Književne novine

ОСТАЛО О КАЛЕНИ

ИСМЕТ РЕБРОЊА

Сви пажеви заједно

а још не крећу љубавни просјаци да поделе благо као жути цвет плене кост по кост као хијене одоше да тајно глођу роба

у тамна скровишта се селе

док двор кипи цео у црнини

"остао неко без руке а киша пада опет се вина несхватљиво црна продају сви помреше после гозбе

са елене танке црнине

скидају ветрови носе у литице

'она' уништи пролеће и биљне клице кроз пшеницу указа се траг

Утопљеници

ова река наша тела котрља

и сви што је увек јавно зову

и пастири и сликарски свет

пале стаје прекопавају стрн

из земље хоће да је изваде

то неверство мало ископано

кад се елена ко магла појави

леш у води јаче се копрца пролазе рас не препознају

нема нико да их оплаче елени каже ова јесен неко зло слути

вулкани диме из црних кратера

на ког ће се сручити моћна лава колико је то зелена река рашка која је то грозница елена

те вечери лудо узех пуну меру док елену прихватише као нову веру

Грех монаха сликара бившег

наговарам елену на самоубиство

да умре као вода кад се испарава све више у пропаст људи одлазе мене страх за моју недужну главу елена ми саветује да се и ја замонашим поломим ликове брадатих стараца ко лудак одем у сопоћане

у стаблу трешње елену упртам

она преноси досаду с људи на биље и пустош одавно кроз зеленило сеје у стиду ћу да умрем грешан

она и не помишља на смрт

нејасна ми та појава њена

Јади сликара рашког

ноћ црно пуца око мога кажипрста газим гробља без знака и крста као сир крв се стегла

после тако неважне битке

љубе ратници преплашене девојке један бескућник испод трешње чезне низ браду му се мутно вино слива око дојки жари од коприва

кад се роди јабука из брака

белог цвета и пустињског ветра

јер љубав ту моју псећу

разори елена на двоје

Сужањ

бела сабља изнад јастука виси | а елени горка усна пуна јој коса песка ко пустиња има л ишта испод звезда 1 кад нежно плачу ко леденице на ливади грца несрећни паж на руке му пада кристални снег док на моја врата

" златна куна гребе

Повратак

| Олудног синовца

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ

ГЛАСИНЕ О ТОМЕ шта се десило са бегунцем, Младенових и побегуљиним сином, биле су многобројне, противречне, често сасвим настране и на главу изврнуте, и село их је примало с реда, пресне, без проверавања ми размишљања:

како су га сеоски инвалиди, који су у Београду тражили повишење инвалиднина, видели где проси прел Руским Шарем, омршао и ижџигљао и посукнуо, и представља се као последњи

"изданак старе брзанске породице коју су Аустријанци постре-

љали на Светог Саву 1916, у црквеној порти, и како се, препознавши земљаке на штакама, међу њима и једног даљег рођака, зета Срдана Чуљка, сместа изгубио у светини која се туда тискала,

како су неке времешне богомољке из Доње Мале, које су се по Источној Србији распитивале за гробове својих мрт-

вих и купиле све људске кости што су се белеле поред дру- _

мова, у једном удаљеном и сиромашном влашком манастиру, с игуманом и петорицом полуписмених калуђера у опанцима и једним сулудим старцем у испосничкој ћелији, међу тројиом прљавих и мршавих послушника умотриле и једног натмуренка и ћутљивка, којему се у ситним очицама и на четвртастом челу депо видео жиг црнопутог и калаштурског рода добеглице Настаса Младенова,

како се међу гаравим железничарима, пратиоцима спорих теретних возова из Лапова и Краљева, који џеџе у дрве. ним кућицама позади вагона као детлићи у дупљама и чији се жмирави фењери као свици досветљавају у ноћи, налази један младић, омален и набијен и глават, који увек бесно и гадљиво пљује када точкови прогрме кроз цветојевачки атар, што је поуздан знак да има некаквих веза са селом и да је озлојеђен, и да је то главом и брадом одбегли син прокурване и липсале побегуље Обреније, и чобани, који су се сјесени окупљали око ватара у пољу, неколико пута засуше каменицама сумњиве возове,

како је због немаштине и проклетства постао градски Ђубретар у Смедереву, или Кладову или Доњем Милановцу или Текији, и како са шугавим кљусетом и на климатавим таљигама ноћу извози на Дунав, или било где, измет и смеће и цркотине, и како је за време епидемије пегавог туфуса извлачио мртваце и сахрањивао их у напуштеном каменолому према Бердапу, и како се у њега посумњало да је убио и опљачкао неког жандарма с троје ситне дечице и да је стога

ИЛУСТРОВАО ХАЛИЛ ТЕКВЕША

морао да бежи главом без обзира, и како се у шумама Дели-Јована придружио хајдучком харамбаши Бабеићу,

и Младенов брат близанац, хромац и кривошија, стриц бегунчев, на сва питања одговараше утањеним и шкрипавим гласом да су чудновати и неухватљиви путеви Господњи и намере Његове, да свако носи свој крст до гроба, да је испаштање, ма колико велико и страшно било, увек мање од кривице, и да је његово, хромчево, срце чисто и нетакнуто злобом и жељом за осветом и неокаљано похлепом за украденим дукатима.

Тако пробоше голе и гладне послератне године, и гласине углавном утихнуше и угасише се,

Ујесен 1930. рабаџије из Лапова довезоше друмом до Каповца омањег човека неодређених година, старога младића или младога старца, мргодног им неразговорног, састављених повија, избораног чела, који је имао на себи грађанско одело: кариран сивопрн капут на два реда дугмади и убран у струку, шарену свилену машну везану у дебео и накривљен чвор и на изглед угужвану, лаковане црне ципеле с којих је местимично отпао лак и виделе се танке напрслине на похабаној кожи, панама шешир какав су носили лецедери и содаџије ми деловође и накупци и понеки геометар, одело скоро кицошко, иако он сам нимало није личио на фићфирића и дангубу већ пре на сиротана и плашљивца, јер је дрхтавих руку и кајући се избројао десет динара за вожњу из отрцаног кожног новчаника, и уздахнуо,

човек је на рамену носио зелен војнички сандук, огуљен и излупан по ивицама, очито стар и који је променио многе власнике, ижврљан написима: Њу будем Мобожан ако Жив буднем ракица Алемпиевић из село Ратковић срез Крагујевачки и врћите Дуг Куму Светозару за Јапију децо Моја жина Милосављевић и умирем град Зове Се битола од ране у трбу Јеротије страгарац, вероватно и доста тежак јер се под њим повијао и знојио, иако није било нимало запарно тога октобарскога дана, већ чак прохладно и облачно на оголелом рујастом пољу између Ботуња и Шветојевца, којим је споро ишао, опрезно заобилазећи локве од скорих киша и газећи само на сувља и оцедитија места, ситан и сив под ниским облачним небом, и усамљен као залуталл чергар,

две полуслепе старице из доњомалских Пипића, са повезачама и преслицама заденутим за појасеве дебелих сукњи наливача, које су од јутра куњале и блебетале код ниског плота куће Цале Ранђеловог, казивале су доцније да их је његова

глава сместа подсетила на мртвачку лобању што се поред пру- |

те ваљала од првих дана рата, да му је у очима горело нешто

ПРИЧА ВН лате Косте Кукувије, далеког ро-

Бо УЉУДНО помажебога одгоодужио да клипше поред

сулудо и ђаволско као у зам Бака Настасових, и да је на њихо ворио богохулном псовком, и пр врзина уз поток 6

- иснн и каљави гробари, у ствари ПрМ ОР Мом КОНаНЕ одрпана надничара из Горње Мале, који У петом Ст раке Исајла Јевтића, натезали тестију с 1 и ПРАВОМ брег из једне дебеле цигаре и бленули У преноано врзину према испричаше касније да је изнебуха пре = ПЕибва и 5 потоку и заобишао дрвене софре Драм еника АН ставио се поред неких ОМаХОРИ а БА једне тране изникле из семена добеглице Настаса Младенова, м тамо бека ја са скрштеним рукама и погнутом главом као А ко – Е мишља, и потом се неколико пута побожно та нав: о Бр рстио, и продужио раскаљаним путем према ~ орао 1 демјом ћен убезекнутим погледима а а са п вриском и раздраженим лавежом ,

5 от а КРИВИИја, коме се дошљак ПРСА ак | рођени синовац док се излежавао на каупици пред, Ка пи и чао је касније у крчми код Џемала: да је уљез тен = Е с зубе као да цеди речи, заносећи помало на клан у МЕ јући, непрестано жмиркајући црвеним капцима ез тр Е , ла се понашао истовремено надмено и уплашено, –напасно и бојажљиво, као да би ударио али се боји ОВтИНа и да је читаво време док се он, хромац, прибирао од изненазења и размишљао шта да учини, да ли да га отера као просјака или прими у кућу као рођака, и на крају се одлучно за друго, стајао с оне стране плота, једнако с оним санлуком на рамену, здепаст и кривоног и погурен. Е

У нда се СТРИА круто руковао са синовцем п.тувео гау кућу, из које је некада побегао са ПИОКоМ бабиних дуката, и коју крађу хромац није пријавио власт. ·

ПИле +Е потом АоЕНлО кћи рођаци и суседи су сазнали тек напролеће од пијаног хромца, коме се, сматрало се у Цветојевцу, ни трезном није смело веровати, као ни читавом наопаком роду Настасових који су се нарочито гордили 4 сусретима са вампирима и аветињама, и својом злогукошпу;

ћутљиви је и сметени дошљак, причао је кривошија на свадби Игњата Срдановића, некако неодлучно и трапаво, као да улази у кућу без свеће усред поноћи, прекорачио праг и

травуљину и коров, који су

бојажљиво зверао по свим угловима као да се тамо крије неко опасан и зломислећи, и тек онда пипаво спустио сандук на тврди земљани под и сео на понуђену троношку, с краја и полако, бришући зној са нискога чела док му је у очима светлуцала подозривост као у бакалина ситничара, и четвртасте руке обрасле црним маљама ставио на колена и накривио главу као да ослушкује,

пошто је са разглагољаним стрицем, који због брбљивости није често имао госта у кући, попио лонац вруће ракије и опио се ка бунарџија недељом, дошљак је рекао да је дошао да среди своје имовинске прилике и неприлике са стрицем, да узме свој мал заостао иза опа Младена, и да оде у Крагујевац где ће с тим отворити опанчарску радњу јер је, како је рекао, негде у Источној Србији изучио тај Богом благословени занат који му иде од руке као будали она работа и који ће га убудуће хлебом прехрањивати у времелима глади и немаштине, .

затим је, причао је хромац окупљеним свадбарима, наваЛио да се церека као луд на брашно, да се млати по боковима као певац што кукуриче с плота, да мангупски и поверљиво намигује пренераженом стрицу оним својим капцима без трепавица, и на крају се расплакао што је сироче без игде икога на свету, без друга и пријатеља, без жене и детета, без кучета и мачета, и у грчевима се срушио на земљу, с пеном на помодрелим усницама, с удовима који су се бацакали и кочили

· као у самртника, тако да су га унезверени укућани, хромчева

уплакана жена и два крива малена сина, једва подигли и сместили на гостински кревет, једини у кући, и ставили му ракијаве облоге на чело и гради, док је изнемогло лежао у задаху неопране вуне и ужегле масти и свенулог босиока, колутајући стакластим очицама на икону Светог Димитрија чије је копље, забодено у разјапљене раље ругобне аждаје на изАисају, претећи блескало кроз полутаму која се још зарана слегла између нагло наоблаченог неба и огоделе јесење земље.

Тако се завршио први дан повратниковог боравка у селу, из кога је отишао са српском војском у далеким данима 0слобођења и радости, и који ово записује, Константин Горча, сматра да су те ноћи краве у шталама биле страшно узнемирене, и да су се гушобољни болесници гушили као никада, м да су многе, кукавице кукале пред кућама цветојевачким.

Сутрадан је гроб Исајла Јертића био раскопан и на прси-

ма мртваца усијаним гвожђем беш е- ут крста православнога. УСНУ четворни 36а“

(Из романа „НИиШчи") ,