Književne novine

"на једно једино питање:

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

о изложбама ·

Изложба у Културном центру —

опозиција Тријеналу2 Ми " ; 1 ПО ТРЕЋИ ПУТ сам у прилици да пишем о' изложби : „Неке тенденције београдске уметности", отвореној у Галерији Култур ног центра Београда. Први пут, био је то текст предговора за каталог; други, текст товора за отварање; трећи, овај. Могло би ми се пребацити зашто то чиним и по

трећи пут, у виду овог дневничког прика- ·

за, када сам већ идејни аутор и састав-

љач саме изложбе. Сам нешто урадиш, па

онда сам о себи пишеш. Није згодно, признајем, а није ни лако три пута на ра зличите начине писати о истој ствари: Зато бих ову згоду свакако избегао да ме на то није приморала животна ситуација која се обично назива „последња кап".

не ради се толико о „капи" која пре: вршује нечију осетљивост, колико о симп тому све типичнијем и карактеристичнијем за нашу културну а посебно диковну средину. И можда то више није сама симптом, већ бољка епидемичних размера.

Свакако да преко разних појава и подухвата не треба ћутке прелазити. ПобуЂено и пробуђено интересовање и реаговање весници су живота, разиграна жива у барометру наше равнодушности. Чак је и љутња боља од апатије. Само је пи: тање: каквог је карактера то интересовање2 Да ли оно задире у суштину или се бави потпуно небитним проблемима2 Исто је и са читањем. Знам људе којп доста читају, али када се направи анализа прочитаног стекне се уверење да је за њих било боље да су се шетали по свежем ваздуху А сада да се вратим на крај како бих ститао до почетка.

Управо пре неки дан, а то наводим као непосредан разлог за моје реаговање, човек из струке кога веома поштујем и ценим, упитао ме је при случајном сусрету није ли изложба у Културном центру неки Зајоп дез гећд5е5, нека врста опозиције Тријеналу или нешто томе сли чно. Само то ме је питао а ни речи није рекао шта мисли о самој изложби. И ту је почела ретроспекција, враћање уназад, присећање од прве до последње капи. Интересовање за изложбу „Неке тенденције београдске уметности" постојало је од првог дана. За њу су се распитивали и колеге, и уметници, и представници штам пе, и све то скупа могло би се свести какав је њен однос према Тријеналуг Није важно как

_ва је изложба сама по себи, кад излож-

кар збир резултата или промашаја, ође. да ли има „бојкоташки“ каракИ "на томе би се интересовање за из-

ложбу завршавало. Закључак је да се уз

ње

"роди интересовања за неку изложбу не

налазе „у“ самој изложби, већ у органи-

'зационим проблемима „око“ ње. Судови

се унапред доносе, заузимају ставови и

"деле благослови или анатеме пре нето што

се сама ствар као реализација обелодани. И сва бука око некс изложбе траје до њеног отварања. После настаје не затишје, већ тајац, уместо да је обрнуто.

Колико је добрих изложби прошло пот пуно незапажено а биле су толико захвал не за полемику у размимоилажења и ми:

"шљењима. Али оне су саме собом и сво-

јом примарном материјом биле полемичне, а не пратећим околностима. Или, узмимо најсвежији пример 1У београдског тријенала око кога се узвитлало толико прашине, У центру пажње били су непозвани, а о позванима нико није водио рана. Из једне крајности отишло се у другу, традиционалну инфериорност у од носу на Европу заменили смо лажном супериорношћу према уметности те исте Европе која је ишколовала готово све на ше водеће уметнике пре и после првог свет ског рата, и то позивајући се само на оне које је једна за наше демократске прилике нешто строжија селекција заобишла. Каква ли је тек онда уметности оних позваних 2

Са психолошке стране гледано, слично је и са утакмицама: Публика навија за слабији тим и то је људски разумљиво. Међутим, репрезентација је та која нацији доноси најдрагоценије победе, ловорике којима се касније поноси. А ре презентацију не сачињавају сви играчи прволигашких клубова већ одабрани појединци, што не значи да међу преосталима нема одличних играча или да се због слабости селектора нека од слабијих није незаслужено обрео тамо где му нема места.

Такве „неправде“ пратеће су неминовности свих великих и селективних излож бених манифестација ма где се оне одржавале. Из те неминовности се и родила идеја о овој изложби. Стваралачки распон београдских уметника, нарочито мла Бе генерације, толико је широк и разно. врстан да га ни једна изложба у потпуности не може обухватити: Посебно су

карактеристичне фигуративне тенденциј које се ослањају на фантастично и нах реално, на поетску збиљу и стварност по-

езије. С друге стране, неке појаве су ма ње запажене јер су њихови представници малобројни и неукључени у шире покрете, као, на пример, заступници новог геометризма· Будући да су многобројни или малобројни, нису се сви могли наћи на тријеналској изложби али се зато од ње хових слика, скулптура и графика могла направити добра, једнаковредна, такође селективна и на свој начин репрезентативна изложба, што је и учињено захва: љујући њеним учесницима,

Драгослав Борђевић |

ФЕСТИВАЛИ |

ФИЛМ | А

НА ВИСИНИ РЕНОМЕА | Филмски есеј 0 провинцији

Музичке приредбе на Ду бровачким летњим иг

ОВОГОДИШЊЕ ХХТ Дубровачке летње игре су отворене већ традиционалном све чаношћу: уметници су добили кључеве града и користиће се њима пуних месец и по дана, све до 25. августа, за које ће време извести равно 106 приредби! Број који, вероватно, ни један фестивал у све: не досеже. И то је лепо и похвално.

у свакој прилици Игре треба подржати, без обзира што њихова концепција, најдобронамерније речено, почиње да бива више рутинска но што приличи једном овако значајном фестивалу.

Кад се највећа имена појављују на јед ном фестивалу она онда чине њему част, представљају његов заштитни знак. Понављање, пак, свих осталих, чак и оних изнад осредњих, значи — замор, најбла: же речено. Ове године је то утолико видније, јер је изостао читав ред челних име на, па су, иначе врсни, уметници као што су: Бина Бахаџер, Ловро Матачић, Дубрав ка Томшич, Владимир Ружђак, Загребачки солисти, Театар Либеро из Рима (већ су свуда извели свог „Бесног Роланда“!), Григориј Соколов, Радмила Бакочевић, Шулнард квартет, Филип Антрмон, Љиљана Молнар, Николај Геда, Андре Навара... постали ударна снага фестивала и тако створили реалне шансе за низ других у метника, који својим наступима више ис пуњавају термине него што потврђују европски и светски углед Дубровачких летњих игара. На жалост, заслуге понекад постају — кочница!

Част отварања самог фестивала припа ла је Загребачкој филхармонији са Миланом Хорватом (музички шеф Игара) и атинском пијанисткињом Бином Бахаџер.

Одајући почаст прослави 200-годишњици,

рођења Бетовена, Хорват је направио један избор његових „херојских дела:" Бг монт, Пети клавирски концерт и Пета симфонија.

Напуштајући Држићеву пољану и бирајући место испред кнежевог двора, тамо где је већ изводио „Фигарову женид:

бу", Хорват није нашао бољи простор, по

готову шта само 58 гудача, мада изванредних, нису могли да га савладају. Уз то је, на жалост, један део лимених дувача био постављен скоро испод аркада кнежевог двара, па је тако био у могућности да се „служи" ехом, што је у „тути" ме стима стварало потпуно неједнаке аку-

СЕНА ЈУРИНАЦ И ТОМИСЛАВ НРРАЛИЋ У „ФИДЕЛИЈУ“

па самим тим и утиске.

стичке услове, нијансе биле или

Отуда су све динамичке глуве или презагушене. То се. нарочито осетило у Клавирском концерту, у ком се на моменте имао утисак да солиста свира у једном, лимени дувачи у другом, а гудачи у трећем простору. А кад је салу чајни акустички склад омогућавао стварни суд а извођењу, тада се могло наслутити какво се благо губи:

Бина Бахауер, иако већ у поодмаклим годинама, још увек је изванредна пија нисткиња, која је, мада лирскије но што смо навикли, извела Пети концерт, ту сим фонију са облигатним клавиром, на начин који је у сваком тренутку импоновао и потврђивао њен високи реноме.

Учинио бих неправду ако не бих споменуо феноменалну америчк тимпанист кињу Бани Бич, која се у Петој симфонији, својим чудесним свирањем (а не лу пањем!) толико наметнула да је заслуже но побрала аплаузе као права солисткиња,

Сутрадан се Загребачки гудачки квартет, са својом већ познатом високом професионалношћу, ставио У службу пропагатора хрватске камерне музике, свеједно што су унапред знади да ће се, и за свој реноме и за част хрватске музике, морати борити пред смањеним аудиторијумом. Мора се признати да је. експерименат потпуно успео. програму испуњеном Јарновићем, Одаком, Куљери-

ћем, Славенским и Ружђаком, врхунац вечери било је надахнуто извођење У ћег квартета Крсте Одака, те, У. ствари, свите за гудаче, која је својом аи лом јужњачком лириком' успела да. и ји све присутне, Треба такође одати ти знање и Владимиру Ружђаку, који је со јом магијском личношћу И Ман чи свога гласа допринео успеху Загребач гудачког квартета.

Једна трећина Летњи ма, и ахо бисмо У го] | тражили главни догађај, онда је то, свакако, Бетовенов Фиделио“., Екипа интернационалних 5 листа Хрватског народног казалишта агреб дала је резултат који нико не може оспорити. Ма |

Пре свега избор места "приказивања на јужној страни Држићеве пољане, из међу равних камених

зграда са низом решеткастих прозора — који се тако сјајно визуелно (срећом, и акустички) уклопио у онај затворски амбијенат „Фиделија", да се једва може МИЛИ бољи отворени сценски простор.

Навикли смо (због плоча) да Сену Јуринац сматрамо Моцартовом и Штраусовом дивом, али њена Леонора, коју, уостадом, пева по целом | свету, открила нам је један трансформивани, и глумачки и певачки, уметнички дик који бележи своје врхове не само у великој арији на крају првог чина, већ у|сваком тренутку живљења на сцени. Роко, та једина

здвојна личност у иначе црно-белој схеми.

„Фиделија", постао је у Нералићевој интерпретацији једна тако велика фигура да је претила опасност, поготову да није било Сене Јуринац у насловној улози, да се наметне као носилац целе опере!

Ловро Матачић је магијском сугестивношћу ткао музичке нити Бетовенове партитуре (с оркестром, који, на жалост, није допуштао веће узлете, поготову У дувачком корпусу) није могао да одоли својој познатој слабости — па је био и редитељ! А „Фиделио" се сценски не може изнети само —, аранжирањем. Па ипак, и такав, овај „Фиделио" ће се памтити и требало би га обавезно задржати на репертоару следећих игара.

Ни свесрдно залагање диригента Никше Барезе за оперу Ватрослава Хисинског „Порин", и поред солидних протагониста, нарочито Стојана Стојанова (насловна улога), и поред одличног амбијента (Ревелин), није, највећим делом због неадекватне режије (Владимир Ружђак), оправдало увршћење овог, иначе вредног, дела на репертоар Игара. Манипулација с хором као са луткама, или још боље као са војницима на егзерциру, у жељи да се створе финалне допадљиве слике, толико је била усиљена да је створила чак комичне ефекте. А како је „Порин" скоро „хорска" опера, онда је јасно како су се та стална прегруписавања маса на сцени одражавала на општи утисак.

Споменимо на крају и совјетског виолинисту Михајла Фихтенголза који нам је на концерту са Дубровачким градским оркестром донео једног разнеженог, италијанског Баха (можда с разлогом подвучено порекло инспирације!) и једног строго камерног, али зато дражесног Моцарта.

Слободан Турлаков

Ново разумевање

Наставак са 5. стране

животворење прогресивних људских идеја и начин презентирања тих идеја. У том смислу Погачник је направио велику разлику, велики раскорак између свог приступа и оних који су му претходили, нарочито приступа из Х1Х века, па и раније. Суштинско питање које је покренуло раз лику у приступу грађи јесте поимање писца и његове улоге. У средњем веку, по ЏПогачниковом мишљењу, битну улогу имало је дело; човек као његов стваралац стоји у позадини или је сасвим непознат. Писац ступа напред тек од хуманизма па надаље, мада и касније, чак до ХЛХ века, он стоји у позадини. Такав третман писца показује колико су били компликовани услови и односи у којима се развијала словеначка књижевност, али то показује и велики напор да се превладају све оне

препреке које су спутавале афирмацију

човека као ствараоца.

Погачник је у својој историји посебно инсистирао на разобличавању аскетизма, на сузбијању религиозне догматике и афирмацији високих етичких и естетских принципа. Такав став му је омогућио да афирмише најаутентичније словеначке вредности од Брижинских споменика, преко Томажа Линхарта, Водника и Прешерна до данас. Свака његова књига је целина за себе: у првој обрађује средњи век, реформацију и противреформацију, маниризам и барок; у другој се бави проблемима класицизма и предромантизма; у трећој обрађује класику и романтизам. Примењујући разноврсне методе, њихову слободну комбинацију и широке компаративастичке захвате, Погачник је успео да створи изузетно вредну, комлактну историју књижевности која ће по ширини, дубини, комплексности захвата и смелости с којом врши ревизију, представљати сасвим нову визију словеначке књижевности. Његова „Историја словеначке књижевности“ није без недостатака, али у овако крупним захватима недостаци у детаљима, који се у

„њој јављају, губе свој значај.

Миливоје Марковић

игара је за на.

ИБИ РОМХАЊИ и ЉУБА ТАДИЋ У ФИЛМУ „ЛЕПА ПАРАДА"

НА ВЕСТ да је један филмски дебитант, истина добро познат у свету краткометражног филма, за тему свог првог цело“ вечерњег играног филма изабрао провинцију, могло би се спонтано и с негодова“ њем реаговати: Ево још једног!

Та наша јадна провинција. Ко се све на њу у ово време када сви као да желе статус грађанина света није бацио каменом, ко није покушао да. забије глогов колац у њен тихи, притајени живот сличан умирању. И обично је било — одре ци се географске провинције да би до казао себи и, још чешће другима, како ниси провинцијалац.

Срећом, када је реч о филму „Лепа парада" редитеља Бранка Милошевића овакве реакције биле би не само брзоплете него и погрешне.

Јер редитељ у свом дебију у дугом филмском метру овом чудном, учмалом свету који гњили али не одумире, прилази као категорији вечној, свету који ни је глув на све оне, на изглед судбинске, драматичне догађаје од историјског зна. чаја који потресају тај велики, луди, ду: ди свет, али у исто време својом уздржаном, исконском мудрошћу та провинција чека да се ехо тих далеких догађаја по. вуче у своје несталне изворе и да у старом добру свету све поново крене по,старом добром реду. Или да стане. Провинцији је добро и она заправо не верује да је било коме у том шареном, луцкастом све ту лоше.

Иронишући, интелигентно и посредно. са привидним вредностима те мудрости, ова филмска комедија у којој је присутна поетска ироничност писца дијалога Душана Радовића као и склоност за благу гротеску сценаристе Слободана Божовића, не каменује тај свет општих, ма лих порока са периферије живота. Смејући се провинцији (одједном би ову реч требало стављати под наводнике) аутори не крију свој подсмех оном „великом све» ту", који је, најчешће, у аркадији провинције извор забуна, лажи и неистини-

„тих веровања.

И одједном свет велико-грађана и мало-трађана почиње да се заплиће у исто клупко једног великог неспоразума, а смешно постаје помало гротескно и, ту, негде на дохват, можда не анализе и мисли, него осећања, настањује се сета. Јер, ако паланка јесте туга и за свет је давно речено да је долина суза.

Провинција сања свој сан о великом свету, а у свакодневици грчевито брани свој мир и свој ред. Провинција само привидно признаје супериорност других, али је заљубљена у себе. Њени млади су страшно стари и смешни у својим настојањима да буду млади.

Ова причагесеј о провинцији склопље“ на је као шарени мозаик састављен Од лицидерских колача — непретенциозан, за шарм кича заинтересован, без злобе организован, животно истинит у детаљу и чи так. Иако на изглед само забаван, понегде преоптерећен досетком и репликом која као да је позајмљена из живота дневног вица (бритког али без већег и дужег одјека), филм својом једноставном, мозаичком драматургијом покушава да открије оне најинтересантније полусенке живота који слика.

Мање изразито лоцирана у војвођанску паланку, ова прича о провинцији и њеним људима се лакше и изразитије идентификује за нашу савременост. Благо зањихана између смешног и тужног, она је испуњена неком дискретном, притајеном сетом, неком неидентификованом носталгијом за недостижним и непознатим.

Незаинтересован за неопозивост оце не (похвале или покуде, свеједно), филм супериорно и мирно шета овим светом, бележи га и надграђује без склоности за ексхибицију, без кокетирања са модерним. И немогуће је одолети утиску да су творци филма били на најбољем путу да створе једну од најзанимљивијих филм: ских комедија у нас.

Овој фарсичној комедији треба пок: лонити поверење. И због идућег филма редитеља Бранка Милошевића.

Владислав Урбан

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ