Književne novine

ПОЕЗИЈА НА ДНЕВНОМ РЕДУ.

Девете

„Струшке вечери поезије“

Од 25. до 29. ављуста одржане су девете „Сгрушке вечери поезије", на које ма су, као и раније, учествовали песници не само из Југославије него и из великог броја страних земаља.

Обичај је да се на овој великој песничкој манифестацији песници и критичари састану за округлим столом и расправљају о једној актуелној теми савременог песништва. Озг тодине тема је била „Локална боја и универзално значење поезије“. Желећи да упознају. своје читаоце с неким од најзанимљивијих излагања, на овом симпозијуму, „Књижевне новине" доносе иззоде из реферата Миодрага Павловића, Георгија Старделова, Милана. Комненића, Фазила Дазларџе, Стефана Флуковског, Касија Кулијева, Милана Бурчинова и Франција Загоричника.

На „Струшким вечерима поезије", 1:3међу осталих награда, додељује се и „Златан. венац" за најбољу песму. У конкуренцији равноправно учествују песници из Југославије и иностранства, а жири је састављен од еминентних писаца из разних земаља. Ове године, тек други пут, ову награду добио је један наш. песник: Миодраг Павловић за песму „Кавге", коју овде такође објављујемо.

ЛОКАЛНА БОЈА И УНИВЕРЗАЛНО ЗНАЧЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ

КАКО ПРИСТУПИТИ је било питање пред којим су се налазили многи учесници симпозијума овогодишњих Струшких вечери поезије одржаних од 25. до 29. августа, а управо од тога приступа, чини нам се, зависио је одговор, његова адекватност теми и његова релевантност за нашу и за савре мену критичку и естетичку мисао.

Одмах ваља рећи да је на Симпозијуму преовладавао дух толерантности и поштовања туђег мишљења, без обзира каква је њихова идејна и философска основица и без обзира што су се неки ставови о природи локалног и универзалног у поезији очигледно оштро разликовали и могли представљати естетички маркантне објекте за евентуалне полемичке дијалоге (Геор ги „Старделов, Милан Комненић, Франци Загоричник и Касиј Кулијев из Совјетског Савеза). Што је један такав дијалог ипак изостао, не треба кривити учеснике већ организацију Симпозијума: свако је дошао с готовим, унапред припремљеним текстом и као да се никог није тицало туђе мишљење, па чак ни мишљење које је или симплификовало ову тему или је покушавало да се извесним ортодоксним постулирањем својих схватања наметне као једино исправно (није важно да ли је њихова исходишна позиција марксистичка или помодно-хајдегеровска!). Изузетак је Азиз Мохамед Лахбаби из Алжира, који се једном _успутном репликом осврнуо на нека становишта М. КомнениБа, иако их није добро схватио.

Поред поменутих, на Симпозијуму су своје прилоге прочитали: Миодраг Павао вић, Стефан Фауковски (Пољска), Томе Момировски, ЗитмундА Стоберски (Пољска), Кирил Бујуклијев, Жан Фелан (Францу. ска), Богомил Бузел, Слободан Мицковић,

овој теми2 То

Робер Марто (Француска), Милан Бурчинов, ивој Славичек, Фазил Хусну Даг:

ларпа (Турска), Владо Готовац, Јан Росивске нека Ина Јун Брода (Аустрија), Серж Фошро (Француска) и Божена ебак (Пољска).

Миодраг Друговац

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

и се дуго разговарати о томе шта Пар боја Већ сам појам локал на боја има свуда мало друкчије значење, има сопствену локалну боју.

Можемо и довести у питање саму универзалност: она није никада сасвим универзална, васељенска, Мниверзалн БИј једног песничког исказа у УРАНА ЈаБРКО ва комуникацију само на одре нам бул турним нивоима, са одређеним врем ;

покрива. подручје са сличним историјским

МОК рактновт исказа није никаква га: рантија његове универзалности. ји а

Ипак, они који пишу поезију. рају практичну важност ових пару сор је „ЗНАЈУ да се може песнички пропасти ДР Ву било једно: локалну боју, СУП 554 а ло друго: свеотитост комун пи] паса, тако, знамо да су то две осно а и вредности поезије, узајамно, ; у

зараћене, а да ипак пристају на симбиозу,

на заједнички живот. , 3 Ва у атвервалност је У језику. Докал 1

боја је у језику. Превођење па: а

немогуће; ипак, срећни смо кад с

] ена основја преводи, и уверени смо да њ НЕ

на боја мора пробити језичке и Ло ке баријере. Језик је универзалан кадиЕ узмемо као каталог једног система

КБИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

ва који функционишу међу живим људским трупацијама. Он је најлокалнији у самом облику тих знакова, у њиховој појединачности и прецизности.

Поезија тендира. ка слици. Слика изгледа универзалнија, јер је мање конкретна у свом замишљању него што је то акустична прецизност речи.

Слика тежи ка симболу. Симбол конкретизује једно полуоткровење. Он је и присуство једног сазнања и доказ његове немогућности. Он се приближава идеалу значења, и зато је универзалнији од слике самим тим што хоће нешто да значи, а не да буде само слика, симбол је напретнут, распет, двосмисленостима, неодређеностима, · наговештајима, противречностима. Он хоће да буде и дух и месо у исто време. Његова егзистенција је пуна локалне боје. Сам покушај живота симбола је покушај поезије.

Хниверзалност садржаја једног књижевног дела треба да буде залога њетове свеопште важности, важења, релеванције. Разлог да га читају људи са разних језичких подручја, из разних раздобља. Универзалност је отвореност песничког дела.

Локална боја је, показали смо, пре свега неизбежна. Она је затим неодгонетљиви, недоречени, тајновити део песничког дела, оно што дубоко разликује тематски сродне песничке творевине, оно што чини појединачна уметничка дела неопходним. Локална боја је антисхематичност дела. Она је доказ искуства у том делу, инструмент његове убедљивости.

Добра су песничка дела која имају снажну локалну боју а могу истовремено да универзално комуницирају.

Немогуће је апсолутно локално или национално индивидуализирање песничког дела.

Никада није постојала апсолутна саопштљивост, универзалност песничког дела.

Има данас дела која уопште неће да комуницирају, јер одбијају да имају садржај.

Има их која одбијају сваку топлину А0калне боје.

Можда зато што су уморни и од једног и ОА Аругог.

Има их који желе да им локална боја буде булућност.

Та песничка дела, разуме се, дају само

јоза једну локалну боју својој садашњости, ГЕОРГИ

СТАРДЕЛОВ

„Тема „Локална боја и универзално значење поезије" нема само један уско естетски, него и један шири интелектуални и један, за наше услове, тако рећи ментални аспект. Ово долази отуда што је за ову тему иманентно и нераздељиво везан један од најдубљих и највиолентнијих комплекса од свих које има једна мала европска, посебно једна балканска литература. Зато, ова тема не открива само једну естетску, него, истовремено, и једну историјску релацију. Управо ове две паралелне релације, преко које рефлектирамо тему нашег дијалога, разоткривају ону замрше ну,ону судбинску трауму наше литературе. Без сумње, ова тема за овогодишњи струшки дијалог песника и критичара могла је бити смишљена само у једној малој литератури. Тај факт је врло индикативан. Тако, наша књижевност, наша поезија, у овом тренутку тако рећи уопште и није свесна да, откривајући ову тему и баш њу стављајући на дневни ред разговора, у ствари открива и ставља на дневни ред свој национадни комплекс мале, периферне европске културе. , Занимљиво је да се проанализира управо овај комплекс. Шта одмах уочавамог Овај комплекс је амбивалентан по суштини, као што једна амбиваленција суштински лежи и у оном које сада називамо локална боја и универзално значење. С једне стране, он упућује на неиживљену трауму која се рађа из историјског статуса одређене локалне боје и одређеног регионалног сазвучја — како смо то називали раније у једној малој књижевности у европском књижевном контексту, који се још може назвати комплекс нацисналне и естетске инфериорности; с друге стране је комплекс битиса универзалним значењем, а њега бисмо мотаи назвати и комплекс европске идолатрије. Прва страна овог комплекса водм ка националном изолационизму и националном затварању, друга — ка националној аморфности и естетској деперсонализацији.

У нашој балканској ситуацији ове две стране једног те истог комплекса објективно воде двема тенденцијама: прву бисмо могли назвати евродентричка, односно проевропска, а АРУГУ — балканоцентрична, односно антиевропска. Ове се две тенденције могу веома јарко следити, нарочито у периодима опште националне еманципације и, посебно, у периодима естетске еманципације саме литературе. С обзиром да нису (особито у периоАГ СВОГ колституирања) створиле своја сопствена мерила, своју сопствену књижев ну естетику и критеристику, мале су лутературе _ перманентно биле упућене на Европу. Тако, за евроцентричну струју било је увек доминантно прихватање и реституисање естетичких илеологија и естетичких система европског ранга, што су углавном радили критичари кад су

покушавали да националну књижевност сместе у такозване ' европске токове. За балканоцентричну струју, пак, типичан је њен антиестетизам. Овај тип малих балканских литература није упућен у европске естетичке салоне. И не само. то: Овај тип литературе је против сваког ћег естетичког система европског вида. Јато основни протатонисти балканоцентричне струје нису књижевни критичари него сами непосредни творци, Тако, док у првом типу литературе доминирају системи на рачун живота, у другом доминира живот на рачун система. Интересантно је да се анализира, на пример, стил књижевне критике евроцентричне струје. Тајстилкоји у целости издаје њену суштину без обзира колико се она прикрива, стално цитира европске естетичке и стваралачке ауторитете, на основу чијих схватања о књижевности доказују, афирмишу или негирају матичну литературу. Алберт Халер, на пример, у хрватској литератури порекао је Гундулића да би потврдио Бенедета Крочеа. Нешто слично се десило у савременој македонској поезији са „Јеванђељем по Лукавом Пеји" Славка Јаневског, а такође се нешто слично дешава и данас с најновијом књитом Ганета Тодоровског „Горки гутљаји непремука", којој се желе наметнути неке европске мустре без обзира колико се сама она бори против њих! Тако нас ова струја перманентно упућује на питање: шта односна књига може да открије Европиг Као да је све што се ствара у матичној књижевности предестинирано да дође на поклоњење тој старој и гиздавој дами!

Ово гротескно клањање пред Европом, пред оном Европом о којој Крлежа с правом вели да је гледамо заклану пред нашим очима, не престаје — иако са избледелим интензитетом — већ једно цело сто леће. То и такво колонијално клањање могло се родити само у балканској средини, којој су у кости усађени — управо од те исте Европе у облику аустро-мађарског или англо-француског империјализма простакаук, примитивизам и нецивилизованост. И управо кроз ту политичку и интелектуалну традицију створен је појам балканизам, Сама чињеница, пак, што су балканске литературе биле перманентно или окружене или под снажном доминацијом европских империјалних литература, затим и сама чињеница што смо били дељени и национално класификовани у Версају или Берлину, већ према укусу опет те исте Европе, и, коначно, ако се у том истом Версају и том истом Берлину решавала наша национална судбина, сасвим је јасно зашто је свемоћ Европе на овим меридијанима (била апсолутна: Од тога каква песма да се пише ино чему, какав роман односно антироман, каква драма односно антидрама, преко тога како да се мисли (нпр. фама са структурализмом), па све до тога како се треба облачити, шминкати или фризирати. Наиме, све је то у малим литературама било условљено оним њиховим типичним и тако рећи спонтаним системом имитирања. У овим литературама пи културним срединама уопште, један новозачет или новопечен европски имбецил, био је увек — било као песник, сликар или композитор — на већој цени од једног изворног, аутентичног, овде изникнутог писца.

Зато можемо рећи да један типично европски естетски терор у име онога што данас називамо универзално значење поезије, или уметности, свеједно, опседа мале литературе. То је, наиме, онај тако рећи једини терор у свету који је наметнут без насиља, самонаметнут, који је изведен не од Европе него у њено име од оних интелектуалних духова малих литература, који своју матичну литературу не могу да замисле ако је не сагледају на европском фону, ако је не виде европеизирану. Тај моћни естетски терор, зато што се остваривао на живом ткиву мале литературе, представљао је један својеврстан систем обезличавања аутентичног духа малих литература, негацију оног што данас називамо локална боја...

МИЛАН КОМНЕНИЋ

Творачки субјект је у принципу одступање од норме, од реда који влада У простору под знаком „локално". Песништво се изјашњава за универзалнију митологију, нето што је митологија локалног. М свом инстинкту завичајности поезија и даље усваја потребу за укорењеношћу и на тај начин гради мит о укорењености. Међутим, у тој оклоности поезије да гради чвршће тежиште ваља 'раздвајати локално од завичајног. " Самом природом својом поезија не пристаје на локално, она неће обруче 10калне митологије. Симболичка вредност локалних слика постаје све мања уколико се поезија поверава другим језицима. Цесничка слика и песнички симбол, образовани од предива локалистички, регионално храњење маште, поштоваће пра-

"вила игре паланачки схваћеног реда.

локалној ледини тражиће корен универзалног значења. По начелу локалног ви: Бења песничке бити, поезија мора да не гује мит локалног простора, љубоморно чуваног и неизбежно мумифицираног. По том истом начелу, тежња за универзалношћу и ослобођење од строто идентифи Кованих кота локалне песничке теографије представља јерес и увреду. Универзалност је безљудскост, празно место коме свест тежи као врхунцу себе у јереси. Универзалност је рајска јабука која ће омогућити пакао као своју противност. Искушење универзалног није спас од затворености у мале просторе. Оно је ризик варваризма и ризик естетизантства, ис товремено.

Мит о универзалном, као заблуда да смо се спасли локалног и паланачкот виБења света, укида могућност да се досег. не сама универзалност песничке речи. Тде је онда излаз између две граничне опасности песничког опредељења — између мита о локалном и мита о универзалном 2

Ако се сложимо Ла песнички исказ, симбол и слика одређују биће. поезије,

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

ПЕСМА НАГРАБЕНА

НАГРАДОМ „ЗЛАТАН ВЕНАЦ“

Каћле

Не питајте ме зашто сам

на коњу лутам међу стењем,

свакога дана заборавим по једну реч и сваке ноћи изгубим по једну звезду и сваког јутра кроз друга врата бежим из свог дома, бежим из корења.

Укрстили се зима и мрак,

по · шкрапама тражим заклон

на домаку змајева и арслана,

до трла. ме сустиже снег

и коњ ми у понорницу тоне,

ја сам фитиљ под оклопом

торим на мразу између два мегдана, и хоћу да чујем похвалу благој мајци.

Ал нико не запева на путу, цркве зимују на дну језера, а ноћу видим ватру љуту на врху Велебита

и два џелата дувају у пе хоће да ме спрже целог, до семена.

Гледајте како ватре горе

на врху ветровитог. брега

и не нитајте ме зашто сам

на коњу јездим далеко од села

и тражим лековите траве | за многу рањену браћу и за себе, Сићи Ћу и ја са стремена

кад се јаве трубе с белих двора,

кад омекшају ватре, кад се покају змије

и брат са с братом загрли у срцу кремена.

Миодраг Павловић

нећемо ли доћи до уверења да обележје ове три чињенице одређује и обележје поезије као такве. Џесничка мисао и песничка имагинација, потврђиване исказом, симболом и сликом, представиће се у оном светлу у коме су казане. Песничка синтеза локалне традиције, инвентара феномена у извесном локалном простору, начина мишљења данашњег или скорашњег, универзализоваће оно што универзал нот није имало и што је дотле поштовало обруче локалног реда. Уосталом, поезија својом делатношћу, као делатношћу симболичког мишљења, наговештава смрт сваке непосредне сличности између оног што језик узима из објективно постојећег и оног што се као песнички постоје. ће конститушше унутар једне поезије. Када видљиво доживи преображај у невилљиво, оно се изграђује у нову стварност, сплобразно новим законима, и следи властиту судбину.

Преображавањем видљивог у невидљиво, дизањем изнад сваког локалитета, пес ничка реч успева, макар на тренутак, да сруши митове који је прате у многим видовима, те да у самом језику омогући про стор за процес универзализовања. Бизарни рилкеовски дует анђео-лутка излази на сцену, извлачи из таме свет осветљен са две различите. тачке. Тратику певања, као трагику поларизације на регионално и упиверзално, прати дискретна комичка нит и у њиховом додиривању нестаје митологизујућег певача. Митологизујући певач, дотле тетошен пи неприкосновен, губи везу са поетским текстом у коме је изграБен унутрашњи простор певања и тако се на видику помаља смела метафизика речи. Реч почиње да слути сав онај универзум коме се супротставила, не познаје границе његовог постојања, али назире. заједнички именитељ властитог просто ра и властите метафизичности, Она себе види као бедем за сваку локалистичку концепцију симбола, слике и имагинације, као негацију митоманства и спас поетске изворности.

Наставак на 10. страни

=