Književne novine
(О почетку представе.
Наставак са 1. стране
озбиљнији _ позоришни _ ствараоци (Брук, Гротовски, Гарсија итд.). Почетак и његово решење најпре је било питање позоришне форме. Пре петнаестак година, кад су Јонеско, Венгартен, Дибијар, Вотје крчили пут светском позоришту, окидање завесе, њено елиминисање са сцене било је пи тање форме, питање уклањања једне од најупорнијих конвенција. Пре њих нико не би могао да замисли да представа почиње другачије но поди зањем завесе. Кад су се, из разних разлога, ови позоришни радници пре селили у џепна позоришта прво што им је спонтано засметало то је била та завеса. У сасвим малом, сасвим интимном, селективном театру,театру за посвећене, за приврженике новог, завеса је одједном постала барјак академизма и комерцијалног, спектакуларног, конзервативног позоришта. Одмах је скинута. Уништавањем једне од главних ритуалних кон венција једног неритуалног позориш та — егзактног почетка — позоришна авангарда од пре петнаест година је дала можда свој најважнији допринос даљем развоју позорћшта,. Ти ме је, наиме, отворен пут за експериментисање у погледу контакта са публиком, које још увек траје и У чијем знаку се данас одвијају битни позоришни процеси.
Позориште без завесе, то је била новост, олакшање за публику, али за кратко време. Одједном је тај четврти зид, отвор према гледалишту, почео _ многима _ да смета, Ако је постало јасно да се сценски живот може организовати и на четири квадратна метра, да позлата, кристал, тешки сомот, накићени балкони, лепе хаљине, парфеми и остало припада малограђанима, онда није било никаквих разлога да се сцена не пренесе у гледалиште, или гледалиште на сцену. Било је, напротив, много разлога за спајање тих двају старинских позоришних простора.
М први мах ни појединим експериментаторима није било сасвим јас но шта се постиже тиме. Џулијен Бек, на пример, још тврди да својом игром из гледалишта његови глумци настоје да остваре стварни контакт са публиком; и физички, не само психолошки. Нама се,пак чини да на сртањем на гледаоце, честим физич ким притацијама глумци Ливинт театра, осим што изазивају полемике о односу таумац-тледалац, постижу ефекте, супротне својим главним заждашима: развијају Ју Код гледаоца који, често уплашен, није у стању да се уживи у сценски ток, већ више од свега размишља о немогућности да се на било који начин уклопи у игру осим као посматрач. Али, Бек мање-више читав свој театарски рад обавља без разрађеног естетског концепта.
За разлику од њега, Јежи Гротовски тачно зна кад и под којим окол ностима је контакт са публиком нај чвршћи, Он је,рецимо, гледаоце пред ставе „Принц' по Калдерону најпре увео у дрвену кутију, неподесну за седење и још неподеснију за гледање с обзиром на птичју перспективу, да би им, пре но што је ишта започело, показао главног јунака при пуној светлости, непомичногт, на јед
'ном малом паралелопипеду. Принц
вСУОЧаАВаАЊА
је лежао петнаест минута док је пуб лика долазила. Тако је представа по чела пре но што је учињен било ка кав сценски покрет. Ми смо били заробљени пре но што смо се снашди, а наш контакт са сценом претворио се у наше интерперсоналне Од, носе, што је Гротовски и желео, Кад је представа „почела“, ми смо већ били у пуној концентрацији ума и чула. Дакле, почетак представе је престао да буде само формално питање позоришнот израза, он је инкрустриран у саму суштину сценског бића. Почетком није више само меха низам брзог припремања гледаоца на доживљај, он је сад, такав каквог га видимо на светским авангардним сценама; такође и питање форме. Ру шењем старих форми позориште је, ево и у случају почетка представе, мошло до нових форми.
На срећу, у прогресивном театру нема прописаних правила за почетак. Рецимо још једном: свака представа треба да има СВОЈ почетак, јер свака треба да буде САМОСВОЈНО 7уметничко биће. (Ових дана млади ре дитељ Зоран Ратковић, претворио је сцену Атељеа 212 у гледалиште, постављајући „Влектру 69" о Датила Киша, Без обзира колико је он срачунао шта тиме жели да постигне овај гест је по себи похвалан.) Питањаа се, као и увек кад експеримен ти почињу да дају резултате, мултип лицирају. Безброј неуспелих покуша ја, поменимо осим Бекових поставки још и игру Ханткеовог комада „Псовање публике" у театру „Форум" омогућило нам је не само да се историјски дистанцирамо од тако динамичног развоја театра и почетка представе, већ да фиксирамо задатке чије је испуњавање у току. Мспели експерименти су, наравно, у том погледу највише допринели.
Раздвајајући естетски карактер почетка представе од његовог психолошког дејства, сматрамо да у овој фази развоја позоришта ваља подјел нако водити рачуна и о једноји о другој компоненти. У оквиру структуре једне представе почетак данас више но икад има утицаја на читав координатни систем бића једне пред ставе. Њиме је одмах дефинисан карактер, тензија, ритам и еволуција представе. Уколико би почетак био недовољно простудиран, онда би и све остале линије представе, тако суштински везане за њега, биле слу чајне. А тиме представа никад не, до стиже онај ниво вредности којим се једно уметничко дело осамостаљу је као посебна врста егзистенције.
Што се пак тиче психолошког дејства почетка чини се да већ сад можемо предвидети будућа настојања експериментатора. Она ће се састојати у једном врхунском захтеву: да гледалац још много пре но што крене у позориште, у трешутку кал одлучује да дође на представу, осети како је њоме обухваћен. Магијска привлачност позоришта. виђеног у целини треба да обезбеди узбуђење гледаоца већ при самој помисли да ће отићи на једну предста ву. То је далек задатак, то је, на из гле, недостижан циљ. Могли бисмо га поредити само са узбуђењем које данашњи гледалац једне важне фулбалске утакмице има неколико часова пре почетка борбе на стадиону. Пример је баналан и помало тужан, али тачан. Позориште, које је некад имало магнетеку онагу, има, чини се, данас права макар да верује да може ла се нада да ће је још једном
поново стећи, У том поглалу паведени експерименти са почетком позорипи па представе могу само ла нас охрабре.
Светозар Влајковић
„Открића“ архитекте
Предрага Ристића
Из ноћи у ноћ
МИРКО КОВАЧ 1.
КБутање је злато
М ВРЕМЕ када се по аулама и 'учионицама универзитета проширио антиауторитарни талас и одјекнули први шамари, ректор БУ, Драгиша М. Ивановић још је имао некаква ауторитета, мада су му се већ у јуну кола заглавила негде у Немачкој. Ево сада, на страницама последњих бројева „Студента“, ауторитет му је сасвим пољуљан. „Вечерње новости“, подсећају нас да је ректор помишљао на отказ. (!2) Штета што се одрекао једног паметног решења. Овако и даље седи на својој љуљашци пркосећи таласима, а у међувремену анонимни молери фарбају његова врата црвеном бојом. Његово писмо „Студенту“ од 4. марта ове године не сумњиво је гневно, мада је ректор одговорио на оно што га нико није питао, Да. ли ће и како Дратиша Ивановић: повратити изгубљено поверење2 Оваквим реченицама сигурно не. „Најзад ови написи су позив на политичку борбу против мене, инспирисани претензијама једне групе која води борбу против СКЈ На основу чега Драгиша Ивановић може да закључи да је борба против њега, конкретно против његова става _ поводом комеморације Јану Палаху, исто што и борба против СКЈ> И из овог писма види се да су тачне оне реченице из текста о Јану Палаху: „...ко је овде главни2... уместо да сам сада У Дубровнику ја се мучим с вама... М Београду има 15.000 непријатеља..." „Мржња и жуч таквих напада потпуно су у стилу изјаве једног професора Филозофског факултета, који је, како сам обавијештен такође од професора Филозофског факултета...“ (То подсећа на песму Матије Бећковића „Рече ми један човек“, која је и писана поводом оваквог начина мишљења — прим. М.К.) Да ли се тако изражава човек којег су деценијама учили да буде конкретан 2 Ко га је обавестио о том разговоруг
це". Критика је, дакле, било, а то што оне нису утицале на процес грађења објекта, то је судбина која прати и савремену архитектонску критику, такође. 0.
Маркова црква није једино (и свакако није најбоље) архитектонско дело браће Крстића. За недовољно упућене треба додати да су браћа Крстићи пројектовали и извели
Аграрне банке на Тргу Маркса и Енгелса као и палату Игуманов на ТеРистић вероватно не спада у ове ћене: браћа Крстићи, чланови аванрупе архитеката модерног правца", професори, он је, дакле, морао
палату бивше
разијама. мање
тардне » били су му
да их запамти, он најзначајније њихове про јекте познаје. Како онда може да тврди да
_сији једног
Да ли је тај разговор снимљен, публикован, регистрован, ауторизован или та је само начуо од доушника» Је ли то стил достојан једног ректора БУ2 Коначно, једина мудрост у целом његовом писму „Студенту“ је последња реченица: „Зашто даље да товорим>“ Заиста најбоље је ћутати. Има право!
7
Баук класног непријатеља
У НАС је такав обичај да се често потеже баук класног непријатеља. Питам се, шта ће он овде у нашем друштву. Мене су учили у шкоди, у селу Петровићима, током читаве једне сезоне, да је класни непријатељ класа супротна пролетаријату, тј. класа имућних, класа богатих која се, за разлику од радника, вози аутомобилима, живи у вилама; то је класа одвојена од народа, класа која претендује на власт уместо радничке класе. Тако ме учио пок. Шћепан Бацковић, Цитирао нам је Лењина по коме је класни непријатељ агент у радничком покрету, по коме је класни непријатељ онај који држи сред. ства за производњу и експлоатише друге. Бацковић ме је даље учио да је класни непријатељ једна трула, ненародна класа коју штити полици ја и да је пролетаријат њен гробар. Како то да већ ионако трулу класу још није успео да покопа2
Научимо се препознавати класног непријатеља. Ко је он2 Не дозволите да се класни непријатељ увуче у Ре дове партије. Да ли класни непријатељ има бољу клопу им већу лову ОД радничке класе2 Да ли класни не пријатељ ради2 Од чега живиг Живи
ли на грбачи радникаг Има ли штам-
пу у рукама2 Да ли смо ми у сукцедана класни пријатељ (чуј мене: класни пријатељ) а дру. тог дана класни непријатељ. Да ли је класни непријатељ фиктиван и из мишљен да нам утера страх У кости2 Да ли класни непријатељ замењује читаву једну институцију цензуре. и ми у страху од њега пазимо на сваку реч коју би он могао искористити У својим мрачним интригама. Мислимо ли ми друкчије због тога што постоји класни непријатеља Док год је непријатељ у нашој земљи јесмо ли присиљени да мрзимо и да не будемо слободни2 Да ли је класни непријатељ исто што и идеолошки непријатеља Да ли је класни непријатељ пословни конкурент> Да ли је про.
је пројекат Маркове цркве поверен „мање
талентованом архитекти Крстићу" — то са
тивкандидатг Да ли су класни ниспријатељи: апстрактни сликари, филозофи, књижевници, студенти, про есори универзитета, пекари, машинравари, абаџије, гГ, Мићбковић и комп., бирократија, удба, ЦИА2 Је ли то неко цеховско удружење»
Да је нешто жив покојни учитељ Шћепан Бацковић како би се тешко снашао у овој шуми питања и мојих интимних дилема из ноћи у ноћ! Би ли он, који ми је дао прве лекције о класном непријатељу, могао да га раскринка и да упре свој кошчати кажипрст у његово грло2
5. Кршевина
„КРШЕВИНУ“ _ Драгоша Калајића читам са закашњењем, али руку на срце бољи су сви његови текстови објављени касније у „Сусрету“, „Ви. дицима“, „Делу“ итд. Ова књига, као и све наше прве књиге, пати од младићке препотенције и наивности, Но и поред тога „Кршевина се надовезује на теолотију ђубришта коју већ дуже од деценије инаугурише у нашој уметности Л. Шејка. Калајић одиста познаје време у коме нас прекрива кршевина перверзија, еротике, АСА, психоанализе, секса, анкета, време које нам непрекидно замагљује истину, затрпава жудњу ка трансценденталном, време у којем и лаж има своје апологете и своје песнике. У том инферналном примицању конкретнога које је уништило сан, уметност као сан о стварности, све почиње да губи смисао. На свим крајевима ове земаљске кугле убијају лепоту. Но „Кршевина“ наговешттава бекство од машина и манекена, бекство од ствари које смо рестаџрирали, Од ТИХ мртвачких сандука у које ће нас за живота покопати, Јавља се мржња према материјалу, према пластици и махагонију, према вештачким творевинама, према фурниру и тапетима. Бежаћемо раз једињени ка уметности која нас неће спасти, али која ће нас прихватити и разумети. Уметност је то живо би. ће, тај организам који дише у расло. реду хаоса око нас. Калајић има гађење на творевине овог доба, ма. да још увек верује У Европу. Мени се све чини да се неће моћи никаквим асепсолом отклонити задах из грла већ полумртве Европе, како би можда казао Крлежа. Илузије су сувишне док ГОД траје криза елите.
Ова књига је значајна зато што ју је писао млад човек који размишља о феноменима свога времена, о филозофији и историји, о математици и сликарству, о метафизици и Европи, он као да наставља читав један круг проклетих чиње ница, које је на подручју мишљења у нас иницирао Миро Главуртић. Књига је изашла у опреми лизајпера арх. Слободана. Машића, т анета: Због. свега тога споменуо ам' се „Кршевине“. ;
4. Сатиричар
“ НАЈНОВИЈЕМ броју „Срорста“ од 5. марта ове тодине млади п талентовани сатиричар Милован Витезовић подметнуо је питања Радоју Домановићу, Ево једног:
Витезовић: Објасните народу на шем зашто је велики народ2
Домановић: Добрп народе, твоја послушност, ропска п одана, учинила те је великим и ваљаним народом!
У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ:
ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ:
ПРИНЦИПИ
КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ
и НЕПРИНЦИПИЈЕЛНОСТ ЛИСТА „КОМУНИСТ“
Ристић пише о
КАДА АРХИТЕКТА Предраг 15. фебруар
вампирима (Књижевне новине, 1969), онда се он ту одлично сналази, онда је он на свом терену, Када, међутим, науми да се бави историографијом па дох вати на нишан своје старије колеге-архитек те и њихова дела (Књижевне новине, 1. фебруар 1969), онда се пред Ристића постављају многе њему потпуно непознате тешкоће.
Највећа је тешкоћа у томе што Ристић не познаје чињенице које сведоче о развоју наше предратне архитектуре нити познаје целокупно дело личности о којима пише, Та ко је Ристић принуђен да као дете „открива" измишљајући.
Предрат Ристић, дакле, углавном измишља. Његова „открића“, међу којима је на истакнутом месту запажање о невеликој уме тничкој вредности Маркове цркве, у ствари су одавио лобро познате и стручно иргумет товане чеме, Опо што Ристић овој артумен-
тацији додаје своје или је неозбиљна дечја маштарија (какав је предлог да се сруши звоник) или сасвим губи вредност када се погледа изблиза.
Да су, на пример, црква и предратни режим били у пријатељским односима, то је Пном добро познато. Али, да је зидање
аркове цркве била „режимска ствар", то већ иде у Ристићеве интелектуалне конструк ције. Црква Светог Марка није ни до данас довршена услед недостатка средстава, а зидање Светосавског храма одлагано је из ис тих разлога. преко четири деценије. Палате министарстава, ланчани мост Краља Александра, грађени су много краће уз много више помпе, довршени су: јесу ди то можда биле „режимске ствари" или нег
На другом једном месту Ристић тврди ка ко пројекат Маркове цркве пре рата није јавно критикован. То Ристић само тако мисли. Напротив, пројекат браће Крстић био је критикован као ниједан послератни 06јекат укључујући ту и јадни Дом синдиката на Тргу Маркса и Енгелса. Жучни др МиАутин исављевић назвао је у „Правди". пројекат Маркове цркве „мање вредним не то што су то Бачки радови", а проф, Бурђе Бошковић објавио је у Српском књижевном тласнику чланак под пасловом „Црква св. Марка у Београду као карикатура Грачани-
мо Ристић зна и нико више.
Текстови Предрата Ристића могу бити за некога духовити, њих човек може да чита у доколици, као што се у старијим данима читају новине и забавни магазини. Али ста. вити овакву литературу под затлавље „НЕИМАРСТВО", то заиста није добро, то нема смисла. Када неимар не поштује стварност пројекти се руше, куће се руше. Они текстови у којима нам се Предраг Ристић пред ставља као историчар или критичар архитектуре не поштују никога и ништа. Стављени на силу под заједнички назив „НЕИМАРСТВО" они се руше сами од себе.
Арх. Зоран Маневић
У одбрану
неимарства (Одговор Зорану Маневићу
Захваљујемо колеги Зорану Маневићу па примедби да су прква Светог Марка и браћа Крестићи билп оштро критиковани још пре рата, али сматрамо да нас она само допљњује и потврђује наше тезе, Прво, да тај про-
јекат не ваља, м, друго, да је баш због тога што је критикован без икаквих последица био режимска ствар. Ово се све може закљу. чити. обичним логичним повезивањем Ових података.
С друге стране, могу да изјавим да сам ве ома добро познавао п остала дела Крстића, а као њихов студент и њихова предавања и ставове, и баш сам због тога и тврдио да су „мање талентовани". Нико не може да тврд! 44 СКИ И дела нису занатски солидно И» зе , ум у том погледу су били авангард:.
мали су они не мало смисла за камен, ма“ тер и олеку, дужњаке, полутке и четвртко али то је само још више увеличало трате КЕ њихових дела и студија на Архитекто! МОК ИТ То можда „није толико До ен. Ра У некој мањој вили на па и МЕ ан фасади бивше Бутим, к „на Тргу Маркса и Енгелса. Ме По А је реч о правом неимарству, као о: Ј 5 ПОЗИЦИЈА. простора једне цркве матство К СЕ не може да сведе на 3:' аза 1 р Би а. Ненмарство које у нашем Ета а узвишено поетско значење још Сења Па има, са гледишта уског занат требале У НвИце вредности, које не 61 АБА а те | и Бају инфериорно занатство У
атлаије па“о га не схватају.
Пеђа Ристић