Književne novine
ЛЕТЊА ПРИЧА
ВЛАДА УРОШЕВИЋ
Где се између Општинског расадника и Војничке плаже затвара
круг, у то августовско поподне стиже странац-фотограф и према насаду топола који издалека може да завара о висинама, окрену црну кутију. М некакав страх
убе у на изглед миран пејзаж који је слика требало да постане. Стиша се ветар, Електрична централа поста као кутија шибице. И отпоче да Вика нова флора. Једна травка поста велика, једна топола мала.
Фотограф се намешта и стоји, стоји и намешта се, окренут тополама и реци над којом покаткад се појаве трбуси риба. И тај се лажни спокој
никако не предаје, већ даје до знања, показује како не жели да уђе — док се онај зноји од муке
и псује у то мирно и глупо, зачуђено око.
НАЈЕЗДА
Наједном овде, где леже ови пејзажи, _
обучени чудно, бануше ти странци, чији походи
пресецају путање сунца. Беху зачуђени: зар не ; важи
и овде за сенке, као свуда, ово подне које се плоди
на мрсном металу оружја. Јер се ове сумрачне промаје
сплетоше између ниских брда а стада трске дивље.
повукоше се кришом и оставише голу воду. Занемеле грајв почеше међу сенкама које лабаве везе све живље
везују са неспокојно растуреним облацима тмастим попут вести о сивом догађају. Пејзажи постају
округласти док они седају испред кућа и питају се да ли има
икога живог у овој тишини која се сплела у мрежу. Видеше: у новим пределима хоризонт је губио
равнотежу, расле шуме корова и нова настајала клима.
ПОНОВНО СТВАРАЊЕ СВЕТА
Све је почело у часу кад смирај сунца позлати суве плодове израсле на градским антенама, напокон у поноћ већ стигоше вести од оних који беху послати да испитају појаве које биолошки закон
окрећу тумбе. Тамо одоше учењаци који су знали све о партеногенези и радозналци, са собом понеше мреже за лептире, грамофоне и столице за лежање,
као мали старински сат проради механизам пејзажа где беше
у пешчану махуну залива легло море, и онда су
видели
како из њега миле мекушци, као некад давно сивобели и ружни. Најпре не повероваше и преоста им тек нада
да ће их пад ноћи ослободити родова гмизаваца који миле испод вела
заборава, али кад и у мраку осетише додире нових тела,
уместо у све ово, посумњаше у постојање града.
4
ПРОМЕНА У ПЕЈЗАЖУ
О ко то нечујно долази у заборављени предео
који чувају три тополе и савијутак реке. Опорим мирисом
воња улубљена вода и плитку светлост, део
дневне варке, скупља. О ко то долази кришом
носећи промене у тамним длановима док се видик шири преко немих птица а призори се као тајне отварају међу лишћем. Не препознаје се лик раслиња, као водено око расту ћелије и бивају бескрајне.
То више није летњи предео. Сада постоји само
сплет звезда и звериња, што не може да објасни ни лет итица које исписују чудне знаке по лицу сумрака.
А онај ко дође за непознатим, у дну воденог бездана и подмуклом муљу откриће кретање, као да се њише слика звездана,
и остати нем као пред земаљским сазвежђима Бика и Рака.
Превели са македонског. Гојко Јањушевић и Милорад Предојевић,
2»%222%2%»272»»7,
Срамни стуо
ТИХОМИР МАРСЕНИЋ
"ЈУРИЛИ СУ НИЗ ДОЛОВЕ, преко стрњика, њива, кроз
баште, путељцима, промицали поред међа, прескакали плотове, Једни су у трку придизали чакшире, неки сваки час пригртали сукнене копоране. Топот је и друте извлачио из постеља. Истрчавали су дремовни, трљали подбуле крмељиве очи, цептали од зрака и росе, па и они грабили за поодмаклима да се за све искале. „Ухватили су га" — ишло је од ува до ува, од куће до куће, низ утрине. И жене су остављале музлице, пртиле дјецу и хитале за осталима. Сукљали су са свих страна према сокаку — сеоском зборишту.
На сокаку врвело је као у растуреном мравињаку. Тискали су се, отимали за мјесто — да приђу, да изближе виде. Дјевојке и невјесте протињале су се кроз гунгулу, запињући о лактове бећара. „Де, помакните се, што се рњате. 'Оћемо и ми да га видимо" — говориле су Љљутнуто и зубима на доњој усни гушиле кикот.
У средини, издвојен, између два кршна момка, везан лозаром, стајао је омален човјек. |
— Уштуњао се у Јотову колибу, поред тора — објашњавали су они упућенији. Напипала га Јела кад је изишла да изагна овце на попасак. Стао је писак. Сколили га часком Јотови соколови.
— Ааа, то ли је тај што се навранио на јагњетину. Мнозини је торове избирикао, пусник, и ољуштио многа плећа.
— Усладило му се да мрси брк, а ми да липсавамо. Испред Беце нам отимље, запрло му дабогда.
Прилазили су му и пљували га. Гомила је нарастала. Круг око ухваћеног бивао је све ужи.
. — Виђи што се избуцао, ка' вукодлак — примијетише. — 'Оће да нас препадне, уљепак један — прихвати неко од млађих уз општи смијех.
Пљували су га и они отпозади, преко глава осталих. Чувари га ћушкама опоменуше да се исправи.
— Тако, тако, озадланчи га. Тако, по брњици, позлатиле ти се — бодрила је усједјелица Лака своја два брата. Нека му запазно буде чије је овце крао. Прво уА'рио у шиљежад, а кад се накреше и жене би вам заскочио, бичина. Осилио се, засудио селу, он — иносељанин! Сам га је врато вргао међу нас да посије сумњу, унесе смутњу и да нас овако закрвомети.
ИЛУСТРОВАО ХАЛИЛ ТИКВЕША
Гомила се потпаљивала. Стизали су и нови. Сунце се тек помаљало иза косе.
Поче вијећање шта да се ради са њиме. „Да погледамо у овнујска плећа, шта му тамо пише" — избаци неко. Сви прснуше у смијех и сузише обруч. Старац Вуксан предложи: „Да га предамо Талијанима, што да ми бољоглавимо. Они донесоше крађе и мрзију у село. Нека му сад они суде." Момчад се успротивише: „Што Талијани2! Не бојимо се ми Талијана, ако су и власт. Нека му село суди. Нас је оплијевио, право је да га ми и наградимо. Ми најбоље знамо каква му приправа приличи." Кључало је са свих страна. Старији, надвладани, умукоше,
— Немојте, браћо — заусти ухваћени, али га ућуткаше.
— Ама, људи, што дангубите — рече Лака. Омокрит' конопац, па ожежи по врсници док обоји.
— Море, тојагом кучку — допуни је мушки глас.
— Но шта. Истрлит' му ребра дреновачом да буде мек к'а свила — потврди неко из гомиле,
Растрчаше се уоколо. Хватали су цјепанице, ломиди плотове, чупали кочеве, скидали љемежје, тргали младике, грабили све што им дође под руке. Извукоше грабље, потегоше рогље. __ 6,
Припадоше одасвуд. „Утући змију — засикташе. „Удри анатемника." -
Запрашташе дрвенице, сијевнуше треске по сокаку. „Нека под ћутецима скапље, гујин накот. За примјер, да никоме више не падне на ум. .
— Не — заустави их Лака — но нека прво искија све што нам је позобао, разгубала га наша мука.
Поче утркивање ко ће изумјети тежу казну. Пред. лози су долазили са свих страна, укрштали се, сударали, распаљивали нове, све више подјаривали гомилу.
— Мачку бре, мачку дајте — присјети се најзад неко. Да му је тутнемо у чакшире, па ошинемо. Нека види свога бога. 5
— Стан'те, људи, да не гријешимо душу — прекиде их старац Вуксан, Људски је створ. Доста му је. Нека се вуче куд зна, наше га очи више не виђеле.
___— Јес", па да се опет врне — прихвати Лака. Баволов је то ортак. ,
— Нема друге, но притегнут омчу, па онамо на дуб код гробља — закључи више њих.
=== Дијепо, богме — прекори их храпави старачки глас са краја гомиле. Још поред Бедова да га укопљете,
а се у гроб еврну. | Настаде Паја, Ено су га гледали. Онда завитлаше моткама, машкама, мочугама, држаљама, кочевима, кијачама. Други стегнуше песнице и кренуше на њега. „Губа, људи, губа" — повикаше и устукнупте. „Не можемо да га се отресемо", Чувари се поизмакнуше, Неки
ЕН
ЦЕ --=-=Прича есамити.и не маче Бате каменице. Осуђеник 67 а НИНтЕ Бо ад се, „Пустите ме да одем, људи
У село". више нећу крочити У то си потаманио, љу-
ти оно ш — А ко да нам вре каше га. Гђе ти само стаде,
штирепу, ждероња — доче таде, ранио се мајци. Ко ће то да нам Пат вјештио си се ти тако, није ти ово пр :
5 све, косово направиш, урнишеш оре из6 -+а Уран подавијеш реп и преврнеш шапе: уС па тв се Нећеш више на ту руку, гибети, слеп Те Доста нам је јада од Талијана — покуп пре све пина Још и теби и твојој врсти да џугађамо, Ри ОжАрла до једнога. Кућу нам ископасте, земља ша) па а па
— То, то браћо, под земљу с њим. ј у Па а у вучемо гр'маде. Такву неман треба девет ра под зе се не повампири. .
И с завре. „Тако је. Алал ти вјера. Маго, домишљане, Свака ти ријеч дуката вриједи — поздравише многи Магов изум. Неки од старијих ПоКу ан да их одврате говорећи да то вјера не АОПУИ и 6 ен створа под земљу. „Него шта — УОКОНИМИ ; мла. Би. Тако, баш тако. Да му се не зна ни грооа нит бо. па, да му се сјеме поганско затре. Ну, потеците Бецо, донесите трнокопе.
На крају села разлеже се лавеж. Сви се окренуше, На главној стази што води ка сокаку угледаше Лене Посртала је. За руке је држала двоје дјеце, а трепе је било увезано на плећима. Сви замукоше. Из гомиле се издвоји неколико жена и пође јој у сусрет. Жена застаде, испусти веће дијете и ухвати се за дрво украј пута. Сретачице потрчаше. Прихватише дјецу, а њу подрамише. „Можеш ли, сестро2'
Обруч се отвори да их пропусти до клупе испод дријена у прочељу сокака. „Бјеж' одатле да прође жена" — обрецну се неко. Осуђеник се трже, исправи, па закорачи, али чувари испријечише мотке. „Тата, тата — цикнуше дјеца, отртнуше се од пратиља и обујмише ноге осубенику.
— Ристо... жив си — загрцну се жена. Крену, па. стаде.
— Боље да нијесам — огласи се осуђеник, Камо среће да ме синоћ нож душмански стиже, ил да се обестрвих низ оне литице, но гђе дочеках да ме брат-
ска рука сатре и да породу срамоту оставим." Суза му застаде у расјекотини испод ока.
Жена је стајала у мјесту. „Шта учини, несрећни чеее ... Куку мени брукавој данас и задовијек."
Пробуди се и одојче, и за мајком и браћом даде у плач. „Без игђе икога свога, са три сироте што ни хљеба узет' не умију... Ни огњишта ни мала..." — јецала је жена. Рукама закрили лице.
Сви уоколо стајали су нијемо.
Жена притрча и загњури лице на груди осуђеника. „Не остављај нас, Ристо — зацвили. Клекни, клекни и моли да ти опросте, Ђеце ради..."
Нико се није мицао.
— Ево, ево, ја ћу за тебе — рече жена и баци се на кољена пред најближим старцем. Са главе скиде повезачу и положи одојче. Расу косу испред старчевих ногу, затим забаци главу и стаде да преклиње: „Тако ти мајчина млијека, избави нас. Ево стопе Њу да ти љубим, име „да ти славим, реци да ми та пусте," Онда, подиже одојче, приви га на груди и поче да дозива: „Жене, друге. миле, нит' вам у кући пјело нит' плакало ако нејач моју, што је синоћ кроз огањ изнесох, данас у црно завију.
Осуђеник раскиде узе, ухвати је за витице и диже. „Не куни, Рабија, и не куми бездушнике. Савиј Ђецу и бјеж те одавде, да. бар ви живу главу изнесете. Покор је ушао у народ: једно друго коље, пали и дави .. Је дини ја од сељана синоћ са кланице утекох ;.. Пред зору допријех до прве колибе. Склоних се да предах нем и ране одморим. Нагрнуше на мене ка' на сотону. И још ме у лопова обретоше,"
Стајао је бос, раскрвављених кољена, изубијаних руку, изгребана лица, натечених и крвљу подливених Ме епљене осе а очију, са чворутама по челу,
ене косе. Кроз пџамадан вириле су кључњаче. Кошуље није имао. Р у кључ
Места жанор. Гомила се усталаса. „Ко нам ово по: „Ури, орало, и збука село, несрећно му било" Сви упријеше погледе у Јелу.
5 ЈА ја нијесам, богами, ништа рекла — клела о Ела. а сан се само стравила од туђа човјека и 308 А ја сам ен јесув, за ко се све данас не смупа по РАНИ
ВОТ могу људи св ... Ето то је, живота ми. ~ ~ “7АМ свашта да помисле з а ТоМИЛа поче да се осипа. Осукаше се најприје кра: ЕН и миљеше се на све стране. Узао је бивао све нањи. реостали су се згледали, гунђали, па један по један ишли за другима. Посљедњи крену старац Ву“
сан. Направи н У Мана, ју еколико корака, осврну се, а онда 32
Ма сок мења.
— Куда ћемо — упита жена,
аку остадоше хрпе свакојаког дрвља и ке