Književne novine

иностране ТЕМЕ

М ИЗДАЊУ „Историјског одељења Чехословачке академије наука" објављена је књига која носи назив СЕДАМ ПРАШКИХ ДАНА (21—27. август 1968. године) у којој су објављени документи о трагичним августовским догађајима у овој земљи. Књига иначе носи популарни назив ЦРНА КЊИГА.

Убрзо после објављивања она' је забрањена.

У последњем делу књите, који носи назив „Избор записа са прашких улица", објављени су аутентични тек стови који су рецитовани, певани или писани тих драматичних дана.

Одатле је преведен и овај мали избор.

Окупација са бодежима само кратко траје, наша вера у облацима вековима

остаје. к

Да сачувамо наше сефове ие требамо ваше тенкове.

Товно које тамо имамо сами ћемо да сачувамо.

Говнета тог да је већи кус већ би га смото баћушка Рус.

Толико дуго смо продубљивали пријатељство док се нисмо нашли на самом АНУ. ж Оптимизам је недостатак информација.

Упрегните тенкове у плугове и преорите свој Сибир. ж

Иване, иди кући, Наташа се вуцара с Кољом.

по зидовима за време |

Авгуетовеки запнен

са прашких зУашца

Телеграм

У прашком породилишту се јуче родило дванаест нових контрареволуционара.

Стоп.

Пошаљите још тенкова. Дописник московске „Правде“

Разговор Швејка са Брежњевом

Швејк: Па, господине Брежњев, како ствари напредују2

Брежњев: Победа је наша. Препорођена Немачка је један кључ, послушна Пољска други, Мађарска и Бугарска су следећи кључеви!

Швејк: Познавао сам једну госпођу са Жишкова која је имала цео свежањ кључева. Једном је пошла у заход и док је нашла онај прави кључ — усрала се.

Забили су нам нож у леђа, али не смемо то рећи —

отежали бисмо ситуацију.

Ногом су нас у дупе, али се морамо претварати то је пријатељство.

Свукли су нас до гола, али се морамо понашати да никад нисмо ни били обучени.

Измлатили су нас, али морамо и ћутати иначе, то је провокација.

Велики бије малог, а овај с

њушком разбијеном

покушава смешком рећи да је крив,

Тосподе Боже, зар ћемо опет с њима да се

братимимо! ж

Слава и част овом народу и овој земљи, толико је пута крвљу заливена, толико је пута од пријатеља преварена а ипак је непокорена.

Што не будемо могли дати у новине написаћемо на зидове. Што не могнемо писати по зидовима нећемо престати да мислимо.

Приредио К. Вуковић

Фтворено пиемо Савезу совјетских писаца

Другови,

СЛОВАЧКИ ПИСЦИ веома пажљиво прате совјетску штампу, пре свега „Литературнују газету", орган Савеза совјетских писаца, која је у мнотим чланцима разматрала догађаје у Чехословачкој и у многим чланцима говорила о чехословачким писцима. Тај лист пратимо не само зато што нам није свеједно каква су гледишта органа Савеза совјетских писаца већ и зато, што је у московском протоколу од 26. августа прош-

ле године Чехословачка била обавезана на нормализацију, да „обе земље (дакле, чохословачка и совјетска) учине све, да се продуби традиционално пријатељство између двеју земаља".

Подсећамо на појам „нормализација", о коме се код нас готово свакодневно говори и размишља. Сваки такав појам, уведен у односима између две земље, постаје симплификација чим није јасно шта се под њим подразумева. Према томе, дозволите нам да вас упознамо са на

шом представом“ „нормализације". Нормализацију не схватамо као јед ностран процес; у њој видимо процес који се тиче како партнера, који има да нормализује односе, тако и партнера, који захтева нормализацију односа. Мислимо, да стварна нормализација односа између било којих земаља на свету може настати једино онда ако је искрена, часна и поштена. Једино је могућна онда ако се поштују принципи једнакости земаља; другим речима, односи се не могу нормализовати ако једна страна жели да другог партнера натера да падне на колена, ако ту не постоји

узајамно разумевање и поштовање.

Зато не схватамо низ чланака У органу Савеза совјетских писаца, од којих је последњи био објављен У „Литературној газети/ 5. фебруара 1969. под насловом „Искусна рука". На једној страни се у московском протоколу товори 0, „продубљивању традиционалног пријатељства између двеју земаља", на другој страни се ппак у објављеним чланцима пмападају главни представници нашег Са веза, које је изабрала већина члапова наше организације. У чланку „Искусна рука" споменут је и привремени председник СЧСС, песник Јарослав Сајферт. „Литературнаја га зета" пише да Сајферт и још неки развијају „невиђену активност, јуре с једне седнице на другу, њихове чланке објављује и западна штампа", Не можемо да верујемо, да неко од чланова Савеза совјетских писаца — при чему дозвољавамо тврдњу да у Чехословачкој лично познајемо све познатије совјетске писце — сумња у кристалну чистоту човека и великог песника Јарослава Сајферта, када је познато да су ње тове песме још двадесетих година припадале новој пролетерској поезији; о песнику песама о револуцији, о Лењину, о граду Лењиново да се може мислити да је предмет манипулације иностраних централа за шпијунажу, да је „антикомуниста", да се може бавити империјалистичком пропагандом и сл. Не можемо представити да совјетски писци мисле да би чешки и словачки писци свесно изабрали на своје руководеће положаје политички компромитоване људе, отпаднике и „слуге западних хушкача". Не морамо истицати чланке те врсте у „Литературној газети" не само што не поштују принцип једнакости међу нашим савезима, већ зато што се мешају у на ше унутрашње ствари без обзира на специфичност литературе и њених стваралаца и што се уопште не труде да реше различите назоре у АУху пријатељства и социјалистичког интернационализма. Под тим социјалистичким интернационализмом под разумевамо не само борбену солидарност, већ такође узајамно разу-

праи та

мевање и поштовање оних који се изјашњавају за сопијализам. Чланак „Искусна рука" у „Литературној газети" директно је шокирао словачке писце, посебно их. је шокирало што у њему наводите Јарослава Сајферта; морали смо зато да поставимо питање да ли Савез совјетских писаца стварно жели да нормализује наше узајамне односе када се после неправедних он нашег председника. Едуарда ТОЛА>

"зштикера не устручава да напада на-

шег новог председника и једног од најпознатијих моралних ауторитета, код нас. Чланак нас изненађује утолико више што је био објављен У време интензивних припрема за будимпештанску конференцију књижев них организација европских социјалаистичких земаља. Знамо, колико су напора уложили мађарски другови — са њима смо већ решили многе проблеме — за припрему те конференције. Не можемо да се осл димо утиска да ваш чланак уочи тв конференције жели да одигра улогу добро темпиране бомбе, која би торпедовала поштен напор другова из Са веза мађарских писаца и на тој конференцији створила несносну атмосферу. Радо бисмо вас упознали с тим да је Савез чехословачких писаца већ нормализовао односе са Савезом мађарских писаца и да је мабарски савез склопио са нашим савезом дотовор о сарадњи у 1969. у чијем се преамбулу каже: у

„На основу плана културне и нар чне сарадње између Чехословачке цијалистичке Републике и Мађар. ске Народне Републике Савез чехо= словачких писаца и Савез мађарских писаца су се договорили да остваре сарадњу. У 1969. години ен ија принципе; у

— не мешати се у унутрашње ствари друге земље;

— поштовати специфичност не родних литература и њихове ства» раоце;

— решити различите погледе ме“ Ву књижевним организацијама на идејном плану у духу пријатељства, и с социјалистичког – интернациона» лизма". 3

Као што се из тог примера види, не желимо са своје стране да ква“ римо односе са писцима ниједне земље на свету. Јесмо за размену погледа, али у принципу одбацујемо раз мену увреда, инвектива и инсинуација. Убеђени смо да се већина совјетских писаца не може поистоветити са неоснованим нападима и увреда“ ма, и не видимо разлог зашто ди са њима требало да се поистовети и совјетска организација писаца.

Управа Савеза словачких писаца.

„зћу" (9/1969) Превела Бисерка Рајчић

о ЗОНИ

ТРИБИНА

„У ДЕРВИША расте страх од Ништа". У свих мистичара као и у дервиша суфија, једини циљ живота је одлазак у Ништа, спајање са божанским ништавилом, блажено ступање у Истину (= бог), у Апсолутно, У Божанску лепоту. Дервиш се смрти не боји: путем тариката припрема се он за одлазак У ал-фану, суфијску нирвану. У европских мистичара, од Бемеа (Џпагипа), Сведенборга и Шелинга до Бердјајева (неоснованост, бездан, ни биће ни небиће), В. Соловјева и Булгакова (софиологија) и других. И Јунга са отуђивањем од несвесног (архетип, мнема, енграм-колективно несвесно), који се, не за чудо, ослања на рагнафраноп таузпаче Леви Брила.

Код мистика ирационално се не може сазнати појмовно, рационално, већ непосредно, интџицијом, пердицијом, екстазом. У Јунтовом архетипу-праисконској слици-препознајемо Платонову преегзистенцију душе, уче ње о метемпсихози (тачније-метемсоматози), будиста, Египћана и литагорејаца. Спајање душе са свеглошћу (Ра), митраизам (501 зпу1сћи5), маздаизам и зороастризам, познавали су одавно исламизирани Парси. Већ У МШТ веку формира се покрет суфија дервиша, аскета у вуненом плашту који под халифом ал Мумином, рационалистом-мутазилитом, У Багдаду читају у оригиналу или у преводу хеленске, хеленистичке, сиријске, персијске и санскритске списе.

Очекивало се да се суфизам јави у сиро. машној пустињи Арабије, али се он родио на тлу раскошне Персије гледајући око себе историјске катаклизме: најезду Селнука, крсташа, Монгола, борбе феудалаца, осиромашење племена, беду, раскош на дворовима, разврат, Пасиван протест суфија против све“ та није могао задржати Мухамедов пламени мач-зулфикар, који се позивао на Куран, да од дервиша ствара мученике. Али у дервиша страха неима! Било је код њих хашиша, „Бостана", „Булистана", жена, мириса, хатова, ловова, симпосија и еротике, али код оних дворских „стајаћих“, а не „путујућих". Нису се бојали смрти ни кад је после ал-Мамуна

дошао 847. године ал-Мутавакил назван „Ала- ·

хова сенка на земљи", ортодоксни дотмата и истребитељ Парса. у Суфизам се родио у крилу персијско-арал“ ског сиикветизма, између рационалистичке _ муталиле (која аристотеловском логиком до казује постојање бога) и исламске ортодок

Дервиш не може бити „рационалан“

— ПОВОДОМ ЕСЕЈА ДР ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА О РОМАНУ М. СЕЛИМОВИЋА сије, Мухамедовог хадиса и суне, тражећи излаза из света стварне беде, раскоши, угњетавања, аристократске самовоље и аристоте ловске логике, исламских догми, фика (вер: ско право) и сећања на Искендерову (Александар Велики) славу. На простору између Медитерана, Арабије и Азије, на Иранској висији, по месопотамској долини струјало је мноштво религиозних идеја, метафизичких система, онтодошких наука, есхатолошких доктрина. По суфизму, душа се напаја бо. жамнском светлошћу и лепотом која прожима сву васиону. Да ли тражити теоријску 0основу овом пантеистичком унитаризму у КУранским догмама У суфизму наилазимо на неоплатоничарски спиритуализам, мисао 0 еманацији душе из божанства, учење о ек стази и одушевљењу блаженством контемилације, стапање са божанством. Отуда Одри: цање од живота — аскеза. Има гностицизма, хришћанског мистицизма, парсизма (реформисани ирански дуализам — зороастризам), манихеизма, учења Дионисија Аеропатите (Псеудо-Дионисија), чије је учење спој уче ња о божанству са неоплатоничарском мистиком, нарочито са учењем Проклоса о сек статичном сједињењу са Праједним, затим мистичарско учење о еманацији манданејаца

гностичара. Из будизма преузимају учење.

о нирвани о утапању индивидуалног ја У Универзално биће (Бака ва фана), хиндуистичку концепцију о апсорбовању у Брахману (Апсолутно, атман), што је принцип пантеистичког индентитета макрокосмоса и ми крокосмоса и принцип пантеистичког акосми“ зма. Бастани ово стање изражава овако: „Нестајањем нестанка нестао сам из нестанка кроз ништа у ничему".

Друга особеност суфизма јесте једна же“ па, исламска Света Тереса Д'Авила, Рабиа ал-Адавија чији гроб изнад Јерусалима ходочасте суфим. Трећа су поезија и сликар ство. .

Покрет суфија шири се чак до Шпаније, тде шпански захирит (присталица секте за хирита) Ибн Араби пише дело: „јоубав са ма је моја релитија". Утицај је свуда био толико снажан да је највећи исламски теолог и највећи суфиста и мистичар свих времена

Персијанац ал-Газали унео мистичко откру- |

ће у куранску теологију, поред традиције (ха. дис) и разума. Са становишта; исламске ортодоксије суфим су јеретици. Мистична екста“ за суфија ме би нудила спокојство без јаке

воље којом се постиже архат: у будизму човек достојан, који је доспео у нирвану. Уронивши у екстазу осећамо струјање Божанске депоте. Ово екстатично понирање довело је Бајазида Бистанија до стања у коме каже. „Ваистину, ја сам бог, нема бога осим мене!" Отуда веру суфија не покреће страх од Алаха. већ љубав. Ово се стање постиже Путем, уз молитве, бдења у самоћи, пост, медитације, одрицањем уопште,

О „Ризници мистерија" пева Низами и о Александру Великом. Врхунске екстазе опевао је песник Омар Кајам у стиховима пуним бахантских, еротичних представа. Тако се контемплативна „небеска“ екстаза развила У чулну овоземаљску (вино, мириси, жене).

Суфизам се све више шири захваљујући

емотивној методи доктрине и револту про-

тив војног деспотизма који је почивао на исламској ортодоксији у чијем строгом и сувом монотеизму верници нису могли наћи потребну контемплацију и религиозну АУбину. Томе је допринело осећање изгубљености и уопште пораст материјализма.

М ХП веку дервиши образују братства на чијем челу стоје шејхови. У текијама они врше обреде-зикре који се састоје из моаштава, певања, игре уз пратњу музике, при чему падају у транс, припремајући се претходно тарикатом за улазак у ал-фану. Временом покрет, лишен моралних и социјалних основа, губи доста присталица, а текије постају стецишта чулних уживања: уводе се музика, игре и жене.

Постоји ли „индивидуациони процес" код правог суфија, ослобођеног свих процеса и конфликата2 Мислим да не постоји, Да ли је Нерудин Меше Селимовића неискусан и углашен> У сенци текије дервиши свакодневно слушају шејхове проповеди, како непрестано понавља јеретичке речи Бистанија: „Ја сам бог, нема бога осим мене!" Страха нема у дервиша иако сви морају понављати: „Нема бога осим Алаха!" Што је први став акиде (догме) у исламу.

Целокупна концепција дервиша је ирационална; отуда ни дервиш Нерудин ниуком случају не може бити „рационалан", јер то је само један мутазилита, који негира мистичке доктрине, а доктрина негира егзистенцију „кућишта", баш као и Јасперс. Рационалан дервиш, то би било сотттафшсно т адјеско! Суфи дервиш Абу Саид ал-Хајр из Хорасана сматрао је рационалног аристотеловца Авицену (Абу Сина) — безбожником!

Зашто Нерудин воли Хасанову сестру и плотски чезне за њом2 Да ли је то негација „Божанске љубави" коју нам доноси екстазаг Противуречности нема. Обе љубави су два лица једног истог бога — божанског кос-

"мичког Броса. Света Тереса не постиже мир

и блаженство контемплацијом и веровањем У хришћанску оста ону која ће све муке овога света да разреши. У њеним мистичким песмама она воли: Исуса најконкретнијом екстатичном плотском љубављу која је пече као усијано железо. То је стално мучи и доводи до блаженства. И Нерудин се враћа конкретној жени-Хасановој сестри.

Владимир Живанчевић

Ненмарство и пророчанство

Наставак са 10. стране

њавањем нових површина. Место пустињске добили бисмо средоземну климу најповољнију за битисање човека. Уз ово не треба да напомињемо да је решено и питање воде.

Добио би се широки међународни пут. Сам канал-мореуз био би дуг укупно 145 км У односу на Суец који је дуг 165 км, али узак (свега 75м). Овим би се скратиле и дужине нафтовода из Персијског залива, Јордан би постао приморска земља са 400 км нових обала на међународном путу. Такође и џеп Сирије односно Дамаск, добио би свој излаз на ово море. Аман и Јерусалим добили би своја пристаништа на 22 односно 15 км. растојања, а и даље би били везани аутострадом. Разџмђена обала, историјски и верски споменици, угодна и здрава клима — све би то условило невероватан развој туризма. Међународни пут условио би економски просперитет. Постоји и аналогија између Новог Рима и Новог Јерусалима, и један и други се налазе на унутрашњим морима спојеним двама мореузима између два велика мора, само што је у случају новог Рима (Цариграда) то у размерама античког света, а ово је у ра+ мерама савременог света. ,

10, Оправдање

ОВИМ смо хтели да за, тако рећи безизлазиу, ситуацију на Блиском истоку нађемо још једну конструктивну могућност, могућност за преговарачки сто, а не за бојно поље које би могла да прошири нека дворска будала која заступа нечије режимске интересе. Из вињавамо се због овог скромног регистровања чињеница које су видели пророци. Није нам био циљ ни да стварамо књижевно дело нити неки потпун научни докоз. А писмо хтели ни дематошки, конференцијашки дУтачко, да расправљамо о бесцинљним ствари“ ма. ,

Пеђа Ристић