Književne novine
РАЗГОВОР СА САВРЕМЕНИЦИМА
У МЕНИ ЈЕ БОГ И ЂАВО
РАЗГОВОР СА ЛАЗОМ КОСТИБЕМ _
“ НАШОЈ модерној књижевности Лаза Костић је све испретходно.
„Чујем га кадгод ме пут наведе у Крушедол. Говори са самим собом. Моли светску ружу да се отвори и да његовој земљи, у њој затвореној, своју лепоту 01: крије. Моли славуја светске руже да запева, пи да његовој земљи ту лепоту у месми протумачи, Моли светску мајку спасења да руке над његовом земњом испружи, да јој гордост опрости и да јој ту лепоту завешта. Товори са самим собом корачајући старачки, ужурбано, као да некога тони око манастира, по запуштеном врту, по празној цркви, по сабласним, бело окреченим ходницима конака. Говори самоме себи у браду своје неиспеване стихове, које
је са собом у гроб понео, и који тамо, под земљом, не могу никако да се смире> (Васко Попа: Лаза Костић).
МИЛОВАН:
Шеснику у необјашњеној глави Варничи мисао у зрно муње, Он искрено очаран и збуњен Мисао ли моли да та заборави!)
ЛАЗА:
То су, је ли, оне честе изниканце срџа мога, распветаног, широкога»
А ти зраци нису зраци, трановити то су траци, што о њима мирно висе, срца мога изниклмце.
А око те дивне круне, неокруне, светае, пуне, прозорна се румен пружа; то је, то је светска ружа.
МИЛОВАН:
Какав буде месник слог;
ЛАЗА:
Хоћеш да ти кажем правог У“ мени је бог и Баво, диван ђаво ка' и бог...
МИЛОВАН:
Хамлетово знано бити _ Мора ли се само снити'
ЛАЗА:
Снове снивам, снујем снове, снујем снове бисерове,
у сну живим, у сну дишем, а“ не могу ситне снове,
не могу их да напишем.
МИЛОВАН:
Јави снови — непонови; Јаве снове — у оковер
ЛАЗА:
Камо ноћи, камо дани, просањани, прожељкани»
Од јаве си ково снове,
сад од снова јаву вези! Страсти моје паам — отрове, јаве моје будне беси —
Једнодимензионални хумор
Наставак са 8. стране
места, у сфери духовног шаблона; она, што
је најгоре, имитира себе саму. "Филм Лоле Букића је,
тину врсту забаве и примит компензације. Лишен усало ске естраде У
у Чкаљи алфу пошто овај глумац Што
лог човека“. увек
једина залога успе; телевизијских серија Код
Чкаља, — као уосталом и Дардна глумачка. оне хумористичке рају Лола Букић
тледалаца.
тај систем трајан и једини мор у једној димензији који н Аања изван себе самог ља. да та пропалазп). остварењима, као ну су његове амбиције да пружи далекосежније пр нарушава основне тургије која се и хумора као базе Креације.
Богдан Калафатовић
својим
у ствари сурогат праве сатире који публици једино пружа јевивне психолошке
вности телевизиј“ којој креација настаје готово у једном даху, Лола Букић се овога пута суо. чио са проблемима које доноси филмска адаттација текста и, као што увек бива, потражио | п омегу своје инспирације. Његов филм виси на Чкаљи као на чивилуку, већ одавно у Букићевој
визији фигурира као сушто оваплоћење „ме“ : је најважније, Чкаља <9 понаша онако како публика. од њега очекује и не треба имати илузија да он није та спеха Ђукићевић филмова '
повећа стапекипа — саставни су део
традиције коју инкарнии Новак — традиције која је врло брзо стабилизовала свој систем врел“ ности, ади је п погрешила поверовавши да је ) ' „ вредан. То је хуе налази оправ(или бар претпостав~ последњим Букићевим у“ овом филму, приметне текстовима опорције, чиме само конвенције своје драмазаснива на доследној употре(тлм надтрадње) коначно
ти их снове потамани! Камо ноћи, камо 'дани2
МИЛОВАН: Земљом тромни човек клсца2 ЛАЗА:
Шта ме сеца са месеца»
МИЛОВАН:
Колико вредан (Неизмерна2) Љубав верна која нас Као пас Хпорно следи)
ЛАЗА:
Срце моје самохрано,
_ ко те дозва у мој дом»
Неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном.
МИЛОВАН:
Волели у житу» У невремену том Би ли ти бела муња, би ли јој луди гром»
ЛАЗА:
Драга Зоро, зоро моја бела, ја те љубљах пре твога почела,
МИЛОВАН:
Свету једном да били смо.
У овоме нам животу Џанчу Пансу слични ли смог Ли смо слични Дон Кихоту2
ЛАЗА:
У скупштини кад се траја аитне на тлас мудре речи, мора да се ум притаја кад се лудост пред њим печи; у жестини окршаја ветрењача многа звечи, кад је глави друго место, а трбух се за све брине; сећам те се врло често, будалине Саведрине.
МИЛОВАН:
Дон Кихот се среће ређе. Да ли очи добро виде» Од Санча та деле међе. Данас нама много јаче Окрећу се ветрењаче.
ЛАЗА:
Кад зареде нове беде, кад се смркну бели дани, кад потамне и побледе зраци надом обасјани, непогода невидовна. кад ми сломи крила пловна, па док снова не узлетим, хоћу мало заветрине, тад се навек тебе сетим, будалине Саведрине.
МИЛОВАН:
Хон Кихот је сав утучен
И повучен,
Па никуда им не ходи, Санчо Пансо све нас води;
"ВИЊЕТА ЈОСИПА ТУРКОВИБА _
ЋАЗА:
АА' кад видим паметаре
где с' клањају шупљој сили, кад јунаке видим старе
где их скотска наслад те сад оно пале, жаре,
чем су били борци чили; да желуцу није сметње
мач отпашу са бедрне; таке слике нису вредне,
будалине Саведрине.
ТЊИЛИ,
МИЛОВАН; | |
Омладина виде нешто, Нешто хтеде — диже тласе, Њој чинише оно вешто, Па шта хтела не сећа се.
ЛАЗА:
Омладино, дико стара! Омладино, јаде млад!
Камо оног старог жара»
Камо онај рушиград»
МИЛОВАН:
Ми имамо много чврсту вољу, Проблеме ће глава да заболн, Кроз пријеме у будућност бољу |Тредвићђају наши протоколи,
Масе дивно морају да ћуте
Санта Партија делла Салуте.
ЛАЗА:
Опрости мајко, света, опрости, што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости, олаженој теди подиже двор;
презри, небеснице, врело милости, што ти земаљски сагреши створ;
Кајан ти љубим пречисте скуте, |
Санта Марија делла Салуте,
МИЛОВАН:
Тврде данас да је мвла, да је лоша Капелица за Његоша2
МАЗА:
Пјесниче, друже, душе, што ти би те тамо попе свог тиједа прах,
у грмове, олује, град и страх, Нијеси зар свог праха био сит опростивши се земне трпије,
но попут праха оца Србијс,
у душе своје уплете нита
МИЛОВАН:
Потрес иде вечној души Капела ће да се руши. Ловћену ће на врх главе Маузолеј да поставе.
МАЗА:
На Ловћен капи замагли се храм, облачак над њим, црни један прам, сијевну муња по том прамену,
ка' да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док ту на земљи ови стоји кам, најџцрњи враг је Србин себи сам!"
Разговор водио
Милован Витезовић
цвет налик.
Тајна није: снег
Пушлам реку 00
Луталац такву не
Ако треба зариће
ж во к
залуд У ову тишину
камен твог гласа
заједрили. облаци.
Тајна није: шума моја сагорела у твом
И коњ кога пустих да лута по пустоши пуст је мој ветар за тобом.
У мочвари копито траг оставља
на руке низ тело,
два мача у припреми.
Реч је твоја летша од сваке даљине и светли кад светли део круга минс.
холе куле шхо би твоје да надвисе. Ако треба ове руке ће да смирс.
Залуд је замка за звер У зеници заспалој, залуд је лук и отров на сунцу,
2 је корак копита,
залуд је грана са пута склоњена,
У ову реку полегле траве
ВИЊЕТА ЈОСИПА ТУРКОВИЋА
ВЛАДО ПоточњЊАК – ТУМАЧ ПОЕТСКОГ СВЕТА СЛАВАТОРА КВАЗИМОЛА
НЕДАВНО ЈЕ у издању издавачкој предузећа „Отокар Кершовани" 06 јављено репрезентативно издање песама Салваторе Квазимода, које је илустровао сликар Владо Поточњак. Управо су ЛПоточњакове илустрације подстакле италијанског критичара Леа Руболија да у ревији „Ауророа" од 1. УП 1969. посвети дужи текст уметности Владе Поточњака, „савршеном двојству"“ уметмости песника и сликара. Руболи из међу осталог пише:
„Квазимодо и Поточљак, пестшпк и сликар, савршено двојство из кота избија дубока лирска сугестивиост натопљена свежом хармонијом која ствара слику свега саткану од равнотежја и ведрине, _ кадшто туге, кадшто опет суптилне чежње или жудње — дела обасјана упутрашњом светлошћу, која је најчистија поезија(...)
У пригушеној скали боја Поточњакових, пуној ефеката, има често потеза који носе боју откривених ствари, чар авантуре коју проживљава духу тражењу идеала савршенства и симболичке хармоније, унутрашње вибрације, које су потврда дубоког и људског духовног прија. њања за пемире човечанства — дела овог скромног плавог горостаса имају напослетку осебујан слободан језик, непосредан, осетљив на стварност стварип на тајне истине духа.
Чини се да је уметник тражио и нашао свој свет саткан од слика, протканих суптилним и богатим ли> ризмом, изнесених у њиховој стротој просторној дефиницији, ведрим и сабраним аскетизмом. Линија, светао, боја на истом су плану, усме. рени на то да уздигну ново значење поезије Квазимодове, која је разбила усамљеност попримивши. вреност сведочанства, смело спознаје, као и љубави — једна катарза која избија из душе жедне истине...)
Дубоко сам уверен да је његово сликарство израз свега онога што јерекаоида није ни апстрактно, ни "метафизичко, ни надреалистичко, и ли филозофско. Човек у средишту његова занимања и сваког његова тражења — присутан је у просто-
три ПКСМЕ
НАДА ШЕРБАН
"о х % гротлу.
окопнио на вису што нас дели. себе,
зна.
рима им празнинама, у пуним волуменима, било у сени или светлу човек који живи у пејасном свету, са поетском замишљу без наде, који иде путем без излаза.
Као што је Квазимодова поезија необична и пуна чара, тако је По. точњаково сликарство заносна поезија која извирс из његове једно ставне душе, коју су стихови умр-
лог песника учинилн осетљивом. Без лнтерарних схема пили интелек-
туалвих претпоставки, овај скромни гигант боје изразпо се против оног света који замућује свако одушев“
љење, туши сваки одговор, УслЛОвљава сваки чин, сужује хоризонт живота, — својом кичицом устре-
мнио се на страхоте Аушвица, помиловао струне замуклих гитара, осетно хладноћу зиме, слушао шутњу која не може преварити по глас времена који пеумољиво пролази, Написао је дугу, драгоцену поруку из ражену у својим сликама, које као да су избиле из тајанствених дубина подевести, писклаијале из магловитог света снова, — поруку која нам товори 0 вечном миту пепроменљиве људске судбине, о апсолутној пстини која живи у простору, па нам је сада сасвим близу, а онда се опет удаљује на површини мора или неба. У овом је сновиђењу, како ја мислим, сва визионарска снага НАШЕГА, у коме емоције п осећаји живе и задржавају своју вредност поред бесмртне вредности ума и ми. сли. Поезија Квазимодова пије могла добити бољег тумача, тумача човека с његовом жртвом и славом, љубави, смрти, плача, светла и мрака, крви и сублимације, ломне сре“ ће ни илузорне слободе(...)
То је, мислим, порука и тековина Поточњакова: хармонија истини. тог и идеалног, онога што је тренутно и оног што се опире времену, 0: сећајног и мисаонот, у ванредној спрези сликарских вредности у којима снажно трепере струне његова срца људског и уметничког, срца 1метника који је од сваког свог пр ста створио кичицу која је изрази ла пелу његову мисао,
Ноћ, Ноћ злослути.
Реке оковане потајно умиру.
Коњаници у шуми тубе пут. Све познате траве на свим познатим брдима
заборављају своју моћ,
Ноћ. Моћ злослути.
Бежим у песак. Бежим у траја:' Задржавам време.
Лан победно краде звезде.
У лету пролеће не умире. |
Поћ, Ноћ злослути,
Тајна нијс; битка нас веже, И поглед мој што теби сеже прати стрела бола.
се у сокола,
Ђрода пема,
Пепео тежак од оног што је дио. Моси ме не носи ме ова добра вода. ћуте сигурности накити ветрови,
Ноћ. Ноћ злослути.
Ноћ. се не враћа.
Ма мом челу пчеле раствориле дан
На мом телу бели ловци распели сан.
Срне у предвечерје раскриле чекање, јелени. испраћају дан.
У мој водоплав улива се самотни траг.
Утеха је давно утопила слеповерујуће. Острва се брзо зубе са видика.
Руке неће ни да весларе ни да крмаре. Отежале мене у мојој коси а ова вода носи
Поћ
у дубину. злослути. |
9