Književne novine

КУЛТУРА У СВЕТУ

Ф. Р. ЛИВИС

ЛИВИС: ЗА ИЛИ ПРОТИВ

ДОК ПОЗНАВАОЦИ енглеског језика и књижевности код нас тек од скора поклањају извесну пажњу често оспораваној личности критичара Ф. Р. Ливиса, дотле се по факултетским кулоарима Кембриџа, Оксфорда, Лондона, Лидза, Нотингама, Екситера и другим фниверзитетским _ центрима већ

више од три деценије воде жучне дискусије између такозваних „ли-

висоваца“ и „анти-ливисоваца“ (који се јављају чак и у Америци, као, на пример, Вилбер Скот у чијој је књизи „Пет приступа књижевној критици“ извршена веома прегледна систематизација савремене англосаксонске критике). У савременој англосаксонској критици постоји неколико критичких метода: етичка (Арнолд, |Елиот, Ливис), психолошка (Кенет Берк, Симон О Лесер), архетипска (Гилберт Мареј, Лесли Фидлер), ! социолошка (Џорџ Орвел, Џоузеф "Вуд Крач) и формалистичка (Џејмс Смит и Блдер Олсон).

У својим основним критичким ставовима Ливис се угледа на Метју Арнолда, пиовира етичке методе у савременој енглеској критици. Њега Ливис назива „ретким и великим генијем“. Арнолд истиче важност анализе књижевног текста као и потребу једноставног и непосредног начина изражавања. У томе се огледа савременост његових критичких идеја: добар критичар је, по Арнолдовом схватању, човек који се одликује живом интелектуалном радозналошћу. Његова основна улога је да непристрасно доноси критичке оцене и да указује на најбоља уметничка дела истовремено од. ређујући њихово место и значај у историји књижевности. Арнолд своју концепцију уметности 38 снива на ставу да је „литература критика живота“, што значи да уметничко дело треба да верно одражава живот у свим његовим позитивним и негативним видовима. Ако литература није само форма или бекство од живота већ његово активно прихватање и његова афирмација, онда се она не може предавати апстрактно или историјско-фактографски, него се мора саопштавати као доживљено искуство. Уметник који не живи

пуним животом због тога што штеди своју евергију за стварање уметничких дела, нема заправо шта да саопшти. Он преноси искуство из друге руке лишено пра'вих животних сокова (Ливис упућује читаоца на поједине пасусе

А. Х. Лоренсовог романа „Дуга“ ·

у којима се осећају непрестани откуцаји била живота). То је исто што и прижељкивати велику љубав и писати о њој а не моћи је доживети. Или читати путописе, · а никада не боравити у разним земљама п упознати њене људе. Значи, по Ливисовом мишљењу, оно што је најдратоценије у књижевној критици је наша лична реакција на уметничко дело јер „нема јаловијег учења од оног ко. је се завр:мава само учењем о ли. тератури. Ако је књижевност вредна изучавања, онда тестирање њених својстава подразумева способност пнтелигентног читања;

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

обим те способности нагомилавање знања представља непотребно оптерећење“ (Ф. Р. Ливис, „Образовање и универзитет“).

Етички приступ литератури под разумева да је она истовремено и морална савест човечанства. Зато је Ливис, заједно са групом својих студената, постдипломаца и доктораната 1932. године покренуо часопис »зстинпу« који је редовно излазио У ембриџу од 1953. године. Реч зетиНпу на енглеском значи испитивање, истраживање, провера. Према томе, назив часописа има симболичко значење, он указује на тежњу ка провери литерарних, друштвених и моралних _ вредности појединих дела светске и, посебно, енглеске књижевности.

Иако политички поборник такозване не ангажованости“, залажући се за слободу избора и апсолутни интегритет личности, Ливис већ 1934. тодине у уводном чланку

часописа »ЗзстиЧпу« упозорава на опасност која прети човечанству од фашизма. Насупрот Елиотовом католичанству и његовим догма тичним ставовима, Ливис гласа за „заједничку цивилизацију и позитивну културу“ без обзира на по стојеће разлике у религији, националности, политичким 'убеђењима или раси. Он у име принципа живота одбацује принцип смрти и заједно са својим сарадницима тражи прогресивна решења. У тој потрази за правим етичким вредностима ливисовци истичу интелектуално поштење, искрено и спонтано реаговање на садашњу друштвено-историјску и културву ситуацију као што је то изражено у збирци есеја „Заједничко тражење“ (»Тће Сопштоп Ригзшк). Сарадници Ливисовог часописа били су директно укључени у савремена књижевна збивања и најчешће критички приказивали дела која су управо изашла из штампе. Али су исто тако настојали да очувају и оживе позитивне вредности прошлости у име континуитета и критичког сагледавања развојне линије појединих књижевних родова. Тако су, на пример, пре рата објављивали чланке о Корнеју и Расину, и меБу првима у Енглеској у послератним данима, приказали дела Сартра и Камија.

Занимљиво је истаћи да Ливис спада у оне ретке критичаре чије је учење продрло у гимназије и средње школе. У свом делу „Образовање и универзитет“ он указује на потребу темељне реорганизације наставе књижевности и на значајну улоту универзитета у тој реформи. У одабирању књижевних текстова Ливис је искључив и строго селективан. Бори се против шунда и медиокритета, а У настави, као и у својим критичким студијама, тежиште ставља на само књижевно дело и користи се опширним илустрацијама релевантних текстова. Он даје предност ономе што академски ум у хуманистичким наукама мрзи: „креативном поигравању стварним мишљењима — непатвореним личним мишљењима ангажованих умова који потпуно живе у са дашњем тренутку“.

Ливис је извршио ревалоризацију великог дела енглеске књижевности. Открио је нова значе. ња у поезији и уочио песнике као што су Т. С." Елиот и Езра Паунд у време када још нису били ни толико познати нити опште прихваћени. | '

неопредељен, „неангажова-

У процени вредности енглеског

романа Ливис иде још даље. Полазећи од модерног сензибилитета он је извршио неку врсту књижевне револуције. У своју књигу „Велика традипија“ (»Тће Отеа: +гадШоп«, 1948), уврстио је само Џејн Остин, Џорџ Елиот, Хенрија Џејмса и МЏоузефа Конрада, Као наставак „Велике традиције" 1955. године излази Ливисово, можда најсмелије дело „А. Х. Лоренс: романсијер“ (»р. Н. Тамтепсе: Моуећзће).

Писци који су ушли У „Велику традицију“ (која уз књигу о Д. Х. Лоренсу представља изванредну илустрацију Ливисовог критичког поступка и, још више, свеобухватну анализу четворице великих енглеских књижевника) имају извесне зајелничке особине: изражен смисао за конкретно и интензивно доживљавање живота. Изузетна способност да остану верни животу и реалности, да разликују истину од привида указује на несвакидашњу интелигенцију тих књижевника. Њихова тежња огледа се у настојању да дефинишу самим себе, тао и свет у коме живе једини је начин да човек постане етички одговорно друштвено биће. Наведени писци не проналазе само нова средства уметничког изражавања нето откривају и нове мотућности живота. Зато они буде кове наде и пол

стичу ум и тело да се прилатоле_

промени, а да истовремено _спонтано живе у садашњости. Према томе, за велике романсијере жи“ вот представља позитивну снагу и право то је оно на шта Ливис скреће посебну пажњу и што представља главну особеност ње гтовог критичког метол“

Илеана Чура

Нови поглед на енглески класични роман

Ваутопа МаШаглз:

»Тће ЕпоПаћ Моте! Ггот РлсКепо [0 Гамжтепсе«, Сћано апа Мапа 5, 1970.

ДР РЕЈМОНД ВИЛИЈАМС, један од професора енглеске књижевности на универзитету у Кембриџу, недавно је објавио књигу о неким аспектима енглеског романа од половине Х1Х до двадесетих година. овог века, од Дикенса до Д.Х. Лоренса („Енглески роман од Дикенса до Лоренса") Писац је пре свега имао у виду друштвену позадину романа и то је, углавном, одредило његове закључке. Половином ХТХ века у енглеском роману дошло је до веома значајне промене; пре тога, енглески романсијери су за предмет већином узимали збивања у сразмерно малим заједницама као што су села и мали градови, а чаки у тако уским оквирима личности су по правилу потипале из једног о-

· гтраниченог друштвеног слоја —

образованог сеоског племства. МеБутим, Енглеска је четрдесетих година ХТХ века већ била индустријско и урбанизовано друштво, у ствари — прво такво друштво џ“ историји света. Роман је морао реаговати на нова животна искуства, што је за последицу имало појаву нових облика и техничких решења. Најзначајнији представник нове струје био је Дикенс, који се први у историји романа потпуно окренуо градској средини. Пошто је радња смештена у такву средину, наметнули су се не само нови углови за приказивање ликова, већ и читав свет потпуно нових романескних личности. Никада раније тај књижевни род није морао да се бави појединцима из масе, или масом као таквом. Сем тога, у роман су сада први пут хтили „странци“. Док се радња збивала у малим заједницама, већина ликова се међусобно, посредно или непосредно, познавала; град је средина у којој живи мноштво људи са којима је човек свакодневно у врло блиском додиру, а о којима ипак ништа стварно не зна. Роман је морао одразити и ову нову чињеницу друштвеног живота. Дикенсови методи карактеризације и вођења радње пре свега су одраз: једног стваралачког. прилагођавања овим до тада непознатим искуствима. Он људе посматра, споља, као пролазнике на улици: они се мимоилазе, сударају, или понекад једни друтима препречују пут. У новој рома нескној школи ликови се преносе драматичније, и не више — као некада — изнутра. (За такав при. ступ ће доћи време, али тек пошто друштвени развој који је за Дикенса био нов достигне фазу у којој ће деловати као елемент отуЂења.) Дикенсови заплети, исто тако, у ствари су само одраз начина на које се суштински разрешавају односи међу личностима. Аутор открива и показује нити једне дубље хуманости која меЂусобно повезује његове ликове.

Дикенсов историјски значај је, дакле, у томе што он своје романе заснива на новој, урбаној и популарној култури. Међутим, други преломни тренутак у развоју енглеског романа, по мишљењу професора Вилијамса, наступио је са променом односа такозваног образованог романсијера (као добар пример би се могла узети Морџ Елиот) према „обичном животу" широких народних слојева, било у граду или на селу. Ту аутор подразумева онај тип књижевних ди кова који немају образовања и културе, а које романсијери сада, половином Х1Х века, први пут озбиљно узимају. Односи између говора образованог и необразованот света, између „образованог“ и припростог, традиционалног начина мишљења, врло су компликовани. То често има за последицу да су романи Џорџ Елиот изузетно тешки за читање: она. покушава да сопственим, _ високообразованим начином мишљења објасни и пре несе начин мишљења припадника оних друштвених слојева за које се сада први пут јавило интересовање. Напредак у том правшцу осетио се већ крајем ХТА века, када се у Хардијевим романима може назрети ближе идентификовање аутора са ликовима из нижих друштвених слојева; као пример може послужити лик Тесе из романа „Теса од Д' Мрбервилових".

Професор Вилијамс долази. до закључка да криза равнотеже из међу предмета и изражајних срелстава у енглеском роману ни да. нас није потпуно превазиђена. Њему је у крајњој линији стало да постави хипотезу према којој споменуте врсте друштвених промена (измена облика друштвених заједница и у вези с тим измена начина на. који се људи саглелавају и. књижевно „мере") прел: стављају непосрелни и основни уз рок промена у облику прозних књижевних творевина.

Владета Јанковић

. Е.М. ФОРСТЕР

Е. М. Форетер

- крај једне епохе

ПОЧЕТКОМ јуна, у 91-ој години, умро је последњи представник читаве једне епохе у енглеској књижевности и њен несумњиви класик — Едвард Морган Форстер. Форстеров живот и књижевна делатност необични су, ако ни по чему другом, оно свакако по томе што он за последњих 46 тодина живота није написао ниједан роман, па чак ни причу; како се неко згодно изразио — његов углед је растао са сваком књигом коју није написао. Форстерове идеје, међутим, а нарочито једна карактеристична варијанта агностичког хуманизма, врло су блиске савременом менталитету, упркос томе што је енглеска либерална традипија (чији су оне производ) давно нетрагом ишчезла.

Форстер је рођен 1879. године, и према томе је нешто старији и од Џојса и од ДА. Х. Лоренса. У његовој природи од младости су се сукобљавали моралиста и уметник; уметник је претегао на студијама у Кембриџу, где је Форстер постао члан једног ексклаузивног круга младих бриљантних интелектуалаца — либерала; неки од њих су касније наставили да се окупљају у оквиру познатије „Баумсбери групе", чији су чланови — поред осталих — били Вирџинија Вулф и Т. С. Елиот. Форстерова књижевна делатност могла би се поделити на две фазе. У првој, која је трајала десетак година, настала су четири од његових пет романа: „Најдуже путовање" (Тће Гопсгезћ Јошгпеу), „Где се анђели боје да кроче" (Мћеге Апсеј5 Реаг 10 Тћгеад), „Соба са погледом“ (А Воотл МИЋ а Млеху), и „Хауардов крај“ (Номага5

»Пирамида« В. Голдинга

Ма Шат боја: »Тће Ругаш! « РЕађег апа Еађег Гопдоп, 1967.

ВИЛИЈЕМ ГОЛДИНГ је познат као писац алегоријске имагинације, у чијим је књигама снажно присутна дидактична намера. Све његове књиге (Господар мува, Наследници, Пинчер Мартин, Слободан пад) биле су верне таквом опредељењу. Роман „Пирамида" објављен 1967. године, потпуно је друкчији од његових ранијих дела. Ово дело нема форму басне, потпуно је лишено алегоријских импликација. а радња се не дешава у далеком и поједностављеном свету. „Пирамида“ припада једној другој, много богатијој и свакодневнијој, традицији енглеске прозе: то је једноставан, реалистички роман о животу у малом провинцијском градићу, у којем главни јунак расте, сазрева и напушта га да би се, једног дана, поново у њега вратио.

Роман чине три засебне епизоде у животу главног јунака, Оливера, сина провинцијског апотека ра, а 1920. и 1940. су граничне године којима је омеђено трајање (условно речено) радње. У првој епизоди Оливер открива секс, дружећи се са Еви Бабакомб кћерком градског добошара; друга епизода је; посвећена припремању _ фарсичне·. аматерске

представе градског оперског, УАРУ- .

жења. у којој Оливер учествује против своје воље; у трећој епизоди главни јунак, већ зрео човек, долази након дужег времена У свој грал и сећа се уседелице КОД које је учио музику.

Мако између епизода постоји извесна повезаност, остварена помогу личности п амбијента, структура књиге је доста лабав:. О. сновни обједињујући елемент 1е

Епа). Кажу да је сам писац највише полагао на ову последњу књиту, чији су предмет класне и имовинске разлике у енглеском АРУштву са почетка овог века; као неки мисаони Голсворти, Форстер је ту покушао да, прикаже јаз између „уметнички и „пословно настројених припадника једне породице из више средње класе. ФРорстерови романи су били веома читани и много чиме подсећају на дела Џејн Остин — нарочито бритком иронијом и извессним снажним осећањем за комику друштвених ситуација. ,

осле тог првог низа романа, Форстер 15 година није ништа написао. У два маха је боравио У Индији, а светски рат је провео у Александрији, радећи у Црвеном крсту. Те године су очигледно 0 тромно прошириле домет његовог личног и уметничког искуства; некада прави добри Бак правог доброг енглеског колеџа, Форстер је сада развио дубоко разумевање за живот и филозофију Истока, док га је уробено осећање праведности и елементарне хуманости одредило као непријатеља основних принципа британског империјализма. Исход „читавог овог развоја обелоданио се у виду романа „Путовање у Индију" (А Раззаре 10 Тифја), који многи озбиљни критичари сматрају највећим енглеским "романом двадесетог века. Могло би се рећи да је ту, први пут у једном књижевном делу, стварно покренут проблем расизма. Форстерова порука, исказана. још у време када је независност ЧАндије била само слабашна мотућност, гласила је да се Исток и Запад могу међусобно разумети тек пошто заувек буду отклоњене последице освајања и експлоатације. На општијем нивоу, Форстеров роман представља — по речима једног критичара — „један од најозбиљнијих модерних напора да се напише мит нашега доба".

После „Путовања у Индију" Форстер је као стваралац коначно пресушио. Захваљујући једном наследству, налазио се у срећном положају да не мора да пише да би живео, У ствари, зна се да је завршио један обиман роман о проблемима хомосексуалности, али се никад није одлучио да га објави. Писац као да је осећао да се свет у који је он био проникао распада око њега, и мудро се уз држао да не говори о ономе што не схвата. Ипак, није био потпуно пеактиван: објавио је преко 400 чланака, биографија, критичких есеја, сећања, либрета, па чак и један туристички водич. У неколико махова је иступио у јавности и то са ретким ауторитетом, онаквим какав могу имати једино они што говоре ретко. Доследан својим либералним уверењима, 1946. је, на конгресу ПЕН клуба, устао против црне листе писаца који су за време рата сарађивали са непријатељем. Последње тодине је провео у Кембриџу, где су читаве генерације студената са страхопоштовањем гледале у њему живу књижевну историју.

Владета Јанковић

тема наговештена у епиграфу „Ако си међу људима створи љубав за себе, почетак и крај срца". У свакој епизоди насликан је Оливеров однос са личношћу којој је љубав потребна и која је тражи: то је најпре. страсна и растусна Еви, потом господин Де Треси, мекушни организатор музичке представе, и на крају госпођа Долиш, учитељица музике. Међутим, Оливер је човек промашаја: Ели напушта, искористивши је; Де Тресију се подсмева; на гробу госпође Долиш признаје да му је мило што је умрла. Живећи с људима, он није ништа урадио. Реч је о омиљеној Голдинговој теми која је у „Слободном паду“ или „Пинчеру Мартину" нешто друкчије обликована. У тим романима Голдинт је своју _реалистичку – имагинацију подредио својим алеторичним циљевима; у „Пирамиди“ живот товори сам за себе, својим опорим и горким језиком. |

Склон рационалној концепцији стваралачког процеса, Голдинг је стекао славу писца чије романе одликује висок степен организапије, романсијера који пише ,тешке" књиге. „Тежина“ Голдингове литературе има, међутим, својих спепифичности: његове књиге не говоре о тешким идејама, нити сликају особито сложене лично сти. Оно што оне говоре о устројству света није ни нарочито ново, ни нарочито дубоко, ни нарочито модерно. _ Међутим, брижљива структурираност Голдинтових књи га повећава њихову специфичну тежину и захваљујући тим фор малним квалитетима мит о „не читљивости" и „неразумљивости“ добија у очима јавности квалитет „дубине“ и „филозофичности". Из неверавајући, у овој прилици, са мога себе Голдинг није изпеверио вите циљеве литературе: написао је књигу лишену филозофских ам: биција али препуну свакодневних људских садржаја. Добра препорука да се упозна и ова „друга страна" његове литературе, да се нат читалац после „Госполара мува" и „Пинчера Мартина" упсз на са „Пирамидом“. ј

Ладислав Нинковић