Književne novine

Структура | (танковиће-

ва дела

Ар Вук Филиповић; „(вет детињетва у делу Боре (танковића“

Заједница научних установа Косова и Метохије, Приштина 1968.

Песник суштинеког простора

Милутин Петровић; „Дрзловено рождество“

„Просвета“, Београд 1969.

„ПОСТОЈЕ несумњиве обавезе и дугови према књижевном: стварању Станковића, према једној изузетној оригиналности и моћи поетског испољавања што је каткад замрачивано и третирано управо провинцијалном ускошћу погледа и захтева док је она сама остајала упадљиво изнад, супериорна у чувственој синтези живота и досегнутим значењима људске трагике". То је основно, несумњиво тачно и значењски вишестрано полазиште аутора ове занимљиве студије којом се излази из оквира клишетираних, често традиционалних монотрафских приступа писцу и делу. Оно је уједно доказ не само декларативних опредељења за метод структуралног анализовања, урањање у слЛОјевитост дела, проницање у његове тајне пределе, утолико слојевитије и тајновитије уколико дело има виши уметнички домет.

Нови критички инструментаријум, неопходан за регистровање богатства уметничких садржаја, неминовно руши овештале баријере постављене између три дисциплине науке о књи жевности, а данас је непотпун без коришћења достигнућа других, сродних и блиских научних дисциплина, помоћу којих се у новом осветљењу показује то поливалентно зрачење уметничког дела. Проучавање књижевног дела п књижевног талента Боре Станковића, песника људске трагике и неповратне романтике младости, често је ишло мимо тих нових постулата књижевне анализе тако ла се након извесног времена долазило у садржински процеп из кога нема даљег узлета критичарског надахнућа, На новим странствима

и нератонетнутим тпродитерарпог дела лише

ИЗМЕБВУ познате Рилкеове крилатице да стихови нису осећања, већ искуство, пи Валеријеве да се све дешава у самом уметнику, има, кал се извуку крајње консеквенце, веома мало, или баш пикакве, разликс. Док Валери одбацује искуство бића, облике спољашне егзистенције, дОтађаје на плану историје, личне трауме које су могле утицати па ЛАело нп све оно што се може наћи у биографији песника, дотле Рилке о поезији - говори као о искуству бића, п да сваки доживљај субјекта итекако има значаја у оном чудесном тренутку кад се обелолани први стих, чије порекло можда и јесте божанско, али који је део бића и крви, који је у ствари пе сниково отворено ЈА. Ова два става великих песника којима морамо веровати, којима п верујемо, извучена су такође из искуства и само су привидно опречна; у суштини, онн значе исто, два пута који се ме Ђђусобно надилазе, додирују пи сплићу, а који, најзад, доводе до истог циља, до уметничког дела које се уздиже понад свог узрока. Поћи од нечега, или стремити нечему, прећени пут је истоветан кад се, стојећи на свом крају, обасјани лоптом властитог праха, окренемо почетку.

„ДАрзновено рождество“ Милутина Петровића поседује неколико слојева који се, углавном, могу ситуирати у међупростор између Рилкеовог и Валеријевог схватања тметности и живота, с тим што је Петровићу Рилке знатно (ближи и што су Рилкеове „Девинске елегије“ оставиле трага на Петровићевим поемама. Такође, читавим _„Дрзновеним рождеством“ доминира специфично прустовско трагање за из губљеним временом, за прохујалим данима, за прохујалим ноћима, за оним скривеним местом где почиње ДАНАШЊЕЈУТРО уз крикове ођрлова из шпиља, где је си тупрана и сажета читава људска егзистенција. Перманентно траје песников повратак прапочетку, заборављеном рају У празну ци сгерну која може да симболише време детињства, која такође може да симболише и сву тескобу света и хаос цивилизације пуне поганих среброљубаца. Враћам се у празну цистерну уз море, означава песник стање свог духа, усамљен и уклет, као да све то, и рођење и смрт, и недостојан живот, беше само воља богова! Јер, усамљени играч нема из бора пред смрћу која одасвуд вреба, досадно и стрпљиво. Да ли постоји небо изнад праз не цистернег Да ли, можда, негде ван нас, или у нама, постоји излаз из овог пространства, и да ли, у овој грози од искони, како би рекао Момчило Настасијевић, у овом затрованом свету таштине и зла, спрам наше огромне и (болне усамљено сто, постоји дно надежде на ше2 Можда светом није само

чежња за чистим и безазленим де |

тињством, и сигурно није само то, већ то значи истовремено и кидање свих видљивих и невидљивих нити које пе чика вежу за бивши живот, за мајчине окуте, за време папир

" дела, „њему, тј. широко обухватној син-

ног баласта наслећених опена, оних које мимонлазе суштину постојања и трајања уметности, лакше се уочава то шаролико богатство, Определивши се за један од значајних структуралних састојака Станковићева Филиповић се посвећује само

татми панорама детињства, првенствено усмеривши свој инте рес на то да што више испрпи те матику и да је, оним делом који је у тексту и контексту тумачења, за: своди у целовит критичарски систем, који пуноћом свог значења помаже другачијем поимању тога дела. Повратно дејство таквог критичарског приступа огледа се у двоструком или вишеструком рашчлањавању психологије пишчевих јунака али истовремено, у органској условљености и психологије стваралачког поступка. Драж Филиповићевих открића лежи у рестаурацији Станковићева стваралачког поступка, декомпоновања и поновног компоновања ове вредне уметнечке целине.

Изворишта Станковићева лиризма Филиповић налази и хронолошки сукцесивно показује у објективистичкој изолацији приповедача, у афективним садржајима вокације периода раног детињства, контаминацији спољне реалности и њеној каспијој пројекцији у којој налазимо изразиту склоност ка идеализацији и постизацији, у пишчевој визији те реалности, потом у симболици материјалне визије и психолошком развијању карактера.

Да би, слика била потпунија, Филиповић своју, на неким местима скоро егзактно рађену анализу, поткрепљује поређењима са делима која измичу овој тематици, али тим поре-

натих змајева, шарених _ сликовни ца, потонулих лађица, поломљених играчака, несташних дечјих пгара. Често 'је то сублимисана чежња за неком оностраном, чистијом егзистенцијом, за неким светом ван овога. Петровић то изражава ст ховима који додуше нису посебно апострофирани, али који недвосмислено изражавају песникове иптепдије п сва она мисаона и _емоционална померања унутар бића: Лети наше драгољубно тело/ Из окриља топле сисе, Са кога дрвета окуситир вечна је етзистенцијалпа дилема.

Може бити да је кључно место у „Арзновеном рождеству“ онај лео где песник о детињству говори као о смешном врту са смртоносним биљкама. Притисак крви ос ваја СУШТИНСКИ ПРОСТОР који сједињује сва бића пи све предметс који јесу. То је она · рилкеовска компонента у ЛПетровићевој другој књизи, из које често на површину избијају час снажни импулси природе и њена раскошна флора, час сетна кантилена и тиха ламентација над људском пролазношћу, час животна радост и озареност, а час дискретни нихилизам. Сетни сањар, очију упртих у неки невидљиви знак на дну своје душе, као у непрегледну ноћ,

етровић се често враћа детињству, да би се, поседујући га посве, ослободио за свагда његових спона. Детињство, смешни таласу! — вели песник, окренут свом почетку, свестан да кад свега нестане и кад све постане само прах и пе пео, негде, на дну-душе, остане мали врт детињства. Окренут прошлости, свестан да је увек било исто, да ће увек исто и бити и да нема спаса,

Ђењима потврђују и, утврђују тачност саопштених судова. Као пример Филиповић наводи прозу о божјацима и приповетку „Гос-н Таса" показујући у више равни како проза новијег раздобља остаје без пуног, пиктуралног Станковићевог колорита (без „симболике пуноће облика, виталитета, чулне свежине, боја, укуса и живог додира").

Поседујући. афинитет за проблематику којом се бави и потврдивши га још у два маха (када је у питању Цанкарево и Андрићево дело), аутор студије циклично употпуњава своје судове, служећи се, када је то пужно, психологијом детињства и психоанализом, подређујући их утврђивању развојних етапа и односа локализације, односа времена у приповедачевој перспективи, мотивима и ти пизацији,

Највреднија поглавља студије представљају поглавља „Средина и традиција" (са извесном осеком у поднаслову „Станковићеве првине", у коме се одразила законитост надахњивања критичара), „Мотив божјака", „Газда Младен" пи „Психолошки развој личности у роману ГАЗДА МЛАДЕН", два поглавља која бесумње представљају врхунац критичаревих могућно сти, као и „Финални преглед", изврсну завршницу разуђене и успело сведене апализс.

Портретишући средину и поједине личности, Филиповић, па момепте чак и литераризирано, у добром смислу те речи, рестаурира староврањапски патријархални амбијент мноштвом продора и реверзибилних похода у врањанску прошлост, У ана Аитички суд уткан је присан, проосећан пи доживљен свет писпа, дела, амбијента, љубав која је неспутана

несник тледа како се руше лепе грађевине и ужива у тој лепоти, ларује нам срећу и мир, а сам у себи нема ни среће ни мира. Чудан је Петровићев одпос према детињству: споменуће смешне вртове дстињства, трулеж детињства, презриво и резигнирано. Каткада ће се мирна и отмена лирска фраза Петровићеве песме узбуркати, усковитлаће се вокали и: акценти,'а њен. изразито барокни сјај прерашће у специфичан сензуални миље, да"би се, као у поемп „Суложница“, претворио у

снажну еротику која карактерише зрело доба људске егзистенције. Елементи _ еротике, која – постаје

основа бића, замењују носталгичне визије детињства.

Петровићева књига се пред пама отвара као најлепши јутарњи цвет и ми присуствујемо, како би рекао Валери, заиста једној _ изузетној свечаности Разума, Духа н Материје, Идејс и Знака. Каткад је

у Петровићевој књизи предмет песме потиснут изван домашаја наших чула и наших поимања, пер-

цепција песме своди се на лерцелцију неколико елемената који, на први поглед, изгледају неважни. Јер, прво нам се наметне раскошна и барокна форма његових лесама, њихов спољашњи сјај, широки, бибАијски интониран стих, полифоничан и вишезначан. Изузетно живописан колорит песама неодољиво подсећа на густи и фасцинантни колорит средњовековних српских фресака. Стоглаве аждаје, вештице, 06лакиње виле, жељке, чувари блага, небески двори, виловњаци, невесте, велможе, жреци, апостоли, анђели, тамни вилајети, итд. означавају један круг који сједињује и обасјава изнутра аутентичан и модеран сензибилитет који зрачи из отмене

Из дневника

Бити млад и бити стар О Ја лаје ћазгоге

Љубав и сан

Драгих речи величина УШ' Атагепа. Ројсе Ја 1ца саза

та аџеПа ггапде расе зеНеттђита

Атопг пе пађапдопле раз ил штагап!

ЗВЕЗДАН | ВУЈАДИНОВИЋ

Данас опет магле у Алто Адиђе

Уснула девојка, с маглама меранским Давно знана, сиђе

То поп зоп ма сће пе] шо споге.

Мерано, 1968.

(“потребљени стихови:

Бити млад — Ујевић

О ја је Муојлте — УМепајпе

У" Ататепа — Согтапо Атошгт пе п'ађапдоппе — Гатђаџа То поп 5оп мјуа — Разсон)

ИићА ЈЕ

“ случајевима када треба донети неповољне судове (аутор студије то чини када говори о почецима Станковићевог стваралаштва и прозама које се не односе на особени, врањански живот – „Печал“, „Преступ“ и друге), Чувајући се искључивости, Филиповић _ неуобичајеном , објективношћу научно фундира своје сулове. Дисииплиновано повиновање основној функцији студије одрицање од низа уз пут уочених детаља, асоцијација које маме својом свежином али се не уклапају интегрално у осповни ток расправе, није омело Филиповића у доношењу знатног броја књижевнотеоријских судова који су примењиви на сродне ситуације (пројекција и аутопројекција, однос наративног, објективног и субјективног времена, регионално и универ.

зално у делу, однос реалности и ре Станковићева реализ

ализма, врсте ма и слично).

Захваљујући _ модерном _ методу књижевнотеоријске – интерпретације

Филиповић је успео да открије нове слојеве Стапковићева дела. Из број них, лепотом живота и динамиком анадизе пулсирајућих пасажа избија несвакидашњи опис Станковићевих јунака, њихових сукоба са друштвом, интимни гејзири незадовољства који шикну у моментима побуне и осло. боћења људске личности, притиснуте суровим оквирима патријархалне етике, одражавајући дубоке поноре људске трагике, осветљавајући и ту; мачећи Станковићево дело с пос ног аспекта у коме се појединачна виђења сливају у џеловиту слику це. локупног дела, виђењем које помаже дубљем и приснијем поимању тота дела.

Радомир Ивановић

структуре Петровићевих често библијски и апокрифски пинтонираних поема, Доминантна је, дакле, једна врста специфичне митске вокације, изузетне и снажне, и то би био је. дан од најважнијих и најчвршћих слојева у контексту читаве Летровићеве књиге. Митска вокација и елементи космичког падахнућа и вићења све више доминирају у савре меној српској поезији, те пи ЛПетровићева књига се надовезује на интенције неколицине најзначајнијих пајпих песника који националне симболе узлижу до општег значења. Петровић се такође ослања на најбоље токове наше традиције, на старо српско несништво, а _ његове језичке иновације полсећају на духовни напор Момчила Настасијевића да створи посебан п апартан језички систем. Цитирани стихови на почетку _ „Арзповеног рожлества“, који припадају непознатом српском

песнику из 1568. гол. изражавају

основле песникове иптенције. Рекосмо да је у Петровићевим

песмама садржај често потиснут

или једноставно не постоји у класичном смислу; садржај песме јеу подтексту, скривен између густих вокала. Хало поезије и јесте у томе да нам се тешко, али постепено отвара. Тако уметничка дела, како би рекао Рилке, егзистирају „као тајанствена бића чији живот траје мимо нашег живота који про. лази“. Песме надилазе пустош и зе-

маљску пролазност свота творца, имагинарни предели духа мешају се са симболима реал нот света,

стварно време изједначава се, у песми, са временом које је или вам граница моћи опажања, или је из губљено.

Ако је прва Петровићева књига „Тако она хоће“ представљала својеврсну лирску вежбу духа, истра живање дубљих и запретаних слојева опште семантике, преданост је зичком _ аскетизму и апсолутној сажетости, чежњу за савршеним изразом и складном формом, књига „арзновено рождество“, нако у себи садржи све то, усавршено, посве је Арукчије п особеније дело, има дакако и сложеније поруке, израженије мисаоне координате, сложенију вербалну, мисаону, лексичку, _формалну структуру, и представља синтезу досадашњих Петровићевих духовних напора да на једном далеко штирем плану представи своје визије света п елементе личне егзистенције. Џесник би да се поистовети с творбом Природе.

Милутин Петровић се овом књитом уврстио у најбоље токове срп ске поезије. Оно што можда недостаје његовој књизи јесте одсуство снажнијег осећања историје, дакле, историјске свести, те на први поглед може изгледати да је архаична лек: сика опречна мисаоној и емотивној структури песама. Међутим, у „АРз мовеном рождеству“, свест о историји замењена је снажном _ митском вокацијом, што је итекако важније, те потпуно нестаје првобитни ут! сак, поготово кад се дубље уђе У све емотивне слојеве и мисаоне про. сторе Петровићевих песама.

Слободан Ракитић ·