Književne novine

| КУЛТУРА У СОЦИЈАЛИЗМУ

мевања људи остају нерешени, јер она остаје ван матице најдуб; Љих људских тежњи и потреба, То је признао и један од највепих научника (нашег времена Роберт Опенхајмер, који у расправи „Наука и култура“ каже да упркос огромном напретку науке „у овом свету научне промене и развоја ми смо у овом часу изгубили способност да говоримо једни другима, да увећамо и обогатимо нашу заједничку културу и наше разумевање“, А када. је примењена, наука доводи човека у тешка искушења да своју моћ искори“ сти: против самога себе и моралви елеменат културе мора да буде врло јак да се то не би и дотодило. Наџка је велика снага културе и хуманизације тек заузДана високо моралном свешћу човека. Изврсна као помоћница, она је непоуздана као водич.

Религија, дакле, одумире, не могући да се похвали да. је, воде“ ћи човечанство кроз историју, уопевала да га поуздано заштити од. његове властите бестијалности и свирепости. А наука, са своје стране, не обећава да ће успети да човека убеди или примора да анималну страну потисне и уништи за рачун хумане стране. Досадашњи неуспеси културе не о бећавају светлу перспективу чо: веку. Само једна наивно-оптимистичка визија културе долази до неузнемиравајућих закључака како о судбини културе тако и о судбини човека, које су тако присно повезане. Такву једну пер спективу, на пример, налазимо код Ернста Касирера, који у књизи „Есеј о човеку“, дефинишући културу као „процес човековог протресивног само-ослобођења“, за» кључује да разни њени чиниоци (језик, уметност, религија, нау: ка) не могу бити сведени на заједнички именитељ, јер су усмерени у разним смеровима и покоравају се разним принципима, аАм, по њему, „ове ове функције мпотпуњавају и усавршавају једна другу“ и „свака од њих отвара један нови хоризонт и показује нам један нови аспект хуманости“. Ово су чак неки од закључних ставова поменуте Касирерове књиге и читаве његове филозофије, у којој, с наивношћу својственом неким немачким филозофима који су своје филозофске погледе формирали у Вајмарској републици, сви проблеми изгледају решени или бар лако решиви.

Проблеми културе и хуманиза: ције оу, међутим, већи и теже решиви него што изгледа према Касиреровом оптимистичком погледу на-њих. Религија их, као што ома рекли, није могла решити миленшјумима, а наука и не покушава да их реши. Морају се учинити неки нови покушаји, јер иза свих досадашњих неуспеха или, тачније, релативних успеха мора постојати једна нада. Треба покушати с једним новим тежиштем у култури, са акцентовањем неког другог њеног елемента, који је досад био запостављен или бар недовољно коришћен. Тај елемент је уметност, а постављањем тежишта културе на њу не полаже се нада у човекову дивинизовану слику (као што чини религија), нити у укроћене природне силе које остају ван човекових духовних потреба и захте: вају повећану потребу за моралном свешћу (као што чини наука). Човек се, једноставно речено, не може очовечити ни помоћу бога ни помоћу укроћене природе, него, пре свега, помоћу самога себе, најбољег себе, оног кога налазимо у уметничком стваралаштву. У њој, као правој слипи човека и његових способно: сти, налази се најбоље средство за човеково хуманизовање. За разлику не само од религије и наџке него и филозофије, која, у принципу, доноси опште и коначне закључке о свету и може да служи и као основа идеолошког догматизма и поробљавања у име тог дотматизма, уметност је, по својој најдубљој суштини, урав“ нотежени дијалог разних тежњи и настојања у човеку, дијалог између разних традиција и епоха у развитку човечанства и конструктиван дијалог човека са светом, који увек води бољем међусобном _ разумевању и заједничком напретку а не подјармљивању им уништењу људи,

Николај Бергјајев је у књизи „Филозофија неједнакости“ тврдио уда „социјализам не доноси

никакав нови тип културе“, сматрајући, слично Елиоту, да. је · религија њен превасходни еле: мент. Не може ли се, међутим, нови тип културе створити на основу једног новог схватања културе по коме би уметност била битни елемент» Нико ко реално гледа на ствари не може више видети битни елемент културе у религији, а наука је, каошто смо већ рекли, основа цивилизације а не културе. Зато само уметност може бити нада културе будућ·" ности. Она је нежнији, осетљивији инструмент за изражавање „духовне температуре“ (Иполит Тен) једнога доба од религије и науке. Она је и свестранија 04 њих, је, задовољава више чоз-<о вих тежљи и потреба. Она је, нај. зад, залога бољег разумевања љу

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛОБОДАНА МИЛИЋА

аи кроз заједничку љубав за пстинито, добро и лепо. Религија је антрополошки проблем избегавала да реши претварајући та У теолошки, наука и техника га претварају у друштвени, затб што се на њиховом развијању све више ради тимски, колективно и уз помоћ машина, а филозофија у морални, јер у наше доба она све више представља основу за идеолошки догматизам, на основу кота се врши поробљавање људи. Човек као индивидуа може да нађе авоје право човештво само у уметности. Наравно, у великим уметничким делима која дају комплекони и комплетни поглед на свет, у перспективи која иде од приказивања _ непосредно _ датих ствари и свакодневних доживљаја до најдубљег ·и најопштијег схватања живота. У таквој уметности највиша свест о човеку и свету преплиће се с непосредном визијом основних животних ма: нифестација, а налазимо је не само у књижевним делима која пишу Пруст, Ман, Малро, него и у _ филозофији коју стварају Маркс, Ниче, Бергсон, али, можда, највише у синтези књижевности и филозофије коју дају Унамџмно, Сартр, Ками. Тако схваћена уметност је основа за стварање Марксовог „тоталног човека“, у коме ће у највећој мери бити изражене и хармонично спојене све битне људске потенције.

Религија и наука су одувек налазиле а налазе и сада моћне заштитнике у цркви и држави, Без протекције цркве и државе, њихова би снага у прошлости и са-

дашњости била много мања, а у, тицај много слабији. Уметност је,

међутим, одувек била без моћног протектора и чак стално на удару и цркве и државе; искоришћавана од њих кад им је годила, забрањивана и омаловажавана кад им није годила. Па ипак, уметност се држала и одржала својом дубоком увреженошћу у људској души, као њена неуни: штива потреба, Она је, чини се, чекала једно сасвим ново време, у коме ће се, пре свега, водити рачуна о дубоким људским потребама и на основу чега ће и она доћи до пуне друштвене афирмације, до апсолутног признања, до праве, ослободилачке, хуманистичке улоге. То време је соција лизам.

(Овршетак у следећем броју)

Драган М. Јеремић

АЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Пееник и еликар – Октобру у почаст

ТРИДЕСЕТ листова „Црвене поеме“, коју је у оквиру октобарских свечаности и манифестације Велики школски час 1970. у Крапујевцу ових дана публиковала установа Спомен-парк Крагујевац, потписала су два уметника, сликар Лазар Вујаклија и песник Димитрије Николајевић. Реч је, одиста, о интегралном уметничком делу у коме су подједнаком мером заступљене две уметничке врсте, литература и сликарство. Та: ква симбиоза не представља првину, библиофилска издања су код нас доста често била прављена на тај начин, сарадњом писаца и сликара, али је тема, у овом случају, оно што је обојици уметника дало подстицај, оно што ам је омогућило да своје ствара: лачке способности испоље пуном мером. Јер, познати догађај. из прошлог рата, крагујевачка. тратедија, колико год да поседује драматику која привлачи на уметничко уобличавање, носи собом и опасност од злоупотребе такозване осећајности, од емфатичног тона, од маниристичког приступа, опасност којој је у обе уметничке врсте веома лако под; лећи и којој се, досад, веома често подлегало,

Слободни стихови Димитрија Николајевића, исписивани руком Лазара Вујаклије и илмустровани целим низом симболичких детаља ту опасност веома успешно превазилазе. Њихово дело, остварено гестом модернот писца и модерног сликара, поседује један специфичан патос, али то није па: тос који би нам могао засметати, Напротив, то је патос једне истине која је уткана у националну свест и која тој националној овести обезбеђује трајност. Реч је, укратко, о уметничком делу које товори о догађају из ближе прошлости, о догађају који је у оваквој уметничкој транспозицији остварио својеврсну везу изме ђу традиције и савремености. То је уједно и разлог што ово дело поседује једну, веома наглашену,

чар новине. (1.)

ена кандидат

академију

У току 335 година откако је основана, Француска академија је ви: ше пута изазивала велику пажњу и неочекиваним изборима нових академика и одбијањем да у своје редове прими врло истакнуте личности. Недавно је, на пример, доста неочекивано у друштво четрдесет „бесмртника“ примљен авантардни драмски писац Ежен Јонеско, од кога се није могла очекивати жеља да уђе у Академију, као што се ни од ње није могла очекивати благонаклоност према овом великом подсмевачу, који се, између осталог, изругивао и сваком академизму и ин: ституционализму. Сада се, међу-

У демију.

за. Француску |

ФРАНСОАЗ ПАРТИРИЈЕ

тим, у вези са Академијом, десило нешто још необичније. Док издавачка кућа Галимар управо прикупља _ добровољне — прилоте од Јонескових поштовалаца да би му набавила академски мач за дан свечаног уласка у друштво академика, за пријем у Академију се пријавила једна жена. Њено име је Франсоаз Партирије и није славно, али је познато као име не сасвим безначајног романо· писца и приповедача. Ова рођена Парижанка, која сада има мало више од педесет година (рођена је 1919), ушла је у литературу са извесним страхом ни уздржаношћу, објавивши пре петнаест година под псеудонимом Никол свој први роман „Лавови су пуштени“, који је наводно написала са још једном женом, чије име никада није открила. А овом жестоком еротском роману, који је и снимљен за филм, следио је, под истим псеудонимом, роман „Осмеси и људи“. Под својим правим именом Франсоаз Партирије је објавила затим, између осталог, романе „Петодневни љубавник“ и „Мудрост тела“ и збирку кратких прича „Задовољство гледа на двориште“.

Ово није први пут да је једна жена кандидује за пријем у Акапокушала Полин Савари, такође писац, али је она принципијелно одбијена. Кандидатура Франсоазе Партирије је, међутим, примљена. И мако нико не помишља да би она могла. да буде изабрана за академика, сам пријем њене кан: дидатуре чини се као извесна победа принципа женске равноправности у савременом француском друштву, и то на пољу највише мичне афирмације. И када једног дана прва жена прекорачи праг Академијиног здања на Кеју Конти као новоизабрани академик (вероватно без сада обавезног мача!), она ће за свој избор мора ти, бар мало, да буде захвална и својој смелој претходници, која је својом кандидатуром обзнанила крај апсолутне владавине мушкараца у Франџуској академији, ОКТОБАРСКИ САЛОН

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

Деманти

Матије ђећковића

Поштовани 'уредниче,

Сазнао сам, на жалост прилично касно, да је у листу СЛОБОДА који излази у Чикату у броју 718 од 4. марта ове године објављена под мојим именом песма НЕ ПИТАЈ.

Ту песму нисам написао ја. То је морало бити очигледно свакоме ко је прочитао макар и један мој стих.

Не сумњам у добронамерност и 'месебичност анонимног аутора поменуте песме — живео он у земљи или иностранству — већ самим тим што није потписао своје или нечије мруго, него баш моје име, па ипак морам одбити мелугу, јер нема потребе да ми за живота неко други пише песме. Све што треба и могу написаћу сам.

Будите љубазни па ми омогући“ те да у „Књижевним новинама“ објавим овај деманти,

У Београду, 2. ХТ 1970. год.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Право на потпне

Драги Јеремићу,

Биторов текст у прошлом броју „Књижевних новина", под насловом ТРЕБА СВЕ РЕЋИ, нисам превео по наруџбини, него из жеље и потребе да се тај текст веже на неки начин уз моје име, јер ако сам нашао, изабрао, превео и Теби понудио баш тај чланак Мишела Битора, а у овом часу, Љас ећ пипс, онда сам то очитледно учинио у смислу извесног, маколико ефемерног и можда безначајног, геста, дакле и ангажовања, и сматрам да ниси смео изоставити испод текста моје име као преводиоца. Евентуално 06јашњење да ни остали преводиоци у оквиру анкете „Књижевници и друштвена акција" нису потписани не значи ми ништа, јер ја у њихове разлоге и амбиције не желим да улазим, мада мислим да је било ред потписати их, чак и да је реч о преводиоцима који су обављали свој професионални и рутински задатак.

Молим 'Те, дакле, да уместо исправке, или као исправку, штампаш ово моје писмо.

ДАНИЛО КИШ

Драги Киш,

Биторов текст, који си лепо превео, није потписан и Твојим именом из више разлога, а највише зато да би анкета „Књижевници и друштвена акција“ била уједначена. Пошто су неки мање позна“ ти и мање признати преводиоци текстова за ту анкету изразили жељу да им се име не потписује и пошто је то устаљена пракса У новинама _ сматрао | сам при родним да ни Твоје име не по. мињем, утолико пре што превод овог малог и публицистичког текста представља. много мање амбициозан потхват од многих других Твојих превода, од којих сам с великим задовољством читао Кор нејевог „Сида“, песме /Лотреамона, Верлена, Адија, Јесењина, Превера, Јожефа и „Стилске вежбе" Рејмона Кеноа. А, уз то, нисам претпоставио да је овај превод у оној мери знак Твог ангажова“ ња у којој га, као што видим, Ти сматраш,

Твојг писмо, наравно, штампам као исправку, а у овом броју доносим и један други Твој превод, превод Борхесовог есеја „Писац и традиција", који си ми поверио много пре Биторовог текста, а који досад није ушао у „Књижевне новине" можда и због тога што није био ангажован колико напис француског писца.

Са жељом да будеш уверен да заиста настојим да будем антажовани уредник „Књижевних новина“, 3602 чета и штамнам Твоје ангажоване преводе, срдачно Те поздрављам.

ДРАГАН М. ЈЕРЕМИЋ

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9