Književne novine

му

(' ТВОРЦУ АМРЕКЕ КОМЕДИЈЕ

Васо Милничевић; „ћоста Трифковић – живот и дело“

Филолошки факултет Београд 1968.

ЏОМј ОРВЕЛ „1984“

„Југославија“ Београд 1969. Превео

Влада Стојиљковић

ПРЕМА КОСТИ ТРИФКОВИЋУ суд

бина је заиста била неправедна. Бити аутор „малих“ комедија, уз то још комедија интриге, најмање цењених у својој врсти, ретко кад побуђује истинско и дубоко признање, Често склони да писце сличног кова упа пред омаловажимо, ми смо Трифко: вићу, по инерцији таквог схватања, одредили пасумие исувише скромно место. Стога је, па први поглед, мало чудно што је Милинчевић оваквом писцу посветио целу монографију. Истини за вољу, Трифковићу су и раније поклањали пажњу и признавали комедиографску вештину, али уз сво то увек је долазило по једно ограпичење, ваљда из страха да се овај драмски стваралац не лрецени случајно. Тако су пас дуго књижевна критика, а с њом и књижевна историја, уверавали да је аутор „Избирачице", „Љубавног писма", као им одру: гих „ремек-лелца" био у своје време популаран им врелан забављач позоришне публике, да је до своје прерапе смрти био и ондашња највећа комедиографска нада, али је, на несрећу, на томе и остао, Лаза Костић, који та је необично пенио, назвао га је чак нашим Молијером и Скрибом,

Међутим, када је све то припало прошлости, Трифковиаћеву стваралачку појаву, са свим љепим врлинама скоро, прогутао је убрзо чудесно плодни Нушић, Тако засењен, Трифковић је, уколико би и био кад поменут, једино важно као весели интермецо између аутора „Кир Јање" и аутора „Сумњивог лица". Угнежден између двојице великих и пре свега довршених писаца, он је, зачет и тек упола довршен, још више изгубио од свог стваралачког значаја, ;

Васо Милинчевић је пошао од поставке да такав суд о писцу није можда толико погрешан колико непр:ведан. Налазећи се, ипак, и сам у интимној дилеми створеној сумњом о правој вредности Трифковићевог дела, Милинчевић је очиту несразмеру повољније решио у Трифковићеву корист, Можемо закључити да за сам случај Косте Трифковића постоје, у првом реду, два кривца: први, сама сулбипа комедије у нашој књижевпој историји, и други, принципијелан однос према жанру какав је сам Трифковић неговао. У ствари, те две појаве међусобно везане, проистичу једна из друге. Комедија као врста била је увек веома живо питање наше драмске књижевности. Многи на-

ВИЗИЈУ БУДУНЕГ ДРУШТВА коју је изложио у свом делу „1984", Џорџ Орвел је дефинитивно уобличио по завршетку другог светског рата, дакле у време у коме је уништен један радикално тоталитаран режим. Про паст хитлеризма, међутим, не само да није уверила Орвела у дефинитивну победу демократије у свету, већ је неке карактеристичне начине њего. вог постојања видео репродуковане и у будућности. То никако не значи да је Орвел сматрао да хитлеризам, сам по себи, поседује природу Феникса, већ да је већина његових облика идентична са облицима савременог тоталитаризма еп сепегај, и да ће им будућност бити наклоњена и омогућити њихову даљу еволуцију. Слично Замјатину и Хакслију који су много пре њега будућност човечанства видели у тоталитарној супер"држави која ће постати сама себи циљ, овај писац, који се некада У Шпанији борио за демократију, има своју јасно одређену, песимистичку концепцију историје. По Орвелу, историја, у ствари, представља процес апсолутизаније власти који ће негде крајем нашег века бити крунисан успостављањем савршеног и вечитог олигархијског колективизма. Ма колико да је пемогуће усвојити ову концепцију жао дефинитивну т једино исправну (што ни сам Орвел не сутериште, јер није научник већ писац јелне драматичне опомене) већ овлашан поглед на дапашњу ситуацију у свету указује да време пре потврЂује пего негира већипу елемената структуре његове Океаније. Идеологија владајуће класе — Пар. тије — у његовој држави названа је ентлсоц (енглески социјализам). На основу тога термина као и па основу честог помињања Партије, револунје, култа личности Великог Брата, ко.

ши драматици (Лаза Костић, на пример) дуго су маштали да папиту праву комедију, па свој начин дубоку. На жалост, изузев Стерије па самом почетку, који је веома високо лоставио тај циљ, више нико није остварио такву вредност, После Стерије комедија и кад је била вредна није била нарочито дубока, ми тако смо временом стекли уверење да комедиографски посао, у пелили, и пије пгрочитог значаја. Томе је нарочито допринео и сам Нушић својом прплично неумереном и некритичком продукцијом. Кад се о Нушићу, сппониму паше комедиотрафске вештине, може тако мислити, шта ли тек онда рећи о Кости Трифковићу, по многим изгледима далеко скромнијем ствараоцу! Сагледан тежином недостатака п не увек нарочито врел. них врлина Нушићевих, сам Трифковић може запста изгледати мален. Управо такву заблуду руши Милинчевићева _кљига. Без претензија ла омаловажава Нушића, она показује да се Трифковић не може мерити с њим не зато што је мањи већ што је стваралац друкчијег стила. По стављајући нову скалу вредности, Милипчевић је показао да је Трифковић у извесним својствима и већи од Нушића,

Други узрок сумње у Трифковићеву вредност, наш однос према комедији ситуације, Милинчевић пије отклонио али га је успешно ублажио. Показујући како је Трифковић у исто време био фини забављач публике и умерени критичар друштва, Милинчевић је утврдио да је његова комедија удруживала сразмерно више компонената. Трифковићев хумор је безазлен, незлобив, лирски натопљен, а тог квалитета немамо у већој мери код Нушића. Жаока тог смеха је веома блага, ако уопште постоји. Трифковић је у свом казивању сасвим нетенденциозан, Можда је зато најчешће и прибегавао ситуационој комици. Имамо осећај да се тежа сатира не би могла сместити у лирски обојепу атмосферу, Отворенија друштвена критика била би нелитерарни терет за ову врсту дела. Зашто смо онда ову појаву код Трифковића у више наврата означили као лакшу вредност2 То је, без сумње, наслеђе наше позитивистичко-сопиолошке критике. И сам Милинчевић, у неким трепуцима још: недовољно уверен значењем Трифковићеве комедиографске оријен

лективизма, јасно је да је у питању социјалистички тоталитаризам. Стаљинизам је пре него хитлеризам био подручје које је испитивао Орвел и црте режима у Океанији пре свега су преувеличани — карикирани влементи стаљинизма. Може се заиста рећи да данашња совјетска теорија о социјалистичком комонвелту није далеко од тога да буде основа за стварање једне бирократске супер — Адржаве, какву је, још пре него што се та теорија јавила, видео Орвел. Стављање уметности у службу партије, неопходност постојања спољног непријатеља да би се подгревала масовна хистерија и незадовољство према унутрашњем поретку претворило У гнев према непријатељу споља, у мањој или већој мери присутни су и у Совјетском Савезу и Кини, а као елементи тоталитаризма и у многим другим државама које се још у потпуности не исказују као тоталитарне.

Буквална колективизација свести и униформисање мисли можда су за Орвелову Океанију најкарактеристичнији процеси. Чак би се тешко могло рећи да ту постоји гушење слободе мисли у класичном смислу. Полиција мисли, која тамо постоји,

делује много перфидније нето било

која у историји позната полиција те врсте. У Океанији се слободна мисао туши деформапијом процеса мишљења и тежњом да се појам реалног идентификује са појмом декларисаног, Стварање новог језика — Новотовора — резултат је намере да људи потпуно забораве појмове чија би их употреба у процесу мишљења довсла до, по Партију, штетних мислм. Речник се до крајности упрошћује и оспромашује, па остају само оне категорије појмова које омогућују „добромисленост" (такође једна од кованица. Новоговара). Са друге стра.

тације, непотребно га брани од наводног одсуства озбиљније друтптвене критике, Чињеница је, пак, да су педостаци овог незлобивог хумористе, ако већ желимо говорити о њима, у самој стваралачкој недоврикности а не у недовољној отворености његовог дела ка актуелним питањима епохе. Нас је Нушић павикао на лосетке у комедији које поглавито пиљају на друштвене недостатке. 'Мушић је заиста велик кал говори о карактеристикама друштвених парави, али је нешто слабији у пидивидуалној пројекцији човска. Код Нуштића стога често имамо доминацију конструисаног випа. Трифковић је у свом хумору вијџе пута креативнији, чак је инвентивнији и у мотивисању поступака својих јунака.

С друге стране, Милинчевић је утврдио такође да Трифковићево дело, настало и као инспирација нашим Аруштвеним наравима онога доба, уметнички изражава пропес дехеројизације пашег грађанског друштва. Тим својством, Коста Трифковић јесте израз своје епохе, али уметнички рафиниран, Баш у таквој одмерености, у способности да не испадне вулгарни друштвени. критичар, налази се дивна врлина теговог комеднографског израза. Ова лакоћа је била важан услов за стварање лирске комике. Трифковић је пошао једним од Стеријиних путева, и у том смт слу је њетов наследник. Међутим, по ономе што Милничевић показује, поуздано се може закључити ла Трнаковић није дубљи, суштински прелаг; од Стерије према Нушићу, из шхстог разлога што је Нушић отишао другим путем, не оним којим је спажно крочио Стерија а касније га де аимично почео следити Трифковић.

Васо Милинчевић је поглавито изучио Трифковића као позоришног човека, што је овај, уистину, и био. Милинчевићев поступак је традипионалан. Он није разврстао Трифковићеве вредности већ је прибегао хронолошком реду изучавања, Како смо “ почетку назначили, књига је монографског типа и у њој је најпре. исцрпио и документовано, истражен Трифковићев живот да би се затим понаособ прешло на анализу његових дела. Тиме је донекле нарушен јединствен израз који би ова књига. иначе могла имати да се пошло проблемском концепцијом. Али на“ другој

не, најбезочнијим фалсификовањем историје, преправљањем књига и раније датих изјава Великог Брата које су се касније показале као погрешне, људи се принуђују да верују да. је у свим ранијим друштвима било горе него у садашњем и да је Велики Брат увек у праву. Сва документа која би могла да потврде супротно брижљиво се уништавају а сви сведоци уклањају. Тако стварност постаје оно за шта Партија тврди да је стварност. Најочигледније истине се ралативизују као објективно и апсолутизују као тврђења Партије употребом појма „двомисао". „ДАвомисао" практично представља способност свесног члана Партије да, ако руководство тако хоће, данас прихвати као истину да су два и Ава четири, а сутра да буде најискреније уверен да су два и два пет. На томе принципу су засноване и три основне пароле — стубови идеологије ентлсоца: „Рат је мир", „Слобода је рогство", „Незнање је моћ".

Орвелова олигархијска група уто. дико је опаснија што њен циљ није толико уживање монопола потрошних добара (мада она тај монопол поседује) већ гола моћ. Орвел је песимиста и ми тешко верујемо у то да ће доћи његова будућност, поп ако његово дело прихватимо само као карикатуру, видећемо, па жалост, на многобројним нама блиским или далеким примерима, да су елементи које је преувеличао реални и актуслани у својим стварним димензијама и да су, још увек, тенденције њиховог развоја углавном усаглашене са његовим предвиђањима.

МУ Преводилац Влада Стојиљковић до. Ооро је обавио свој врло тежак посао,

Властимир Петковић

тозориште ОА живо

добили смо заиста вишсестраиу апализу. Милинчевић је испитго историју Трифковићевог стварања, празећи је 94 „посрба" до најбољих

остварења. У анализи

страни

оригиналних са. У а појединачних комедија аутор је опет шшлао класичним редом: УСЛОВИ на.

пастанак лела, апализе садр. жине, ликова и илеје, комедиограф. ска средства, У трагању за везама од живота као сировог факта до дела као естетичког облика КОА Милинчевића смо пмали молернизован сопиолошки поступак који је упућен на испитивање уметличке структуре ле. ла. Од драмских, чисто сценских средстава Милипчевић се најчешће упуштао у анализу Трифковићеве способности да створи живу ситув. цију н спеискеу динамику Анјалога. М позоришним крптикама Трифковићевим нашао је да овај писап одваја 'а, као фину ес тетску игру, премла неки пут полази од буквалне животпе уверљивости као значајног уметиичког пртипила, Нарочиту пажњу У овој књизи штивлачи поглавље о пеловрпспим лСлима Косте Трифковића. Ту је наслућен јелан нови Трифковић, његова нова, зрелнја стваралачка етапа.

Милинчевићева књига је пастојала да потпуно прелстави Трифковићеву личност, како стваралачку тако и биографску. У тој амбипији је м њен недостатак због којег су неке главне тежње мање остале изражене, више паговештене нето казане изричито. ИМ поред пајзначатније врелпости, коју смо напорел обпазложили, Милпичевићу се може допеклс замерит!!: требало је да има више смелости. па ла наша стара схватања о врелпости комедије ч њених твораца у нас. ргви“ дира. Посебно је бно благонаклоц према Нушићевим позајмицама из Трифковића. Аутор је морао приме тити да ту, ипак, није реч о простом преузимању из наслеђа. Затим, требало је да буде издашнији у оценм самог Трифковићевог дара, ако већ неловртено дело овог комедитрафа није увек давало довољно разлога. Но упркос овим последњим опаскама, књига о лирском комичару умногоме мења и искорењује наше предрасуде о једној, до сада ис миого пење. ној, вредности, Коста Трифковић» је нашао помаданог тумача свог спешт фичног драмског лиризма.

станка,

Благоје Јастребић

... Цела клима мишљења. ће бити другачија. Мишљења, у данашњем смислу те речи, у ствари неће ми бити. Бити идеолошки исправан зна“ чи не мислити = немати потребе да. се мисли. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан... '

... Наследници француске, енле ске и америчке револуције делимич но су и сами веровали у своје фразе о људским правима, слободи говора, једнакости пред законом и слично, и чак су допуштали да им те фразе у извесној мери утичу на понашање, Међутим, у четвртој деценији две" десетог века сви главни токови 19 литичке мисли били су аутокра"“ БКН и

•.. Суштина олитархијске владавине није наслеђивање од оца на сина нето одржавање извесног погледа не. свет и извесног начина живота, које умрли намећу живима. Владајућа. трума је владајућа група само док може сама именовати своје наслед. нике. Партији није стало да 0660“ вечи своју крв него да овековечи саму себе. Ако хијерархијска струк“ тура остаје увек иста, потпуно ]% неважно Ко влада...

· . Опај ко хоће да влада, и да 8ле да и даље, мора бити способан да. ишмаши осећање за стварност, Јер тајна властодрштва је у комбинова“ њу вере у своју непогрешивост се способношћу да се учи на грешкама из прошлости...

... Не успоставља се диктатура да би се сачувала револуција него се поди“ же „еволуција да би се успоставила диктатура .;.

Це па