Književne novine
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
МИЛАН ЛАСИЦА робђен је 1940, а Јулиус Сатински 1941. године, а још млаћи нето што су млади, и неодољиво верни самц себи: Као студенти водили су, шетајући се крај Дунава, хумористичке разговора без почетка и краја, шалећа се неуморно на свој и туђ рачун, и готово неприметно, тако се то постепено дешавало, њихов се дијалог сместио међу људе, прво међу њихове колеге а онда на даске, да би се шетао по малим позориштима где их данас може чути и видети свако кога занимају такве чудне појаве. Премијера „Вече за двојицу" изазвала је замерке критичара што се на бини појављују људи који очигледно нису глумци те делују, како критичар каже, као дилетанти. Међутим, вече се поновило, успех порастао, а растао је и даље упркос скептичној критици, па су недавно Ласица и Сатински доживели стоту репризу свог младог првенца. Имају своју публику, имају добре пријатеље, а критика је постала благонаклона! Шта то они раде» Шта хоће2
ТОДОА НЕ ЧЕКАМО
МИЛАН ЛАСИЦА И ЈУЛИУС САТИНСКИ
НА СЦЕНИ седе два човека средњих година. Нестрпљиви су. Кад један седи, други шета, када први шета, други седи. После ходај“ обојица, а онда једно време обојица седе.
1: Реците ми, молим вас, шта ту, у ствари, радите2 Је л“ случајно, можда, некога чекате2
2: Ја2 Кога бих чекао2 Ја сам ту само остао, јер кад бих отишао а неко би случајно дошао, ја не бих био овде. То не могу да ризикујем.
1: Мислите да ће да дође2
2: Ког
1: Па онај
2: Онај2 Он треба да дође2 Али онда би га неко овде чекао, зар не2 А ко то у ствари треба да дође2
1: Па онај кога сте помињали.
2: Мислите онога што је измислио оног (Неодређени покрет руком.)
1: Да. То и оно. (Неодређени покрети ру кама) Кад би дошао, могао би да нам каже свој став.
2: Према чему2 _ 1: Па, према ономе што је измислио. На "пример према дрвету, снегу, полицајцима све су то ствари које данашњег човека муче. Чекајте и видећете.
2: Ви га чекате2 Ви сте овде остали због њега2
1: Ја2 Нисам ту остао. Само сам се вратио да бих се уверио да ди је случајно ту. И ви сте се вратили2
2: Не. Нисам се вратио јер нисам ни отишао. А нисам отишао зато да се не бих вратио прекасно. А зашто сте се ви вратили2 Хоћете ли да чекате2
1: Јок! имам толико посла да се радујем кад коначно стигнем у постељу. Кад бих
Њихов разиграни хумор далек је од сваке директно друштвене ангажованости; у њему нема дидактике, нема друштвене критике. Је ли то смех ради смеха У сећању нам, после сваке сцене остаје горак укус, прогутали смо кап пелена уз слатко уживање олакшавајућег смеха. Отворио се пред нама пут који никуда не води. Наш сопствени пут! Какор Бунимо се, почнемо да се копрцамо, да се хватамо за сламку лево, сламку десно, забога, радимо, живимо, имамо децу, све то заједно мора да има смисла, мора, мора да има смисла, а ако нема смисла, тај ћемо смисао унети ми, ја, да, баш ја, јер зашто бих ја био овде>2
Тако дођемо до закључка, сви ми који нисмо баш навикли на ту врсту апстрактног хумора, да је само откривање бесмислице у којој се као У зачараној вртешки окреће многи људски живот, ангажованије од било које мудре проповеди.
Којим средствима се служе Ласица и Сатински2 Духовити текстови углавном исме“
— употребио бих неку чекаоницу. Нећу ваљ да да чекам било где кад имамо чекаонице. 2: Али господине колега данас су прошла времена кад се морало чекати у чекаоницама. Данас можете да чекате и у другим просторијама. На пример у трпезарији или у библиотеци.
1: Могу да чекам и другде. Зашто да нег Али свеједно. Најрадије чекам у чекаоници. (Извуче блок с белешкама и чита: Према моме схватању широкој мрежи читаоница, коју смо изградили, потребни су људи ДОбро припремљени за чекање. Људи којима је јасно кога чекају м да ди могу тада и тада чекати. Као што о томе пише Годо у свом знаменитом памфлету „Немој више никад да ме чекаш".
2: Ради се о томе — коме је овај памфлет упућен. За нас је пре свега важно коме је упућен. „Када напишеш писмо, немој да заборавиш да напишеш адресу, кад напи шеш адресу, немој да заборавиш да напишешг писмо!“, пише Годо у смерницама за професионалне поштанске голубове. Да. Имамо најтушћу мрежу чекаоница на свету, али треба размотрити да лп квантитет чекаоница које смо изградили, тако рећи ни из чега, има такав квалитет да се у њима може чекати. Треба да се замислимо над тим зашто у садашње време људи одлазе У чекаонице веома мало, а ако одлазе, онда само веома мало2!
1: Поставио бих питање сасвим. друкчије. Да. Чекаонице су празне, или полупразне. Људи су престали тамо да одлазе. Али не због лошег стања чекаоница, већ поразна већина чекаоница је добро загрејана, снабдевена новинама већег и средњег формата и другим савременим достигнућима која чине чекање пријатнијим — људи су престали да одлазе у чекаонице због недостатка сољ ствених моралних квалитета. Људи су заборавили незаборавне речи Годоа, речи које је изговорио у“ чекаоници тролејбиса број тринаест на Маматејовој улици: „Тамо где су чекаонице, увек се чека, Али тамо где се чека нису увек чекаонице." Људи су те речи заборавили, па није чудо што се данас чека
чекао — кал бих пашао времена за чекање
„ ДАЉИНА пути
ума
ви
|
та
Ба
Ба
ш.
Зорица ·Сибинкић, Дванаеста беогимназија, традска дина.
постоје црне буле. У Стамболу, кажу, уткају снове у бисер,
седамнаест 720-
вају људску глупост, сујету, инерцију. Доброћудне речи воде нас преко крхких мостова смеха, изнад провалија празнине у које можжемо сваког часа да се стровалимо, и ми и речи и мостови. Понављају се пред нама сцене неспоразума, привидни разговори (какве око нас људи свакодневно воде) састављени од очајничких монолога: тражења да се открије она једна једина реч — капија кроз коју ће се коначно ући. Играјући се речима као илузионисти шареним лоптама држе нас У напетости хоћемо ли, заједно с њима, да У тој збрии зграбимо ону праву!
Њихов хумор не базира се на комици карактера ни на комици ситуације. Реч је кључ, средство, циљ. Реч која звучи а не значи. Реч која значи и лаже. Која звучи и заводи. Реч која успављује нашу пажњу и заробљује нас. Реч све. Реч празнина. Пустош остаје иза таквих дијалога. Пустош коју треба да населе људи.
Јара Рибникар
кришом, потајно, у трпезарији или, као што сте лепо рекли — у библиотеци.
2: Не могу да се сложим с вама! Према мом званичном ставу грешка лежи у самим чекаоницама. Нисмо успели да убедимо оне који чекају да је чекање неизбежни део дру штвеног постојања али ако се само мало замислимо над поменутом изјавом, мора нам бити јасно да кад бисмо у свакој општини дневно убедили бар пет чекајућих да ОДУ
· у чекаоницу, то би у читавој области чини-
ло... Колико имамо општина2
1: (гледајући у блок) Општина имамо при лично.
2: Е, па ето! Било би пуних чекаоница прилично. Признајте отворено, кад сте последњи пут били у некој чекаоници2
1: Ја2 Па, истина,.. веома давно. (Стиди се)
2: И ја признајем: И ја. (Стиди се.) Ја лично веома радо чекам код куће у спаваћој соби. Човек чека све до увече, онда уморан легне у постељу и заспи. Ујутру устане, опере зубе и може да чека даље... Али ако на овакав начин избегава чекање у чекаоницама просечно сто људи од две хиљаде, не можемо се чудити да нам се чекаонице постепено празне.
1: Преклињем вас, не, не! Па поједине че каонице дају месечне извештаје према којима је интересовање за чекање велико. Тако да чекаонице врше у свакој општини важну улогу, наиме — не бојим се да то кажем —" то је концентрација чекајућих у сврху чекања у чекаоницама! Коначно, Годо то помиње у свом до сада непревазиђеном клавирском изводу у коме, поред другог, пише: „Ленто... престо... адабо... стакато!"
2: Зависи како то схватимо! У сваком салу чају можемо да извучемо поуку. Он нам, наиме, скреће пажњу на то да обавештења о делатности чекаоница прилично нетачно при казују права ситуацију. У већини случајева ради се о организованом чекању чекајућих из редова пензионера и школске омладине. Закачаљка је у томе што школска омладина не уме да чека тако стрпљиво као пензиопери, а пензионери, који су стрпљиви,
оливин
Уређује Владимир В. Предић
Мили празни снови. Још много треба па да се смејем
Уепавзнке
ЗОРИЦА СИБИНКИЋ
„Твоја најдража књига2"
„Егзиперијев Мали принц. Он не прича бајке, већ пева успаванке, али оне од којих не сме да се заспи.
„Шта те растужујег.
„Грубост оних у чијим очима видим песму." Е“
Шта те радује:
„Кад А ијем благост код људи који су на изглед бодљикави.
„Најлепши тренуталс2
„Онај који нас баца једне другима у загрљај.
Успаванке Зорице Сибинкић не само да проверавају у нама свој брижљиво изаткани свет, помало чудесан и ломљив, исповедан и 20раж, већ се подижу до једног вишег, готово филозофског. осећања пролазности, које обавезује на размишљање, на повратак свему ономе што нам је, бар тако изгледа, само привидно окренуло лећа.
УСПАВАНКА ПАПУЧАМА
У Стамболу, кажу, постоје црни папучари. У Стамболу, кажу,
уткају сунце у злато, уткају љубав у прсте, и заљубљеним прстима заљубљени папучари ткају бисер у злато за папучице од снова, за папучице од сунца. Црне буле у Стамболу сањају црне папучаре.
УСПАВАНКА ЛУТКАМА
Била једном једна мала,
која је одрасла одједном,
на пречац,
без везе.
Била једном једна мала,
ко зна када,
ко зна где,
можда је и данас...
Спавајте лутке.
Можда још нисмо довољно одрасли
да слушамо бајке без суза.
Спавајте лутке.
Миле празне главе.
вашим прашњавим главама. Спавајте, лутке.
Свака од вас је била краљица. на престолу мојих снова.
МСПАВАНКА ДОН КИХОТУ |
Манча спава.
Месец.
И облак.
И трње звезда.
И један штит,
и једна рука,
и један осмех само,
витеже тужног лика...
Ветар ће једном утишати твоје | ватре.
Киша ће једном застати на
окнима.
И време. ЈЕ"
Ал остаћеш усправан
у блату година,
јер данас је већ
прошлм дан.
0) АПСТРАКТНОМ ХУМОРУ У САОВАЧКОЈ
немају пред собом тако богату перспективу чекања као школска омладина.
1: Али ко је крив што омладина не уме пристојно да чека2 Треба да је од раних тодина уче да навикне да чека и то баш у чекаоницама. Лепо, сређено чекање у чекаоницама, место бесциљног лутања по околиви, помогло би нашој омладини да нађе прави животни циљ!
2: С тим се принципијелно слажем. Сетите се Годоових речи: „Чекаоница је средство, оруђе, помоћу којег се чекајући узајамно чекају“. А ја се плашим да данашња омладина више и не уме. да чека!
1: То је највећа грешка. Они не чекају! Само се гурају напред!
2: Вероватно не знају шта их чека.
1: Кад се не би гурали, када би увек причекали као ми, сазнали би шта их чека...
2:.. да их чекамо ми...
1:.. да заједно упаднемо у чекаонице.,..
2:.. ум којима бисмо храбро чекали и никоме не бисмо дозволили да наше чекање омета...
1: .. им тако бисмо чекали у чекаоницама а не било где, као што чекамо сад. Та свако види да чекамо само то да можемо да чекамо у чекаоницама...
2:. и још ћемо дуго да чекамо док че кајући не замене чекаонице за секире и не изграде....
1:... нове, лепше чекаонице, у којима ћемо моћи да чекамо још лешше и радосније.
2: И нећемо морати да чекамо по разно разним трпезаријама, библиотекама, или чак “ спаваћој соби! Ми смо против пасивности! Ми смо за активно чекање, А то је могућно искључиво у чекаоницама!
1: (после неколико тренутака) Ви мис“ лите да он неће да дође овамог
2: Ког
1: Па онај... ког чекате.
2: Ја2 Ја не чекам. Да ја неког чекам, могло би да се деси да га никада не дочекам. А то нећу да ризикујем.
(Обојица се, пуни узајамног разумевања, насмеју, седну и ћуте.)
Превела Ј.Р.
ЛИЧНО...
Наставак са 6. стране
не детаље и решења налазимо сасвим статично и конвенционално постављене -призоре и сцене препуштене голој фактографији. Разлоге ваља тражити у необјашњивој редитељској инфериорности у односу на текст, Поготово што речи саме по себи, ма колико их респектовали, не чине представу целовитом и активном. Потребан је дијалог са писцем, поготово ако уметност режије не желимо да сведемо само на технички аранжман, опис и декорацију. Од ње захтевамо да истовремено у нама објективизира пишчеву имагинацију, испољи личну креативност и форми одреди жељени смисао. Да се кренуло тим путем, а постојале су извесне предиспозиције сцене у крчми и при убеђивању Харта да пристане на лажно сведочење не би могле да се спусте до штурости, Маричић уз то шело време настоји да буде при руци писцу — потенцирајући у поступцима и ритму збивања одређену иронију. Она је, чини се, већ престала да буде спасоносно решење и прави коментар за сваку ситуацију. Овом тексту она чак није ни неопходна јер само гуши његову потребу за непосредношћу, спречава да се машта учини довољно стварном а одређене животне ситуације обогате нечњм иреалним. Уместо подређивања и визуелног реаговања на поједине реплике — ваљало је текст претворити у сценску игру изворних вредности. Глумци су и сами осећали извесну дисхармонију у хтењима и отуда настојање да свако за себе нађе некакву меру у изразу и место између утврђених ликова као готових објеката и властитог поимања пишчевог света. Заправо, успех је умногоме и зависио од тога до које ће се мере духовно активирати поједини актери: на нивоу улоге био је Светолик Никачевић као кнез својим час лежерним, час первозним, али увек пригушеним и адекватним поступцима. Он је успевао да све оне опште карактеристике, симболе и асоцијације учини продуктом своје личности, тако да смо добили занимљив лик, нестваран али веома присутан и активан на сцени. Олга Савић, у костиму помолних детаља израђеном по нацрту Владе Величковића, умела је на допадљив и стилски адекватан начин да покаже своју припадност кнежевом амбијенту и да га осветли па доста интензиван начин, Герда је у Олти Спиридоновић нашла своју праву природу: лако је мењала позиције и интересе, али је увек, без обзира на искреност или дволичност, задржавала ведрину и убедљивост тако да ни једног часа није дозвољавала сумњи — ла се иза ње крије још нека друга особа, Марко Тодоровић је као Харт био сасвим сигуран а на тренутке чак и инспиративнији ието што му позинија у збивању лопушта. Остали су се задржали у домену коректности пили потпуне безличности. Да ли је ово паше доба — доба фарсиг
Петар Волк
15