Književne novine

мар 995 има ђ

ОЉА ИВАЊИЦКИ: Ацо шопов

Грозомор

Тука се рагаат сами и гаснат сите нешта. Огромен камен. Лузна. Нејасен немушт збор. Пролетта му е мајка и макеа зла и вешта, пепел на сонот, сон на пепелта. Грозомор.

Го пијат суши, дождови црни го цедат, ден со нок се трупа, пласт со пласт,

а врз неговата кора во 'рбетник се редат закостенети сенки од диво месо и страст,

Тука ветришта пиштат и темни она вијат,

тука е првиот злочин и грев и казна и прекор,

Тука и човек и звер во едно дувло спијат

и детето го оди својот незаоден чекор.

Врз него расне лебот од горчлив длабок корен,

па затоа е сув, и сладок, и пече како пламен.

Џесно, ако те допре некој испосник морен прими го да ти биде во горењето рамен.

0 ружо в грло, о змијогрозд в усни,

див апеж во крвта со себе што спори,

о земјо на отрови смртоносно вкусни,

каменот во пламен се тркала. Гори. РА ори.

Тука се рагаат сите нешта и тука гаснат сами. Огромен камен. Лузна. Нејасен немушт збор. Пролетта му е мајка и макеа што мами, пепел на сонот, сон на пепелта. Грозомор.

ОТВОРЕНА ПЕСМА

ЈЕДНА ОД ВРЕДНОСТИ песме свакако је и њена отвореност ка различитим ачењима. Полазећи од конкретног доживљаја пред неком појединошћу, песник ту појединост осећа наједном као уопштеност могућих сновних појава и поступа са њом као са симболом;

аво, организујући појединости, он им да; је важност симбола: према томе „Грозомор Аца Шопова је пример песничког. поступка уопште, иако своју „поруку" већ апострофира самим насловом. Сада је до читаоца њено (песме) продужавање уз помоћ ланчаног система асоцијација које су зависне од његовог прошлог и даљег искуства. За мене се овде поставља питање доследне употребе симбола (метафоризације језика) који терете један одређен појам, продубљујући га или пролазећи поред њега, дакле, више или мање доприносиће његовој већој или мањој вилЉивости. Постоје унутар ове песме и они симболи који су само тренутни песнички украс или су ту да ритмички испуне целину, но и они, исто тако, који су несумњиво у улози песникове корените замисли. Доследност Шопова је у одбиру извесних језичких целина које, управо, треба да оставе утисак тежине; свакако је песникова идеја рођена из потребе да се саопшти нејасно, неодређено

, и несувисло стање духа који очекује своје

растурање услед неких збивања који су ван његове моћи и утицаја. У тој обузетости ЗЛОМ, видим религиозно усхићење пророка који свој говор-језик држи као мач над главама ближњих саопштавајући им да је последње време ту и да ће живот услед неке катаклизме (а не знају јој се узроци нити циљеви) завршити у општој помирености пепела и сна. Ту је човек присутан само у свом пристајању на заједничко живљење со звери, јер наговештавање смрти уједињује супротности да би истакла своју неопореци вост као основно начело. Песма је одређен: већ првим стихом и даље поетизовање сам« разрађује у сликама оно што је већ речено Иначе, симбол земље нал осталима је и исцрп љује се у сво; с, већ маг пим закопитости ма. Песма Аца Шопова је камерна; она је

АЦО шопов

Ту се рађају сами и сви се гасе у нешто,

Огроман камен.Ожиљак-„Не

ти разговоре

Прољеће му је мајка и маћеха зла и вјешта, пепео сна,сан пепела» Грозомор,

Пију га суше,црне га кише циједе,

дан мраком га гомила,пласт уз пласт,

а над његовом кором у кичми се разреде кошчате сојенке- дивље месо и страст,

Ту пиште олује и тамно п

ту: је први злочин,грије и човјек и звје и дијете креће сво

ривиђење .гре,

Х,кавна и пријекор горак у једној јазбини спе незапочети корак,

Над њим расте хљеб коријена опора и дубока, па зато је сух,и сладак,и пече као пламен, Пјесмо,ако те додирне испосник уморна. ока, прими га да ти буде по расту раван и стамен,

О ружо у грлу,о змијо грозд у усни, дивљи ујед у крви са собом што се спори, о земљо отрова смртоносно укусних, камен у пламену се ваља„Гори. Гори, Горие

Ту, се сви рађају и ту се гасе сами. Огроман камен.„Ожиљак.„Нејасан разговор прољеће му је мајка и маћеха Што мами, Пепео сна,сан и пепво„Грозомор»

Превео Сретен Перовић

"А РОЕТТСА

хропац који се чује из неке удаљене куле у којој песнички глас непрекидно увежбава своје дубоке и тобож тамне тонове. Једносмерност њене поруке чини је отвореном и омогућава читаоцу да је тумачи врло коп-

кретним поводима. Можда је тема смрти нај- .

присутнија као речитост у обмани о својој, сопственој сврси, нужности и обиљу. Страх што су њени елементи виђени баш у оном што је човеку блиско: камену, води, олуји, пепелу, детету, земљи (били они схваћени као елементи — метафоре сиромаштва или бо гатства, кретања или мировања, узлета или пада, ропства или слободе) чини да се „Грозомор“ јави у још једној варијанти човекове одлуке о свом поновном и потребном искупљењу. Александар Ристовић

КА ПРАБИЋУ ПЕСМЕ

НЕКАД су песници певали песму; данас пес ма пева песника. У тој њеној песми, у песми песме, пропознаје песник своју СУА бину а реч свој корен. У ствари, песник и реч траже један другога, а то је већ процес колико дуг и пун искушења, толико у бити револуционаран. Кад се песник и реч најзад сусретну, они постану једно или се сасвим разиђу, заувек. Јер, мудрост је у томе тражити и наћи праву реч; и обратно: сусрести правог песника. То је пут трновит; то је про. цес пун магле тајанства. Ту бусоле поетика и радари знања, и кад помажу, никад не помажу довољно. Јер хаос Непознатог једино оплемењује сложена, суптилна осећајност. Душа,

То је „Грозомор" Аце Шопова. Вишесмис хена, али са кохезијом смисаоних јединица у себи, од којих свака има своју семантичко-тносеолетику структуру, ова песма фосфоресцира низ себисвојствених катарактичких стања,

песника и његове речи, оне чежњом засићене речи, за којом се још трага, која се дубоко наслућује интунцијом језика, флуидом његове телеолошке неминовности. Она, та реч, значи шта значи; а увек значи више од ТОГА (Андре Жид). Бдење је са провалама облака у себи, понорница са ушћем у бескрају, усталасан имагинарни зденац на пропланку, ћук птице у пролеће, лик жене, корак детета, огроман камен, ожиљак, земља отрова смртоносно укусних, дивљи ујед у крви, пепео сна, сан и пепео... Грозомор!

Песма је, дакле, лирска инвокација те увек и свуда тражене и очекиване речи. Али, она је и повод да се означе границе њеног сопственог прабића. Другим речима, ако је она ватра, са небодерним пламеном уврх себе као бића у трајању, као дела, њену онтолошку суштину занима сопствена пороБајна искра — онај њен први услов настанка и постојања у свету говора који је некад био хаос. И она кључа у себи док не искључа истину о своме пореклу. У свом естетском принципу она садржи бескрајну, недокучиву жудњу за стварањем путем проналажења себе из честица не Аполоновог сјаја, него Хефестове ватре — стваралачке, грозничаве, грозоморне, стравичне, а ипак лепе и сасвим људске. Она се сва тегура од пи јанства неког тајног злата у себи, иако су јој облици прозодије познати, иако се њене пронађене речи некако сваки час са: плаићу и преплићу и као да истрчавају једна из друге, претапајући се и увек изнова по: стајући онај, како је то магистрално записао Растко Петровић, „најужи отвор на огромном левку" у коме се плету нити једне нове хармоније. И једне нове стварности, живота, судбине. НА пао рупија

Тежи се овде извесном имагинативном рулдарењу без мере, једном у ствари неспокојном себеразвлачењу све до оних заумних честица у стању привидне анархије, али без које је немогућ било какав пут ка хармонији и каузалном устројству њене естетске суштине. Тражи се, дакле, истинска реч, тражи се предак песме, њена искра, њено услов, међутим то није све што се тражи, јер кад би се само то тражило песма би у крајњем исходу ствари изгубила свој примарни смисао

""Ацо Шбонов |

и једино, евентуално, била. предмет. других, друкчијих, лингвистичких и њима сродних вредности у процесу самоистраживања. Бавиће се проблемом свог порекла, песма „Грозомор" истовремено а проблем своје уметничке судбине као постојеће стварности, као резултата оних честица чији каузалитет овог пута опредмећује својим трајањем. Она је метафора тога трајања на чијем је једном полу прошлост, а на другом полу њена данашња, хармонизована, еманципована стварност. Јер, она је из хаоса постала — облик. Она је из његовог бесмисла (или бар привидног бесмисла!) постала смисао. У ствари, рећи ћемо, хаотични бесмисао дијалектички је отворио процес сопствене еманципације, процес осмишљавања себе и онај дубокопонорни рад чула коначно извео из анонимности, при чему се рад остварио као дело. У томе се делу присутност продужене Хефестове руке са наковња — послужимо ли се овом још од Маркса прослућеном симболиком — вреднује високом оценом дијалектичке закономерности, отварајући „вентиле" и за нека друга, друкчија, критичка наслућивања. Тако је између акције речи (акције језика) и акције песме (акције уметничког дела) постављен мост сталне, ничим нарушене, комуникације у оба смера, с тим што тек из једне такве стваралачке комуникације происходи читаочев естетски доживљај дела. У томе је, дакле, естетска поента и те комуникације и читаочеве перцепције (славојлука вредности односне песме,

Ипак, да ли је песмом „Грозомор" Ацо Шопов на подручју искључивог иницирања онтолошких проблема песме, или је то подручје много више вишезначније, можда и недокучивије2

Миодраг · Друговац

СИМБОЛ НАШЕГ СВЕТА

У ПРОЦЕСУ перцепирања песме, у том превођењу „из немуштог језика емоције у језик ационалног споразумевања" (према Ивану . Лалићу), свакако да једну од значајних улога игра сам језик. Ако се, дакле, у тај процес „превођења“ умеша још један преводилац (у овом случају стварно преводилац, без знакова навода), јасно је да и он постаје један од одлучујућих фактора перцепције и да од његовог удела зависи да ли ће песма која ЈЕСТЕ песма у оригиналу остати то и после превођења.

Судећи по утиску који је Перовићев превод песме „Грозомор" Аце Шопова оставио на мене, преводилац је посреднички посао обавио добро. Песма је остала песма. (Претпоставља се, наравно, да је она то и у оригиналу, јер не верујем да је било који преводилац начинио лошу песму добром). Бар што се тиче примарног емоционалног ефекта при реципрочном превођењу из језика песникове речи у језик читаочеве емоције.

Неспоразуми, међутим, настају при покушају решавања оног секундарног проблема, проблема анализе песме и олгонетања гимназијски стереотипно формулисаног питања; „шта је песник хтео да каже>“ Песма је у том погледу као партија шаха: постоји безброј могућих интерпретација и варијаната које воде истом циљу — добијању партије, односно решавању енигме песниковог саопштења. Лоши играчи неће успети у томе и из. губиће партију.

Сматрајући себе лошим играчем, покушаћу ипак да дам своју интерпретацију песме „Грозомор".

Песма је без сумње симболична. Грозомор је симбол овог нашег света са свим његовим радостима и патњама, света у коме се сви раБају и гасе, у коме и човек и звер спавају у истој јазбини, а „дете креће свој незапочети корак".

Песник је нашао прави начин да своју у основи песимистичку визију света преведе на језик речи и обезбеди пут до читаочеве емоције. Миланка Илић, студент стоматологије

ПЕСНИК ТРЕБА ДА ПРОБУДИ РЕЧИ

РЕЧ ЈЕ О РЕЧИ, о њеној увек објашњаваној и увек необјашњеној моћи да нам за тренутак одшкрине врата једног света чудне лепоте и реда, а да нас затим, скоро у исто време, поново врати у живот који привидно тече даље својим хаотичним током. У том тренутку, као у грозоморном ковитлању које има укус змијогрозда у усни и личи на ујед у крви, сакупљају се све ствари и све ишчезавају. Песник је у песми као у леденој пећини, као у непрегледној шуми где место дрвећа леже огромне, разбацане и скамењене речи, Он је тај који треба да их спасе смрти, да их пробуди из скамењеног сна, да оживи шуму како би дрвеће почело да хода,

Често он, то успева, а можда још чешће стоји у њој, у тој шуми, збуњен и беспомоћан, узалуд позивајући да му притекну у очају ранија песничка искуства. Узалуд, јер је свака песма једно посебно откриће, једно посебно песничко сазнање које се не да поновити ако је већ једном докучено.

И тако из песме у песму. Тек што се је уан круг затворио, нови треба отворити. И увек једно исто проклето питање; како2