Književne novine
Религија и друштво
„Стварност", Загреб 1969.
ЧИЊЕНИЦА да и данас, у социјаамистичком друштву, религија пред ставља феномен чија се присутност није могла и не може отклонити само добром вољом, административним актима и крутим уверењем да време ради против ње, изгледа на први потлед, можда, необично, али се не сме превидети. Погрешно би било мислити да је она само остатак прошлости и да је њена актуелност само рефлекс оних времена у којима је црква била најмоћнија друштвена институција. Такво гледање на ствар је, између осталот, и омогућило да, а то се такође мора признати, иницијатива поново полако прелази у руке свештенства и да се све чешће суочавамо са ситуацијама којс су очигледан плод те иницијативе (ве-
ДИЈАЛОГ о религији против релитије остаје задатак социјалистичких принципа. Ми нисмо имали сталан такав дијалог. Религиозне институције су добро користиле такво стање. У задње вријеме објављено је код нас много публикација, листова и брошура о разним религиозним манифестацијама. Поново се истичу предности вере, Иде се већ толико далеко, да се Марксово схваћање проглашује мрачним одговором на · свијет и живот (нпр.: Јован Куни» чић у књизи =— СМЈЕР У ЖИВОТ, Сплит 1963).
Бранко Бошњак
чи и. („Критика религије") МАЊА Уа 4 ; ; ДИЈАЛОГ о религији као. критика релитаје, разумије се, остаје као задатакс субјективних снага. Такав дијалог, међутим, искључује примитивну и простачку атеистичку пропаганду која може у најбољем случају послужити самим атеистима, али која. на вернике не дјелује или дјелује управо супротно. Хуманистички одгој, формирање лаичког свјетовног назора, назора о повијести, о повије сти религија и цркава, укључивање повијести религије, кршћанства, му. слиманства, будизма и свих осталих религија у опћу хисторију религија у виду њеног саставног дијела, от“ кривање световних темеља религија, све ово сврстава се, по нашем мишљењу, у много ефектнија средства. лаизацијског дјеловања.
Зденко Ротер
(„Политика и религија")
лики број омладине која посећује
цркве, висок тираж верских часопи“
са и публикација ита.).
Књига „Религија и друштво" пред: ставља покушај да се овај, проблем нагласи, да му се озбиљније приђе, да се расветле извесни његови аспекти — дакле, да се информише, објасни и наведе на размишљање. на садржи десет чланака различитих аутора — углавном, филозофа и социолога — који обрађују како однос између религије и друштва уопште, тако и посебне видове тога односа у социјализму. У већини ових расправа стављено је тежиште на поли“ тику' Свете столице и указано на необичну виталност католичке цркве која је успела да се прилагоди новонасталим струјањима у свету и А, мада по природи ствари конзервативна институција, модификује своје ставове и, залажући се за мири коетзистенцију, многе увери у своје добре намере. Несумњиво да је захваљујући оваквој еластичности Ватикана и постало могуће да се по. врате, бар привремено, извесне из губљене позиције не само на Западу нето и у неким социјалистичким земљама. Но, мислимо да су аутори који су третирали ово питање врло ма ло настојали да критично размотре промене у ставу Ватикана, већ су их радије само констатовали не ТРУАЕИ се да допру до њихове суштине. је " ни нам се да је можда било потреоно мало чешће посумњати У искреност побуда које су довеле до МЕ курса који је започео Бовани ХХШ.
У своме чланку „Поглед на темељ“
не ставове католичке сопијално-поли-
тичке доктрине" Вјекослав Микецин, пратећи развој социјално-политичке теорије Ватикана од познате енци-
ХИТ »Еегит поуатити« (1891) па до последње енцикли-
ке која третира социјалне проблеме.
»Роршогшт ргорштеззјо« Павла МТ (1967), показује да је католичка црква прихватила прогресивне ствари тек када је била на то принуђена. Он изванредно јасно указује на то да је папа санкционисао капитализам тек када је видео да би, проповедајући и даље да је феудални систем једини који одговара божјој вољи, црква постала потпуно анахрона институција.
"У есеју „Критика религије" Бранко Бошњак је покушао да постави основне теоријске и практичне проблеме који у најширем смислу обележавају подручје које испитују аутори ове књиге те би се ова расправа могла сматрати и неком врстом у водног чланка. Констатујући да су марксизам и религија неспојиви, он покушава да одреди границе између религије као јавне и као приватне ствари. Тај однос у ствари представа по њему, а и по осталим ауторима, централни проблем.
Олег Мандић, у својој расправи „Смисао дијалога између марксиста и кршћана" истиче да би наша земља мотла бити пример стваРралачког дијалога не само између хризићана и марксиста, него и измеЂу припадника других религија, али се, на жалост, због искључивог става католичког вишег свештенства то тешко може постићи. Иначе, метод дијалога католичка црква сматра врло погодним за изналажење извесних заједничких ставова са атеистима (штс је несумњиво тачно), али било би против њене природе када бин у једном тренутку пристала да се доведе у сумњу тврдња да је оно што проповеда клер једина могућа ис тина.
Проблемом дијалога бави се, из међу осталог, Есад Чимић („Поли-
· тичко и идејно суочавање с религиј-
ским феноменом") и Анте Фиаменго („Црква и политика у самоуправном друштву"),
У овој књизи налазе се јоши чланци Ивице Милвончића (,„Осувремењивање католичке цркве"), Зденка Ротера _ („Политика и религија"), Златка Фрида („Нека актуелна питања из односа са црквом"), Милоша Жанка („Актуелна питања односа
с католичком црквом") и Ивана Лазића („Правни положај вјерских заједница у старој и новој Југославији"). Властимир Петковић
ЕЊИГЕ
СШтег Зеџтеп
рА5 КАММЕВАГЕМЕЕЗТ Мета Клерепћеџег ипа Мизећ, Кот;
ЗАШТО „Канибалско славље"2 Реч је заправо о великом бегу и о савршеној прељуби, браколомству. Прељубник је 38 тодишњи Максимилијан Хил, приповедач у првом лицу и трговац старинама, о чијем пасловању се из књиге мало шта дознаје. Али зато мното више од у дому ЖХилових. Хилова жена Текла већ давно има обавезног кућног пријатеља. А Максимилијанова пријатељица Рут је преводилац у једној издавачкој кући. Укратко: налазимо се у омом љубави достојном свету у коме се исто тако дарежљиво и лак: о издаје новац као и дух. зна Џојса и не преза ни од чега. Место бета се налази на нормандијској обали, која нуди скуше за апетит и разрушене бункере за љубавни акт. И управо тај љубавни акт је главна ствар у бегу. Списак рубља за прање упечатљиво говори о „међусобној сарадњи мужа и жене, која треба да буде савез против беде институционализиране сексуалности. Оба бегунца, даселе, приређују велико славље. Они „кљукају своја тела, али не више дионизијски, као У временима Герхарта Хауптмана, већ више по Камасутри и другој сличној литератури. Максимилијан и Рут већ на почетку књиге имају за собом низ нормалних увесељавања, па зато траже усавр"шеније форме. Пошто је Рут спремна и на то да добије батине, онда је у логици ствари да је Максимилијан најзад са четири конопца веже за креветске ноге.
Наравно, то помало већ прелази и границе похотнога славља. Овај врхунац открива шта за аџтора лежи
основи свега људског деловања: агресивност. И Рут хвата Максимилијана за гушу, при чему извикује немотивисани ратни поклич; „Искил, затришћу у траву!" Овде је приме"њен зоолошки начин посматрања, који је већ Валзе применио: људи као месождери. „Та, ми нисмо канибали", протестује слабо приповедач у првом лицу, али њему упркос м за потврду модерне уметности приповедања, славље је канибалско, и не би
се имало чему чудити ако би у току даље ескападе продавац антиквитета једно парче Рутинога бута деликатно испекао и уз добро бело вино појео.
То се, додуше, не догађа. Али зато Рут, убијена досадом и презасиЋена тим великим љубавним излетом, дозвољава себи мали скок устрану. Флертује с неким уметником, који, петљајући зарђалом ратном бодљикавом жицом, саставља неке пластике. Максимилијан на то поквари жедудац скушама поједеним у бесу. А Текла успева да дозна место бега и појављује се. жене се дотерују. Мамурлук је савршен. Завршни акт великог разочараног љубавника: „Ја ћу им то показати. Препоручићу им околину и климу.
Тема ове Едиса оп 5зеп:љтеп[ат]е није нова. Она се налази у роману »ћа Теге« Рожса Вајана. Слична епизода бега се налази у основи Ватерло-историје Рене де Обалдија, такођер с бојиштем као одговарајућим љубавним миљеом. Тема се налази негде у ваздуху. Гинтер Сојрен је ту етиду одсвирао хладном виртуозношћу. Његов анатомски реализам се исто тако хладно-реално одражава при опису желудачног поремећаја као и при сцени мастурбације., Он успева у тако величанствено жомпонованим филмским секвенцама као што је она с Максимилијаном на ваздушном душеку: „И тако ја лежим крај умиваоника и осећам промају час с једне и час с друге стране, кад преко мене прескачу, долазећи одоздо од славине, са сапуном и крпчетом у руци, Рут у краткој провидној белини, а Текла у фино прошивеној широкој јутарњој хаљини. Оне ме не гледају ни кажњиво ни сажаљиво, ни милосрдно ни свирепо, ни радознало ни замишљено или одсутна духа. Оне ме просто гледају." Филмски испробаним средствима се приказује и разбожавање љубавнога неба, када у контрапунктски компонованој сцени, он посматра њу при чишћењу ножних ноката и истовремено чини последњи очајнички покушај да поново оживи пропадајући однос. Најизвронија уметничка фигура: гроплан, жена пред увеличавајућим огледалом, „на слици У огледалу расту огромне косе, поре су рупе, око клизи, маст блешти, трепавице укрштене, ивица очног капка дебела, просто да пукне, као нека светла кљукана ларва."
Сличном визијом се књига и завршава: у увеличавајућем огледалу се показује „један мек, а ипак једар плод, и стално та пинцета у том џи новском расту, што стоји мирно, светли провидно, можда раслојено ако та изненада прстом дотакнемо."
За аутора је грех још непромењено извор уживања и није случајно што исповедаоница и бункер служе као позорница развоју сексуалног уживања,
Каткад блесне и сјај самопознаје код Максимилијана кад размишља о литератури: „Већина оног што код нас доспе на тржиште, плаче пред собом... Сама кукавна литература. Та, браћа имају спуштена рамена." Или кад Текла своди биланс: „Ти си панталоне скидао исто тако као и други, само је твој речник био богатији." И на крају да кажемо да је аутор „Канибалског славља" Гинтер Сојрен нада новије немачке литературе.
Александар Б. Поповић
У | РЦ 4
а У 7, Ји: 272 | 2 ЈИ и и ари
ПРИМЉЕНЕ
Кроз светаост И чаролије
Гвидо Тартаља
КОЛИКО ЈЕ ТЕЖАК САН Младо поколење 1968,
БОЉИХ и литерарно вреднијих песама од песама Гвида Тартаље не ма у нашој савременој књижевности за децу. Говорити о тим његовим песмама, значи говорити о чистоји зрелој поезији која осваја, задивљије и разгаљује дух. Та поезија плени срца и радује не само децу, већ и одрасле, Тартаља не прави песме за децу. Он их пева, оне потичу из његовог песничког срца. И зато те песме нису „штосови“, већ поезија. И то поезија врхунска. Поезија која звучи и звони као дукат бачен на мермерну плочу. Рекло би се да је све оно што би песник Тартаља и данас могао да каже одраслима, пуним сјајем заблистало у његовим песмама за децу. Он данас, повучен у себе, тих и осамљен, живи тим песмама и за те песме. Отуда њихова топлина и сутестивност, њихов специфичан флуид који се улива у дечја срца.
Најновија његова књига песама за децу „Колико је тежак сан“, као и недавно објављена „Од куће до школе“, убедљиво и снажно потврђује да је пред нама песник изузетно луцидан и оригиналан. Књига има 0 сам циклуса и то: „Небеске чаролије“, „Рођаци и суседи“, „Шумске шале“, „Весела зоологија“, „Дедин шешир и ветар“, „Миша — савремено дете“, „Гусарска дружина“ и „И ово и оно“. Тешко је одредити који је циклус од којег бољи и занимљивији, која песма од које лепша и сликовитија. Све ту извире једно из другог, све то кипи и ври од новите. та и изненадности.
Да закључимо: читати дечјег песника Гвида Тартаљу значи облатородити се и радовати, значи ићи кроз светлост, лепоту и чаролије.
Никола Дреновац
Љовишта мога момка
ВЕРА БЛАГОЈЕВИЋ
1
То нису ружимњаци
Ни биоскопска сала
То није улица пуста.
То је ловиште мога момка То је небо
Мој момак пуни пушку
Мој момак затвара лево око Мој момак нишани
Мој момак повлачи обарам Мој
Једна ружа цвета на мом лицу Дно мора ми трне под ногама Крик хода улицом пустом
ЏОЈА РАТКОВИЋ: ЦРТЕЖ
Мој момак Баца пушку Мој момак Шири руке та птица лежи на мом челу Р
Опушта. Крила
По
Мом
Назом
Телу
П МОЈ МОМАК СЕ ВРАЋА ИЗ ЛОВА
Мој момак се враћа из лова Ловио је ноћас дивљач
_ Љубиша Бидић НАГРИЖЕН ПРСТЕН уБагдала“, Крушевац 1969.
ГРАД, у граду кућа, око ње јесен, ветрови, касне ноћи, а тамо негде неки други крај света, неке друте светлости, а између — хоризонт, као граница, као међа, као опсада, па снови ударе у њ једном, дваред, па, заустављени, а незаустављиви, назад, у град, хрле, у кућу, на кров њен, у поље, у себе, коначно. Па из себе хоће, хоће ли у штиту наћи друта, луку2 Не. Суседство бића и ствари је готово. сасвим механичко, свако је на себе и своје место предодреЂен. Субјекат је објектима који га окружују туђ и безначајан исто колико и они њему... Субјективност ове интерпретације Бидићеве збирке ни· је сасвим ненамерна. Њу, уосталом, ако питање које из ње произилази није довољно значајно, и не треба узимати нарочито озбиљно, А питање је: где су корени ове поезије, овог виђења које у Крушевцу, граду бијелому, не садржи тај град и његов евентуални проблем. Одакле је тај песник из Крушевца... и тако даље. Да се Љубиша Бидић поезијом не бави релативно озбиљно, ова и оваква се питања добронамерном читао цу сигурно не би ни постављала,
Звездан Јовић ПЛЕМЕНСКЕ ВОДЕ „Синтеза“, Крушевац 1969.
БЕЗ ОБЗИРА коликом снагом и уверљивошћу представља свој свет, без обзира колико је тај свет садржајан, нов и значајан, без обзира чак на то колико су „Племенске воде" Звездана Јовића уметнички домет вредан пажње, његовом напору ваља одати пуно признање. Јер ако би се тражила некаква тематска доминанта и песничка преокупација која у збирци врхуни, тешко би могла да се заобиђе — вера у веру. „Племенске воде" обилују детаљима који би свако веровање могли не само да порекну него и физички да униште, али Јовић, имплиците или експлици-“ те, с мање или више успеха, уверава читаоца да верује а то, у овом тренутку, није без значаја.
Милован Јовановић
ТРАНСЦЕНДЕНТНИ ВРТ Издање писца, Београд 1969.
МИЛОВАН ЈОВАНОВИЋ ни овом својом, деветнаестом, књигом није изневерио себе и своје присталице. Својој тематици он прилази на већ свој добро познати начин, исти му је философски ракурс посматрања, исти стил, иста метрика чак, Остао је, и овом приликом, привржен практичним проблемима, у које смрт, и како не спада. Јовановићева инвенција се, међутим, јасно испољила, задржавајући се само на практичном делу питања, на погребењу.
Љубисав Сањин
ИСПРАВКА:
_ У броју 355. техничком омашком је испод приказа Ивана Шопа, у руб рици „Примљене књиге", одштампа: но име Мирослава Јосића. Извињавамо се ауторима и читаоцима.
И барске птице Од јутра га чекам Вас дан га вребам Све до ноћи
Мој момак се враћа из лова Он за собом крдо рањених Јелена вуче
Он носи на прсима мртве птице Као ордење и трице
Он долази са шумом на телу Пуном дивљих звери
Он корача булеваром
Он пролази поред мене
Он пролази
Мој момак
Не препознаје ме
Он се враћа
Мртав
Из лова