Književne novine

ДИЈАЛОГ

Апетрактни морал не може да постоји

Разговор с Мешом Селимовићем, вођен у оквиру смотре „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу

ВУК КРЊЕВИЋ:

. Ваше раније књите, књиге које сте написали прије романа „Дервиш п омрт“, имале су изразито меки, лирски тон. Све су оне, међутим, тематски биле везане за садашње вријеме. Међутим, „Дервиш и смрт“ је, по мом мишљењу, _ Ваша најлирскија књига, најличнија, нија, а тематски је помјерена у једно давно доба. Да ли вам је управо та околност омогућила да у роману „Дервиш и смрт“ проговорите још непосредвије пи о твореније2

МЕША СЕЛИМОВИЋ:

ЏМитање је јако тешко, нарочито је тешко писцу да одговара на то јер готово је немогуће објаснити како настаје једна књига им како се она транспонује. Толико има некаквих унутрашњих порива да је тешко открити онај

прави. Ја не кријем, нити имам.

потребе за тим, да је ова књига — књига и о нашем времену и о мени лично, Али, лични доживљај се трансформира, он се толико мијења у човјеку да постаје сам себи сврха, некаква надградња која излази изван мог властитог домена.

Мени је изгледало у прилично дугом животу (на жалост, прилично дугом) да сам дошао до увјерења, читајући документе историјске, да се људски живот, да се људи веома споро мијењају или да се суштина људска готово уопште не мијења. Мијењале су се форме, околности, наши дру,

штвени односи, али оно што је“

човек прави — то остаје увек исто. Љуудска сујета, љубав, страх од смрти, жеља за влашћу, жеља за владањем над другим људима, све оно што запста покреће човјека, никад се не мијења. И мени се чинило да у једној таквој перспективи, спајајући једно далеко вријеме са нашим проблемима отварам једну могућност, једну, ако хоћете, и филозофску димензи ју укојој сам желио да покажем управо тодасуну том далеком вре мену исти проблеми постојали који постоје и данас, Наиме, мени се чини да сви писци пишу једну једину књигу. Ми то кријемо, наравно, али је то сушта истина, а садржај свих књига на свијету, од почетка до данас, јесте — свијет какав јесте и жеља пишчева какав би свијет требало да буде. У ствари то је „Дервиш“, у ствари то је свака књига, у ствари то је свако вријеме и жеља сваког човјека који не прима своје вријеме. Јер, писац не може да прими своје вријеме зато што не пристаје на оно што јесте. Он више воли своје илузије, свој замишљени свијет који се, на жа лост, тешко остварује.

ВУК КРЊЕВИЋ:

Непосредно после изласка романа Ви сте у једном интервјуу у „Политици“ изјавили да у књижевном погледу нисте поштовали никакве норме, нисте размишљаам нити следили познате књижевне категорије него сте себи допу стили да тако рећи организујете хаос и да из пасажа у пасаж мењате начин приповедања од ироничног до исповедно лирског.

Наипме, ја мислим да су Ваше раније књиге биле — ако се гледа литерарно — стилски уједначеније, тј. оне су имале доследно спроведен књижевни проседе, а у „Дервишту", као што сте сами ре кли, Ви сте се препуштали. То ме опет наводи на ону идеју да је „Дервиш“ књига пуне зрелости у којој се све подређује ономе

најангажова- |

што има да се каже, јер зрелост и искуство омогућују да се пише на најефикаснији начин, То одустајање од те литерарне чистоће ја такође сматрам апсолутном ангажованошћу једног писца, Управо је ових дана Хенри Милер дао један интервју у коме каже: „Битно је задати први ударац и онда се ствар одмотава сама Од себе“. — Да ли се то Вама десило са „Дервишем“2

ћ МЕША СЕЛИМОВИБ:

Прво је мени задан ударац па је онда почело да се одмотава у мени — у мојој глави двадесет тодина. Наиме, то непоштовање канона је једна дрскост која не поштује одређени кућни ред. У мојој књизи постоје чисти лирски пасажи, постоји тротеска, постоји низ карикатуралних сцена, постоји психологија, љубавни заплет. Дакле, ја сам покушао да направим једну синтетичну слику свијета онаквог какав јесте. По мом мишљењу свијет не постоји нигдје и никад у чистом облику. За мене је, на примјер, љубавни роман апсурдна ствар. Нигдје не постоји чиста љубав. За мене је. филозофски роман апсурдна ствар, друштвени роман — апсурдна ствар. Могуће је само да буде и љубавни роман и друштвени роман и психолошки роман м не знам ни ја шта све не, јер је све то заједно живот.

У тој свеукупности живота, која и јесте циљ сваке праве књиге, ја видим највећи домет и највећу тешкоћу. Ту, на примјер, ја веома поштујем Томаса Вулфа. Огромно та поштујем управо због тога што је он покушавао немогуће — да сагледа живот у цјелокупности, У овим његовим видовима. Е, ту је. — у мом дјелу је покушај да се та свеобухватност обухвати не само по искуству, него и по проседеу — по формалним поступцима,

ВУК КРЊЕВИЋ:

Ваш роман почиње и развија се, у медитативно-лирском проседеу, и тако се остварује, да би, као што су то неки критичари констатовали, у свом последњем делу прешао у роман шекопировски прецизне акције, у којој падају главе — да тако кажем. Да ли је то намјерно или случајног

МЕША СЕЛИМОВИЋ:

То је намјерно, зато што је роман прилично дуг и ја сам зао штрио са Ја иначе волим јачу фабулу. У мом новом роману та фабула је још јаче изражена — роман се зове „Тврђава“. Чини ми се да је обавеза писца према читаоцу да му веже пажњу једном занимљивијом радњом и да га увуче некако да присуству“ је пишчевој исповести на лакши начин, да није препуштен једној хаотичној материји која се креће без костура, (без колосека, без трачница. Овако, једна мала варка фабуле омогућава мени да екс понирам личности јаче, а читаоцу да се уживљава више, да се иден тификује са личностима тако да помало та фабула личи на обланду око можда им горког лека, То је у овом другом дијелу „Дервиша“ намјерно. Ишло се на појачану акцију.

ВУК КРЊЕВИЋ:

Ја бих дозволио себи да кажем да је то покушај синтезе онога што. је класични роман, роман са фабулом, и модерног романа ко

МЕША СЕЛИМОВИЋ

ји је увек фабулу оклањао у задњи план, У свом есеју. о вашем роману Мухарем Первић је баш то сматрао изневјеравањем модерног романа, али ја мислим да се то може прецизније формулисати као покушај синтезе два ДИспаратна елемента: модерног и класичног у роману. Али оставимо то за даље интерпретације. Ја бих сад да поразговарамо, ако желите, такође о једној Вашој изјави. Многи критичари су тврдили да је „Дервиш и смрт“ у првом реду покушај филозофсколирске интерпретације проблема власти. А Ви сте се у једном интервјуу листу „Свијет“ врло енергично оградили од тога пи ре кли сте да сматрате да је ваш роман првенствено роман о продлему љубави и пријатељства. Да ли бисте на тим релацијама 04 носа према власти и тратању за љубављу у животу нешто објаснили2 МЕША СЕЛИМОВИЋ: Да, има разних интерпретација.

романа. Крклец је рекао да је то изванредна карикатура стаљини-

зма. Ја нисам ишао за тим, мада

мене интересује сваки друштвени феномен, па и феномен власти. Власт је нешто што је прирођено човеку, односно људима који тиме узимају у руке Аладинову лампу п постају веома моћно друштвено средство. Зато је значајно у чијим је рукама та Аладинова лампа, а не какав је тај човек. Власт је од памтивјека до наших дана проблем који се сваком намеће и не може се избећи ни у литератури, као ни у жи воту. Однос појединац- друштво, то је у ствари однос појединац-власт.

Срећом данас смо изашли из оног пернода кад је власт толико доминирала над нама да је манипулисала готово с нашим мислима, сваком нашом акцијом, како је манипулисала после рата, на примјер. Данас смо већ изашли из тог периода, али ипак постоји у разним видовима тај облик власти који нас усмјерава. Према томе, у једном роману као што је „Дервиш и смрт", који означава, заправо зацртава проблем олноса појединца према друштву и то је један од основних проблема. Немогуће је било избјећи проблем власти. Ја, на жалост, не пошту јем сувише власт, крив сам за то, али не могу себи помоћи. Срећом и наша Партија се одриче власти, срећом прокламујемо и одумирање државе па према томе и одумирање власти. Мада, моје је дубоко уверење да ће то одумирање ведма дуго трајати. Према томе, тај феномен власти биће _ присутан још | прилично

· није драстично

дуто. _ Понављам, с Врао — сам срећан што смо данас у тој ери кад власт није толико присутна, манипулативна. Иначе је у роману проблем власти отприлике фиксиран као да се ради о оном времену после рата, другог свјетског рата.

ВУК КРЊЕВИН:

У Вашем роману у дијалогу два главна јунака један од њих каже „да је жељан љубави за све“ а онај други: „ја сам више жељан љубави за одређеног човека . На том односу апстрактне љубави као догме, и конкретне љубави као хуманог односа и пријатељ ства, ви сте саградили однос два значајна лика као што су Нурудин и Хасан. Да ли Ви волите свога тлавнога јунака2 Ви сте њега, у току развоја романа, довели

'из ситуације догматског чистун-

ства до: тога да он постаје директни учесник акције и узима власт у руке а после тога, потпуно срушен, мора чак да изда и свога пријатеља. Да ли Ви волите таквог пониженог човека, човека великог духовног живота и великих духовних љепота»

МЕША СЕЛИМОВИЋ:

Џа ја мислим да је немогуће да писац не воли своје јунаке

| без обзира какви су они. Немогу-

ће је писати о једној личности а да се не идентификујете с њоме, чак и да је најгора. Не моту ући у психологију личности ако се не мдентификујем — чак ако је она убица. У нама увијек постоји толики избор могућности које су неискоришћене да се негдје нагонски узбурка у нама та могућност, та шанса која се онда у неком одређеном расположењу, које се зове инспирација, мада ја у њу не верујем, изражава у могућности једне личности. Према томе, ја њега, Нурудина, разумијем, а то је довољно, Није потребно да ја њега волим. За мене је ова личност моја: човјек који је у дилеми измеЂу проблема својих личних и олштих. Како да се он постави, је ли он дервиш, за мене је то на равно симболично, човек од догме, од чврстог уверења, или је брат. Ако изгуби он ту људску димензију, губи све. Његов морал мора да страда. Ја мислим да апстрактни морал не може да постоји. Ми морамо да будемо хумани прије свега према човјеку с којим живимо, сарађујемо, према жени својој властитој, пре ма свом властитом пријатељу, према човјеку који је близу нас, па онда можемо да проширујемо. Ја не вјерујем много у апстрактни хуманизам и у апстракт ну љубав према свим људима. То је сасвим лако. Од тог до презирања само је корак. Мислим да прави хуманизам, широки хумани зам може да иде само преко нај ближих својих и своје околине и онда тек, не знам колико, мо-

же да се шири.

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум; Филип Давид, Васко Мвановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Богдан А, Поповић, Владимир _Б. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар 'Тимотијевић, Бранимир Шћепановић, Техничко уметничка опрема: Драгомир Димитријевић, Уређивачки одбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Верћеку, др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер, Идејно решење графичке опреме; Богдан Кртшић,. Лист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годншња претплата 30, полугодишња: 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 508-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глае", Београд, Влајковићева 8.

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТ

(едми конгрес социолога у Варни

До пре десетак година марксисти у многим социјалистичким земљама одбацивали су социологију Као. науку потребну поред историјског материјализма, а сада већ настоје да у погледу афирмације и коришћења социолошких знања стану у прве редове. С тим у вези стоји м чињеница да ће се од 14, до 19. септембра у Варни одржати Седми конгрес сопиолота. Очекује се долазак и учешће у раду конгреса око три хиљаде делегата и новинара из осамдесет земаља. У организовању конгреса учествују и највеће бугарске АРжавне и научне институције. Биће прочитано око хиљаду саопштења. Основна тема конгреса је „Савремена и будућа друштва прогноза и социјално планирање" и она има не само научни већ и практични друштвени и политички значај. О овој теми разговараће се на пленарним састанцима, а у појединим секцијама биће разматрани проблеми из свих области социологије: социологије, релитије, уметности, сазнања, породице, рада и организације рада, права, медицине, слободног времена, спорта, масовних комуникација итд. Једна група социолога водиће разговор о теми „Лењин и социологија", а радиће и два округла стола, за којима ће се разматрати питања опште теорије еволуције друштва и механизама савременог друштвеног развоја, као и питања односа између макро и микросоциологије. У оквиру конгреса одржаће се и изложба светске сопиолошхе литературе, изложба _ „Представа о свету у 2.000-о] години" и изложба Међународног комитета за документа цију у друштвеним наукама, с демонстрацијом рада машина ко. јима се обрађују подаци и чувају информације. Од југословенских сопиолога, између осталих, конгре су у Варни присуствоваће др Војин Милић, др Михаило Поповић, др Оливера Бурић, Манојло Броћић и Миодраг Радовановић.

Песме Ризе (трелција

Фолдклориста Халил Кајтази, који се бави и откривањем старих рукописа, недавно је пронашао рукописну збирку песама Ризе Стрелција, написану између два рата на албанском језику. Песме су револуционарног садржаја и посвећене су појединим историјским личностима, а писане су потлавито 1937 — 1938. године. Стрелци је рођен 1904. године у селу Жетовце код Гњилана ин био је службеник у Гњилану и Приштини, а умро је 1947. године. Изгледа да је после ослобођења понудио своју збирку за штампање, али тада није наишао на разуме“ вање, По мишљењу оних који су сада збирку читали, у њој има вредних песама и она ће, у целини, бацити нову светлост на пи: тање традиције албанске књижевности у Југославији,

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ · | - Прта Џоја Ратковић