Književne novine

СКОРО ДА НЕМА емоције која не може послужити као стваралачки подстицај. У том смислу све су емоције равноправне и нодједнако „с оне стране добра и зла", како би рекао Ниче. Али, ако изостане дело, онда емоција саму себе доводи у питање.

Убојито перо „Вјесника У сриједу" Игор Мандић пише текстове које, између оста102, одликује и јака нота мржње. Не све текстове, додуше. Ствар, разуме се, не треба посматрати конвенционално. Мако је мржња. у међуљудским односима један, најчешће негативан феномен, мржња као подстица] за писање је нешто друго. Све зависи од тога у којој мери стваралац себи потчини мржњу. или допусти да та-она „узме под своје". Ако је мржња само подстрек, меласа, фермент за дубље опсервације, она. је добро дошла као и најплеменитија емоција. Али ако мржња заслепи човека као ствараоца у толикој мери да га удаљи од истине; ако се. постави између њега и ствари као стострука хидра која та удаљује у подједнакој мери и од ствари и од њега самог као креативмног носмоца истине, онда мржња постаје искривљена. оптика кроз коју пристрасност извитоперује субјектов однос према свсту чињеница, те читаво писање настаје као израз потребе да се задовољи мржња а не истина. Такав је случај са неким текстовима“ Итора Мандића.

Игор Мандић је у толикој мери унапред заслепљен мржњом кад пише о неким појавама и личностима (Вук Караџић, Васко Попа, Раде Константиновић, Радивој Кораћ), да: сви његови напори да прикрије мрзоморну: мотивацију и да емоцију мржње уздигне на степен принципијелне и објективне расправе, задржавајући истовремено емотивну интонацију . текста, падају у воду остављајући толотињу мржње као побуду која се претвара у сврху.

Могућно је да овај аутор и сам тога није свестан: мржња паралише, али. истовремено омогућује мимикрију.

Уопште, својство негативних страсти јесте'у томе да човека чине смешним на тако вешт начин да овај то и не примети. Он за сваки повод мржње, која је себи и у раз ним варијантама идентична, проналази посебну „рационализацију“, како би рекли психолози. Он прикрива своју побуду вештим конструкцијама објективне аргумента"није која би била на месту кад читава зграда: не би имала у себи и издајничке „рупе“ и кад не би била урешена оним што је Ан"тун Барац назвао „лаж стила/.

Мржења је тако злоћуда хидра да на крају саму себе мора да задави. Игор _Мандић на мајварварскији начин напада. Васка Попу (шако је Попа признати европски песни), само зато што није по његовом укусу. Он у“ неподношљивом стилу пише о мртвол; Радивоју Кораћу, човеку који себе више не може да брани нити да збаци са свога имена. недоказану мрљу сумње да је виновник туђе несреће. Ко год би имао само мало тако та и уљудности, не би дозволио себи да у сенци. мртвог аса, којег су красиле најлепше особине човека, борца и спортисте, испреда провидну демазгошку причу о Оруштвеној неправди према онима који су, ни криви ни дужни, зипостављени и одгурнути у сенку друштвене анонимности, јер су због. свог. минорног друштвеног положаја увек жсртвовани за рачун „великих“ имена која обожава: јавност и којима пева славопојке и кад постану упесрећитељи обичних анонимних људи, . као што је наводно био случај са Редивојем Кораћем. Што све околности. ове несреће нису објашњене, што није утврђено понашање „фијата 1300" приликом прети цања, јер се не зна да ли је његов возач повећао или смањио брзину свога. возила. кад је Кораћ хтео да та претекне, а зна ЈГ да Кораћ није био никакав силеџија ни | животу а ни на. аутомобилским оРУМОвИа — све то нимало не смета, Игору Ман Ма да мртвог човска. оцрни. То није моле пучини стварна љубав према онима. НИ 4 о настрадали у овом удесу, него Мрав зи вист према светском асу кога је чит мља. ожалила.

·Иста ствар се Константиновићем.

понавља и са Радомиром Пишући. са запенушаном

мржњом о поступку авиони узе соји ј , "инових пе 1 који је за сво] избор рели

првобитне језичке верзије. ( БРАВСНИ ски за, „Лелек себре" и „Колајну“, а #1 == ма за. остале песме), Игор Мандић. моруне па немарује истину. Он не само да ПИЈЕ ЕН вредност песничког избора који је за чије Раде Константиновић; он не Бо. Е је видео да је Константиновићев пре говор 1 дан од најдриљантнијих,

есеја који су 0 Тину икада напасани, него

се на сасвим јевтин окомио на приређивача.

и неукусан начин. Ба, који 1 усудио да устврди _ да ПО ари

х стихова са екавице на У, тановиа песник, нема У

час кад је ТО чинио и сам ; Ма ево оправдања, јер разбија музи Шо једипство и силабичку целину Тинових хова. | " И овде се Мандић служи својим опроба ним средством: демагогијом. Како би се, ха“ оке он, неко други до сам песник РА ра: зумео у музикалност својих стиховар Како би Радомир Константиновић могао бити музи"калмнији од Тина Ујевића> Према томе, све што је песник учинио са. својим стихови ма и све што је добио превођењем са прво битне екавице на потоњу ијекавицу не само да је његово неотуђћиво право него је По лутно оправдано са естетске и му 26 ћ ; стране. Залуд мУ Раде Конетанне Ма води. један од многих примера. 2 е пати како музикалност страда, од тог "ре А и'из чега се, за осетљивије духове, 9а а тити да је То превођење мотивиса ИМ другим, само не музичко-естетским, Р

"ма. Залуд. | Како да се објасни овај

Познато је колико је Тин, не само из естет-

· видуације,

"своје усамљености,

Тинов поступак»

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

ских него још и више и психо-неуротичких, разлога био заокупљен формалном савршеношћу својих стихова, па је чак ишао толико далеко, скоро попут Кафке, да се стидео свота дела 3602 његовог „несавршенства". Како да се објасни да такав човек, са толиком осетљивошћу за музикалну, прозодијску, формално-естетску страну свога де ла, чини почетничке трешке, разбија музикално-метричко савршенство својих стихова. само да би их превео са екавице на ијекавицу2 Који је то мотив, јачи од мотива формалистичког савршенства, претесао у Тиновој субјективној мотивацији2

Тин није био само песник и језичко-музикални | чистунац, заокупљен само бруше њем својих стихова. Он је био и политичар. И он је, заједно са многим другим хрватским писцима, донео одлуку, после мучког убиства Стјепана Радића, да у знак протеста. пише искључиво ијекавски и да све своје стихове, написане првобитно екавски, пре“ веде на ијекавицу.

- То је довело до судара двају мотива међусобно опречних: политичког и естетског. Првобитно савршенство, постигнуто у екавици. негде је одржано, сачувано и пренесено У ијекавицу, а негде није, јер силабичка разлика између екавице и ијекавице то није увек објективно допуштала. Где год сезаТина поставио проблем да се определи или за. доследно спровођење ијскавизације или. за доследпо спровођење музикално-метричке Уједначености, он се опредељивао за трви принцип, он се у ствари опредељивао за политички протест. То је разлог и то.је објашњење што и сваки данашњи гимназијалац,

" који је добро изучио средњошколску ме-

трику а има слуха, може веома лако да открије ова Тимова (а и других редактора) неминовна: огрешења о формалистички принцип. метричко-силабичког савршенства. Да није толико заслепљен мржњом, предрасудама и непознавањем одређених чињеница, и Игор би Мандић, лако открио у чему је ствар, па би његов текст био потпуно излишан.

Писање је средство за ослобађање. од ниских страсти, рекли бисмо слободно парафразирајући Аристотела. Али, чему писање које не служи ослобађању од мржње него њеном непрекидном подгревањуг

ТЕРОР КЛАНА

АКО ЈЕ СТРУКТУРА владавине кланова настала као резултат нашег друштвенотолитичког развитка, структура кланског менталитета и психологији. унутрашње _ организа“ ције кланова представља добрим делом пси“ холошики атавизам и. тамно. наслеђе предачких зена још из доба првобитне. хорде, мада. се она свакодневно потхрањује и анксиозношћу, изазваном савременим динамичким процесима и односима. Клан је организован, психолошки. гледајући, из осећања индивидуалног страха. Удружени, по. себи и појединачно слаби, појединци добијају лажно осећање. сигурности својим удруживањем У «слан. Психоза заштићености кланском припадношћу толико је јака да усамљени. појединац, ма колико био у праву, губи поверење у своје, ме колико објективне, разлоге и почиње да пати што није обухваћен кланском структуром. |

Моћ клана наспрам усамљеног, појединца. на изглед је неупоредиво супериорна. Није У првом реду у питању само могућност примене разних техника. друштвеног. фаворизовања, ила онемогућавања, чиме се клан успеше но и безобзирно служи. Клан се служи пси“ хичком пресијом броја, он сабира истину уместо да је доказује и та бројчана техника. „убеђивања“ постепено подрива и му ти индивидуалну вољу за одупирањем. !:сихологија. подлегања клану и потчињавања ње“ т0вој премсћи одвија се по следећој схеми: „Чим су сви противу једног... мора. да су У праву .: У“ Комформизам и неспремност појединца. да прими. изазов правда. се бројчаношћу као аргументом чак и у стварима. утврћивања. истинитости где бројни односи ништа. не значе.

Пошто се осећање припадности клану #ли усаглашености са његовом вољом психопошти своди на принцип опсесије, а не индито појединац обухваћен _кланом ништа не добија као индивидуа: он подлеже ексцесима и азресивности, јер на тај начин. (лажно) потврђује осећање сопствене силур“ ности коју му даје клан. Да је то осећање лажно и да се процес компензације првобитног и увек изнова актуализованог страха од Х од самог себе, од сопствене неиспуњености, тј. од празнине, никад не доводи до краја, показује и чињеница Од клан, тј. појединац кланом обухваћен, осепа неодољиву и неподмирљиву потребу да. ЊЕ намеће, да терорише, да прави испаде, да буде арбитер. ;

У том смислу, приватно устројени клан као израз савремених прилика налази се по дво струким оптерећењем: под притиском филогенетског порекла свог индивидуалног страха. као и под теретом своје имитативне потребе да преузме функције бирократско-етатистички, > ствари аутархично-самодржавно устројених и оријентисаних језгра. политичке 'власр |

„Отуда савремени клан до апсурда доводи особине. које карактеризују угроженст човека, бок кланска организација представља. ка рикирану и гротескну имитацију бирокралске структуре власти: клан је увек у праву, он је секташки организован, његови припадници се ритуално воле џ уживају један. У другоме као припадници првобитних хришећанских општина, али само дотле док је појединац обухваћен кланом. Међусобна љубав је чисто ритуалног карактера, она се преко појединца симболично приноси на олтар кла ну, отуда отпада и претвара се у мржњу оног тренутка кад појединац напусти клан или из

Наук од мржње

њега буде изагнан. Све што је ван клана, под вргнуто је притиску сумњичења, окривљавања, _ негативног _ квалификовања. За клан при том није мерило ваљаност доказа и 06јективна истина, него припадност или неприпадност клану. Клан напада без доказа, јер најсигурнији и. најуверљивији доказ јесте нсприпадање клану. Клан је агресивам, јер је изнутра _ разривгн страхом, кукавичлуком и бесом због сваке појединачне индивидуалне немоћи, чији се збир оквиром клана на волшебан начин претвара у агресивну моћ,

Отуда бескрајне претензије кланова да загосподарг битним пунктовима и владају. ћим тачкама у свим срединама. Клан је непогрешив, он је за себе монополисао и истину и прогрес и друштвену моћ. Ма колико неформално _ организован, клам ни издалека није нашена и утопистичка установа. Ма колико чланови клана умели да оперишу и наивношћу ако треба, што спада у кланска сред ства друштвене и јавне демогогије, клан и те како има смисла за све врсте Оруштвених итара ми смицалица, за коришћење друштвене конјунктуре, за манипулацију јавним мнењем, за примену одговарајућих друштвених, 00пуштених пи недопуштених, средстаза притиска и подземног клеветања, да би одржао моћ. углед у јавности и друштвену супериор ност.

У нас су, почели да се организују самоунрављачки сабори. Дошло је време да и кланови, као нелегализоване самоуправне јединице, отворено -ступе на друштвену сцену, те да почну са јавним организовањем својих клановских сабора.

ЊЕГОШЕВА НАГРАДА

ЊЕГОШЕВА НАГРАДА за књижевност, која се додељује сваке треће тодине, додељена |е за последње трогодишње раздобље, које обухвата 1966, 1967. и 1968. годину, сарајевском писцу Меши Селимовићу за роман „Дервиш и смрт".

Сама одлука о њеном додељивању није изненадила никога ко објективно и критички прати нашу књижевну продукцију. Ово је дело већ добило две награде у земљи, 00живело је најласкавија признања домаће жри. тике, доживело је неколико домаћих издања и преведено је на више језика. Оно што 1е изненадило то су некоректни поступци неких чланова жирија који је награду доделио.

Пристачак на рад у једном жирију унапред третпостееља сагласност са принципом. демократске већине, као и. пристанак на избесна правила друштвене игре која налажу обзирност према награђеном писцу и-пристој мост у понашању кад се остане у мањини. Овога пута то се није десило. Кад је изгласама одлука, мањина се није упристојила ни ти је сматрала спор завршеним. Један члан жирија је скоро демонстративно напустио састанак, други је претио „идеолошком конфронтацијом", а трећи је на самој конферен. цији за штампу, на којој је саопштено име добитника и када се за награђеног бирају само лепе речи, упутио низ негативних примедби на рачун награђеног дела које доводе у сумњу и вредност дела и оправданост награђивања. Најобичнија правила пристојности налажу да се у таквим тренуцима прикрије горчина сопственог пораза (ако је уопште пораз остати са својим гледиштем у мањини2!) као и да се својом нарцисоидношћу не нарушава свечаност тренутка и ничим не повреди онај који је најмање за то крив — награђени писац. ·

Али Драган Јеремић _ мисли. очигледно друкчије. Он се оградио од дела због њего602 тобоже нихилистичког карактера, који не отвара перспективе.

Преме Јеремићу, Његошево дело, у спомен. чега је и установљена Његошева наљрада. за књижевност, изниксло је из једног менталитета. којем је најближа поезија Селимовићевог супарника Радована, Зоговића, те би и због тога требало награду доделити Зоговићу а не Селимовићу, јер је дело овог последњег изншело из Курана, што се види и по афоризмима које аутор наводи.

Ове бесмислице могао је изрећи само неко ко вулгарнотрактицистички. п површно. публицистички тумачи уметничко дело. Један афоризам на крају дела, без обзира колико је сам по себи нихилистичког карактера, не значи да је дело нихилистимко и да је у супротности или ван Његошеве хумане традидије. Зар сва Шекспирова дела нису у том смислу јединствено мисаоно усмерена показујући да је овај живот само „бука и бес или „лелујави сан"2 А зар и поред тога не сматрамо Шекспира једним. од највећих вели кана светске књижевности» Посебно је пита ње да ли се на основу једног истргнутог навода. као и на основу изједначавања писца са.

његовим јунаком, тј. једним од његових ју. нака. (1ато представља

давно превазиђени метод вултаризације, јер се тиме значење дела. своди на знамење цитата и појединих реченица, а не изводи се из његове укупне структуре) може закључити било шта озбиљно и дефинитивно о поруци и значењу једног дела.

Пре свега, Селимовићев роман није произишао из Курана, а нихилистичка реченица има. сасвим супротно значење од онога које је Јеремић утврдио. Из целог дела као и из те реченице, којом се изједначују живот“ и смрт (а зар то у крајњој, метафизичкој и космичкој, перспективи није тачнор!), излази сасвим хумана порука дела: кад су живот и смрт подједнако неважни и ништавни пред лицем тираније; кад се тиранија с подједнаком безобзирношћу понаша и кад толерише и“ кад одузима живот, онда дај бар да, ми ово мало живота што је најмање мој буде поштен и достојанствен живот кад ионако ништа не вреди. Као што се види, У питању је једам мисаони и. хумани парадокс и. ја. не

видим текст у читавој нашој књижевног: који из негације псивота извлачи његову пајпунију људску и моралну афирмацију, као што је случај са овим романом.

Разуме се, такав се закључак не изводи нити се до њега долази једном _ реченицом. Јер, шта значе реченице, речи, саме за себе2. . Шта значи једна реч, једна реченина у сло. океној прозној структури једног дела> Шта уопште значи тај „митатолошки" – приступ делу, каква је то уопште аналитичка разрада и процена аксиолошких вредности једно" дела заснована на свођењу дела на поједине наводе и реченице узете из дела, кад су све те реченице, истргнуте и неџшстргнуте, само средства за остваривање сложене структуре смисла и значења2 Цитатолог, међутим, поступа и понаша се тако као да те поједине реченице или речи представљају синтезу или завршну поруку значења која дело носи у себи гманентно, структурно и која тек треба открити разлагањем саме структуре, а не њеним свођењем на афористичке исказе расејане по делу. Да је хтео да сведе своје дело на значење појединих речи и рсченица, писац не би написао роман него чла нак или скуп афоризама или један једини, али прави = драгоцени, свеисцрпљујући и све сажимајући афоризам. ]

Своћење романа „Дервиш и смрт“ на Куран а Његоша ма један одређени менталитет показује да Јегтемић није у својој, материји кад говори о Његошу и Курану. Његош. кио писац и као човек много више дугује исламској култури неголи Меша Селимовић, а позисање на Куран има улогу стварања преко потребне дистанце да би се отворено говорило — о свом времену!

Исто тако, Његошево дело, заправо оно хумано најередније и најмисаоније у том делу, није израз једног менталитета. Његоше ве идеје, његова хуманост, непрекидна унутарња динамика, борба добра и зла, сукоб мрачног и светлог, та дијалектика хуманог није израз нашег домаћег менталитета, који се своди на чојство и јунаштво или једноставан патријархалан профил, него је у традицији једне прпстапг људске мудрости по искуства, почев од Библије. Зороастра н Херах лита, ако не и даље и још дубље у древпу мисао азијских народа.

ВАРИЈАЦИЈЕ НА ТЕМУ: ШАБЛОН

У „ПОЛИТИЦИ" од 3. септембтђа ове 7одине, после обнародоване забране „Књижегву"х но-

вина" од 30. августа 1969. тодипе, позавио се под насловом „Мрак“ чланак узедника „Политике" Војислава Букића. Сам напис

не би заслуживао никакву пажњу, тер спада у добро познати арсенал харсашко-погромашке публицистике којој, на жалост. ни : наше самоуправно друштво, које је за члапкописца Љукића очигледна фраза, још увек није учинило рај.

Што је значење мог књижевног текста протумачио на својевољан начин преводећи та. на језик актуелне публицистике и дневнс политике — то се једном новинском пискаралу не може ни замерити, то је у бити ње7060% животног опредељења и његове антихумано схваћене професије: он је, несрећ. ник, ма новинарство а и самог себе као новинара схватио као шадлон који се, на притисак дугмета, примењује тачно према случају. .;

Тих тааблона има повише, арсенал етике-' тирања је дооро и прецизно нумерисан како не би дошло до трешке у примени шаблона. Мако је све тачно предвиђено, трешка се ипах десила. Откуда грешка и каква грешка Шаблон је хтео да постане живо биће, да се распојаса, да створи утисак сонствене иницијативе и та лажна побуда довела је. до грешке у функционисању шаблона.

„Оживљени" шаблон је паписао и потписао чланак тек кад је протекло неколико дана од изласка инкриминисаног броја „Књижевних новина", тек кад је јавни туосилац ставио забрану на број. Да би био себи доследан, шаблон се послужио оптужницом. То је преко потребно, јер шаблон не уме да мисли. И све док је деловао као шаблон, он је добро функционисао. Али, траггдија шаблона је у томе што их с времена на време спонадне носталгија за живим бићима, хтели би да прерасту шаблон, али те да би постали права жива бића, него још већи. :ааблони, шаблонизовани шаблони, или: шаблон свих шаблона, идеал од шаблона. Тако. је. дошло до. неколико страховитих „кери-звукова у његовом механизму.

Шаблон назива мој напис „антисовјет-

ским", ди да је и „антиамерички“, јер се обра ичким трупама у Вијетнаму, и не в „антимилитаристички, јер се обраћафсвим оружаним силама. света на ту-

ђој терфџторији.

_ Шаблђн, сматра да оно што је антисовјетеко то.је истовремено, одмах једну запету(,) иза тога, “ антијугословенско, антисоцијалистичко и антикомунистичко. Ја, разума се, немам. ништа противу тога под условом да то пише — донисних ТАСС-а из Београда. Али да један југословенски новинару; тардон, шаблоп, преузме готову, исто тако шаблонску, _ терминологију најогавније публицистике из времена жестоких напада на нашу земљу, када се свако неслагање са. социјалистичким лагером квалификовало. као антикомунизам, то је, дозволићете, много и од једног — шаблона. Јер, ми писмо члан Варшавског пакта па нисмо због тога антикомунисти; ми смо осудили, како каже и сам шаблон, окупацију Чехословачке, па ипак нисмо зато антикомунисти. али сам зато антикомуниста ја који правим варијације на тему осудг окупације коју је осудила и. моја влада! Каква је то логика — на то ни компјутер. свих шаблона овога света не би. могао да одговори.

На крају остаје неколико савета овом и сличним шаблонима у овој и у другим земљама: ' или се шаблонизујте до краја, драги шаблони, тако да не дође до „кврц'"промашаја у вашим металним организмима, или учините стварни мапор да превазићете стање шаблонизације. Уколико није већ касно. ,