Književne novine
стид, САМОУНИШТЕЊЕ и РЕВОЛУЦИЈА
ХУГО КЛАЈН
ПОД НАСЛОВОМ „Стид је већ револуција“ донела је београдска омладинска ревија „Сусрет“ (у броју од 15 — 29. У 1968) чланак поводом стопедесетогодишњице Марксовог рођЂења. У том чланку се цитира Марксово писмо писано 1843. књижевнику Арнолду Рутеу. Пошто је констатовао да „пред очима читавог света стоји у потпуној голотињи најодвратнији деспотизам“ с којег је спао раскошни огртач либерализма, Маркс вели да треба да „сакријемо лице од стида“ и наставља; Ви ме гледате смешећи се и питате шта је тиме постигнуго. Кажете да се револуција не диже од стида. А ја одговарам: стид је већ револуција. (.,.) Стид је нека врста гнева који је окренут у себе.
Мочи сахране убијеног кандидата за председника САД Роберта Кенедија, 125 година после Марксовог писма, амерички драмски писац Артур Милер објавио је чланак у којем, међу осталим, вели:
Ми морамо почети да осећамо заслужену срамоту и покајање пре него што можемо почети да градимо мирно друштво, а камоли миран свет. (...) Посветимо се искорењивању срамоте сиромаштва у најбогатој нацији света. Потрудимо се да осетимо ту срамоту, да је осетимо онакву каква је, као увреду за сваког од нас, увреду која се не сме трпети.
Да је стид, како Маркс каже, једна врста гнева окренутог у себе, то је сасвим у складу с учењем савремене дубинске психологије. Но да ли се тај гнев може изједначити с револуционарношћу, да ли је заиста „стид већ револуција“ 2
Три деценије после Марксовог писма Ругеу, а готово девет деценија пре Милеровог чланка о потреби да Американци осете срамоту, Лав Толстој, тада педесетдвогодишњак, написао је једном свом пријатељу писмо у којем признаје:
Ммирем од стида, крив сам, заслужујем да ме презиру... (...) Нисам учинио ни хиљадити део онога што би требало учинити, и због тога се стидим...
А 16 година касније, у писму својој супрузи, вели;
Већ одавно, драга Софија, патим због несклада мога живота с мојим веровањима. (...) Не могу више наставити да живим онако како сам живео за ових последњих шеснаест година... (.,.) Решио сам да учиним оно 5 465 одавно хтео да. узиним: да одем...
Знамо да је Толстој отишао тек много касније, отишао заувек, и од своје породице и из живота. Али у његовој драми „Живи леш“, главно лице Феђа Протасов такође говори о свом стиду.
На питање кнеза Абрескова (у " шестој слици „Живог леша") како Феђа, човек способан, паметан, с таквим осећањем за оно што је добро, може да заборавља на тошто сам тражи од себе, на питање како је упропастио свој живот, Феђа одговара;
Како је дошло дб моје пропасти2 Пре свега: вино. Не зато што је вино укусно, него зато што, ма шта радио, увек осећам да то није оно што би требало, па ме је стид. Ја сад говорим с вама, и срамота ме је. А већ да будем старешина племства, да седим у банци тако ме је стид, тако ме је стид... МИ тек кад попијем, престанем да се стидим.
Видимо да Маркс н Мил захтевају од Људи (не искључујући ни себе) да се стиде, јер у томе виде корак на путу ка спасосном револуционарном преображају; док Толстој и лице из његове драме горе од стида а траже начин да га сузбију. Неодољива потреба. да се ослободи тог мучног осећања, то је оно што Феђу нагони да већ десет година живи животом расипника и пијанице. Зар то нису Ава разна стида, онај лековити који прижелкујемо и поздрављамо — и овај, мрски и одвратни, од којег бежимо и који терамо од себег Размотримо поближе зашто је стид Феђу Протасова, а чега по Марксу људи, бар његови савременици Немци, „читава немачка нација“, треба да се стиде.
Вара се кнез Абресков кад из Феђиног пијанчења закључује да он заборавља шта сам од себе тражи. Напротив, управо зато што то не може да заборави, што „увек осећа“ да оно што ради није то што би требало, управо ради тога да би бар за који час престао Мислити на то што „сам од себе тражи , ради тога Феђа пије, и управо зато не може престати да пије,
А зашто је Толстој „умирао од стида“ Зато што није „учинио оно што би требало да учини“.
Због чега треба, по Милеру, Американци да осећају, да се, штавише, сами „потруде“ да осете срамоту, пре него што почну да граде мирно друштво2 Због тога што се'нису посветили „искорењивању _ сиромаштва У најоогатијој нацији света“, %
А и Маркс, у истом писму Р маја 1843. пребацује „бедним ара а Ким што у псеудолибералној Немачкој, у КОЈОЈ „чак ни стид не постоји“, нису прозреАи „шупљост тог патриотизма“. Намеће се закључак да у свим наведеним случајевима стид о којем је реч има сличан, ако не и сасвим једнак узрок: то што људи не раде што би требало, или раде што не би требало. А разликују се ти случајеви по томе што се
ерови Американци и Марксови Немци не стиде, а требало би да их је стид, док Толстој и његов „јунак“ горе од стида, а не налазе начина да га се ослободе.
Међутим, да је „стид већ револуција“ .ти примери не потврђују. Пре би се могло рећи ла Феђа Протасов и његов аутор оповргава-
,
ју Марксово тврђење: њих стид није начинио револуционарима, напротив, само их је па вео да „упропасте свој живот“,. Феђу тиме што се одао пићу, Толстоја што се, напустивши свој дом у дубокој старости, изложио тегобама потуцања каквима његов организам није био дорастао. .
Ипак су, у односу према револуцији, и ботобојазни мудрац у Јасној пољани и ра спусни руски племић, испредњачили пред патриотима и богаташима који не пате од стида. Феђи Протасову је познато, а то значи да мора бити познато и његовом творцу, да постоји један излаз из њихове мучне ситуације, излаз који није ни пијанчење ни занос (од којег је касније „утолико више стид“), а ни зарађивање новаца, увећавање гадости у којој живимо; та трећа могућност је: руштити ту гадост. „Али за то треба бити херој, а ја нисам херој“, додаје Феђа. И само зато што Феђа не верује да је херој, и што Толстој верује да се не треба противити злу, само зато се они место за револуцију опредељују за самоуништење.
Јер, противно онима који не знају за стид, Толстој и Феђа који га имају и одвише, не могу да се помире са гадошћу у којој живе. Али то немирење није довољно да би се пошло пим треће могућности, путем револуције. арксово – изједначивање стида с револуцијом мора се узети као хипербодично и елиптично изражавање. Ипак, стид о каквом говоре Маркс и Милер, стид због шупљег, шовинистичког патриотизма који подржава деспотизам, или због паразитизма богатих који искоришћују (беду сиромаха, (а зар истој врсти стида не припада и фФеБин: да буде представник племства или да седи у банци, или Толстојев: да живи као властелин од рада својих сељака2) то није стид због разголићених ерогених зона или екскременталних органа, ни због потајног огрешења о неке законске прописе или правила лепог понашања, то је негодовање слободног човека у нама против оног дела наше Личности који подноси, или чак и сам до приноси, да се човек у људима срамно вређа и понижава, а такав стид неоспорно садржи клицу револуционарности.
Клицу, не више. Марксово упрошћено и пренаглашено, једнострано тврђење да је стид већ револуција треба да отвори очи оним далеко једностранијима којима је смешна и сама помисао да би стид могао имати било какве везе с револуцијом. Њих 25-тодишњи Маркс упозорава да за свргавање преживелог и успостављање живог и животодавног поретка није довољно што ће беда угњетаваних постати несносна а збацивање угњетача објективно могућно, да „револуционарну ситуацију“ не стварају само објективни услови, него да се њима морају придружити и неки субјективни фактора, и да је међу овима један од битних, можда и најважнији, стид, онај гнев и она побуна човека у нама против нас онечовечених, који пристајемо да трпимо срамоту толиког његовог унижења.
Међутим, ни кад се од таквог гнева зајапури, кад му, као од неког унутрашњег шамара, букну образи, ни онда човек још није дозрео за револуцију. И онда још многи дохвате Библију, као Толстој, или дроге, као хипици; и онда још многи успевају да се повремено „забораве“, као Феђа Протасов уз вино и циганску музику, а неки, опет као Феђа на крају, да себи покрче пут из бези-
БОДА МАРКОВИЋ
злаза револверским метком испаљеним У себе. Све је то чин „без сутрашњице“ и „без смисла“, али и протест, јер у свим тим разараоцима сопственог живота гори пламен увређеног човештва; само што њихов протест више погађа оне који протестују него оно због чега и против чега протестују, п што се заједно с њима гаси им тај пламен, који је, као и онај „сунчев зрак“ у Феби Протасову, за њиховог живота на махове, у тренуцима очаја и заноса, њих озаравао и загревао.
И данас, у свим цивилизованим земљама, стид обузима нарочито мноте омладинце, и најбоље међу њима, јер осећају да то што раде није оно што би требало, а да су многи старији бестидно изневерили, издали хумане идеале које су и младима проповедали, којима су и њих надахњивали, за које су се некад сами борили и за које се још увек залажу — на речима. Студенти универзитета широм света се буне, неки се, разочарани, придружују хипицима, трују алкохолом или марихуаном ... Некад, између два светска рата, млада генерација се одушевљавала комунизмом и припремала за револуцију; знатан део данашње нагризају сумње и мори стић, а старији се забринуто питају шта да раде.
После самоспаљивања Јана Палаха, које је запрепастило и потресло читав културни свет, и код нас се (у Борби 25. 1) Марко Ристић пита:
Чему тај очајнички чин без сутрашњице Без излаза
Та неизрецива патња без гласа
Порука самог порицања и само порицања...
А Павле Стефановић (у „Књижевним новинама“ 1. П) горко замера што смо „ми старији.. препустили своју робену децу најезди Јонескових носорога“, што смо „предали младог студента прашког универзитета пламену његових неумерених заноса и нада, затим пламену његовог дубоког разочарања и очајања, најзад пламену бензина“. Уместо да смо ту децу упућивали да много пута понављају реч „власт“ док она „не изгуби сваки смисао“, а да реч „слобода“ означава и „унутарњу независност духа“ која представља „једину човекову истинску имовину“. Уместо да смо их храбрили да „поднесу увреде и неправде, као што смо их ми подносили, да тихим и ћутљивим презиром одговоре на све лажи и гадости...“
Марко Ристић, напротив, своју песму „у спомен Јана Палаха“ завршава овом строфом: Огањ га је обгрлио
Смрћу
Која у овом нашем изврнутом свету отвара капије живота
Да ипак буде наде
Да нада буде зеница
И још једном птица селица
Да оде и да се врати
Кроз те вратнице ваздуха и духа који пламти
Будућности која памти
Старији сам од Ристића, а и Стефановић је годинама нешто ближи генерацији Палаховој, иако не толико да и један и други не би имали права да говоре у име „нас старијих“; ипак се бојим да би млади могли из Ристићеве завршне строфе закључити да је
Поподне једног фауна
Отприлике: једна трудна жена: један рат
Наслоњен на зид дечак распоређује:
фигуре и љубав
животиње
то је све десна ветра
Животиње саме долазе до ивице табле стрпљиво гледају у тишину
Између људи и фигура потпуни неспоразум блато по телу у ранама волим по песку у сунцу
Животиње се још више нагињу над својом
сенком
падају у дубину одакле почиње људско постојање
Почео је рат. Нема више зида. Ни ослоппа дечак баца свога брата у небо
да га сакрије
Река се одмара
ваздух око мостова је горак зид се опет диже
Лежим на дну реке. Посматрам: деца уче да
пливају.
Не пада ми на памет да се вратим већ сам засадио водене бубе и узгајам
их.
такав, несумњиво херојски, чин био потребан, чак и неопходан, јер без њега више не би било наде, ни живота ни „будућности која памти“. Бојим се да би и такви стихови могли распирити варнице, жишке, пламичке увређеног човештва („духа који пламти“) у младим душама и потпалити нове буктиње самосагоревања.
А бојим се, исто тако, да Стефановић потцењује снагу стида, а прецењује моћ „психохигијенског“ обезвређивања извесних речи њиховим понављањем. Бојим се да млади тај његов, очински добронамеран, савет не назову старинским, застарелим, можда и старачким; да не помисле како тим процедурама, и тим подношењем увреда и презривим ћуте њем на лажи и гадости, ми старији хоћемо да утулимо речени пламен у њима. Таквом гушењу и гашењу се они који још нису проживели свој живот нагонски противе, интуитивно спознајући да је Стефановићев пламен „заноса и нада, разочарања и очајања“, па и љубави и мржње, и гнева и стида — јер је и стид пламен, и од стида „горимо“ — да су све то, и Ристићев „дух који пламти“, само разни видови животног пламена. И зато млади ту унутарњу ватру тако упорно бране и чувају, и кад стане толико да пече да им се спољни огањ, чак и пламен бензина, причини мелемом који ће ублажити бол од унутарњих опекотина, као што старом Лиру спољна олуја помаже да лакше поднесе буру која џ њему бесни.
У томе се пак савршено слажем са Стефановићем да су „све старије генерације света“ Палаха (и не само Палаха) предале ње говим неумереним, неконтролисаним пламеновима које је, на крају, прождро пламен бензина. Да, још увек ми старији своју рођену децу препуштамо најезди не само носорога него и тих, у „овом нашем извитопереном свету“ тако опасних, пламенова, који су дивно својство младости, за које су препоруке стрпљивог трпљења само капи устајале воде — ако нису ватра на уље, — али који су, као свака ватра, зли, опаки, страшни господари. А да они постану господари, за то се старају и васпитачи који „мале дивљаке“, да би с њима лакше излазили на крај, дисциплинују, доместицирају, дресирају, и режими који, да би безбедније владали, место слободних грађана одгајају покорне поданике. Зато ови у грађана подстичу страх од власти, они васпитаника стид, док нико не упућује ни децу ни одрасле како да својим стидом и страхом овладају, како да се њима служе, што би од њих начинило самосталне, изграЂене личности, које знају докле морају и смеју трпети гадости, вређања и нечовештва а када и како им се могу супротставити. Напротив, слуте свога страха и стида или трпе дуже и теже него што треба или се побуне у невреме, наносећи својим проломима и експлозијама, својим неумереним и неусмереним, или погрешно усмереним акцијама често више штете себи него угњетачима.
Као гађење и гнев, или савест и страх, тако је и стид неопходан у свим фазама развитка човекове личности; али као и страх, који нам је потребан јер нас упозорава на опасност, тако и стид, пошто смо примили његову поруку, морамо савлађивати и савладати. А то ћемо најбоље постићи ако „гнев окренут у себе“, јер трпимо „срамоту која се не сме трпети“, окренемо против стваралаца и наносилаца те срамоте. У праву је Стефановић и кад каже да се не сме изгубити из вида ни тренутна (нејостварљивост идеала; али то не значи да остваривачима остаје једино да идеал сведу на „неку осредњу меру“ и пасивно чекају док моћници који га блате и вређају не сиђу с власти. Многи омладинци ће тражити да активно учествују у (остварљивом) обарању подјармљивача смишљеним, брижљиво испитаним и припремљеним, организованим акцијама.
Да Палахово самоспаљивање није била упорука самог порицања и само порицања“ потврдио је он својом поруком друговима да остану у животу и да се боре. Тиме свакако није хтео рећи да су они мање храбри и достојни да поступе по заједничкој одлуци и учине исто што и он, него да је достојније, боље, исправније борити се, место од себе стварати непотребну жртву а од свог животног идеала молоха. Јер само верски греси се искупљују испаштањем и самокажњавањем, а политички и историјски једино исправљањем. Пут револуције у будући живот човечанства осветљавају наука и човештво, не ломаче спаљених, зато су њој потребни борци и градитељи, не мученици. Тим прескупо, најскупљом ценом плаћеним сазнањем и мементом, својим позивом на живот и борбу кад њему више није било живота, Палах је порекао своје самоспаљивање као „поруку самог порицања“.
А само тако, изузетно, и самоуништење представља карику у ланцу који стид повезује са револуцијом.
|