Književne novine

МИЛУТИН В. ГАРАШАНИН

ТЕМА О КОЈОЈ желимо овде да изнесемо неколико мисли, сложена је, обимна и комплексма; „тема готово без обала" како пре неки дан рече, у разговору, један мој познаник. Могуће јој је приступити са разних становишта, посматрати је са разних аспеката и видова, а да опет у целини, не буде обухваћена нити обрађена. Тако, са гледишта књижевности, могло би се, кроз векове, посматрати научпо дело, као израз научне мисли и литерарног стваралаштва свога времена, још од Аристотела или репимо Херодота и Цезара. С друге стране, књижевно дело можемо посматрати и као извор за проучавање друштва и времена у коме је настало, не само у најширим и општијим потезима, него и у детаљима неких карактеристичних манифестација тадашњег живота. Сетимо се само да је, посматрано са ужег, локалног аспекта, Веселиновићева „Кумова клетва" или Глишићева приповетка „После деведесет година" послужила и као извор за проучавање народних обичаја и празноверица. Најзад, један од видова проблема било би и црпљење података за књижевно дело из научних извора и проучавања прошлости, особито код историјског романа — сетимо се Сјенкјевичевог лика Петронија Арбитра, верно преузетог из Тацитова описа — но и у другим видовима књижевног стваралаштва, као у ученим реминисценцијама парнасовца Хередије.

Нећемо се међутим задржавати на овој области о којој свакако, са много више компетепције, могу говорити позванији од мене, Овде бих се посебно осврнуо на један од видова повезаности дела ликовне уметности са науком: уметничког дела које посматрано не изоловано, већ у комплексној повезаности са својим временом и свим другим манифестацијама материјалне и духовне културе, прелставља у ствари и једну од компонената научног проучавања, у правом смислу те речи научни извор, што овде посебно желимо да илуструјемо са неколико примера. Ни мисао ни констатација нису нови: модерна историја уметности и“археологија већином на овај начин и приступају уметничком делу и, бар јелним делом његовом проучавању и вредновању. Ипак, не треба заборавити да један део класичних археолога, особито оних немачке

А!

ПЕБА РИСТИЋ

ИМА ВЕЋ ЧЕТИРИ године како „Борба“ додељује награду за архитектуру. Она, је деловала врло провокативно на учмале духове. „Борба“ се није ограничила само на административно, кабинетско додељивање награда указом и свечаним качењем ордења и свечаним пријемима, она је организовала и јавну трибину у Дому штампе 20. фебруара, где је окупила неколико еминентних архитеката, међу жима неке раније добитнике њених натрада као арх. М. Митровића, У. Мартиновића и Бориса Магаша. У дискусији почела је да се сагледава наша архитектура уопште, и створила се мало мучна атмосфера у којој је арх. Митровић почео да испољава песимизам а арх. Мартиновић се уздао у достојанствену стоичку наду. Арх. Борис Магаш, као најмлаћи у групи, уздао се у сигуран напредак технологије и нове проналаске грађевинских материјала, наглашавајући да не жели да буде пророк, али да верује у сасвим нову епоху. Архитекти за председавајућим столом и чланови жирија, архитекти Куртовић, Штерић, Дамјановић и Радовић, били су веома критички расположени; сурово су приказали ситуапију онаквом каква јесте, не остављајући готово нимало наде. Тако је арх. Куртовић рекао чак да је архитекта само виши занатлија, арх. Штерић је испољила неверицу према свакој „фантазији“, а арх. Радовић је исцрпном анализом доказао заосталост потражње нашег архитектонског тржишта.

То је све, као што смо рекли, унело једну мало мучну атмосферу, и онда... и онда је водитељ ове дискусије, Стане Станич, бацио бомбу. Поставио је овакво питање:

Амерички Хадсонов институт, на челу са научницима Каном и Винером, испред екипе од 2000 чланова и наравно по прорачунима компјутера, израдили су за потребе америчке владе анализе из којих се предвиђа ошште стање у свету 2000. године. Према овом предвиђању Југославија ће 2000. године имати стандард као сада Шведска 1965. године. Ово опште стање карактерише и архитектуру. Пошто знамо каква је наша архитектура била пре 30 година, а знамо и каква је штведска архитектура данас, питамо се: да ли може да се каже каква ће да буде наша архитектура 2000. године; да ли је пре тридесет тодина постојао некакар већ савремен архитектонски објекат; да ли данас можемо да препознамо неко већ постојеће архитектонско дело које је весник 2000. године; и, нај-

ПЕЋТУРА 2

школе, још увек под утицајем Винкелмановог начина гледања, остаје искључиво на позицијама посматрања уметничког дела антике као израза апсолутне лепоте, независног од средине и уздигнутог далеко изнад свега осталог што је постојало тада, раније па и касније. Овакав начин посматрања представља кочницу стварног научног гледања на уметничко стваралаштво, спутавајући носиоце ове концепције у оквире празног вербализма и безграничног понављања већ по сто пута из. ражених мисли.

Џримере за илустровање мога излагања узимам из археологије: свакако прво стога што су ми они, као археологу најближи, но исто тако и зато што су уметничка дела тада, великим делом анонимна — остављам по страни стваралаштво врхунских уметника антике — ослобођена оног, могло би се рећи, оптерећења које, у извесном смислу, ствара позната, јака индивидуалност уметника креа: тора у оквиру његовог опуса и његове епохе, Осврнуо бих се посебно на уметност двеју великих етапа најраније људске историје; палеолита — старијег, и неолита — млађег каменог доба.

Палеолитска уметност, настала пре десети. на хиљада година, добро нам је позната и са“ чувана у бројним пећинским сликама, некада рељефима, изведеним на зидовима пећина, нарочито % западној Европи, јужној Француској и Шпанији. Но, она је нашла свог изражаја и на мањим уметничким делима, гравираним махом на кости или ро. гу. Међутим, дела пећинске уметности, као познати бизон из Алтамире, или низ разних животиња, ирваси у борби или вук из Фон де Гома у Француској, представљају врхунско стваралаштво ове далеке уметности, и улазе, може се слободно рећи, у њене класичне творевине. Оно што међутим, особито карактерише ову уметност јесте њен необичан, изванредан реализам, изузетан смисао за посматрање, уочавање и приказивање стварног: нису верно, и до најмање ситнице тачно приказани само сви детаљи изгледа животи“ ње, која је овде, готово би се рекло, издвојена из масе других, приказана сама као поједина животиња, као одређено биће. Исто тако прецизно и тачно уочен је и покрет: би-

()),

провокативнији део питања за озбиљне ауторитете: какав ће уопште бити свет, а посебно архитектура 2000. године.

Пред овим искушењем сви дискутанти су почели да се заклањају, као што смо већ навели, арх. Куртовић иза занатства, арх. Штерић иза непроверености и неизвесности нових пројеката, арх. Радовић иза заосталости наше средине, због чије је очигледности арх. Митровић са пуно разлога упао у депресију. Арх. Мартиновић је, затим, тражио да архитекта буде визионар, јер његова дела остају за будућност. Арх. Магаш се усудио да говори и нешто о будућности, али идући само трасом материјалних чињеница, односно развитком грађевинских материјала и грађевине. Интуицију је ослобађао једино када је говорио о развијању схватања простора, не упуштајући се ни у шта што је потпуно ново а о чему би по нашем мишљењу стварно требало говорити, и стално се осигуравајући реченицом „нисам пророк да могу да знам“.

Заиста, славна времена пророка су одавно прошла, али баш изазвани овим _неславним стањем, које изгледа као да је без излаза, упали смо у афект, решили да се ослободимо свих предрасуда и да будемо пророци. Статистике и планове оставићемо институтима, јер као што фотографија није победила сликарство (односно једно је једна ствар а друто друга ствар) тако ни никакве научне анализе не могу да победе пророке, јер програмирање рачунара трпи изненађења. У даљој дискусији сви су се сложили да урбанистичке планове треба пројектовати за 50 година унапред, али их треба непрекидно мењати, јер су онда кочница развоја, као што је баш случај у нашој архитектури коју време стално претиче. Према томе, шта ће нам такви планови. У данашње време има толико уских стручњака за многобројне области да су оне почеле да губе везу међу собом. Јавља се потреба за стручњацима који би обједињавалн све гране. Међутим, ако би се такав стручњак почео „више проширивати у сваком знању понаособ, не би могао све да обухвати. Зато се овде тражи стручњак „гларлатан“ не оптерећен чињеницама, које овде због свог мноштва делују као ситнице. Такав стручњак треба да је стручњак у класичном виду прве свеобухватне технике: архитектуре. Пророчанство Жил Верна — изнесимо и своје мишљење о овим проблемима — после Светог писма најчитаније књиге на свету, може само делом да се и данас оправдава његовим познавањем науке. Његова пророчанства доказују се само предвиђеним и оствареним делима, односно експериментима. Зато прво пророчанство гласи: „будућност архитектуре лежи у експериментима са чистом архитектуром“. Наиме, после одвајања нове науке „грађевине“ од архитектуре, ар-

зон у трку, Ава ирваса који, стојећи један према другом спуштене главе, само што нису ступили у борбу, или читаво стадо ирваса на једној гравири на кости из Тејака у Дордоњи, где је уметник са неколико црта успео да. створи утисак масе, крда у незадрживом покрету.

Откула овакав смисао за стварно, реално посматрање, у епохи најраније, почетне љуа> ске цивилизације, периоду примитивне скупљачке и пре свега ловачке привреде> Баш овај карактер културе палеолитског човека и оваква његова економика били су у томе од пресудног значаја. Палеолитски човек, прими. тивни човек је ловац, чији је живот и опстанак условљен богатством довине, успехом или неуспехом У савлађивању и убијању животиње која му је служила као главни извор хране у борби за опстанак. Стога је примитивни човек и желео да што више утиче на могућност богатог лова, да себи што сигурније обезбеди храну и егзистенцију. Но, примитивни човек, желећи да природу спута и потчини себи, борећи се често са физички далеко снажнијим противником, не располажући при томе ничим сем вештином и интелектом, немајући на расположењу средства науке, послужио се другим средствима; магијом. .

Примитиван човек је пре свега практичан, Љеговом практичном духу одговара и концепција да, вршењем извесних одређених ралњи, може и утицати на успех својих подухвата, Ако на пример, фингира лов, ако у својој пећини, са насликаним представама животиња поступа онако како би то и у лову радио, уверен је да ће успело извођење те обредне радње утицати и на повољан исход лова, Ако пак прикаже већи број животиња, у покрету или мировању, или чак и њихову љубавну игру као у рељефној представи бизона из Тик А Одубера, уверен је да ће то утицати на плодност и размножавање животиња. Но, да би магијска радња успела, представа мора бити што вернија, што стварнија. Тако је, дакде, сам начин живота, степен културног развитка, економски степен на коме се налазио палеолитски човек био пресудан за овакав реализам његовог уметничког стварања,

Сасвим је друкчији карактер уметности млађег каменог доба, неолита, тако добро познате у југоисточној Европи и за коју баш наша земља представља класично тло са својим бројним статуетама женских фигура ФА печене земље, добро познатим из низа налазишта као што су Винча, Чаршија код Рипња и изванредне статуете са Косова, које представљају врхунски домет ове уметности. Овде је концепција уметника сасвим дРрукчија. Фигуре су упрошћене, до максимума стилизоване, Лице је обично троугласто, само са назначеним носем и очима, руке замењене хоризонталним испруженим патрљ цима, ноге често неиздвојене, немоделоване. До максимума се, међутим, наглашавају физичке особине и својства жене (мушке фигуре налазе се готово по изузетку).

хитектура је остала без свог експерименталног полигона. У архитектури нема експерименталних пацова, а ни манекена који би је испробавали, у њеном истраживању човеку не прети непосредна опасност да погине, да се жртвује или спасе, У овом тренутку. сва питања архитектуре решавају се 'у заводима за испитивање материјала, а архитектура није само материјал него и човек са својим навикама и потребама, према којима се тек она гради. Да ово илуструјемо: данас код нас ниједним урбанистичким планом није предвиђено ниједно насеље где би могло да се гради без грађевинске дозволе, које се издају само на основу законом утврђених норми а оне предвиђају један одређени стандард, мало вишег стандарда од овог у коме већ живимо. Зато наша архитектура заостаје за 30 година за најнапреднијим земљама. Пре тридесет година архитектура је експериментисала само са стилом. Нашем архитекти Добровићу, иако је добијао прве награде на конкурсима, није дозвољавано да гради, јер није личио стандардима тог времена; тек данас после 30 година изведен му је пројекат зграде генералштаба, који за наше време не значи ништа ново. Али, да смо то саградили пре 30 година могли бисмо да кажемо да смо имали весника савремене архитектуре. Експерименте ће нарочито да убрза растућа производња, која ће олакшати живот и појединцима и омогућити им да повећају дично богатство толико да би сами могли да експериментишу независно од друштва. Наиме, напредак технике у просторним димензијама иде супротно од онога што би стандарана свест данас претпоставила. Само, наше потребе расту а техничка решења невероватно се смањују у својим димензијама, олакшава-

ЈЕДАН ОД ПРВИХ ТИПОВА „САЖЕТЕ КУБЕ“ ИЗЛАГАН НА ИЗЛОЖБИ „МЕДИЈАЛЕ“, 5 СОБА, „ТРАНЗИСТОРски“ МРЕБАЈИ, ВЕЛИКИ ЦЕНТРАЛНИ ПРОСТОР, КАЈ:СУЛА РАКЕТЕ. ЦЕНА 35.000 Н. ДИНАРА, ЕКСПЕРИМЕНТ „КНИНГИПСА“.

Овде се не ради о представи одревене ЛИЧНОСТИ, одређене жене. МЕ зМЕ ник не ствара нити и НО та зе Зори портрет: представа је овде СИМО а одређена жена, већ представа ма + те, жене као бића, не као индивиду + "На 8 концепција уметности, толико пен 5 == различита од оне палеолитске, | от Џ ЈЕ израз, потпуни уметнички израз 1 те

животних услова, екон у неолитског човека. Једи век, преласком на земљорадњу, ЧИЈ 9 риће пада у ово време, створио је Мој 10 ве услове живота, супротне оним У итско доба, нако ло

в и риболов нису потпуно напуштени. Сада постоје )

и могућности сталнијег насељавања, интензивније се развијају разни видови домаће радиности, усавршава се и техника израде оружја и оруђа.

Основ тога живота је земљорадња, плод. ност земље, која, као жена, рађа, продужује и обезбеђује живот. Отуда је и разумљиво што је земља била схваћена као жена и тако приказивана, што је као извор живота била поштована и као врховно божанство. Тако је неолитска богиња мајка истовремено и праузор свих каснијих божанстава ПлОД> ности на Оријенту и у Егеји, од Астарте Иштар Месопотамаца, до Деметре, Коре па и Афродите старих Грка. За неолитског човека, мајка земља, божанство плодности, није одређена жена: то је жена као симбол и принцип живота, рађања, плодности, одржавања врсте. Отуда и нема потребе да се њене црте верно прикажу, да се инсистира на непотребним детаљима. Довољно је да то буде жена и да се то, истицањем женских атрибута, осо. бито покаже. Тако дакле настаје ова уметност потпуно диспаратна од палеолитске, ус ловљена такође степеном развитка човека епохе.

Примери би се могли даље низати. Но ова два су, мислим, довољна да покажу у којој мери уметничко дело, неразлучно везано за епоху и средину у којој је настало, представља не само њен израз, већ и извор за проучавање концепција, веровања, културе човека оног времена. А жеља нам је била да на овај вид повезаности уметности и науке посебно укажемо.

неимарРетво

ју у руковању, али обогаћују у својим својствима. Плодови овога осетиће се скоро у архи-

тектури и тако ће да се остваре прва дела нашег пророчанства. Рекли смо да речима не треба доказивати пророчанства, али покушаћемо да дамо само једну илустрацију. Реч је о експериментима са људском хигијеном. Хигијена у класичном смислу ће у свету брзо да се усаврши тако да класичних отпадака врло брзо неће да буде и поред моментане алармантне ситуације, но то је питање грађевине и урбанизма, а овде нам је циљ да одвојимо архитектуру, човека лично и личну хигијену. Већ је свима позната чињеница да у сателитима нема нужника, и да се сви Људски отпаци пречишћавају биолошки, да се лаички изразимо, још у самом доњем вешу. Прво ће на земљи то употребити тешки непокретни болесници, затим хипохондри, па ће то онда ући и у неку ексцентричну моду. Мода ће да прође, али ће ова сред: ства и даље да употребљавају бескућници, док ће господа и даље да употребљавају МС, као што се енглески лордови и даље греју поред огњишта. Међутим, у том тренутку родиће се нова архитектура, без гломазних и скупих санитарних чворова. Уопште, престаће да постоји све што личи на цеви и жице. Да ће свет бити „опасан жицом то је већ остварено пророчанство Милоша Тарабића. Да ће, такође, свет бити опасан друмовима делом је већ испуњено пророчанство Алекса Рејмонда из његовог стрипа о Флашу Гордо“ ну, од 1924. године. На прагу је и велика ре волуција у транспорту. Од овог саобраћаја остаће једино фантастична архитектура мо. стова Паула Солерија којима ће марширати само свечане параде, а сав саобраћај ће се вршити антигравитационим машинама без масе и тиме без могућности данашњих страховитих саобраћајних несрећа, што је можда већ и остварено толиким сведочењима о по стојању летећих тањира,

Најглавнији Аогађај догодиће се наравно у самом аксиоматичком простору архитекту ре, који ће попут геометрије Лобачевског,

Молу о Аа измени не само простор него и свет о главно откриће нема малих пророка већ само један велики, и оно увек

важи. о :5 Њ шајмо, на крају ове личне импресије 2 уелним проблемима у архитектури, ко И смо настојали да се одупремо провокациТАМЕ " Дому штампе 20. фебруара н да по један МЕ ома 2000. години, да изнесемо и по је чин „пројекат. Пројекат који је — а

је, чини нам се, очито прављен с истовет-

ено Пом: Реч је а пројекту „Сажете ит греба да произволи предузеће „ ипс_ и која у свега 36 ма си држи пето.

собан ст 2 б Па стан са свим потребним хигијенским госторијама транзисторских димензија.