Književne novine

| ОРУ

77 БЕОГРАД 7. НОВЕМБАР

се,

„овету. Али прихватање

било и само култИ

ЛИСТ ОАЈМ А "МО

ВвВЕО

Кул'

њи,

ПРОБЛЕМИ КУЛТУРЕ у социјаАаизму су, у ствари, теоријски тек начети. Неке елементарне претпоставке су познате, али су недирнута још многа питања, за која се очекују и теоријска решења и практична остварења. Лењин је говорио како политичку и друштвену револуцију треба да настави и допуни културна револуција. Култура у широком омислу речи, а не само као овладавање науком и техником, требало је, по њему, да буде основни задатак у тек створеној првој сољијалмистичкој земљи. Он је то товорио свестан да никакви закони и декрети, ма колико били добри, праведни и демократски по себи, не могу да обезбеде ствар но учешће маса у управљању друштвом и усавршавању друштвених односа ако оне немају и одрећени степен културе. Уз то, он је јасно видео да неуспеси у 06Аасти подизања културе на виши степен могу да доведу до тога да у крилу совјетске власти вла> да бирократија. У реферату о партијском програму на Осмом конгресу РКП(6) Лењин је марта 1919, године рекао: „Ми врло АС бро знамо шта значи културна неразвијеност Русије, шта она ради од совјетске власти, која је у принципу дала неизмерно вишу пролетерску демократију, која је дала образац те демократије целом свету — како та некултурност деградира совјетску власт и поново ствара бирократију, Совјетски апарат је на речима при: ступачан свим труд а, а ма дему, као што сви знамо, он ни издалека није приступачан свима“. Лењин је, дакле, добро видео да ће, докле год се соци-

К--

„јалистички грађани не Суду по-

дамтан на много виши културни ниво, пролетерска“ демократија бити истинска демократија само у принципу, а у ствари земљом ће владати бирократија. Треба праву, социјалистичку демократију, док, с друге стране, бр кратија, бранећи своје владајуће позиције, непрекидно настоји да онемогући истинско цветање куп туре, Култура у социјализму, према томе, има један много шири и друштвено важнији смисао нето што га је имала у ранијим друштвеним системима, у којима није била потреба свих него задовољство неких људи.

Тешкоће око јачања културе У првој земљи социјализма биле су, међутим, и теоријске и практичне природе. Теоријски, јачању истинске културе противстављала су се.погрешна учења о овојеврсној пролетерској култури. Лењин се схватању о „Пролеткулту“ Одлучно противставио, истакавши да је дужност културних радни“ ка у социјализму да прихвате, усвоје и унапреде најбоље традипије не само грађанске него свих

ранијих култура. Али, после ње

тове смрти, добрим делом из те. жње да се капиталистичком свету Совјетски Савез противстави свим онагама, све више је прео“ влађивало схватање да је свеколаика грађанска култура у дека“ денцији и врло је мали фонд граћВанских културних тековина које су прихваћене као вредност и за традитеље социјалистичког друштва, Социјалистичка култура је, према томе, схваћена као један сасвим нови тип културе, који се, упркос релативно малим те ковинама, проглашавао за виши тип културног стваралаштва самим тим што је настајао у новим твеним условима, који су, историјски узевши, виши Од оних који постоје У капиталистичком с малог броја тековина које су дали ранији друштвени системи, а посебно | них које је оставри но Марни о, УМ Па рно стваралаштво социјализма м чинило једностраним и мање ПЛОДНИМ Мо то што би било да је прихватањ тих тековина било мање секта. шко, потпуније. "Оно што се у социјализму 10" тово увек радо усвајало из | капитамистичке културе, била су само научна открића и техничка Па стигнућа и захваљујући доста ЖИ" вој размени научних и техничких знања са капиталистичким све том, социјалистички свет је ву соко развио природне науке и техничку моћ. Али поставља се питање; да ли наука и техника могу и треба да чине суштину културе уопште и, посебно, социјалистичке културе. :

1970.

ЗА ДЕЉљАЗљеНОТлЋт окт === - —

| Вајо з: :

По мишљењу Томаса Стернса Елиота ' религија је доминантна снага културе, тако да главну цр-

ту европске културе чини хри- |

шћанска вера. У „Белешкама за једну дефиницију културе“ он ка: же: „Само је хришћанска култура могла да створи једног Волтера или једног Ничеа. Не верујем да ће култура Европе преживети потпуно ишчезнуће хришћанске вере“. Али хришћанска вера прогресивно слаби још од ренесансе, а Волтер и Ниче свакако ни: су израз хришћанске културе, 0сим ако се њеним изразом не сматра и оно што је настало у противставу према њој. Већ је грађанска култура ХЕХ века су штински атеистичка, а савремена. је то још и много више. Уосталом, џелов за стварање истински хуманистичке културе је савлађивање религиозних илузија и, ма колико историјски било тачно да је свака култура била присно по везана мили чак заснована на је дАној религији, модерна култура нас уверава да то не важи за најновија времена.

Да ли ће, можда, наџка и техника заменити религију као основе нове културе2 Наука и техника шау својом сопственом путањом жроз разне културе, у једној ма: ње-више стално узлазној линији, без обзира на рађање, цветање и

Хуманизам •

ОКТОБАРСКОМ СУСРЕТУ

Роберт Гревс

ВЕЋИНА народних револуција тужно завршава владавином једне сувише људске бирократије, људи који се боје да третирају би: до који политички проблем који се појави, као да је појединачан и засебан. Уместо тога, називајући се хуманистима и сматрајући стога да им је не само допуштено него да се чак и очекује да треше, они употребљавају исти парни ваљак законског уопштавања чак и кад је реч о неуооичајеним и животно важним догаЂајима: Сматрам да је тешко разумети обичај, усвојен у неким социјадистичким земљама, да се поезија изједначава с политичким трендовима и да се због тога песници држе под строгим надзором,-као да представљају неку јавну опасност, Истина је да је Мецена, министар пропаганде императора Августа, упутио извесног Виргилија, даровитог песника и утицајима лако подложног хомосексу-

РОБЕРТ ТРЕВС

ГОДИНА ХХП БРОЈ 377

ЊИМЕВНЕНОВИНЕ

јализму

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

“

умирање оваке од ових култура посебно, Оне, зато, нису основа. културе, већ цивилизације, коју не треба сматрати, као што чини Освалд Шпенгаер, крајем једне културе, већ њеном истовременом супротношћу. зато Жан Греније у књизи „Есеј о духу ортодоксије“ тачно запажа: „Недостатак културе може да буде врло добро праћен високим нивоом цивилизације“. А примере за такав закључак пружа низ светских сила у свим вре> менима од старог Египта до да. нас, када државе свим својим материјалним снатама настоје да, помогну наџку и технику као ооснову јачања своје моћи у свету, а култура, као сиромашан рођак, животари од онога што се не утроши за. пројекте те врсте, који, у крајњој инстанцији, могу да буду искоришћени у војне сврхе и да угрозе читаво човечанство.

Али наџка, чак и без њене опаоне технолошке примене, не може да буде темељ савремене културе. У часу када наџка има опроман значај у савременом животу и када је доститла доскора неслућени успон, тако да данас живи 93% свих научника који су икада радили, проблеми разумевања. самога човека и међусобног разу-

Наставак на 2. страни

алца, непознатог порекла и слабог заравља, да у епским стиховима велича Августове — како се оматрало — божанске претке. И тај еп, „Енеида“, увео га је међу школске класике за следећих деветнаест векова. Такође је истина да је „Енеида“ — у целини је“ дно непоштено дело — постала узор за све дворске песнике, патанске или хришћанске.

Али поезија, у свом истинскијем смислу, није потпуно неполитична, већ високо индивидуалистична, у том смислу што се ни: један прави песник никад не може подражавати. Песма има от-

е исто' порекло као математичко откриће. Она долази пе снику у трансу који се јавља У најлакшем ону. У тој н 0] ситуацији често је прилагођена. петој димензији, где је време лако савитљиво и где се њиме лако манипулише, тако да се поетска. мисао може кретати и напред и назад, како се то каже: аналитички и каталитички, у процесу стварања.

Овај необични пророчки ишли поетски феномен, који се у класичним временима приписивао 6ожанској инспирацији, надахнућу које долази од бога или богиње, не може се назвати хуманистичким, јер ти такозвани божански импулси подразумевају размишљање у надљудским категоријама. Штавише, песник се традиционално посвећује не легализму, већ подржавању свега што је племенито и супротстављању свему што је зло. Нас окружују, наравно, стотине милиона обичних људских бића, с непроменљивим урођеним особинама. Готово свако од њих живи и умире не остављајући за собом никакав траг. Наравно, ми им дугујемо хуманитарно поштовање. Али само“њихово постојање не може нас ослободити подозрења према песниковом пренаглашавању хуманизма, које иде до величања грешака читаве расе, укључујући ту и законодавце, историчаре и наставнике. "Наставак -ма %. етра #:

агонија или ооповаг

ОДАОМЦИ СТЕНОГРАФИСАНИХ ГОВОРА НЕКИХ УЧЕСНИКА НА ОВОГОДИШЊЕМ

У овом БРОЈУ:

Света Лукић: МАРКСИЗАМ и КЊИЖЕВНА КРИТИКА

Милош Црњански; ПРАЗНИК. ДЕЦЕ У ЛОНДОНУ

Сима Пандуровић; СЕБАЊА НА БРАНИСЛАВА ПЕТРОНИЈЕВИЋА ХУМАНИЗАМ АГОНИЈА Или ОБНОВА> — говоре Роберт Гревс, Оскар Давичо, Анри Лефевр, Јован Христић, Владимир Агњов и То. мислав Кетит

Боривоје Маринковић; . ЕМАНУИЛ ЈАНКОВИЋ, У ПОДСЕБАЊУ

Миливоје Јовановић: НИКОЛАЈ ЕРДМАН, ВЕЛИКИ РУСКИ КОМЕДИОГРАФ

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Павле Зорић и Филип Да. вид пишу о новим књигама Меше Селимовића и Љуби. воја Ршумовића у

Хорхе Луис Борхес:

ПИСАЦ И ТРАДИЦИЈА

(превод Данила Киша)

Петнасети међународни сајам књига

У БЕОГРАДУ је од 22. до 28. октобра одржан Петнаести меЂународни сајам жњиза. Од 1956. године, када је први пут одржана, ова међународна смотра књижевности и књиге је. сваке године, по броју излагача, све већа. Ове године на њој је учествовало 70 издавача из готово целог света и 98 југословенских издавача. Али, на жалост, она не сведочи и о сталном напретку издавачке делатности код нас. Издавачки посао је код нас у кризи, а та криза је. резултат општег стања. наше привреде и финансирања културе.

Сајам је отворио Иво Андрић, који је у свом излагању указао на садашње тешкоће око издавања и ширења књиге, истичући као императиван задатак' читаве заједнице да се нађу што бржа и што ефикаснија решења кризе издавања. и: коришћења књиге. Доносећи товор великог писма 1п ехгензо, „Књижевне новине“ му захваљују на предусретљивости с којом им је текст свота говора ставио на располагање и желе да се придруже његовом захтеву да се сви, према својим могућностима, побринемо за бољу судбину књиге и културе уопште, пошто од тога зависи и општи друштвени напредак.

Пала ми је у део част да у име Председника Републике друга Тита, као покровитеља ове манифестације, отворим ХУ јубиларни Међународни сајам књига.

Нећу понављати све оно корисно и значајно што су о постојању и раду овог Сајма, који је на путу да постане традиција, већ рекли други, отварајући раније сајмове. Исто тако немогуће је за ових неколико. тренутака поздравне беседе говорити о току и развоју издавачке делатности у нашој земљи.

Поменути треба, можда, само узгред, једну појаву. Услед привредних и финансијских тешкоћа, јављају се на појединим местима застоји и поремећаји који ометају рад на издавању квалитетне књите и њеном ширењу у што већи круг читалаца. То је, наравно. негативна појава која кочи већ постигнути напредак и погађа моралне и материјалне интересе писца и читаоца, па и заједнице као целине. Али та појава је запажена и знаци на узбуну дати су са више страна, па треба веровати да ће удружени напори свих позваних фактора ублажити им, на крају, потпуно отклонити све те тешкоће. То је императиван захтев времена, и у том циљу морамо проналазити све нове путеве и начине. Јер, питање образовања и ширења културних видика хоргански је везано са нашим ољ штим растом и напретком, оно је у темељима свих наших начела о друштвеном уређењу и управљању. Никоме од нас, према томе, није и не може бити свеједно у каквим се материјалним 'условима налазе и каквим финансијским средствима и могућностима располажу установе за излавање дела из наше науке. књижевности и уметности. То није питање које интересује само људе од пера

ИВО АНДРИЋ НА ХУ МЕБУНАРОДНОМ САЈМУ КЊИГА

им књиге; оно има много дубље им шире значење. Стога решење тих питања морамо сви тражити, и наћи га, јер сва наша добра решења почивају на савладаним тешкоћама. Можда ће и манифестација као што је овај Међународни сајам помакнути ствар напред, и подстакнути све позване на брже и целисходније тражење тих решења. |

О овогодишњем Сајму самом мислим да се може рећи да показује тежњу да не заостане иза. оних који су му претходили. Већ на први, површан поглед може се видети жеља да то буде отворен прозор са двоструким видиком, са видиком за нашег човека у страни свет књиге и видиком за стран ца на пут и развитак књиге у жњижевностима наших народа. Поред издања на језицима свих наших народа и народности на њему учествује око 70 страних излагача из 18 земаља. То значи да су остварени услови за плодну међународну сарадњу на културном плану. У вези са Сајмом организована је, уз сарадњу стручњака, изложба у част 100тодиш- · њице В. И. Лењина, затим међународна изложба славистичких издања „наших кућа и установа, као и неких страних, најпосле 'изложба југословенских листова и. часописа, изложба дела наших аутора преведених у иностранству, итд.

Треба пожелети да овај Сајам“ постигне свој циљ у највећој могућој мери, као и то да тежња ка бољем, савршенијем и ширем остане и даље руководећи принцип организатора. Са том жељом по-' здрављам све присутне, нарочито стране тосте и учеснике, н про тлашавам отвореним ХУ међународни сајам књиге. |

Иво Андрић