Književne novine

БОРИС ПАСТЕРНАК

Гетепмански врт

Борис Пастернак (1890—1960)

Равнодушно је звезданим бескрајем

Светлуцао пут по окукама свим.

Пут је кружио Маслиновим рајем. Доле је Кедрон протицо под њим.“

Кидо се брег од своје половине И Млечни пут је почињо по том. Ко да су хтеле сребрне маслине

Да закораче у даљ ваздухом.

Би врт на крају, посед непознати. Ученицима, крај зида, он тад Прослови: „Душа самртнички пати. Ту останите и бдите одсад".

Без противљења он се одрекао (Ко да у зајам доби ствари те) Од чудотворства, свемоћи — и као Смртници, беше налик на нас све.

Наличила је ноћна даљ на оне Пределе што су ко нестваран крај. Би ненасељен простор васионе. Место за живот беше тек врт тај.

И гледајући у мрак провалије Без почетака и краја ма ког

— Да чаша смрти мине што скорије —

У зноју, оца молио је свог.

Молитвом замор ублаживши, зађе Иза ограде. И тамо по тлу Баке, дремежом савладане, нађе Где--ог ваљају по ковиљу ту.

Разбудио их: „И вас зоспод створи У дан мој. А ви — ко развучен пласт.

Хора се сина човековог хори, Он се предаје грешнима у власт".

И тек што рече, незнано откуда: Гомила робова и скитница тма,

Мачеви, огњи и испред свих — Јуда

Са лажним пољупцем на уснама.

На главосече Петар мачем креће И једном од њих — уво одсече.

Ал чу: „Гвожђем се спор решити неће.

Врати на место свој мач, човече.

Зар легионе раскриљених снага Мој отац не би послао по насг Развејо би се душманин без трага Не додирнувши на мени ни влас.

Но дође књига живота до стране Која је дража од светиња сто. Збиће се сада речи записане, Амин. Нека се одигра и то.

Ток векова. је, видиш, сличан причи

И може уз пут планути та коб. Ја ћу због њене величине сићи У добровољним мукама у гроб.

А трећег дана дићи ћу се и ја. И ко што реком силази сплав тек: Мени ће на суд, ко низ дереглија, Допловити из тмине век по век".

1957,

Препев Стевана Раичковића

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

> ке,

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

(овјетека научна фантастика

У СССР-у је научна фанатастика по традицији веома популарна, а у последњој деценији она доживљава и невиђени полет. Објављено је на хиљаде домаћих и преведених књига овог жанра, фантастичну литературу публикују многобројни специјализовани часописи, листови и зборници и готово да нема књижевног, научног, забавног или техничког журнала и листа који јој не би поклањао озбиљну пажњу, од којих многи достижу и ви шемилионске тираже.

Фантастика је такође заступљена на телевизији и радију, у позоришту и на филму; она је пред: мет озбиљног разматрања и дискусија на разним симпозијумима и саветовањима, на специјалним литерарним и филозофским вечерима; она се пропагира свим могућим средствима, о њој се пишу научни и докторски радови, те није чудо што се проблемима фантастике посвећују и дугачки ауторитативни написи и у органима ЦК КПСС „Правди" и „Комунисту", у часописима за филозофију и књижевност и у многим издањима Академије наука СССР и других научних установа. Постоје многи клубови и секције љубитеља фантастике, а и писци овог жанра имају своје посебне асоцијације у оквирима својих књижевних организација. Организују се многобројни национални и међународни конкурси за најбоље радове из области белетристике, публицистисликарства, музике, драме и филма.

“ СССР-у се научном фантастиком баве филозофи, инжењери, лекари, геолози, астрономи, социолози, кибернетичари. Совјетска фантастика негује конкретност, а одређени детективски моменти (који преовлађују на Западу) замењени су идејом о „научном проналаску“, што, наравно, не значи да “у њој нема сижеа са детективско-авантуристичким обележјима. Совјети сматрају да научну фантастику не треба сводити на занимљиву науку, нити је претварати у досадну научно-популарну ли. тературу — примаран мора бити човек са својим преокупацијама и проблемима, а не машина. Ако би научно-фантастичне _ идеје биле стопроцентно научне, оне би престале да буду фантастичне.

У савременој совјетској визионарској литератури открива се или је „откривена", уништава се или је „уништена" тајна смрти и бесмртности, „пронађене“ су по себне форме живота на температури од више стотина и више хиљада степени, остварено је претварање мртве материје у живу и вештачко стварање умно високо развијених бића. Успостављени су контакти или се „завирило" у звездане системе и галаксије удаљене од нас милионима светлосних година, упозната су жива бића фантастичних облика и размера (димензија и од по неколико километара), „утврђени" су и „искоришћени" закони опште гравитације, створене су ракете с брзином свтлости, пронађен је универзални језик васионе (линкос), феноменално „паметни“ кибернетички роботи милиметарских размера постали су моћни човекови савезници и саветници који директно уништавају све што омета нормално функционисање људског организма. Гуревич, на пример, прича о једва видљивом роботу који се уноси у људско тело; он сам на лицу места успоставља дијагнозу и врши хируршке захвате, спречава инфаркт срца, уклања тумор на мозгу, чир у стомаку итд. Ова идеја се веома допала водећем со. вјетском кибернетичару Гаушку, који је изјавио да ће њена реализација бити највећи револуционарви подухват човечанства.

У роману „Поларна машта" А. Казанцев предлаже да се за топ љењеи отопљење Арктика и Антарктика искористи колосална енертија _ термонуклеарне реакције, акумулирана у вештачком сунцу потопљеном у води Леденог океана. Ј. и С. Софронов сматрају да је најцелисходније вештачко микросунце инсталирати на 300—500 километара изнад Земље, мењати му по потреби положај и њиме загревати Земљу м друге планете. Истакнути совјетски инжењер С. Григорјев тврди да је идеја о вештачком сунцу остварљива за наредних двадесетак година и да ће она битно утицати на побољшање услова за живот на Земљи. Исто тако као реална могућност схваЋена је и књига Казанцева о својеврсном арктичком подводном ту-

нелу који би спојио Америку и СССР. Подводни тунел би држала џиновска челична ужад, из њега би био одстрањен ваздух, па би ракетни возови јурили скоро космичким брзинама.

О човеку буд ти, каже критичар Корнелије Зељински, може се говорити са становишта знатне промене његове психологије, па чак и физиологије, Рецимо, звучно општење људи (човечан ство се данас служи са око 2500 језика) постаје из године у годину све тежи проблем. Њега покушава да разреши Ј. Долтушин у роману „Чудесни генератор", сугеришући идеју о стварању „трећег сигналног система", помоћу кога би људи разговарали (без речи, непосредно примајући мисли и емоције саговорника. Чувени енглески научник Џон Бернал назвао је Долтушина „новим Кампанелом", јер се реализацијом његове визије будуће човечанство може духовно потпуно разликовати од данашњег. Мисао Долгушина. добила је даљу разраду у „Спонтаном рефлексу" најпопуларнијих писаца совјетске омладине браће Стругацки. Једно од најоригиналнијих творевина визионарске литературе је дело научника А. Дњепрова „Крабови иду по острву“. Неки критичари на Западу тврде да је оно хиперболисана идеја о оружју које се, можда, већ налази у фази разраде. Ма малом острву близу екватора врши се испитивање нових кибернетичких механизама, величине играчке за децу. Њихова намена је да израбују сличне машине. У том циљу први краб прождире делове метала разбацане по земљи, и ствара другог краба, овај се одмах даје на исти посао итд. После четири дана било је неколико хиљада крабова, који су појели сав метал, и тада је отпочело оно најстрашније: крабови су прождирали један другог и поново стварали нове, израђујући у сваком поколењу све већу отпорност. „Ови крабови — каже проналазач — за кратко време могу појести сав метал противника, све тегове тенкове, топове, авионе... За месец дана не би остало ни једно парче метала на читавој земљиној кугли. Сав метал би отишао на репродукцију крабова..." Међу. тим, прва жртва овог Ђаволског проналаска постаје сам проналазач. Тако се замисао људског разума истргла из власти људских руку и почела живети по сопственим законима.

Г. Алтов у роману „Икар и Де дал" прича о проласку космичког брода кроз разређену материју Сунца: Бродови су израђени од нерастопљивог материјала „нејтрита". Иначе совјетски фантасти су се већ преселили из нашег сунче» вогт система и постепено „колонизирају“ Галаксију и Метагалаксију, јер освајање нашег планетног система све више губи карактер егзотике и романтике и прелази у надлежност инжењера, конструктора и космонаута. У роману пермског писца Б. Фраткина „Тајна ас“ тероида 117-03" говори се о звездолету сапланете Лунијаде, из сазвежђа Ловачког Пса. Далеки дошља. ци су, поред осталог, научили да користе гравитациону енергију и да стварају моћна гравитациона поља моћнија од силе која држи Земљу у орбити око Сунца. Лунијађани могу учинити свој брод бестежинским и дозволити да их привлачи или одбија жељени звездани сис тем.

У драматичном роману „Плава Цефеида“ А. Колпаков решава проблем дутотрајне анабиозе чове. ка. Екипа космичког брода упућује се у далеке пределе свемира, док се њихове жене подвргавају успављивању у „Музеју Наде", смештеном у центру града. Жене астронаута уколико су без деце провешће у дубоком сну стотине година, док им се мужеви не врате са путовања фотонским раке тама и не пробуде их из стања анабиозе. Ритуал у „Музеју Наде" побуђује асоцијације на сурове обичаје када је у хумци заједно са мужем сахрањивана и његова жена, убијена за време погребног обреда. У свом делу „Гријада" Колпаков кроз занимљиву фабулу товори о могућности мењања електронске структуре материје, о префињеним процесима претварања живе и мртве материје у елек тронско-мезонски облак и поновно васпостављање ранијег облика. На овај начин жива бића би се могла непрестано регенерисати тшто се подудара с мишљењем научника из Геријатријског института у Кијеву, који тврде да је смрт неприродна појава.

Два милиона светлосних година одвајају нас од Маглине Андромеде, која у много чему подсећа на нашу Галаксију. Да ди ће људска нога икада крочити на неку Од планета тог далеког света. Серија романа совјетског академика И. Јефремова даје потврдни одговор на ово питање, Његова дела мноти су назвали научним расправа. ма, а о њима се заиста расправљало на најпознатијим универзитетима Европе и света, а сам Јефремов је изузетна личност; он се бави филозофијом, астрофизиком, биологијом и палеонтологијом. Радња у романима се догађа пос-

ле 2000 година и служи као сјајна илустрација Ајнштајнове теорије релативитета, по којој се с пове. ћањем брзине смањује протек времена. Ако се летелица креће брзином светлости, онда време престаје да тече.

Човечанство је дубоко закорачило у свемир и населило многа небеска тела наше Галаксије, образовавши уједињену _ заједницу људи Велики Прстен, Из дубине свемира до Великог Прстена допиру сигнали, емитовани у облику неразумљивих симбола. Утврђује се да су ти сигнали послати с џиновског звезданог роја — Маглине Андромеде пре милион и по година, раније но што је код нас наступиле ледено доба'и појавио се човек. Најуспешнији део Јефре. мовљевог дела је упућивање звездолета „Лабуд“ на путовање У правцу Андромеде. Док се та експедиција заврши, због огромне

| удаљености, мерене хиљадама го

дина, на космичком броду једно поколење смењује друго и циљ ће постићи само деца рођена на летелици за време путовања. Тај подвиг се врши у име оних којих још нема, који ће доћи после много векова. За учеснике експедиције на звездолету „Телур" проћи ће три-четири године, а. на Земљи, У исто време — седам столећа. На родну планету они ће се вратити као дошљаци из далеке прошлости, као сенке оживелих предања.

Два совјетска физичара Берн штајн и Новиков прорачунала су да би звездолетом брзине 250 хиљада километара у секунди могло да се дође до Маглине Андромеде за 1,5 милион земаљских година (узимајући у обзир парадокс времена); исто толико би било потребно и за повратак на Земљу. Однос почетне и коначне масе ракете износио би у том случају 2,5 трилиона према 1. Од 2,5 милиона тона почетне масе до Маглине Андромеде би долетео 1 грам. Има ли онда смисла да један академик расправља о таквом путовању или да се заноси таквим путовањем2 Међутим, совјетски астрофизичар Кукаркин каже да Бернштајн и Новиков мисле категоријама нашег времена и да се њихово мишљење не може прихватити као ка. тегорично и вечно.

Људи ће једном, можда, ипак крочити и на Маглину Андромеде.

Бранко Китановић

ЗОЛТАН ЧУКА

Неуморни прегалац

„ВИ, АРАГИ ДРУЖЕ ЧУКА, пружате редак и дивљења достојан пример _ књижевно-преводилачке делатности, која обухвата читаву библиотеку дитерарних дела и до приноси томе да нашу литературу у Вашој земљи упознају." Овим речима је Иво Андрић поздравио Золтана Чуку када је одликован Орденом Југословенске звезде са златним венцем за дугогодишњи плодан рад на упознавању мађарских читалаца с нашим писцима и њиховим делима. Тим поводом је и Домокош Варга, сарадник мађарског литерарног недељника „ т и литература", посетио Золтана Чуку и интервјуисао га. Варга каже, а то можемо да потврдимо и сви ми који смо се с Чуком среди ових дана када је боравио у нашој земљи, да овај неуморни преводилац још _ младалачким _ жаром живи.

Из Варгиног интервјуа видимо, а упућени то и иначе знају, да је Чука у Југославији живео од 1920. до 1933, године, када је и научио наш језик. Већ тада је покренуо, на мађарском језику, антажовани часопис „Пут“, који не само што је окупљао око себе младе авангардисте Војводине, не го је био у тесној вези са српским експресионистичким писцима и сликарима, а и с мађарским на. предним писцима у Бечу и Братислави, Чука спомиње имена Ми лана Дединца, Бошка Токина, Тодора Манојловића и Жарка Ва

сиљевића, о којима каже да су не само сарађивали у „Путу“, већ и лично учествовали на заједничким приређиваним вечерима, на мађарском и српском језику, по разним градовима Војводине. У то време је и Корнел Сентелеки издао збирку српскохрватске поезије на мађарском под насловом „Босиљак". Тада је Чука са Сентелекијем основао и издавао не колико часописа, а ускоро су у следиле и српске књиге у мађарском преводу. Радо се сећа сарад-

ње с Вељком Петровићем и контреса ПЕН-клуба одржаног у Дубровнику 1933. године, на који је било позвано и неколико мађарских писаца из Војводине.

По повратку у Мађарску, а нарочито после ослобођења, и још ближе: у последњих десет гГОДИна, Чука се посветио преводилачком раду са жељом да многе југословенске писце приближи маЂарским читаоцима и тако допри несе зближењу суседних народа, упућених на међусобну сарадњу не само зато што су суседи, већ и зато што су обе земље социјалистичке и теже истом циљу. На том пољу Чука је показао изванредне резултате. Његово досадашње дело обухвата око седамдесет наслова преведених књига не само српских и хрватских него и словеначких и македонских. Овај заиста импозантан број превода показује с каквим се жаром Чука прихватио преношења дела наших писаца на мађарски језик. Његов рад се, међутим, не исцрпљује само у превођењу. Написао је обимну „Историју југословенских књижевности", а осим тога је и познат песник, чији се први том песама појавио равно пре педесет година.

У разговору са Варгом Чука каже да мађарски и југословенски писци могу да уче једни од других, а да то учење треба свакако да пође од правилне критике и тада многа дела суседних писаца не би остала непримећена и несломенута. Крлежа је Чуки писао: „Раду“ јем се што се Ваше илузије, иако полако, ипак остварују. За симпатије доказане према нашој литератури Ви сте часно платили..." Ово часно плаћање односи се на оних пет година Чукиног живота када му није било могуће да остварује свој радни програм, На! крају разговора Чука је изјавио да заиста осећа како се његове илузије остварују. Не само зато што је он сам превео око седамдесет добро изабраних југословен ских дела, већ и зато што је упоредо с његовим радом стасала читава генерација преводилаца на мађарској. страни, а и код југословенских народа. Тај плодан рад доказује да _ наши народи желе да се упознају, а упознавање извесно води међусобном поштовању и зближењу. Он верује да ће „рањено дрво продужити да расте и да се неће сећати својих рана". А на питање: какви су му даљи планови и каквим радовима жели да доведе до кулминације своје животно делог — Чука је одговорио: „Једини план воћке је да доноси плод. Доживотно!"

Ми можемо само да се придружимо жељама овог неуморног амбасадора наше литературе У Мађарској, да доживи остварење свих својих снова,

Александар 5. Поповић

Нове књиге Федерика Гаренје Лорке

У Мадриду је управо објављена јед на збирка Лоркиних текстова, који су досад били мало познати. То су разна предавања, која је велики шпански песник држао у својој земљи и иностранству. Теме су разноврсне: „Канте хондо“, „Архитектура Канте хонда“, „Објашњења Циганског романсера“, „Песничка слика код Гонгоре“, „Дечје успаванке“, „Имагинација, инспирација, евазија“ итд. Готово истовремено Лоркин прија| тељ Рафаел Мартинез Надал је у Оксфорду објавио његову драму „Публика“. Лорка је у тешким часовима грађанског рата поверио свом пријатељу рукопис ове дра: ме и сада се она први пут објављује у целини, Досад су биле познате само њене две сцене, штампане још 1933. године у часопису „Четири ветра“. И једна и друга књига послужиће љубитељима и познаваоцима Лоркиног дела широм света да гл још боље упознају и обогате своја сазнања о њему .