Književne novine
КОНГРЕС...
Наставак са 1. стране
ног развоја друштва, једна врста културне реформе. Само ревлним задацима можемо покренути љу. де, створити нову културну климу. Нису потребне лажне визије, нереални планови које пракса сломи, баци у заборав и'административне фијоке. Обавимо оно што ми можемо, што нам снаге, сред. ства и прилике дозвољавају, обележимо се градитељски, чином, не само речима и лепим жељама: Тиме ћемо извршити своју историјску обавезу.
КАКО» Култура је кохезиони фактор друштва, она нас обједињује у делу и начину охватања живота. Све више ће култура постајати такав фактор у самоуправном социјализму. Контрес културне акције, у који се с правом полаже много наде понудиће сваком ко може и има шта да уради,
да се потврди, он ће бити импулс, ·
замајац покретања у мноштво смишљених, практичних, друштвено важних послова у култури, Како су те средине различите и саме акције ће бити разнородне; од оног почетног хода у свет културе — стварање културних навика и елементарне културе до изградње великих објеката пресудно важних за развој културе у републици.
Чињеница од прворазредног зна» чаја за сваку културну акцију данас: привредне организације све више показују _ интересовање и спремност да учествују у стварању услова културног развитка. То није само просто одвајање сред: става и „жртвовање“ за културу, то је израз јачања привреде ињене спремности да не буде прости произвођач роба, већ да својим присуством у културној политици буде фактор и укупног друш твеног развитка и стварања друштвених односа. Снаге културе треба да схвате ову околност јер од ње зависи даљи развој културе, треба да схвате да се култура ме. ра везивати за економску моћ да би и сама била моћна.
У акцији ће многе ствари У култури постати општа преокупа» ција свих људи. Много шта ће, кад се покрену акције, послови, сачине амбициозни планови, У кул турним приликама изгледати решиво, порашће воља субјективних друштвених снага, политичких ортанизација, културних институција да се лате посла, наћи ћемо ве. роватно и лакше финансијска средства.
К 02 Снаге за остварење укупног културног преображаја друштва су сви они којима је стало до културе. Места „за присуство и. дело, сваког културног радника, грађанина, произвођача, ученика има довољно. Потребно је конгресом створити уверење код ши роких слојева друштва да рад: ном човеку културу нико неће и не може поклонити. Она мора бити резултат његових напора и борбе.
Напоменимо само место младе генерације и школе, С правом се тражи да школа постане јачи фактор културног богаћења личности ученика. Јер, најкрупније скокове у култури свако друштво је остварило инвестирањем у младу генерацију. Брзина и ефикасност промена, схватања и културног живота који се може преко школе остварити у редовима младе генерације, представља посебну компоненту укупног трансформисања друштва каква сене може остварити у другим срединама и слојевима.
Потребно је да пожуримо, не смемо се задовољавати малим, јер је општем. просперитету нашег друштва, потребна богата, разућена, од широких слојева трудбеника усвојена култура. Морамо уз пут, уз обимне послове који припадају овом времену, много шта урадити што су нека грађан ска друштва урадила у прошлом веку, али истовремено не испу. стити из вида да је културни преображај нашег друштва оба> веза свих његових расположивих снага. Само тако плебисцитарно пристајање на културу ствара културно друштво јасних циљева м сигурне перспективе.
ВИЊЕТЕ У ОВОМ БРОЈУ ИЗРАДИО МИОДРАГ НАГОРНИ
Јубилеј Друштва
књижевника Хрватске
Прије седамдесет година. (22. априла) одржана је оснивачка скуп. штина Друштва хрватских књижевника, организације која је касније _ промијенила назив у
руштво књижевника Хрватске (ДКХ). Покретач Друштва био је Миливој Дежман, представник новијих струјања у хрватској књижевности. Сврха Друштва је била „да се књижевници удруже и подупиру те да без обзира на поли тичке смјерове унапређују хрват> ску књижевност и да заштићује и подиже углед књижевничког сталежа, а потпомаже праве чланове и њихову сирочад".
За првог предсједника ДАКХ био је једногласно изабран Иван Трнски. Чланови су обиљежили прославу у част Марка Марулића и 400-тодишњице хрватске књижевности, подигли су спомен-плочу Аугусту Шенон и др. Оснивани су течајеви за неписмене и за стране језике, организирана. је прва штед на и кредитна задруга „Весна" и СА.
Међу часописима које је АКХ издавало треба споменути два: „Живот" (1900—1901) и, нарочито, „Савременик", који је од године 1906. излазио низ година и доносио радове првих хрватских књижевника. Друштво је дакако издало и мноштво књига; нарочито је позната изврсно уређивана библиотека „Сувремени хрватски писци“,
На скупштини АКХ која је не давно одржана одлучено је да Друштво покрене тједник и за новог предсједника изабран је књижевник и академик Иво Фран теш. У поводу јубилеја откривена је и спомен-плоча, (Ш. Ј.)
„(Совјетска славистика“ о поезији НОБ
Намера Б. Јаковљева да обавести велики број читалаца у Совјетском Савезу о југословенској поезији из периода народноослободи“ лачког рата 1941—1945, свакако је за сваку похвалу, тим пре што је уродила. значајним резултатом. На видном месту ауторитативног часописа „Савјетскоје славјеноведјењије" („Совјетска славистика") појавио се њен опширан напис, којим се настоји одредити значај овог књижевног периода у југо словенској литератури, улога појединих писаца у стваралаштву и стварности и вредности и карактеристика онога што је у том врсмену створено.
Бавећи се проблематиком која је била од виталног значаја за оп. станак и будућност читавог народа, поезија овога периода је, по мишљењу Јаковљеве, часно испунила своју друштвену функцију, Из те функције проистичу и њене главне карактеристике, њен антифашистички патос и народност, која се испољава и у садржини и у форми. „Веза с народом, каже Јаковљева, која је традиционална за напредну југословенску литературу, ојачала је нарочито у ратним годинама. Осећање заједничке суд. бине с читавим народом, примораним да у борби на живот и смрт брани свој живот, слободу и културу, одуховљава стваралапштво свих песника, учесника НОБе" Поезији створеној у тим тренуци ма није био примаран естетички доживљај него је њен виши смисао био да инспирише на борбу, отпор, непокоравање. Осећање род не земље, њених природних лепота, језика, било је доминантно а антажованост, патос вере у живот, хуманизам, главне њене црте. Али тиме њен дијапазон сликања није био ни мало сужен. Напротив. „Поезија ратних година, каже Ја ковљева, показала је рат у свој његовој драматичној сложености — преплитању трагизма и херомке, патоса и интимних човекових преживљавања. Писци ове земље, која јеу рату изгубила сваког свог десетог становника, нису могли да не мисле о цени победе, о жртвама поднетим у име слободе, али су истовремено истицали и духовну човекову снагу." Све те врлине, та висока човечност, тај хуманизам и та херомка, оваплоћени су, по Јаковљевој, у ликслима романтичарске духовне стпуктуре, који у највећој мери уоттттавају суштинске елементе наролпе свес. ти тих година, |
Искуство које је југословенска литература изнеда из ратних 10 дина, закључује аутор овог написа, одређујући теме, круг јунака и моралне категорије, показало се и за читав послератни период, У коме ратна тематика доминира,
4
_ АЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕ
топис летопис дЕТОПИС лЕТОПИС ЛЕТОПИС
Ана Ахматова о Лушкину
Почетком ове године, у Московском часопису „Вапроси литерату. ри", појавили су се досад необјављени текстови Ане Ахматове о највећем руском песнику, Алексан“ дру Сергејевичу Пушкину. Мада је, у овом тренутку тешко оцени. ти њихов значај и њихов допринос у изучавању књижевне грађе којој су посвећени, ван сваке је сумње да они, пиако фратментарни и недоречени, представљају куриозитет своје врсте.
Указујући на многе подударности између појединих ситуација У Пушкиновом делу и реалних по. датака из његове биографије, Ана Ахматова, уз помоћ своје интуиције, настоји да продре у стваралачки процес и људску бит овог тенијалног песника. Конфронтирајући податке из односа између песника, Собањске и,Закрефске, аи на основу разних варијаната појединих Пушкинових стихова и прозних одломака, Ахматова долази до неостварене замисли песника „Евгенија Оњегина", до лика „анти-Татјане", „страшне, тамне, грешне женске душе". Документарни материјал који је, 1967, тодине, У чланку о незавршеном Пушкиновом роману „Руски Пелам" објавио П. Казанцев, из кога се јасно назире прави живот „демонице", већ посрнуле жене, која се у ро ману зове Ана Петровна Вирлацка, недвосмислено потврђује зак. ључке Ане Ахматове,
Поред разумљивог дивљења пре ма Пушкиновој уметности, Ахмае> това, веома уверљиво, уноси и не. ке коректуре у представе о њего вој личности. Поред тога што указује на потпуну неоснованост веровања да је Пушкин био мало. душан и несталног карактера, опа указује на некоректан однос пре ма његовим људским проблемима, „Изгледа ми, каже она на једном месту, да смо у једном веома криви пред Пушкином. Ми смо готово престали да слушамо његов људ“ ски глас у његовим божанственим стиховима, Навешћу, као пример, стихове о Олењиној. Шта може да буде природније и страшније 0 тих вапаја човека који као да је ваистину у смртној опасности, ко. ји позива у помоћ, позива на чи: стоту невиности", (А у фусноти додаје: „А ми предузимљиво коментаришемо; „У то време песнику је претио прогон због „Ггаврилијаде). То је прави СОС".
Коста Гаврае енимно
нови филм
Коста Гаврас се прославио својим филмом „З", који је ове године до. био два „Оскара": као најбољи страни филм и за најбољу монтажу (Франсоаз Боно). Због тога влада велико интересовање, за ње гов даљи рад. Сада се у Паризу
· већ приказује његов нови филм,
снимљен по сценарију написаном на основу књите „Признање" некадашњег чехословачког заменика министра иностраних послова Артура Лондона. Књига се 04: носи на судски процес групи ис-
стакнутих чехословачких руководилаца на челу са Рудолфом Сланским, одржан у Прагу новембра 1952. године. Лондон је један од тројице преживелих од четр“ наесторице којума је тада суђено.
Њеетова књига је објављена КОД.
нас, а својевремено је штампана и у Чехословачкој. Најпре је Гав рас потписао утовор да овај филм сними у француско-чехословачкој копродукцији, али је то касније постало немогуће. У писању сце. нарија учествовао је и сам Лондон, филм је снимљен у францус ко-италијанској копродукцији, а главну улогу (Артура Лондона) игра Ив Монтан, Гаврас, дакле, ос“ таје веран политичком филму. У интервјуу који је, поводом завршавања новог филма, дао Жерару Ланглоау, он је изјавио да сматра да је филм адекватно сред. ство за борбу против друштвеног, правног, политичког и полицијског механизма, мада телевизија има, преимућство над филмом у томе што може много брже да реагује на догађаје, У односу на „грчки случај" у филму „З", „Признање" је идејно значајнији филм, јер показује како тај механизам може доћи изнутра, из уверења људи, који, на основу своје вере, у извесним околностима постају инструмент механизма. Гаврас се
Ив МОНТАН У ФИЛМУ „ПРИЗНАЊЕ"
својим новим филмом бори. против могућности да се понове такви процеси као што је био Прашки процес. А мислећи већ сада на следећи филм, он изјављује да ће то, можда, бити филм о Париској комуни, јер је то био догађај у
коме су настале клице политичких _
опредељења читаве наше епохе.
Филм о Петру | Петровићу
Књижевник Чедо Вуковић и позоришни редитељ Никола Вавић обављају посљедње припреме за екранизацију чувених „Порука" митрополита црноторскот Петра 1 Петровића — Његоша, оца првог писаног „Законика“ код нас и ис: коријенитеља крвне „освете међу црногорским племенима. За сада је познат само један продуцент Филмски студио из Титопрада. У
" току су преговори са неким рад:
ним организацијама које би требало да'уложе извјесна оредства за екранизацију овог занимљивог подухвата, а преговара се и са филмским студијем „Довженко" из Кијева који би учествовао У снимању. Филм ће режирати Ни кола Вавић (Ј. Д.)
Додељене награде из фонда Исидоре (Секулић
Жири 'у саставу др Милош И. Бандић, Томислав Богавац, Драган М. Јеремић (председник жи-
рија), Велимир Лукић, др Предраг Палавестра, Раша Попов,
Борђе Радишић и др Тоде Чолак (одсутан је био Данило Киш), о/мучио је да награду „Исидора Секулић" за 1969, годину, коју је основала _ Окупштина _ општине Савски венац, а даје је пародни универзитет „Веселин " Маслеша", додели Вити Марковићу за збирку песама „Пакао“, Мирославу Јосићу Виштњићу за збирку при“ поведака „Лепа Јелена" и Богдану А. Поповићу за критичко-есејисти“ чке текстове о проблемима модерне поезије, објављене у часописи“ ма „Књижевност" и „Савременик", као и у „Књижевним новинама".
Казимјеж Дејмек постаје београдеки редитељ
Један од пајвећих пољских позоришних редитеља Казимјеж Дејмек, о коме се много писало поводом извођења Мицкијевичевог дела „Задушпице" у варшавском Народном позоришту, одлучио је да се настани у Београду. Ових дана он је потписао двогодишњи ангажман са Југословенским драм» ским позориштем и У идућој по"зоришној сезони ће режирати две представе у овом_ позоришту и једну представу у Српском народ ном позоришту у Новом Саду, Осим тога, Дејмек ће повремено тостовати по у иностранству; ре“ жираће једно дело у Пиколо-театру у Милану и једно у Бургтеатру у Бечу.
.
Тринаеете Змајеве дечје игре
Традиционалне, тринаесте Змајеве дечје игре у Новом Саду, ко. је сваке године окупљају писце, критичаре, _ уреднике, издаваче, интерпретаторе, _илустраторе и пропагаторе књижевности за децу свих наших народа и народности, одржаће се 11, 12 им 13. јуна у Сремској Каменици и Новом Саду. Одлуком Савета, овогодишње Змајеве игре отвориће Бранко ћопић, док ће учесници Игара, по сле прошлогодишње интерпретаци је Стеве Жигона, имати могућно“ сти да ове тодине на Змајевом гробу, чују Светле гробове у ин. терпретацији Љубе Тадића. На трибини Змајевих игара водиће се разговор о књижевном делу и лпчности Тонета Селишкара, као по књижевној | продукцији за децу последњих година. Такође, пред» виђен је већи број пратећих манифестација, позоришних предста ва, књижевних вечери 1, рецитала. Управо се разматра профил награде Змајевих игара, посвећене авангардном доприносу у на шој књижевности за децу, као и њеној пропаганди.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2