Književne novine
,
|
ЛИКОВНА
Јакопичева ретроспектива
Модерна галерија, Љубљана, 23. У — 5. УП 1970.
НА ПОЧЕТКУ прошлогодишњег прољећа навршило се стотину година од рођења Рихарда Јакопича (12. 4. 1869—21. 4. 1943), једног од најгласовитијих словеначких сликара и организатора ликовног живота Пт етараца. Мада су парцијалне излож-
његових радова у неким мањим словеначким ликовним центрима (Цеље, Мово Место, Словењ Градец) приређене већ у току .прошле године, а недавно и у Марибору, дуго очекивана репрезентативна '· ретроспектива услиједила је са годину дана закашњења. Разлози: с једне стране доста мучно поновно евидентирање бројних Јакопичевих радова (прво је извршено непосредно пред други свјетски рат), а с друге рестаурирање приличног броја њетових уља, нарочито из почетног раздобља, На ОреТАТРЛрАЊУ пуну је годину дана радио Кемал Селмановић.
Као сликар Јакопич био је више од четрдесет година изузетно активно присутан у словеначком ликовном животу. Као први заиста предани организатор ликовног живота у Словенији од 1900, године до првог свјетског рата, он је учинио толико тога да га можемо сматрати полагаоцем темеља и будиоцем-аниматором у тој грани умјетности. Најзаслужнији је што се тиче окупљања словеначких умјетника, њи хове професионалне организације, приреВивања изложби, уопште првих значајних изложби у нас, и код куће и у јужносло-
· венским средиштима (Загреб, Београд, Со-
фија), као и у Бечу, гаје су словеначки импресионисти доживјели прва међународна признања. Изградио је, 1907. године, и познати Јакопичев павиљон, скретао пажњу мјеродавнима на потребу _ оснивања аиковне галерије и приредио прву ретроспективу словеначког ликовног стваралаштва, 1910. године, за раздобље 1830—1910, на којој је било изложено неких 250 радова. Овом приликом треба истаћи и то да је Јакопич био један од најодушевљенијих поборника сурадње међу јужнословенским ликовним умјетницима. У том погледу помало невјероватно звучи тврдња да никад касније, па ни дан-данас, нису постигнути тако интимни, тако пријатељски односи међу „југословенским ликовњацима као у то доба, на почетку овог стољећа. Јакопич је чак намјеравао, на позив из Београда, гдје је у то доба исто почео бујати културни живот, преселити у Београд. У његовој оставштини налази се доста значајне когрозновденције са умјетницима словенског „Јута коју би ваљало и објавити.
Успркос толикој плодности Јакопич је сразмјерно врло ријетко самостално излатао. За живота приредио је свега једну заиста вриједну ретроспективну изложбу, ловодом своје шездесетогодишњице, 1929. године, и то у Љубљани, Исте је године пренешена и у Загреб, гдје је приређена у Умјетничком павиљону на Зрињевцу. Све Ао дана данашњег Јакопичев сликарски опус, са скицама и цртежима готово 2.000 радова, није дефинитивно проучен, па мериторну монографију о њему треба тек написати. И управо је ова садашња љубљанска ретроспектива, у ствари, студијска изложба, приређена између осталог и с намјером да послужи дефинитивном сагледавању значаја и вриједности овог умјегника, као и да потакне некога од мјеродавних на писање коначне, критичне студије о сликару Јакопичу.
Ова љубљанска, тако дуго припремана. Јакопичева ретроспектива окупила је заиста мноштво његових радова, У свему је приказано јавности 355 слика, скица и цртежа, међу којима има и таквих који нису били никад излагани и представљају пуну новост не само за публику, већ и за сладокусце и стручњаке. Ово је, чини ми се, уједно и самостална изложба с најви"ше експоната што ју је иједан словеначки умјетник икад доживео, По Јакопича је врло карактеристична везаност на поједине мотиве којима се умјетник, некад и деценијама, враћао. То су, прије свега, мотиви бреза, грабова, хељде у цвату, ријеке Саве око Шмарне горе, познатих „козолаца" (тј. господарских зграда за сушење сијена и жита у снопљу), па Сунца, Мјесеца, топола, разноразних радова у пољу, даље чувених љубљанских Крижачки и мноштва социјалних мотива и нарочито мртвих природа са разним цвијећем које је Јакопич масовно сликао нарочито у поодмаклим годинама.
Било би заиста потребно да овог тако значајног и плодног сликара који у Словенаца тако рећи није ни оставио изравних ученика, дефинитивно упозна прије свега међународна јавност и критика, Сто: га ваља поздравити намјеру да се садашња љубљанска ретроспектива ускоро пренесе у два најистакнутија свјетска ценгра импресионизма, у Минхен и у Париз, Скрећем пажњу да ће Јакопич, искључиво с радовима из прве, заиста импресионистичке фазе бити богатије заступљен и на изложби југословенског сликарства у пр. ва два деценија овог стољећа што је при: према Музеј савремене умјетности у Бео.
граду. Тоне Потокар
з КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
личиле лаве нивипивенке-о линеарни елита ииа ви и пса сиви сиаенванении- 2 реса ината инв аташеа гинвивилилоиливељиј ние: отпали та иивиа вили пе аеаенимтанесастввенитиавинса је танина звавплитаивиси питати тирани
филм _ Смрт господина Илоа
Поводом филма „Време игре“ Жака Татија
ЈОШ ЈЕ БАСТЕР КИТОН тврдио да се сви добри филмски гегови заснивају на просторно-временским законима и да једна добра комична сцена изискује више математичких прорачуна од неке механичке направе. Филмови Жака Татија, осим тога што потврђују ове Китонове претпоставке, такође показују да велики филмски комичари смештају своје филмске досетке у свет који су претходно сами створили. Татијев комични универзум је близак Китоновом и Чаплиновом и надовезује се на дугу традицију филмске комике која је
К ТА!
1 У ФИЛМУ ,
готово исцрпла све облике смешног. Освежење је дошло из мјузикхола и искуства пантомиме, а све је то допринело да се оствари један стил и креира један лик чијим ће контурама, већ после другог Татијевог филма („Господин Ило на летовању“, 1949), бити приписивана обележја легенде. За разлику од Китона, чији су гегови запањујући спој рационалног и ирационалног и чија комика често поприма фантастичне облике, Татијев свет је реалистичан и препознајемо га са истом лакоћом као и његов стил. Татијева оригиналност, међутим, У век је измицала правој дефиницији и поред поузданих веза са традицијом неме бурлеске Китона и Чаплина. ' Дубинска, структура његове комике и гега је ситуациона колико и карактерна, али не полази од вештачких ситуација као у Мак Сенетовим бурлескама; Тати је представник типично галске традиције смејања у којој добра досетка захтева дисциплину духа и много већу концентрацију гледаочеве пажње него у немим бурлескама.
Као и Марсоова пантомима, Татијева комика се непосредно инспирише Бергсо• новим постулатима из студије „О смеху":
"понављање, обрт, интерференција. По Берг-
сону, елементи животне механике, расејаности и нееластичности чине битне основе теорије смеха, а све их проналазимо У структури Татијевог гега, као и у лику господина Илоа који готово по правилу реггује механички, било да скида шешир некоме у поздрав или хода расклиматано, саплићући се на све стране. Да је Тати по схватању смеха поуздано бергсоновац потврђује и други елеменат његове комике — однос према околини која га окружује. Та чудачки обојена фигура господина Илоа дефинитивно конципирана као стидљиви, али предустретљиви мџентламен са лулом смешна је због своје неспособности да се прилагоди околностима. Ило се судара са њима и изазива обавезни дар-мар, али као и Лаурел и Харди из свих таквих ситуација излази дивотно непромењен и нимало богатији за једно поучно лоше искуство. Илоов аутоматизам у понашању, према томе, бива још више истакнут односом према околини у којој влада апсолутна, конвенција и грађански ред, тако да се његова климава силуета, ход који се састоји из низа чудних саплитања и шармантна пометеност издвајају још снажнијим контрастом. „Време игре“ (1968), међутим, уноси у татијевски универзум битне промене; коефицијент присуства лика господина Илоа знатно опада. Лик показује тенденцију да се изгуби у општем метежу, а дејство на плану структуре гега помера се према свету који окружује Илоа и у коме је он само епизода која ће у следећем филму можда ишчезнути. Мло се губи у св коме се није прилагодио („Мој ујак“, 1958) и који је десет година касније још мање разумљив („Време игре“, 1968) неспретном занесењаку коме су једини пријатељи деца и животиње. У најновијем филму Илоов лик се осиромашује за читав низ особина које су га у прва три филма стављале у центар комичног доживљаја: Тати, очигледно, не жели да створи легенду Од свог јунака када на овом свету постоји толико других ствари и ситуација које су смешне саме по себи, а Ило им сада више присуствује као сведок него као учесник, па чак и умножава своју личност и позајмљује је другима, појављујући се као
" Ило-Енглез, Ило-радник итд.
Пошто је створио свој комични универзум, Ило показује тенденцију да ишчезне из њега, утапајући се у општи топ комичног метежа у стакленим здањима пословних зграда, аеродрому Орлију и новоотвореном ресторану. Готово статиста, он се у дугим статичним тоталима придружује колективној пометњи и више није алфа и омега комичне радње нити главни инспиратор досетки. Он чак више и не ствара за њега карактеристичну збрку, већ постаје и сам жртва замене личности у епизоди са човеком који скупља проспекте на изложби. Од замене до смрти лика води само један корак, а Ило се умножава у више ликова да би лакше нестао из нашег видног поља у корист света који је сам креирао, света довољно фантастичног да му више и није потребан диван, луцкасти џентамен са плаже малог француског приморског места.
Богдан Калафатовић
ФЕСТИВАЛИ
Један успели почетак
Фестивал камерне опере и балета у Осијеку
ОСИЈЕК, једно од наших традиционалних жаришта културе, постао је недавно фестивалски град. Међутим, традиција није ни у овој прилици изневерена: реч је о једном специфичном фестивалу лишеном свег уобичајено спољњег, о фестивалу са изразитим културним садржајем, о фестивалу камерне опере и балета.
Организатор фестивала, који је трајао од 14. до 24. јуна, била је осјечка Опера, управо она која се, под уметничким вођством једне комплексне театарске личности, Драгутина Савина, већ добру деценију највише окренула камерној опери, која је све више присутна у свим оперским центрима света.
"Камерна опера (поготову буфо) одиграла је значајну историјску улогу; њОЈ је, изгледа, и данас — кад се свуда чине на пори на подруштвљавању оперске уметности; кад од те демократизације зависи и њена даља егзистенција — одређена не.мала улога, јер је својом концизношћу, сво-
јом литерарном подлогом (или идејом),
својом изразитом тегтралношћу у позитивном смислу те речи, својом разноврсношћу израза, највише у могућности да освоји и веже за себе и ненавикнуте уши, а то је у овом часу од пресудног значаја. у
Управо та разноврсност израза, та шароликост облика и приступа, нашли су свог одраза и на првом „Аналу коморне опере и балета“. Поред „чистих опера (Бенет: „Наполеон долази, Меноти; „Те, лефон“, Кајли: „Просидба“, Савин: „Трип. че“ — све у извођењу осјечке Опере; Констант: »ре зоцрет« — солисти хорова
француске Радио-телевизије; Курка: „До бри Ка Швејк“ — опера из Марибора; Прошев: „Паучина“ — опера из Скопља)
било је: и својеврсних вокално-инструментално:балетско-постских синтеза, које су својом савременошћу и својом ангажова“
ношћу чиниле онај шармантнији, и некон |
венционалнији део овог специфичног фестивала: Група ЕХа из Будимпеште (предвођена једним виртуозом у звиждању најсериозније музике) с представом „Музички калеидоскоп“; Студио за сувремени плес из Загреба представио се рециталом „Дикови- и плохе“; Група »Агје мјуа« из Трста извела је један сценски колаж у
"два дела (Рраз Глеђезнед и РозЕ зетрЕшт)
у коме је тражена веза између музичког и сценског без радње, веза која постоји „сама по себи“; Ансамбл „Златко Балоковић“ из Загреба извео је у катедрали сценски приказ првог хрватског ораторијума „Пријенос св, Дујма“ који је 1770. написао Сплићанин Јулије Бајамонти; балет из Прага извео је три кратка балета (Букови: „Хирошима“, Јаначек; »Ппиштаје Јенегз«, Недбал: „Недбалиана“). Најзад, на фестивалу је нашла место и новосадска нудо песникиња Каталин Ладик са својим рециталом »Џ!о рагту«,
Фестивал је затворен наступом Македонске опере, која је уместо „Алберта Херинга“ Бенџамина Бритна (због болести протагониста) извела дело савременог македонског композитора Тома Прошева: „Паучина" (Пајажина"). Има у његовој музици општих места, има у њој утицаја свега оног што називамо постпучинијевским (зар само код њега2!), али та музика никад није ван сцене, ни за тренутак није лишена оног што ситуација, атмосфера и синтеза текста, радње и емоције траже!
Свесрдно подржавајући овај први фестивал камерне опере, треба рећи да је он омогућен благодарећи покровитељству
. хемијског комбината „Сапонија“, шпо је
свакако леп пример, утолико лепши што се
"овај колектив обавезао да ће трајно по-
магати одржавање фестивала, чак са. 50%/ учешћа!
Слободан Турлаков
ТЕЛЕВИЗИЈА ј | (ело моје неће даворике ·
ВЕЛИКИ телевизијски мештри воле анкете „округле столове", разговоре са одабраним гледаоцима и — подгрејаване теме, У једној сезони четири до пет пута одигра се пред камерама већ позната пред става под именом „Да ли на тв-програму има много или мало народне музикег". Прво гледаоци доказују да се народна музи-“ ка налази у безначајним количинама на екрану, после чега телевизијски статисти“ чари тврде да те музике има по глави становника више но било које друге. Затим познати и цењени музички стручњаци откривају већ одавно откривену чињеницу: данашња тзв. „прављена" народна песма углавном је кичерска. Закључна реч припада поново телевизији, а њен резиме отприлике гласи: народне музике има на програму и много и мало, она и јесте кич и није кич, мишљење гледалаца биће поштовано и неће бити поштовано — лаку ноћ и хвала на пажњи!
За то исто време, без велике буке, пуних дванаест субота тече на телевизијском програму циклус „СЕЛО МОЈЕ" вероватно оно нај боље, што је наша телевизија остварила од свог постанка: до данас у области емисија посвећених народ ној музици, Кад кажемо „најбоље", онда упорно држимо у сећању стотине тужних покушаја да се ова врста музике, песме и игре презентује као верна копија изанђалих забавно-музичких „ревија". Или, што је још горе, памтимо сва рахитична настојања да се остваре „велики спектакли": накрцани стилизованим преслицама, назови-народним хумором са просипањем бра: шна у саговорниково лице, грчевито залепљеним осмехом фоклораца и њиховим театралним, обавезним тапшањем по раменима... Сећамо се и свих погубних дарова разних летњих и зимских „сабора", бањских и туристичких _ фестивала, избора јагњећих лепотица и фрулашких шампиона — који урагански затрпавају ове наше незаштићене, песме жељне народе својим анти-музичким, анти-постским и анти-нор. малним творевинама _ безобразно крштеним као „нова народна песма!" Нова2 У деведесет одсто случајева, то је музички врло позната варијанта тзв, „слепачке'" песме, старе нешто више од сто педесет година, Народна2 Јесте — ако народ сачињавају групе брзофабрикујућих бизнисмена, способних да за месец дана избаце на тржиште по двадесет до тридесет. нових плоча, Песма Можда, ако у песму · рачунамо простаклуке „дај, само мало дај", „чук-чук-чукне", „обећаше мене мла ду — да ће старом да ме даду", „живот к'о из бајке — волим лепе цуре, девојке и снајке", „мало ја, мало ти, мало мајка твоја — за растанак сви смо криви, љубави моја", „судбо, судбо, шта ти би зашто мене погоди", „кад се цура заситим – ја свираче накитим", „косо моја таласаста — Шумадијо брежуљкаста", „јер маћеха без милости мучи душу моју", „сирочићи тужна писма пишу", „не могу да живим без тебе — Зоки, Зоруле", „Ашиклија Алија, твога ти еснафа — је / ти срцу миАмја Златија ил" Сајфа"! Недостижно даЛеко и од народа и од песме, то је у ства> ри једна џиновска хрпа неукуса, примитивизма и непристојних алузија, Њена „мисаона платформа" увек је иста: жал и чежња за „старим адетом", за старим ме Њуљудским односима. Карактеристична је песма „Модерна си имам жена", у којој се жени горко замера што прави фризуРу, маже уста и шминка очи, што носи сукњу изнад колена и хаљину без рукава! Творца ове „песме" вероватно би задовоЉавала нека патријархална јадница, која љуби мужа у руку, пере ноге свекру и свекрви, а крајња граница њеног погледа : на свет је баштенски капиџик.
Међутим, талентовани сценариста Божидар Пантић, стручни сарадник Добривоје Путник и пре свега редитељ Драгослав Дазић у серији „СЕЛО МОЈЕ" ствоРилим су на телевизији једну нову, потпуно модерну концепцију емисије народних песама и игара, Они су доводили. „екипе" становника из појединих села и крајева, комбинујући њихов програм са изврсно снимљеним филмом о дотичном седлу, са малим међусобним такмичењем извођача и са две-три интерпретације заиста најбољих професионалних солиста и оркестара народне музике — без баналности, без употребе разних златноплочастих „даворикедајке". Добар глемац Драган Зарић претворио се у одличног водитеља, који задржава подједнаку меру присности и поштовања према свим гостима (реткост на нашој телевизији!), Режијски чисто у ритму брзих и логичних промена (емисија. траје свега 30 минута), аутори су нас буквално примамили да пратимо емисију за емисијом, уживајући свакој. Схватили смо узгред м колика је јадовост бескрвних дискусија у разним „телевизијским по штама кад се упореди са живим, маштозвитим уметничким остварењем — које можемо прокоментарисати само једном речеНицОМ: ево такотреба дити! Ра
Берислав Косиер
| |