Književne novine

| листа пати да ал в——————— 4. а литара деде намирница ан рипалитдрраиивиаиеини ввав инв аеина · у виаааен аиавлинивирињавоенивиниаиисд

- негује поезију у којој се мисли

КУЛТУРА У СВЕТУ

Р

Брајан Гленвил

ПРИВРЖЕН и кошчат, Гринберг се јед: ног дана појавио у ложи Јунајтед преса, као најновији Фрименов пријатељ,

Биле су то ране педесете године, кад је још постојала трунка наде да ће једног дана. Фримен бити богат, славан, све оно што је обећавао и што је знао да треба да буде. Љуубазан и самоуверен, са својим шалама, својим „трилби“ шеширом — сад је превалио четрдесету — извештавао је са утакмица за Диспеч; и доводио пријатеље који нису имали право приступа, Међу њима је Гринберг, иако тако тих, био ипак најприметнији. Био је веома висок, непрестано напрегнут, веран дугим, бледомрким, безобличним кишним капутима које је носио као огртач, мрком, високом шеширу који је носио без маште, равно насађен на врху главе, док је Фрименов „трилби" био накривљен. Никад се није смејао. Његове“ очи, ситне п крат-

ковиде иза наочара од корњачине кости,.,

биле су смеђе; очи тужног, старог пса.

Кад је Фримен говорио, он је слушао, као да је слушање рад. Напрегнутост његовог мршавог тела, сам нагиб његове главе, говорили су: ја слушам, погледајте ме; и ви треба да саушате. Касније, кад се постепено опустио, направио је корак даље, прешао је на климање главом; још касније, на одобравајуће мрмљање: „Џо је у праву, знате.“

Могао се видети само на два терена у северном делу Лондона, Јунајтедовом и Роверсовом; можда због тога што Фримена дужност није водила даље, можда зато што је сам осећао пде припада. Јер он сам је сав био Северни Лондон, његова срж; дестилат његових матли, ружних улица, трговачких аркада, сваштарских ду ћана, сумрачних зграда. Било је немогућно замислити га у природи, изузев насред терена; дуталачко традско страшило, Бог зна од чета је живео.

„Ох“, рекао је Фримен, потпуно несвестан знакова све веће независности, првих, слабих наговештаја самоопредељења, „мислим да живи у Стоук Њуинттону. Или на Стемфорд Хилу.“ Чинило се да он, такође, није признавао да Гринберг може да постоји изван новинарске ложе, да може имати амбиција које нису ученичке. „Џо има право. Да слушају Џоа... Џо зна шта је фудбал.“

Кихот и Панча, помислио сам, једног дана, посматрајући их с леђа док су корачали преко сиве пустоши Јунајтедовог паркиралишта, Гринберга како смерно подешава своје дуге, усукане кораке да би их ускладио с краћим, цвркутавим Фри меновим ходом, надносећи се над њим, Па ипак, ко је, кад се боље размисли, био Дон Кихот, а ко. Санчо Панса2 Фри-

'етмен, зацело, не би имао никаквих сумњи;

он је себе посматрао као витеза, „Врхунски фудбалски полемичар наших дана“ звао је себе у рекламном летку за свој пајновији подухват, „Међународне фудбалске програме“.

„Сјајно“, рекао је Гринберг који је У својој другој сезони у новинарској ложи имао више да каже. „Сјајна Џоова. идеја. Неки тип у Риу жели да скупља Арсеналове програме, сад му се пружа прилика.“

Али план је, као и све остало, пропао; друге земље, углавном, нису издавало програме. „Али да, издају!“ узвикнуо је Гринберг, „каква сјајна идеја!“ .

Разговори, које смо водили, одвијали су се на паркиралишту или У малим, преновинарским просторијама код

трпаним с а 1 Роверса или Јунајтеда, уз густи чај који се није могао пити, служен у шољама без

тањирића; уз сендвиче са сиром и месом из конзерви, уз повремену премију од ма“ лог колача. Око нас, други новинари тура“ ди су се и хитали као мишеви ка урни с чајем. Лактови су доводили у опасност шољу чаја, стопала млела туђе прсте; Гринберг се уздизао изнад томиле као ној, Адамова јабучица понгравала му је од осећања. Полако је, дакле, почињао да живи својим животом, мада се то примећивало тек у ретроспективи. Први корак био је што је уопште говорио, следећи, што је товорио кад Фримен није био поред њега, као луткар; мада је Фримен био још готово увек његова тема.

Ипак, дошло је време кад Фримен то више није био; уместо о Фримену, говорио је 0 својим синовцима. Обојица су „имали успеха“, и човеку је падало на памет да не може бити ожењен, да се вечито препустио статусу задивљеног стрица, Један синовац био је „сјајан младић“, седамнаестогодишњак —, „засешће он на стипендију за Кембриџ". Други је био млађи, четрнаестотодишњак, „није студент, никад од њега неће бити студент, него рођени фудбалер. Гледам све његове школске утакмице, суботом ујутро, пре Мел што дођем овамо. Јутрос: какав гол: Е вицом. Желео бих да сте били да видите.

Веран и тул, Фримен га је прихватио

онаквог какав је. Фримен ипшта није при-

мећивао, пастављајући да ин АЦЕ

сине, оплакује 4 еседо говори с ВИ 5 су] своју храу. ости: „А све је

БОЈУ Х оћ ОША своју худу срећу у ПРОША- 7 ође је било утаначено! Посао је био мој! Грин берг је, као остали, имао своју улогу —

НБЕР

улогу хора — у накнаду за шта је утакмицу посматрао бадава. Али Гринберг није био као остали.

Следеће сезоне, његове треће сезоне у новинарској ложи, човек је одједном постао свестан да се он одвезао с ланца. Једног јесењег поподнева на Роверсу појавио се сасвим горе у последњем реду, седећи сам; или, тачније речено, седећи измеЂу два репортера, од којих ни један није био Фримен. Исти шешир неприкладно натакнут на тлаву, трептао је тледајући терен кроз исте наочаре. Збуњен, осврнуо сам се тражећи Фримена и најзад сам га угледао, редове и редове удаљеног, сасвим доле с друге стране пролаза, који је сам по себи био граница. Да ли су се посваЂали, питао сам се2 Да ли је Панчо прочитао Дон Кихота, Кихот се разочарао у Панча2 Али у том случају зашто је Гринберт био још тамо. Годинама, хорови су долазили, бивали искоришћени и одлазили; сменљиви, замењиви.

На полувремену у новинарској соби, тде се пара. од чаја мешала с паром наквашених кишних капута, нису разговарали. Што се Гринберга, усуканог и тупог тиче, то је могло значити све или ништа, али је у томе како је Фримен постављао леђа, стално их окрећући Гринбергу, било нечег што је натовештавало дурновито сазнање да је он ту.

Чинило ми се, док су седмице одмицале а Гринберг се мењао, да је Фримен попримио збуњени изглед Франкенштајна, којег је напустило његово чудовиште.

У следећој фази, Гринберг је постао необично заинтересован за ситне детаље. Била је то кривица, скривена свест о томе да ма како дуго опседао новинарске ложе, нема права. да се ту налази. Управо то, мада је увек био љубазан и стрпљив с млађим новинарима, суморно гостољубив, помажући им да одреде ко је погодио стативу, који је бек избацио лопту изван линије.

Тако је, у овој новој фази, почео да води рачуна о броју присутних, о оним малим комадима картона који после полувремена иду од једног до другог новинара, с исписаним бројем гледалаца. „Јесте ди видели> питао би, окрећући своје забринуто, тужно, мртвачко лице реду иза себе. „Четрдесет пет хиљада и коликог Три-два-три. Хвала“ И, с олакшањем, брижљиво би то записивао у свој протрам. Онда су дошли стрелци, или тачније не толико стрелци колико они који припремају голове, праћени готово тенеалошком ревношћу. „Ко му је додао лопту2" питајући би се окренуло упало лице.

„Аус.“

„Не, не он. Пас пре тога.“

Никад га нисам видео без шешира, ни мантила, чак ни кад је дошло пролеће и депши дани, кад је сунце обасјавало јунајтедово паркиралиште као пустињу, ко“ ја се пресијавала — ако сте шшли низ брдо — с травнатих косина Роверсовот уздигнутог стајања. Да скине шешир, био би ћедав, знао сам; морао би да буде ћелав, а лобања — огромно јаје, испресецано с неколико пустоловних влати. Човек је готово осећао да је он рођен ћелав, да је рођен са шеширом, мада му је испод обода коса расла рундаво равнодушна по врату.

„Мој синовац“ рекао је, једног дана код Роверса, кад сам га срео како се пење жалосном улицом из подземне же лезнице. „Онај сјајни...>“ почех, а затим промених у „Кембриџлија 2“

„Не, не“ рекао је он

„нема од тог ништа до Божића, нема стипендије. “

Онај

друти.

„Фудбалер“ |

„Тачно, Разговарао сам с Џонијем, Вилкинсоном“ То је био менаџер Јунајтеда, тих човек дебелог, црвеног врата који Је седео, неспокојан, у последњем реду дмрек торске ложе, патећи збот сваке трешке, поистовећујући се са сваким ударцем, Из новинарске ложе, тачно иза њега, човек је готово мотао да погоди резултат само ако би погледао његов врат.

„Добро је,“ рекао сам ја. ,

„Заинтересован је. Послаће извидника.

„Изврсно.“ .

Сада је често бивао у новинарској 10 жи кад тамо није било Фримена, натовештавајући потпуну независност, приступ до властите пропуснице. Постајао Је све самоуверенији, није више протезао врат са ивице групе као помирљива. жирафа. Нити је само суделовао; противречио је, прекидао, потпуно нерањив; фрфљао је своје неслагање, изливајући _ изненадне бујице речи. „Да, али није у томе ствар... није... мислим, такав човек, центарфор, он је плаћен да постиже голове. .

Сада је он био Дон Кихот који јуриша на. шиболете, на набеђене лавове из солит стрита. „Шта је с Димоком> викнуо је кад смо једног дана у групи слушали мополог неког лава о недостацима менаџера. Лав се окренуо, спреман да га прождере, али ништа није рекао. Јасно, Гринберга, кост и кожу, нико не би могао да прожлере. Но Нову годину ми је рекао: „Мој

синовац, Рато ме на њега, а ја сам казао. н: ај који ће да, и , | ен" ] Ј МОЖДА У

„Не, не/' рекао је он, „онај сјајни. Кембриџлија, Одлази тамо, Добио је стипендију.“ 5

„дивно, рекао сам ја.

„За науке“ рекао је он. „Природне науке. Разредни старешина у школи је товорио да никад нису имали таквог младића. Верујте ми, он ће завршити као један од оних... оних нуклеарних...“

„Физичара,“ чуо сам самог себе како кажем.

„То или оно друго. Ракете“.

„Мора бити да се њиме веома поносите. | „Поносим/“ рекао је он, „поносим“, а ја сам се сетио како се некад поносио Фрименом.

Фримен никада није разговарао с њим, нити о њему и, мада заинтересован, ја нисам могао натерати самога себе да та поменем Фримену, кога су године учиниле више седим а мање живахним, чији су вицеви постали лошији и који се више није хвалисао својим амбицијама. Само сам једном у разговору поменуо Гринбергу Фрименово име, полу експериментално, „Упропастио се“ рекао је Гринберг, немарно промрмљавши,. „Упропастио се, Џо." То је звучало као читуља.

Следећег августа, кад су почеле ноћне утакмице, Гринберг је довео свог синовца, оног сјајног, довео та у новинарску ложу: „Мој синовац; одлази у Кембриџ“. Синовац је био сасвим згодан младић, нежног, пуног лица и коврџаве црне косе; висок, иако не висок као Гринберг. Био је скроман, углађен и изгледао је незбуњен; можда је, током година обећања и испуњења, навикао на стричеву сервилност, „Вас двојица“ рекао је Гринберг, упознајући нас. „Ви имате много заједничког.“ Мљез у новинарској ложи, сада је доводио своје госте. Помислио сам, погрешно и зачуђено, да је точак направио пун круг.

Али нисам имао право. Једног ветровитог поподнева на Јунајтеду, стешњеног између паркираног „бентлија“ и паркиравог „јагуара“, видео сам га у укоченом разговору с једним од Јунајтедових директора; мада су сви његови разговори били укочени. Директор, као сваки Јунајтедов директор, имао је прозаичан, подозрив изглед богатог бакалина, који се нелагодно осећа изван своје безбедне тезге. Гледао је сувоњаву, климаву, брбљиву главу на дугом, танком врату расејаном опрезношћу које је Гринберг изгледао потпуно несвестан.

После шест недеља, кад сам следећи пут био извештач са Јунајтедове утакмице, Гринберг се налазио у директорској ложи, Најпре нисам могао да поверујем, био сам сигуран да сам помешао први ред новинарске са последњим редом директорске ложе. Али нисам. Уска, кошчата рамена. покривена кишним капутом, равнодушни чуперак косе испод шешира — седели су, заиста, у последњем реду директорске ложе пет места испод Џонија Вилкинсона, менаџера, Осврћући се не бих ди угледао кога с ким бих поразговарао о томе, приметио сам, у углу новинарске ложе, Фримена; и он је гледао шешир, сувоњави врат, слабим, рањеним осмехом.

За време утакмице запазио сам да се Гринбергово _ понашање у директорској ложи није изменило; и даље је, кад би пао гол, забринуто 'товорио онима око себе, правећи забелешке у програму, мада се новинарима иза себе није обраћао.

После месец дана поново сам га видео у директорској ложи, његов синовац онај сјајни — био је уз њега. Тада, кад смо се срели, још је био срдачан на свој натегнути, дискретни начин, али било је модулација; наговештавао је да је посвећен у тајне. и

Јануар, са својим маглама и нерешеним утакмицама, чаршавима сиве, тешке кише која је шибала студене стадионе, прешао је у фебруар, па у март, У пролеће, финале купа и завршне ноћне мечеве; терени тамни и без траве, блатњаве утрине с зеленим порубом, Онда, је дошло лето, прекид такмичења, турнеје у ино странству; трансфери, тренинг утакмице; процес правилан као и сама годишња доба.

Јунајтед је отворио ново, првенство утакмицом на свом терену, а ја сам отиштао да извештавам, На паркиралишту ме сусрео Фримен. „Ха-ло, Брајене,. Јеси ли чуо онај о две фризерке Јеврејке>“ Саолушао сам га, покушао да се насмејем и онда угледао Гринберга, како излази из „дајмлера“, потпредседниковог „дајм“ лера“, и даље трапав као ној. У кишном капуту као увек, застао је тренутак на сунцу, насред паркиралишта, буљећи су морно око себе. Па ипак, у положају ап сурднот, мршавог тела, у држању, главе на сувом врату било је нечег што је указивало да он погледом ме тражи људе, него да посматра један нови посед. Тек кад је погледом допро до Фримена, застао је, спустио га и незграпно се окре“ нуо на другу страну. .

„Зар ниси знао>“ упитао је Фримен, док осмо посматрали високу, погнуту фитуру како одлази, с потпредседником, пут слу“ жбеног улаза. Његова десна рука пружи ла ми је програм, мичући палцем по предњој страни корица, и ту, У подножју пирамиде са именима директора, видео сам једно ново име; Л. Б. Грпиберг.

Превео А. Р.

та

ви

Томас, чије песме л броју, спадају ме перације енглеских

Том Ган, Тед Хјуз и Р. С: „Књижевне повине" доносе У ово Ђу најистакнутија имена средње ге! песинка, у ] ТЕД киши, Луперкал) и идеја саопштавају

г о '34 Т Р- ја помоћу прецизних и упечатљивих слика. За МЕ речено да је у енглеску поезију унео осећање кон + Аисане енергије и укроћене снаге. Омиљена тема 5 му животиње, облици певине енергије, преко који

ХЈУЗ (Соко на

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У.

изражава своје снажно осећање живота У његовој 60татој и разноврсној појавности,

Р. С. ТОМАС: (Х леб истише, Не да је до нео цвеће) песник је сложене мисли и осећања и једноставног и јасног језика - Основна тема његове поезије је суморни сељачки живот његовог родног Велса. Саучествујући у људској беспомоћности и слабости,'он пева о човековој борби за веру и доброту у једном несигурном времену.

том ГАН (Моји тужни капегани, о днр) песник је сумрачног, чак меланхолично тона

у чијој се поезији сударају два противречна квалитета

|

његове природе; нервозни, суморни оштри тонови су рове мушке енергије са блатом и меком осећајношћу, Та тензија учинила га је „пајзанимљивијим и најпро. блемскијим песником" међу твеговим савременицима. Склон самонспитивању, он пева о људској самоћи пе избегавајући нежност по сентименталност.

Ентлески романсијер БРАЈАН ГЛАЕНВИА је у литературу ушао преко новинарства. Своје богато искуство спортског репортера обилато корнети У приповеткама и романима, чије су теме најчешће везане за догађаје из спортског живота. Приповетка коју објављујемо штам, пана је 1967. године у априлекој свесци угледног часописа „Лондонски магазин“. Због ограпиченог про:

„ стора доносимо је уз мања скраћења.

МОЈИ СЕТНИ КАПЕТАНИ

Један по један указују се у тами; пар пријатеља, и неколицина. са. именима.

у хисторији, Како доцкан. сину! ал пре но што избледе стоје савршено здружени, сва.

прошлост запљускује их као огртач хаоса. Беху то људи

који, мишљах, живеху само да обнове расипну снагу коју страћише са сваким топлим трчем. Сад далеко, онп ме опомињу.

Истина, онип још нису заустављени, но сад кад су стварно

раздвојени, развејани од слабости, они се повлаче у орбиту

и обрћу са незаинтересованом грубом енергијом, као звезде.

Превео Милан Милишић

Тед Хјуз

МЕДВЕД

уснулом

У огромном широко отвореном, Е планине

оку Медвед је сјај у зеници Спремној да се пробуди

и мнамах усредсреди.

Медвед лепи

Почетак за крај

Лепком од.људских костију У своме сну.

Медвед копа.

У свом сну

Кроз зид Света Човековом бутњамом.

Медвед јег бунар Предубок за светлуцање У којем се вари

Ваш. крик.

Медвед је река У којој људи. сагињући се да пију Виде своја мртва ја.

Медвед спава У краљевству зидова У научини река.

Он је сплавар За земљу мртвих,

Њетова цена је све.

Р. С. Томас ЖАЛИМ

Драга родитељи,

Опраштам вам свој живот, Зачет у суморном граду, Намера је била добра; Пролазећи сад улицом, Још видим остатке сунца.

Није се то кост искривила; „Давали сте ми довољно хране Да се обнављам.

Тежина духа ме је Повијала, док сам растао.

Није била ваша грешка.

Оно што је требало да продужи, Стрела одапета са окушана лука На окушан циљ, вратило се, Рањавајући се

Питањима која писте поставили.

Превео Душан Пувачић