Književne novine

ПОВЕЋЕ ФОРМЕ

НОВИЦА ПЕТКОВИЋ

ИСПИТИВАЊА __ ПОЕЗИЈЕ постају — све прецизнија, а аналитички методи све при: меренији специфичности свог предмета. Тако се може замислити тренутак кад ће се доћи до адекватних и потпуних метода и критерија. Данас се поезији прилази са веома разно родних полазишта, птиме сеочитује жеља за сагледавањем поезије у својњеној разнолико“ сти: ниједан њен аспект више нијеу тами. Ана литичка обухватност, у принципу, више ни: је проблем; она је проблем једино на плану примене. И од аналитичке разноликости већ се иде ка синтези: превладавају се аналитички аспекти и тежи се ка синтетичком одређењу конкретног поетског чина. А ре' зултат тог чина су конкретне поетске структуре, које треба испитивати, прво, с обзиром на властити унутарњи принцип и, друго, с обзиром на социјално-историјску детерминисаност. Ова два 'начина испитивања методо лдошки се;подударају са лингвистичким проб лемом усклађивања синхроније и дијахроније. Проматрана синхронички, поетска форма је на изглед статична: она је у себи органи: зована, смислена и затворена; проматрана дијахронички, форма је динамична: она се из једве у другу. социјално-историјску епоху мења 'и' прилагођава. Овако схваћена динамичност поетске форме одноби се на мо менат историчности, који је садржан у сва: кој форми, али који ипак не обухвата и онај унутрањи динамичкипринцип накоме сепо етска форма изграђује. Јер унутарњи дина: мички принцип који ћу овде покушати да истакнем није само једна „страна“ или „о собина" поетске форме или облика; он је сам њен начин егзистирања. Моје основно уверење је садржано у тврдњи да је поетска форма у себи самој динамички структурисана, а не само у зависности од изменљивог историјског контекста.

Ма колико били прецизни у својој егзактности, сви предузимани аналитички захвати као да показују известан несклад између метода и предмета: као да егзактна анализа у принципу не може да досегне ону дија“ лектичку и органичку живост коју песма по седује. Аналитички поступак показује потпуну властиту оправданост, али му, 0ез обзира на мању или већу обухватност, ипак измиче непоновљива и телеолошка целина. Тај недостатак као да је уклоњен у синте тичком приступу песми као непоновљивом и у себи смислено структурисаном „орга:

тириазтииитииитави и

Поеме

ВОЈИСЛАВ ВУЛАНОВИЋ

ж к«х

Кроз нас зуји вишњи пламен

као писак кроз свиралу, као кроз цвет огањ земље.

Ми и цветови исти смо, крв дубине усправља нас, а душа је као мирис,

не зна тло по ком пада.

| Исти пламен сажиже нас.

низму". Ту је стварање схваћено кво смис лено обликовање; интерпретација се онд8. своди' на откривање унутарње оправданос" ти, логике егзистирања смислених облика. За полазни принцип песме узимам обликовно посредовање: у песми се језичким средствима садржаји уводе у нове, формал не релације. Та дистрибуција, та расподела материје у одређене формалне оквире није ништа друго до посредовање: увођењем у нове релације укида се претходна непос редност. У том смислу је и језик датост која се у песми мора да преуреди: у песми је језик подвргнут новим принципима формалне и семантичке природе. Зато се граматич“ ки односи видно померају у поезији или лак добијају ново значење, А то насиље над језиком које је „опипљиво" у везаном слогу само је вид општег насиља над материјом: језичка, емотивна, мисаона или било која Аруга материја подвргнута је терору форме. Сукоб између материје и форме је дина: мички моменат поезије. Песма би се тако могла дефинисати као победа облика: Језичка, емотивна или мисаона материја уведене су у законе стиха: њихова маса је ра: споређена у нова ритамска таласања. И материјални и интелигибилни садржаји преоб Аиковани су тако што је њихова маса прераспоређена, на нов начин артикулисана, м тај нови распоред је истовремено и нова семантика. Семантика песме, дакле, није ни: шта друго до нова, погтска конфигурација садржаја. Ако ту границу, то подударање облика и значења прекорачимо, нужно смо изашли из формативног чина. Овај модус долажења до значења битан је за поезију.

Аналогну расподелу материје налазимо и у језику, а на елементаран начин се очитује при формирању фонеме. Ту се непосред но прожимају звук и значење. У процесу настајања фонеме веома јасно се види ка ко се самом дистрибуцијом материје дола: зи до функције и значења. У новом распореду, новим односима који се успостављају међу, деловима једне те исте материје рађа се језичко значење. Из фоничке масе се издвајају појединости и уздижу до носилаца извесне функције, постају знак; остало се потискује у други план, као сувишно или као помоћно. Већ то издвајање значајног и безначајног представља једну врсту обликовања: компактна звучна маса је у себи издиференцирана, а у самом диференцпрању рађа се значење. Фонологија методички јасно разликује релевантне од ирелеваптних ознака и том разликом се користи за објашњење настанка и функције фонеме. Овде је значајан сам процес диференцирања или расподеле као начин обликовања језич: ког значења, Иза функције и значења у је зику постоји, дакле, обликовање, дистрибу“ ција _артикулационе и звучне материје. Наравно, језик, у складу са својим комунткативним циљевима, фонеме своди на симболе и функционалне ознаке: акустичка и артикулациона пуноћа уступају пред функцијом п значењем. У поезији, међутим, осећамо како се та прикривена пуноћа поново јавља у такозваној звучној експресији или гласовној инструментацији. Расподела звучне масе у поезији није функпионализоБана као у комуникативној употреби језика, него се правилним распоредом звучне масе обликује, а не означава семантика песме. Сугласници и самогласници гтрале смисао песме. У песми језик поново обли кује своја значења, као на самом почетку, “ време настајања фонема: осећа се присуство првобитног „вајања" значења у артикулационофоничкој „маси". Значење још није одвојено од облика. У томе би се могла да открије принципијелна разлика између песничке и комуникативне употребе језика, и то на свим нивонма: од фонолошког до синтаксичког.

И на свим другим плановима песме збива се сличан обликовни процес; различитим саржајима даје се јединствена форма. Песма је, дакле, резултат посредовања: ништа у њој не остаје у самоидентитету, у првобитној датости. Разлика између обичних и поетских емоција и јесте у томе што обичне емоције не знају за посредовање. Песник успоставља однос са властитим емоцијама; он их формом песме удаљава, тако рећи, од себе самих и односом који са њим успоставља успева да их трансформише. Он, истина, не напушта емоције да би открио њихов узрок или зна чење (то би био научни однос), али исто тако и не остаје код њих, него их мења, зна да их преструктурише. А такав однос није ништа друго до врста негације: изменом првобитне и успостављањем нове структуре негира се непосредна датост коју је песник

“ ж =

Прснуће очи моје гледајући невидљиво.

Каквих страшних ствари има не смем ни да одгонетам.

ж ж ж

Моја мисао кружи небом као ваздух из пећина,

к ж. "

Пламен је ишао земљом, сваки створ је пиштао, небеса се лелујала.

Нека буде шумски мир и роса око мога благсг лица, лепет крила око ува.

ж “ %“

Постоје ствари које не могу

у ишчезнути као ни моја мајка која на сунцу пали ватру.

к о ж Ж

Дрхте мокре ноћне траве, из уста небесника бија студен и несрећа,

МОЈА РАТКОВИЋ: ЦРТЕЖ

затекао у садржајима. Садржаји нису одстрањени, материјална супстанца није замењена спознајним _ законитостима, али је ипак АОШЛАО до квалитативне измене. Битна изме: на која се овде збила односи се на начин постојања: нитшта више није дато као чињеница, него је формалном _равнотежом — посредовано и уздигнуто до телеолошког егзи: стирања. Песник, дакле, успоставља однос и мења егзистенцијски модус; по етско биће израста из те промене, у њој је утемељено. Том променом се и може одјаснити органички карактер песме: јединственом формом је свака дата материја уздигну-

та до смислене организације. Песма је недељива целина управо зато што се сви

њени „слојеви“, „аспекти". или „делови" укидају у јединственом смисленом средишту. У том погледу је она завршена и затворена целина, а њена форма не може да буде ни: шта друго до разрешење и коначан резултат. Анализа би морала да се усредсреди на откривање могућности и модуса постојања тог новог, поетског реалитета. Крајња амбиција анализе би била да досегне сам телеоаошкогорганички моменат: оно дијалектичко прожимање делова п целине које се осећа у свакој аутентичној поетској творевини,

Али постоји један тренутак у таквој анализи песме кад се суочавамо са „сувишком", са „присуством" које самом песмом није дефинисано. Наиме, оно није инкорпорирано као страно тело, равнодушно с обзиром на органички јединствену песму, али се може објаснити тек кад се границе телеолошке затворености прекораче. Друкчије речено: оно нас не води у песму, него нас из ње изводи. Елементи органичке целине обично нас доводе до телеолошког средишта које све об јашњава и оправдава. Изгледа да нафпостоји елеменат који би указивао на неко друго средиште. У песми, међутим, мада је она

органичка целина, постоји такав елеменат: он указује на излаз из затворене поетске структуре. Доследна структурална _анали:

за доводи до тог елемента који упућује на растварање структуре, на њено превазилажење. Наиме, овде се суочавамо са парадоксалним, но и најдраматичнијим моментом лесме: њеним изласком из себе саме. Песма, напросто, напушта себе, напушта своје позитивно одређење и повлачи се у онај „сувишак" који и после исцрпне анализе остаје недефинисан. Да би се могло даље ићи у

ината

Ж ж ж

Ко је жарио и палио слеп је пред трожђем васионе.

ж ж ж

Идем ка заласку руменим путићем. класје тајно са мном хода,

слушам како збори вода, испљуснули су. из мене наду.

к к ж

Риме олуја пред лицем цвета.

Људи с рукама на коленима. у размакнутом простору зборе.

ж к х

Овај живот као глиб на уста,

зрака наде као луч у кужник,

пуца опна гњилој тишини, | у пексин демон ноћи свеукупне.

Истина долази да сведочи, поврх ума набачени ланци, кајиш змије на танушном врату, ексери, камџије, раље.

ж ж Ж Али пламсај је ту, и простор је чудесан,

нигде светлости колико у нашој самоћи,

смеру који је овде обележен, треба напусти ти песму као затворену целину; само не та: ко да се њена унутарња законитост напро сто одбаци, Немоћно аналитичко зауставља“ ње пред једним недефинисаним „сувишком" у песми готово сликовито показује како се начин постојања постског бића никако немо: же свести на аналитички објекат; напротив, песма је негација објективно-датог; негација датог је унутарња динамика песме

У песми се у свим слојевима укида проб“

лематска материја: у обликовном чину трансформишу се сви конкретни садржаји као што су језички, психолошки, социјални, објективно-природни им сл. Долази се до јединствене форме. Међутим, форма није са: мо резултат и решење, како је раније утврђено: она је истовремено у себи самој противречна. Јер у њој је садржан моменат посредовања ни негације свега датог, свега што је форми претходило и из чега је поникла, И та негација се не укида кад је поетски облик. већ формиран, него напротив — остаје као неотклоњив динамички принцип форме. Моменат негације је у самом основу форме; она се на њему конституише, и зато не мо: же из себе да истисне онај „сувишак" на који се наилази у процесу анализе, ' Аналитички „сувишак" није ништа друго до моменат негације, који и саму форму отвара за даља одређења. Песма се, дакле, раствара на основу властитог принципа: она није коначно, него отворено решење. Она је исто толико решење колико и проблем. . Прецизпа п егзактна анализа захтева об јекат, а у песми је управо он укинут. Кад песник успева да обликује емоције, он тиме укида властиту зависност од њих (он их не: тира као објекте), а укида је тако што емо ције посредством форме смислено органи: зује На исти начин укида зависност н 04 осталих садржаја који улазе у песму; у не то време он успоставља неку врсту моста између себе и тих садржаја — преко телео: лошког момента поетске форме. Нова фор ма коју сви ти садржаји добијају јесте моменат укидања разлике између песника-суб“ јекта и садржаја-објекта. У поетској форми се отклања субјект-објект релација. Зато анализа која упућује на статичку судбјектобјект релацију посустаје пред унутарњом динамиком песме. Укидањем субјект-објект релације нужно се укида објективно'реална статика. Сама пак негација не претходи фор ми, него је њен принцип: поетска форма није ништа друго до објективирана негација. Песма израста из негативног: ето нове де“ финиције поезије као „цвећа зла". Поетски облик се стога не може објаснити само п0зитивним одредбама, него у првом реду не: гативним; он није резултат једне активности која производи, него активности која ништећи производи. Зато не може бити у“ себи смирен као коначно пронађена врелност, него је сав сачињен од унутарњег раздирања. Метафора је резултат ништења; она је поетска све дотле док негира дате односе међу бићима и док је раздиру унутарње противречности: кад се смири, поста“ је језички шаблон.

Тај основни принцип поетске форме да израста на негацији истовремено је и њен динамички принцип. Дијалектичко прожима ње супротности не дозвољава јој да се „сми ри"; у ствари, кад се „смири“, шаблонизује се. Постаје канон и љуштура: у њој се облик п значење раздвајају. Моменат негаши је, дакле, остаје у форми као могућност непрекидног трансцендирања. Сама трансцен“ денција је унутарња динамика песме. Тауну тарња динамика увек отвара иначе смислено затворену структуру песме. Парадокс песме гласи као каламбур: затворена отворе ност. Цела анализа је сада сведена на игру парадокса, која уз то указује и на игру слич ним гласовним спреговима. И то као да ни: је случајно, јер игра као супротност свакој скаменелој позитивности и датости унутарњим противречјем динамизује поетски ор" танизам. Песма је смислена отвореност или жива противречност. ј

5 »