Циљ свих нас је, то могу да тврдим, да једног дана нађемо само једну руку коју ћемо признати за своју и на коју ћемо се моћи ослонити. !

„Шта је још добро што постоји поред филма ЈЕДАН ЧОВЕК, ЈЕДНА

НА и његовог аутора2"

„О, много тога. Кад бих почела да набрајам био би ми мали простор не само ваша рубрика, већ и целе „Књижевне новине". Зато ћу вам рећи само једно: добро је што по. стоји Дунав. Он је моја највећа љубав. За њега везујем сва годишња доба и сва доба мојих расположења, мојих деветнаест година. Волим старе, умировљене бродове, тополе које, у предвечерје, својим високим крошњама скупљају последње одсјаје са реке, напуштене чамце, жуте цветове

крај воде, а нарочито јутра на Ду. наву. Кадгод нађем слободног времена, Библиотекарска школа ми је у Београду, а живим у Земуну, одлазим на Дунав и то, по могућности, у прасказорје. Волим онај тренутак кад сунце запали гране дрвећа, а онда одскочи, умије се у Дунаву и тако чисто остане у мојим очима". Стих Олге Миленковић је прозрачан, јутарњи, али елегичан, рањив, прожет интимним осећањем да лако умире дан у очима оних који су нам драги, да је довољан само један корак до неспоразума, до растанка, до успомене. И ту, заправо, почиње њена песма, њена побуна и порука да љубав не сме да пређе у успомену, већ да мора да остане трајна, жива вредност и извор који ће нас напајати у тренуцима слабости.

Предвечерје се скривало у хаљинама девојака када си шкољку — срце

отворио. Сети се

бисере си из ње срцем узимао и ниску око врата себи начинио.

“ “ “

Зелена је боја свитања на мојим прозорима. Замршене сном трепавице се буде у сунчевим бојама.

Осећам како ми јутро сан узима. Дођи да свет обиђемо речима. Ако хоћеш да знаш како се љубав плави

у шетњама.

поби са мном поред Дунава.

Ако ти је досадно и време сиво на улицама дођи у собу моју да ћутимо.

Да два познаника у ноћи будемо.

Да одлутамо рукама,

да пропутујемо путеве скривене

у ноћима,

“: А ода МВДЕ внњВада

њој таквој се пре распознаје печат Комади не него Молијера. =) ;

Ова појава је вероватно последица одре· Ђених редитељских схватања о суштинским одређењима савремених интерпретација старих и популарних текстова. Комадина је убеЊен да мора бити наглашена дистанца пре ма тексту, без обзира колико га волели и респектовали, чак се ваља свесно одрећи из весних сценских квалитета уколико га желимо изнова да афирмишемо као целовито уметничко дело. Смисао не претходи игри и креацији ликова и зато редитељ инсистира да сваки глумац пре свега у себи сасвим лично доживи лик који му је предодређен за тумачење. И заиста — готово сви својим ставом, кретњама и пластиком израза стрпарају утисак о личностима које су итекако присутне и живе на сцени, сасвим субјективне и аутентичне у исти мах — молијеровске сасвим сигурно. То је уједно и најмаркантнији успех редитеља! Међутим, када је требало да дође до њиховог укључивања у збивање — настале су многобројне тешкоће стваралачке природе — тако да представа није прихватила импулсе уочене код актера, изгубила је ритам спонтаности, престала је да црпе снагу из своје елементарне основе тако да се нису ни могле да реализују вредности без којих је тешко говорити о новим виђењима старих ствари, пуној креативности и целовнтом доживљају. Да се кренуло тим путем, да су се занемариле помодне редитељске конвенције и више инсистирало на перманентном преображавању и саме сцене дошли бисмо сигурно до структуре која би била и наша и пишчева. При томе не треба заборавити да постоје извесне трајне вредности које, без обзира како им прилазили, морају увек да доспеју са игром до гледалишта. Величина Молијера није данас у фактографији им техници већ у духу, времену и значењима која са н еном лакоћом трају, зраче и заносе. И зато снага савремене експресије дозвољава чак претпоставку да је комедије овој тенијалног забављача могуће играти данас 60ље него икада раније!

Због свега тога није никакво изненађење што су извесни споредни ликови добили на значењу, и што је главни јунак Арган, као џуображени болесник, остао скучен и некако неприродно потиснут у страну, тако да понекад подсећа тек на епизодну фигуру, а не жариште око којег се све врти. Одсуство ритма у збивању просто је стерало Миодрата Петровића — Чкаљу у статичну позицију. На несрећу, то је чак и сценографски фиксирано, па је овалним подијумом ограђена његтова столица са које се популарни мач диже свега неколико пута. Поред тота у“ налу га често покривају глумци својом из у предњем плану позорнице, Најнеобичније је то што је режија инсистирала на томе да се код публике створи утисак да је Арган паћеник, немоћан старац и стварно болесник. Јер, Миодраг Петровић и нема прилике да се у одсудним тренуцима дистанцира од лика и покаже своју праву природу. У изразу је, стога, крајње одмерен, ослобођен телевизијског маниризма, убедљив, али на жалост, премало комичан и виспрен, тако да својим вештим претварањем не доминира сценом и свим оним што се око њега збива. У ствари, многа његова субјективна хтења остала СУ окамењена у наговештајима. Она нагоне на размишљање и учвршћују у уверењу да је Миодраг Петровић можла више него и је дан глумац његове генерације отворен за овакве ликове и уопште класичну комедију. Сувише је то велики таленат да би га позориште витте смело да препушта телевизијском пустошењу!

Неда Огњановић је веома ефектно стилизирала Арганову жепу Белину и са лакоћом се по потреби поигравала са њеним ликом. Анжелику је Тамара Милетић играла у стиАу лепих прециоза. Бранка Митић је настојала да Тоанету озари непосредношћу и шармом, тако да је ова собарица веома вешто градила заплет и била присутна свуда где год је требало. Веома успешно је допуњавала ситуације и сенчила самог Аргана. Лујзица је у игри Зорице Јовановић имала онај познати молијеровски оквир испуњен свежим контрастима и темпераментним изливима. Господина Диафоаруса представио је Мио-. драг Поповић — Деба у комичној масци и пози, омогућујући тако Мићи Татићу да У улози његовог сина Томе направи праву креацију: трансформација је потпуна, доживљај интензиван, а преко свега тога превучена је нека чудна старинска патина. Еуген Вербер је господина Бонфоа дочарао веома супериорно и контрасно, Запажени су исто тако били Жика Петровић (Пургон колико озбиљан толико и пародичан), Радомир Шобота (смешни и осиони Флеран), Зоран Стонљковић (Бернард) и Миодраг Милованов (Клеант у врло бујном лирском расположењу).

Извођење „Уображеног болесника" пред: ставља и у оваквој поставци успех за Савремено позориште и повод за нова глумачка и редитељска охрабрења у трагању за разноврснијим, слободнијим и још непосреднијим изразом. Поготово, јер су се чланови овог ансамбла током сезоне више пута могли уверити да се слава не гради на инфернорним и ефемерним текстовима. .

Петар Волк