Književne novine
"ОЉА ИВАЊИЦКИ: ВЕСНА ПАРУН
МОЖДА НЕ САМО ПЕСМА
ДА ЛИ СЛУЧАЈНО или по одређеној концепцији, тек, у трећој књизи Гордане Тодоровић, која има симболичан наслов „Сунце“, две песме, „Љубавни позив непостојећем“ и „Можда не само песма“, нашле су се једна до друге, њихови наслови се гледају, а КВА се књига склопи, један наслов је уз други, самогласници једне додирују се са самогласницима друте песме. Помислим, како се, унутар књиге, можда, као у кошници, одитрава чудесна представа: вокали, речи, интерпункцију, флора и фауна духа, читави стихови, тајно, прелазе из једне песме џ другу, додирују се далеко изван наших чуда, и Ла тек тада почиње њихов тајни и невидљив! живот. Песник пред тим бива немоћан, као што. је немоћан пред гомилом људи који 5 куд неуморно хитају капиларима. сретали Е тово иронично чуђење, каткад Бо а ња: „шта раде ови људи», само ће Још Ј Ја уцртати понор на лицу. А где је Бана ЈЕ Е иста, можда не само песма, и сигурни. о мо песма, природа се сваком својом МАР цом улива у љУдСКУ егзистенцију. А Љу 5: Љубав није тек измена гордости“, она је, у ина егзистенције, можда, понад свега, сушт. а свеобухватна као свелост, савршена ка
јака као смрт. | МА ОВЕИ Вало Гордане Тодоровић, и стављен у корену, њене језичке п овеи је и надреалистички неологизми, „немају, 00005 ност духовног напора, рецимо, једног Ре 098, и његовог сна:о добу „општег језика“, ио вог језика“, у коме ће се САМ па поезију можда сви писати, осећати У
| „заиста крадљивал
ј ј Ник завичају. Ако је пес 5 п виа у потрази за складним животом
својом изгубљеном сенком, „јер ЈА, то је неко
ј спознадруги“, онда то није отуђење, већ пут
је и откровења, приближавање корену света,
суштини бића, Па ВИ Ир ма Мене. МЕ њена социјалним та, н еалистичком бунцању, ово а и у ПА реализма није се Ма које је надреализам Пи а сплео, није се дакако ни могао Бе а што се ни много јачи нису они а се, најзад, ни сами домаћи па те а Е о о с Гордане ТоИв, ерава форма песме доровић разуђена и ТРН И усне савни позив непостојећем зр И надасве тратиком људеЦе пати 2 роман о кобној разлучености била ља а је да се одвија као на МЕРИ а ци. Ко се то поигрго нама» Из пес
ј сећа. такође, бол осамљеног бића које се 9 ћ
као неспокојна ав
едишту песме ма“. У самом ст за пити авим обедом попијем
ла ПН а и то је опет визија трагичне сте разлучености на два дела. МЕСНА 2:ј а. ПС непостојећем“ је, у ствари, ОНИ не само песма“, њен Јен ве У рЕ нка једне исте су“ коментар, њена сестра, се: Је ИН атар штине која; због двоструког _ 55: а сти, даје двоструку сенку, које се пене очи, међу, невидљиво за наше Несану та Де: стапају, нестају једна У Ара 7. аВЕ ни смо, дакле, само у. сенци ЕН пика зе ња стварност.уткана У трепер поћи. слусник, окренут свом бићу и и ј | Пе ти да „оно што је У јоргов у а о о важно“. и у кана 4 а авној и а познатој Рилкео: = 1 У Пало са две жице мами један оне аЕе Аа ко држи то гудало, ко мами тај ВИ Еру пас сатка2 Зар је; најзад, то и ВАЖНО па Постоји једно стање озарености ДУХ МНтвНк ји двојник, у нама можда, или негде ТИ у тами, на неком снежном брегу, па 5 дрвета, У неком „чардаку, тајни ни ки наше друго ја; коме. се стално обра амо. Е којим вазда залудно трагамо, као за с “ изгубљеним именом, за вечним извором, . изгубљевим рајем из ког смо за сва вре СЕ изгнани, без наде на По А Јер 5 кратко остаје онде где се најбоље осе 44 завичају нам би најлепше, ал смо далеко 1 њега, у мајци као У рају, ал повратка не у, у љубави нам биће најпотпуније, ал нам она. чијом ди вољом, измиче. ам М песми „/рубавни позив непо оје У отвореној као тамни цвет материце, болно : тратичио збори песник спрам БаРИ НО у“ бавника: „само да те нађем! р А не престаје. трагање за нама самима, за на шом ·кобном раздвојеношћу на два арене на" мушко и на женско, на два дела ари: стално траже, између неба и земље, Ка ИЕ половине, разлвојене вољом богова, или а вољом неког демона, можда, које Мега стреме једна другој, Аа се никад не сретну,
џ замкама
ГОРДАНА ТОДОРОВИЋ ·
Љубавни позив
мају у
непостој ећем
Дођи, ла покушамо.
Ја знам да ћу опет стајати негде, Лалеко пзван нас, наслоњена на зид у најудаљенијем куту собе на четвртом опрату..
Гледаћу великим очима,
са јако упртаним понорима на СВОМ лЛИПУ,
са доста ироније,
можда,
и са нешто мало сажаљења: шта раде ови људи Свеједно.
Ја сам најзад разумела да оно
што је у јорговану није нимало важно.
За сањање нису постеље потребне.
Питање је сасвим друкчије постављено:
да ли ћемо затреперети заједно
као оне две жице на Рилкеовој виолини,
из којих гудало мами исти звук. Али ни он није знао
на "каквом смо лудом инструменту струне ми и ко је мајстор, који нас држи у рупи.
Свеједно.
Није ми потребан човек да бих могла себе да аажем. Исувише волим самоћу, а да бих могла остати сама. Исувише ми смета галама, а да бих могла остати сама.
Аутала сам већ довољно,
Мутаћу још довољно на. свом нуту између два дрвета, на свом путу од колевке до мртвачкот сандука,
од једног лежишта до; другог.
Па. зашто онда не би дошао ипак ти,
нако знам да не постојиит2 Био би ми као вода.
Ништа не волим као воду, хладан млаз кроз гркљан, никад ми није досадила, никад је довољно није било.
Онај бокал воде што за сваким обедом попијем сасвим сама,
нека ти буде доказ
ла би ми био довољан један човек,
само да те нађем. Ко зна пре колико времена су
немилосрдни ббгови завиаљиво расекли мене на две половине
и сад тражим ону другу. Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш. Свеједно.
Ја немам своје тренутке коме да дам
и зато те зовем.
Дани се лако испуњавају сатима и минутима, у месецу је број. дана тачно одређен и свака година -има дванаест избројаних месеци.
Године, месеци, недеље, дани, сати,
хоризонталне и вертикалне линије на тачној табели, испуњени квадрати са црвеним, прним и плавим садржајем.
Дођи, Да покушамо.
Можда. се с тобом нећу осећати као ивер у туђем оку, као тужна, неспокојна авет међу мирним мртвапима.
Стајаћу.
Гледаћу на жалост и опет и издалека.
Ко зна,
можда смо једно другом течност, која испуњава врч до врха.
Ла ли да те благословим,
ла хм да те проклињем, што не постојиш>
РДС
ћи5 РОЕТЕСА 4 .
да се никада више не споје. То је вечни човеков сан о изгубљеном рају. Хармонија је можда успостављена у васељени: године, одређен број месеци, недеља, дана, сати и минута, хорпзонтале и вертикале, интеграли м теорија кванта, четврта димензија и путање звезда, квадратура круга и закони дијалегтике, ал смо још увек на почетку, тајне духа
су навише тајне, а поетско сазнање најближе
религијском.
Принцип мушког и принцип женског су за свагда разлучени, и да л свет заиста не почива на том нескладу; Ко зна2 „Можда смо једно другом течност, која испуњава врч до врха“. „Ко зна пре колико времена
су /немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две половине/ и сад тражим ону другу“. То је само тренутак свести о изгубљеном рају, о преегзистенцији бића, кад дакле није постојало само мушко, нити само женско, нити мушко ни женско истовремено, као две датости, већ мушкоженско као Једно, као биће савршено у себи, сведено на једну меру, само себи и узрок и последица.
Слободан Ракитић
ПЕСМА КАО ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ САМОЋЕ
СУСРЕТ са овом песмом као да не изазива недоумицу, као да између стихова и читаоЦа није потребан посредник. Све је речено јасно и до краја, ничега — чини нам сенема што би могло да нас збуни или заведе на странпутицу. Једноставна, сликовита,
снажно исказана љубавна песма, сва у тонолитету исповедне лирике, са неколико нагла-
"шенијих акорда. Песма коју можда не би тре-
бало тумачити, већ само слушати, попут музике, као сонату.
Мајсторство песника огледа се — често управо у таквој привидној једноставности, Све је јасно, нема проблема, али да је заш-
,
ста тако, да песникове речи не носе одреБен подтекст, да се иза прве љуштуре шкољ ке не крије друга, и тако редом све до не
извесног бисера.у њој, поезија би била оси-
ромашена до те мере да би се могло посумњати у разлог њеног постојања. Овде је загонетка скривена иза извесне поетске фабуле, иза наративне структуре, којом је обухваћен један лирски тренутак, односно лирска ситуација. При читању смо склони да одређен тренутак у песниковом животу понстоветимо са лирским тренутком који је: забележен у стиховима. Таквим приступом и тумачењем песма Гордане Тодоровић би свакако изгубила. Мако критика честом поезији налази много више но што ова заиста садржи, иако — да признамо — критичари понекад поезију толико искомпликују да се можда и сами песници поплаше својих творевина — овога пута управо треба тако прићи песми, како би се ослухнула или барем наслутила сва њена звучања. Јер љубавни позив (фиксиран већ у првом стиху) није настао безразложно: он је резудтат самоће, а такође и отуђености, као карактеристичних · егзистенцијалних стања савременог човека. Позив који песникиња упућује непознатом, непостојећем лицу у ствари јесте напор да се такво стање превазиђе, да се разбију оквири самоће (у одреЂеној урбаној средини, која се тек узгредно појављује: „.. У најудаљенијем куту собе на четвртом спрату“). Додајући свом позиву атрибут „љубавни“ песникиња га конкретизује, и преко тог позива, или боље полазећи од њега, гради, исткива, плете мре жу песме. Даља открића следе спонтано, кроз поједине метафоре. Песникиња је не само у дијалогу са непознатим, непостојећим, она открива поједине законитости присутне око нас и у нама, и путем свог монолога исповеда их свету.
Песма „Љубавни позив непостојећем“ досеже до високе разине, превазилазећи далеко уобичајене стандарде текуће лирике. Цесникиња је нашла праву меру у погледу метафора, тако да свака метафора и слика има довољно простора да затрепери сама за себе, да се не изгуби у суседству и претераној близини друге. Поетска фраза тече равномерно, али не без модулација и прелива. Музички моменат у језику нађен је овота пута у смењивању дужих и кратких стихова, уз функционалну употребу паузе, речите поетске тишине која доноси предах, али не и мир, песнику ин читаоцу. Управо немир присутан у сваком стиху (мако је песма изречена у сразмерно суздржаном тону, можда и са мало ироније, са извесним патосом који никад не прелази границе прихватљиве у савременој поезији) даје
одређену динамику овим поетским трептајима, као и песми у целини. Мелодијл песме „Љубавни позив непостојећем“ поседује суптилност својствену женској јурио и песникињама. Иван Шоп
ТУГА — ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ ЖЕНЕ
ВЕРУЈЕМ да нема жене на овом свету која није у стању да напише стихове тако прогкане тугом и носталгијом за изгубљеном љубављу, а да већ има у својој свести све оно што је доживела песникиња и што једино може да доживи жена. Међу стиховима, које сам прочитала са вајвећом пажњом, има тако много бола, усамљености и туге за временима која никада нису дошла и која никада неће доћи. Где је уточиште жене која никада није осетила потпуну топлину загрљаја» Како да се вратим у времена која су ме потпуно и заувек прошла2 Кога да дозовем из времена, времена неповратног.
Ма колики напори да су уложени у то, да се бићем вине у просторе жеља и омаме, песникиња није могла потпуно да се дистанцира од свакидашњице, од болније свакидашњице која опомиње својим суровим постојањем и неумитним током времена. Песма је напор да се дозову велике, свете и толико жељене ствари, али са позиција свега оног што се види у сваком тренутку стварности. Ту су јорговани, самоћа, галама, два дрвета, колевка, мртвачки сандук, бокал хладне воде која неодољиво асоцира да се угаси и утоли жеђ, непресушна жећб.
Песма је ванредно спонтана и стичем утисак да је написана у једном даху и да је резултат самоће једне непроспаване ноћи, пуне
„медитације и суза. Све што усамљена жена
дозива је глуво за њене вапаје. Иако се ехо
песме враћа са још жешћим болом, песники- , ња не губи наду, остаје оптимиста. позива
још последњи пут, свесна да ће опет остати
усамљена у узалудном чекању. Време се не
враћа.
Злата Марчета економист
0 ПЕСМИ
ПЕСМА НАСТАЈЕ у сусретима песника с људима. Она је највиши израз човеково; осећања света. Песма опева такве појаве, личности, средине које се симболично могу изрећи, Песма опевава узвишене. Песникова личност живи складом уметности, стварношћу која сва пева, истинитим, хуманим и узвишеним.
Песма је вечно присуство слободе. Ти, песниче који пишеш и бројиш цветове на стабљици биљке, твоје биће у звездама је вечно јер песма овековечава успоне човекове, и песма је лествица сазнања Човековог на његовом путу ка прогресу, миру, благостању, и ти пружаш своје срце човечанству као најтоплији бршљан од снега и цвећа твоје крви!... Песма је израз љубави према људима, слободи, завичају и, као најснажнија слика предела завичаја, песма је израз живота човека свуда у свету, светла и потпуна. Песма је богатство човека коме служе сва остала богатства на Земљи — слобода.
Тордана Тодоровић