Književne novine

Нада Ивељић

Водиши

уредан жибош

Водити уредан живот значи прихватити

га уредно раскомадан:

за сваки извор ружу пјев облак

означено колики је њихов рок трајања

па је према томе сватко могао лако израчунати

докле ће му уредан живот уопће требати

Јер што ће му уредан живот кад

истекне вијек ваљаности и поквари

се конзерва меса

олабави чељуст

бљујући одједном сва несувисла

неуредно прикупљена очајавања

без бриге за било кота и било шта

ЗА ЦВАТ ЈЕ ПОТРЕБНО ПРОЉЕЋЕ

Оно што је мирисно и рђаво процвало

у мојој самоћи |

никада није букнуло између два тијела

због тога

што смо нас двије биле једна у другој

док су други увијек само мало свратили

на путу од себе к себи |

У ПРЕДЈЕЛУ СРЦА

Као кад се дигне камен са земље цвијећем и травом обрасле

и мјесто његово

пусто остане

те се види како по њему гтмижу дотад скривени очима

први прни

тако је дијете

устајући с крила

оставило дотад покривени дио • на моме тијелу

на којем сада ништа више не цвате

"већ се види гола земља

у предјелу срца

ЈЕДАН ПОТПУНО ОДРЕБЕН КОЗМЕТИЧКИ САВЈЕТ

Ово мало пудера на образима

покрит ће плијесан

којом вријеме облаже моје мало змијско лиџе

насилу окренуто вјечности

Па ипак нека хуља заврће мој врат у сасвим криву страну

гема сасвим мутноме зрцалу Нема ништа од вјечности срце моје

Ничиме нећемо откупити ни најмањи вишак трајања

МАРТА

Матија те изабрала бољи дио Она је Исусу прала стопала

Косом их брисала

лицем к земљи нагнута

Нитко не зна да ли је чула Ријеч

Сватко зна само да је боље сачувала себе од оне луде

која је опита вином своје крви у Кани

, ђазмитљала о путу тих стопала

о томе камо уопће воде путови

Тупећи у свијет трком бјесомучнице

Попут најтове пијандуре и прељубнице

у Јарку каменована

уптаво испод јабучиног стабла

Нитко није чуо убојите ударце по једру месу

Утврдили нису руку бацача |

Онога без гријеха —

Сватко је тек видио колико се мучила

да би бар нешто спознала

локучила

Била је срамота гледати

колико је патила

Никад се није близу Исусових погу вратила

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ | 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ВЕЧНА СЛАВА

КОНСТАНТИНУ

__ ЊЕГОВАНУ

Борислав Пекић

НАЈПРЕ САМ ИЗЈАВИО да се у овом тужном часу не могу у одавању поште надметати са уваженим ми предтоворником већ и због тога што је посмртно поштовање на какво сам ја као покојников пословни партнер обавезан нешто другачијег кова од почасти које му се указују са других, не презам рећи, конвенипоналних страна. Оно ће, то по. штовање, рекао сам, силом непријатних околности за које ни најмање не одговарам, морати да се потпомогне објашњењем, на летимичан поглед можда некорисним за покојника, али при дубљем понирању у суштину његовог племенитот· позива, заџело пеопходним за очување светле МУ успомене. А то ће се објаштење, са допуштењем тужног скупа, односити на један други позив без којег ни предузимачки ни упола толико хвале не би овде могао да заслужи, односиће ће, дакас, на позив кућевласнички, јер — рекох — ако овај није како ваља, ако је овај за осуду, а малспре се нешто у том жалосном смислу и чуло, како може ва љати оно што му тек служи, што му је подребено, па се, уза све обзире којима се свесрдно придружујем, ипак држи у реду са занатлијском, пројектантском, рачуноводственом, зидарском и настојничком службом кућама. Описати овај позив као најлостојнији позив поседничке класе, јер љу: дима пружа кров, безбедност и осећање индивидуалитета, значи као не мање достојне прогласити и све професије које га прате, мада засад имам у виду само предузимачку. Одбранити овај часни позив ол распрострањеног ми шшљења, коме је и овде долат један глас, и то са стране са које му се кућевласништво није могло надати, одбранити

ИАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

га, кажем, од оптужби да је ћифтински, зар то, господо моја п даме моје, није исто што и предузимаштво, дакле и дратога нам покојника, узети у заштиту пред оптужбама да је служио зеленаштву, среброљубљу им себичним интересима једне асоцијалне котерије2

Над хумком је владала потпуна тишина, само су се капљице кише као срча распрскавале о свилене трбушћиће кишобрана. Сада, с ове удаљености, можда бих и признао да је то био мук пренеражења — беседа зацело није била баш у најповољније оквире смештена, и то је најблаже што се о њој може мислити — онда, међутим, имао сам утисак да је мир обезбеђен пажњом која се посвећује мојим речима, Стога им дадох замаха:

— Ја се, даме п господо, мирне савести обраћам овоме угледном скупу с питањем на које после света имам право: зар међу вама има и једног човек, не мора бити ни послован, који мисли да сам ја своје куће зидао напамет, па да сам их тек током грађења, бруталним осујећивањем и спутавањем предузимачевих способности, како ми је овде не: обазриво пребачено, морао доводити у склад са својим финансијским могућностима2 Ја сам увек знао како и за кога шта подижем! Да, и тестове сам вршио, господо... дабоме, читаве научне анкете пре него што бих. траћењу приступио. Све је увек било узимано у обзир, социјално порекло м солвентност будућих кирајџија, њихов положај у друштву и њихове радне способности. Навике, обичаји, жеље локатора морале су да се у танчине упознају, чак и ако су се те жеље тицале оних најигтимнијих планова о којима се гласно ме товорм, а који су на жалост и најподложнији непредвиђеним поремећајима! Затим, мере и сразмере стана према човеку, критеријуми одмора свију чула, топлотни параметри, однос природног и вештачког осветљења, утицај боја, на молерај мислим, опрема и саобраћај међу просторијама, а да и не спомињем лавовске битке које сам противу администрације морао да водим за такве локације које ће имати најповољнију удаљеност од центара забаве, снабдевања и рада!...

Чини ми се да је то опет био Федор који је ин тервенисао:

— Ма какво је сад то срање, кога ми овде оплакујемо, Арсенија или Константина!

А не, нисам се дао омести, ма кантару је била. моја и Константинова пословна част, бодро сам продужио:

_- И све сам то ја сам морао израчунати, моја госнодо! А од кога сам се могао учити На шта угледати Зар сам се као уважени Хаџи Неимар смео потаји на беговским кућама2 Или на тродељним јужноср ијанским; Или на пречанским са истуреним дворишним крилима; Та ми смо, тужни скупе, водовод увели тек 1892, а електрику једва годину раније! А прва је макадамска коцка у назле сокаке улрађена тек 1886! О армираном бетону све до 1912. није ни помена било, па је зграда Београдске задруте, коју сви хвала боту знате, због подводног терена морала бити фунлпрана твожђћем за стеге, да, господо, гвожћем за стеге, јер нигле округло да се нађе!

Неко ме је отпозади жустро за рукав вукао, склоњен је и кишобран који ми је дотад услужно над главом држан, па ми је киша квасила шешир, а већ ми се примипао и Јаков с јелним Од Константинових црнотравских прелдралника који је по протоколу реч требало да узме после мене. По протоколу, међутим, моје време још не беше истекло, те дајући Јакову знак да о том ограничењу водим рачуна, претох да што пре и у неколико претнантних мисли ститнем до онога што сам о поч, Константину имао да рекнем:

— И када су се породичне: куће по Паризу, Бечу и Њу димпешти купале у злату, сребру, свили, брокату и илеменитом дрвету, господин. је Вујић Јоаким са најискренијим удивљењем писао у свом „Путешествију" како се у јелној, молим лепо, у једној јединој просторији Шабачког конака мотло наићи на „европејске орнаменте и велелепија као што су канаме", ако лобро цитирам, „јелна велика с ручипама столица м лвамаест малих, јелан астал, с јелпим прелепим, белим торе чартпафом, по којему разно", ако сам опет при сећању, „рукама человеческими художествено испословано разнога вида цвеће у теглама намештено стоји, и проча,“ како вели, „друга украшенија"... за која можемо мисАНТИ каква су била! М све што је после тих „велелепија као што је канапе" учињено, и све што је „проча друтих украшенија" испосаовано, све смо ми кућевласници мовали сами да створимо! Кућевласници, даме и господо, кућевласниши и, наравно, њихови предузимачи, међу ко. јима је покојип Константин Његован заузимао челно и..,

— Почасно месло жртве твоје похлепе! — повикао је Федор Његован и ова се отправникова упадипа може. означити као кобни сигнал од којет су догађаји почели да нам се отимају из руку; мебутим, тада још нико од присутних на спроволу, а понајмање атакирани писац ових редова, ни слутити није могао каквом ће се страхотом, каквим предсказањем они завршити.

_- Шта сад ово значи2! — узвикнуо сам згранут Федоровом очигледном намером да ме одгурне са провизорног дашчаног подијума и заузме место за пултом.

— Значи да у тој ствари имам м ја нешто да кажем! -_- таламио је безобразник, потискујући ме телом ол налоња за који сам се бпо ухватио.

— Ја захтевам да се овде придржавамо реда и про

токола!

— А ја захтевам — урлао је Федор већ сасвим окупиравши место за говорнишом — да ми овај човек овде при том је на мене прстом упирао — одговори је ли тачно ла је у време несреће Константин Његован био болестан, а то може његов лекар посведочити, је ли тачно да је у то исто време овај човек овде посетио градилиште на коме је за његов рачун Константин подизао кућу, и да није био задовољан стањем у коме је затекао радове, што опет посведочити може пословођа градилишта, ла ли је тачно...

— Господо! Редари2! То је недостојно! — повикао сам покушавајући да жз Јаковљеву помоћ скинем напасника са подијума.

=— Да ли је тачно, питам овог човека овде, да је право. са градилишта отишао Константиновој кући и тамо тешког, болесника без икаквих обзира према његовом стању напао. да му нехатно, и то злонамерно нехатно, води поверене раове, нашта је измећу њих дошло до жестоке препирке, за коју сви укућани знају, препирке после које је, под притиском маролерских оптужби овога човека овде, Константин Њетован онако у грозници одјурио на градилиште гле та је на скелп ухватила несвестица...

Залармао сам да је то бесрамна клевета и да је до несреће дошло зато што скела по прописима није била утврђена, али Федор је, рвући се са гробарима, једнако понављао да је са скелом све било у реду, него да је Константина спопала несвест од узбуђења којем сам га својим зликовачким насртајем. извргао, и-баш тада деснло се тако да је у међусобном јарању и гурању неко од нас трупом ма" ногом закачио ковчег положен преко ниског катафалка, те се сандук уз штропот низ хумку превалио, а поклопац му спао — никад није установљено како је испало да не буде залемљен — па је мз љубичастог сатенског лежаја, боже ме прости, као пајац из мађионичарске кутије, све до појаса у зарозаном покрову, искочило набрекло Константиново тело, као „да испруженом, у рукавицу прну увученом шаком, између сквашених венаца и трака још једаред иште да додирне земљу којом се толико бавило пре него јој за свакад буде препуштено.

А сада ме ево и на изјашњењу што та Исидору дугујем. С почетка, док сам се премишљао да ли о томе уопште да пишем, па и касније кад сам се одважио, мислио сам да ће бити довољно ако мој коментар, у погледу чињеница прилично веродостојном Федоровом исказу одузме његов криминални смисао: истина беше, наиме, да сам индигниран хаотичним стањем на Јефимијином граАМАНШТУ Константина лосетио, истина беше такође и да сам га због те неподношљиве ситуације оштро напао и да је међу нама дошло до речи — ко зна уосталом којих по реду — али је, кунем се, подла клевета да је га моје визите Константин био тешко болестан. Јесте, у постељи је лежао. И чешто ватре је можда имао. Али то је била банална инфлуенца, на ноћном банку лежала је кутија Бајер аспирина, ментол и хипермангански прашак за испирање грла, а тим лековима, надам се, не лече се опаке бољке. Ако се томе дода и Константинова исполинска телесна снага, па преко ње и кондиција, ласно се увиђа да је стрип био у ствари здрав, у сваком случају бар толико способан да обиђе једно градилиште у суседству ми да се одатле читав врне. Свакојако, ја нисам могао знати да ли се он здравим и осећао, псовке којима је обасуо кад сам му саопштио своје примедбе нису ишле у прилог тој претпоставци, но ко зна, бива то у снажних и здравих људи да се наједаред додру и занемоћају, па не можемо да се начудимо кад у читуљи наиђемо на име човека чијој смо се форми колико јуче дивили. Ко зна, заиста2

А. да си знао, Арсенијез Би ли му говорио о традилишту, би ли му наговестио намеру да раскинеш уговор уколико у најкраћем року градилиште не буде доведено у ред и радови не узму корак са утврђеним терминима> („У последње време нешто се не осећам најбоље", рекао је Константин, а ја сам га упитао: „Онда другога да најмим2" „Ма оздравићу ја!", побунио се, нашта сам огорчено одтоворио: „Не могу ја чекати да ти оздравиш, немам ја ни новаца ни времена за то!") Искрено говорећи, мислим да. би му и тада приговорио, можда бих у формулацијама, болест му имајући у виду, био нешто обазривији, али бих проговорио. Приговорио бих м самртнику када би од њега зависила судбина мојих кућа!

А и она скеда, чему крити, била је како ваља. Према комисијском налазу сви јој завртњи беху на месту, сви држачи и споне чврсти, а пајвани очувани. Да скела је са: свим, сасвим била у реду...